ИСТАНБУЛ /ВЈЕРОНАУКА.НЕТ/ - Амерички државни секретар Мајкл Помпео састао се данас са васељенским патријархом Вартоломејем Првим у Истанбулу, у сједишту Васељенске патријаршије,  током кратког боравка у Турској, гдје се није састао ни са једним од званичника. Амерички државни секретар састаће се и са апостолским нунцијем у Турској надбискупом Полом Раселом.
На Твитер-у,  амерички државни секретар је написао: „Почаствован сам састанком са Његовом Светошћу, Васељенским патријархом Вартоломејем I, и посјетом Патријаршијској цркви Светог Георгија данас. Као вођа православног свијета, Васељенска патријаршија је кључни партнер док настављамо да заговарамо вјерске слободе широм свијета “.

У средишту разговора су вјерске слободе у Турској, што је изазвало негодовање Анкаре. Амерички државни секретар разговараће о „вјерским питањима у Турској и региону“ и подвући „чврст став“ Сједињених Држава о тим питањима, које је Мајк Помпео ставио као главни приоритет на дневном реду људских права. „Постоје одређене ствари о којима можемо разговарати“ у вези са вјерском слободом у Турској, рекао је амерички званичник новинарима, индиректно критикујући турски став. Турска је изазвала талас критика у хришћанском свијету у јулу, када је  Аја Софију претворила џамија, укинувши јој статус музеја.

У средишту дискусије између Васељенског патријарха и америчког државног секретара, која је трајала око сат времена, била су питања која се тичу Васељенске патријаршије, грчке дијаспоре и православних вјерника у земљи. Разговарали су и о православљу у свијету, али и току међухришћанског дијалога. У вези са САД, Васељенски патријарх се осврнуо на вишедимензионални рад Грчке православне архиепископије Америке, али и грчке дијаспоре, која је блистав и динамичан дио америчког друштва.

Такође су имали прилику да разговарају о питањима од ширег интереса, попут иницијатива Васељенског престола за подизање свијести јавности широм свијета о потреби очувања Стварања и заштите природног окружења, као и о међурелигијском дијалогу усмјереном на промоцију мирног суживота и размјену између различитих народа и култура.У том контексту, дошло је до размјене мишљења о питању поштовања основних права и вјерских слобода у свијету, за чију је консолидацију познато да су заинтересоване. Васељенски патријарх је нагласио потребу заштите хришћана, али и свих вјерских заједница на Блиском истоку, које су посљедњих година биле на тешком искушењу рата и велики број њих је доживио искорјењивање и избјеглиштво. Митрополит Француске Емануил дао је новинарима неколико изјава о историјској посјети државног секретара Мајка Помпеа Васељенској патријаршији и састанку који је он имао са васељенским патријархом Вартоломејем.

Митрополит је напоменуо да ово није била прва посјета државног секретара, „многи други попут Медлин Олбрајт, Џон Кери и Хилари Клинтон били су овдје раније. Али као државни секретар велике државе каква је САД има веома важну улогу “. Истакао је да је Васељенски патријарх веома срећан што је примио државног секретара и размијенио са њим ставове о важним стварима као што су вјерске слободе, основна права, заштита присуства хришћана на Блиском истоку, али и православних вјерника широм свијета. Митрополит Француске нагласио је у својој изјави да је Васељенска патријаршија одговорна за јединство православља и истакао важност мира у свијету, религији и вјерским заједницама, које могу играти важну улогу у очувању мира и стабилности у свијету . На питање да ли је Мајк Помпео дао било какву изјаву о Аја Софији, митрополит Француске је одговорио: „Постављено је питање. Изразио је ставове Васељенске патријаршије за ову политичку одлуку, али данас не можемо да дамо никакве изјаве".

Мајк Помпео посјету је започео, што је изазвало критике Анкаре, сусретом са васељенским патријархом Вартоломејем у сједишту Васељенске патријаршије, прије обиласка џамије Рустем-паше.

Прошле седмице, Турска је објавила саопштење у којем критикује Помпеов долазак у Истанбул и наводи да би Вашингтон требао да се погледа у огледало и да се суочи са спорним питањима попут расизма, исламофобије и злочина из мржње.

Мала група људи, одазивајући се на позив националистичке уније, протестовала је у близини Васељенске патријаршије због посјете Помпеа, узвикујући „Јенки иди кући“. 

Турска дипломатија изразила је бијес због Помпеова програма и увјерава да су вјерске слободе у Турској „заштићене“. ​„Било би погодније да се САД прво погледају у огледало и покажу потребну осјетљивост према кршењу људских права у земљи, попут расизма, исламофобије и злочина из мржње“, рекла је Анкара. ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Још један рукопис многострадалног манастира Икосифиниса (планина Пангеон -Грчка) враћа се у подручје са којег су га Бугари украли прије више од 100 година. Дјеловањем Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја, манастиру ће рукопис предати Библијски музеј у Њујорку, током његове предстојеће посјете Сједињеним Државама, у јесен 2021. године. Ово је рукопис са бр. 220, драгоцјено пергаментно јеванђеље, написано крајем 10. / почетком 11. вијека, један од најстаријих преживјелих грчких рукописа на свијету. Као што је сада познато, током уређења нових аквизиција Музеја, кустос Музеја Брајан Хиланд открио је да се у рукопису налазе биљешке које потврђују да је украден и да је ријеч о рукопису који потиче из овог Манастира. Тада је је он повезао Библијски музеј са Васељенском патријаршијом у намјери да координише његов повратак. Делегација Музеја посјетила је Васељенског патријарха у Истанбулу раније ове године и остварила сарадњу са Васељенским патријаршијом. Према саопштењу за штампу Библијског музеја, Патријарх је захвалио Музеју на обећавајућем повратку и понудио да Музеју дозволи да изложи рукопис у својим витринама до његове посјете Сједињеним Америчким Државама, у октобру 2021,године,  када ће званично бити додијељен Васељенском патријарху, док је Патријарх, награђујући покрет Библијског музеја, обећао да ће Музеју позајмити три свете реликвије како би их изложио. Имамо добре наде да то неће бити посљедњи рукопис који се враћа својој кући, како карактеристично примјећује Васељенски патријарх, очекује се да ће се још неколико украдених рукописа вратити у Манастир у наредним мјесецима из америчких институција, а надамо се да ће се то исто догодити у неком тренутку. и већином украдених рукописа и црквених реликвија које су у својим установама држали наши сјеверни сусједи. Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Предстојатељ УПЦ увјерен је да ће онај ко покуша да живи са Богом бити под посебним покровом благодати која ће ојачати човјека. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије сматра да је Црква ушла у апокалиптичну еру. О томе је Његово Блаженство говорио у интервјуу за  магазин  «Пастир и паства». Коментаришући увођење електронских пасоша, истискивање готовине, појаву дигиталних идентификатора, као и могућу потпуну контролу државе у односу на личност, митрополит Онуфрије је примијетио да „промјене у животу човјечанства у новије вријеме указују на то да улазимо у нову историјску еру, која се на црквеном језику назива апокалиптичном“. „Ово је наведено у Новом завјету, посебно у књизи Откривења Јована Богослова. Ова епоха доноси људима нове изазове и искушења, али ко год покуша да живи са Богом биће под посебним заштитним покровом, који ће ојачати човјека да достојанствено поднесе све потешкоће “, нагласио је он. Истовремено, одговарајући на питање како ће све ово утицати на духовни живот вјерника, митрополит Онуфрије је рекао да „тамо гдје је Бог ту је и блаженство, а ко покуша да се прилијепи Богу, биће срећан и у најтежим искушењима. Најмоћније духовно оружје за човјека у предстојећим искушењима су молитва и смиреност. Ко призове име Господње биће спасен “. У исто вријеме, каже Његово Блаженство, у будућности ће „Црква ће слабити по броју вјерника, а јачати по квалитету духовног живота вјерника“. извор Вјеронаука.нет

​Прошло је сто осам година од ослобођења Свете Горе из турског ропства. Грчка морнарица је без борбе званично преузела Свету Гору 2. новембра (15. по новом календару) 1912. године. Ове године посебни услови, наметнути због пандемије коронавируса, не дозвољавају свечане прославе као претходних година. Међутим, светогорски оци појачавају своје молитве за превладавање пандемије.Опште рестриктивне мјере које се примјењују у цијелој земљи навеле су Свету заједницу да забрани ходочасничке посјете до 30. новембра. Вјеронаука.нет

​БЕОГРАД - Навршило се 11 година од упокојења Његове светости патријарха српског Павла, који је био омиљен међу народом због своје скромности и истинољубивости, а чије поруке су и данас актуелне.Патријарх Павле, чије је свјетовно име било Гојко Стојчевић, рођен је на велики православни празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља - 11. септембра 1914. године у Кућанцима, код Доњег Михољца у Славонији.

Он и брат Душан су рано остали без оба родитеља, а бригу о њима преузела је очева сестра Сенка, коју је патријарх називао другом мајком. Основну школу завршио је у Кућанцима, Нижу гимназију у Тузли, вишу гимназију и шесторазредну Богословију у Сарајеву.

У Београду је 1936. године уписао Богословски факултет, а ванредно је завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет, на којем је стигао до друге године студија.
Завршио је Богословски факултет у Београду, гдје га је затекао Други свјетски рат. У прољеће 1942. године његов школски друг јеромонах Јелисеј одвео га је у Манастир Свете Тројице у Овчару, а од 1944. године радио је као вјероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у дому за дјецу избјеглу из Босне.Те године је оболио од туберкулозе. Одатле је, из здравствених разлога, отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чачка и Горњег Милановца, гдје је био до 1946. године и излијечио се од туберкулозе. Замонашио се 1948. године у манастиру Благовјештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле, које му је дао игуман Јулијан Кнежевић. Те године је рукоположен у чин јерођакона. Био је сабрат манастира Рача у Подрињу, а радио је и као помоћни наставник Богословије "Светог Кирила и Методија" у Призрену. Јеромонах постаје 1954, убрзо протосинђел, а 1957. године архимандрит. Од 1955. године двије године је био на постдипломским студијама у Атини. За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957. године и на Косову и Метохији је провео 33 године. Изабран је 1. децембра 1990. године за 44. патријарха Српске православне цркве, замјенивши на том мјесту болесног патријарха Германа.

Патријарх Павле устоличен је 2. децембра 1990. године у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду и тада је поручио да му је једини програм рада Јеванђеље. На трону Светог Саве као патријарх српски био је 19 година, а у његово вријеме основана је Академија Српске православне цркве /СПЦ/ за умјетност и конзервацију, враћена је вјеронаука у јавне школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета. Посјетио је бројне православне цркве - цариградску, александријску, јерусалимску, руску, бугарску, румунску, грчку, грузијску, као и српске епархије и парохије у Америци, Канади, Аустралији, Мађарској и Румунији и носилац је највиших црквених и државних одликовања. Био је почасни доктор Богословског факултета и Академије Светог Владимира у Њујорку. Говорио је грчки, руски и њемачки језик. Одликован је државним Орденом Немање првог степена, Орденом Карађорђеве звијезде првог степена и руским орденом "Достојанство" због "значаја који је имао у данима искушења кроз које су српски народ и Црква прошли".

Влада Србије је 13. јануара 2005. године именовала патријарха Павла за почасног предсједника Фонда за Косово и Метохију. Током посјете Русији у јануару 2002. године патријарху Павлу су уручене двије значајне награде - Међународног фонда за унапређење јединства православног народа и Фонда Светог апостола Андреја Првозваног. Објавио је двије књиге - "Питања и одговори чтецу пред производство" и "Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког". Заслугом патријарха Павла објављено је и допуњено издање "Србљака". Лична библиотека патријарха Павла припала је фонду Библиотеке Патријаршије СПЦ и има статус културног добра, а чува се у просторијама конака Манастира Светог архангела Михаила у Раковици. Поруке блаженопочившег патријарха Павла, међу којим је најпознатија она "Будимо људи", актуелне су и данас и не губе на снази.

"Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али, оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи - увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици", ријечи су патријарха Павла. Патријарх српски Павле преминуо је 15. новембра 2009. године у 95. години на Војномедицинској академији у Београду. Према сопственој жељи сахрањен је у манастиру Раковица, гдје га је на посљедњи починак испратило више од пола милиона људи. Гроб блаженопочившег патријарха Павла данас посјећује на хиљаде православних вјерника. Прије двије године 15. новембра откривен је споменик патријарху Павлу на платоу испред Цркве Светог Марка у Београду. Аутор споменика изливеног у бронзи, високог 1,8 метара, јесте вајар Зоран Малеш, који је представио патријарха Павла како сједи, благо погнуте главе, тако да одише скромношћу и духовношћу. 
Патријарх Иринеј прошле године 16. новембра освештао је обновљени Храм Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, родном мјесту блаженопочившег патријарха Павла. Извор:Срна

​Благодаћу и милошћу Божијом, пастирском бригом Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Хризостома, те добром вољом локалних власти општине Источно Ново Сарајево на челу са начелником г. Љубишом Ћосићем, градиће се нови, саборни храм у Источном Сарајеву, посвећен Христу Спаситељу.
Увидјевши потребе вјерног народа који је настањен на подручју града Источно Сарајево – тачније општина Источно Ново Сарајево и Источна Илиџа, као и динамику развоја поменутих општина, Високопреосвећени митрополит г. Хризостом повео је иницијативу за проналазак погодне локације за градњу саборног храма. После краћег временског периода и потраге за одговарајућим рјешењем, благословом Његовог Високопреосвештенства, одлучено је да је најпогоднија локација за изградњу храма на подручју општине Источно Ново Сарајево,  на платоу новог трга Србија (простор између Средњошколског центра 28. јуни и новоизграђене спортске дворане Србија).


Предстојећи период до почетка нове грађевинске сезоне, искористиће се за припрему неопходне пројектне и грађевинске документације како би грађевински радови на овом историјском дјелу отпочели наредне године, чим то временске прилике и дозволе.
У прилогу можете погледати један од могућих изгледа будућег саборног храма у 3- D изведби и локацију на којој ће бити изграђен.
протојереј Младен Микавица / извор: митрополија дабробосанска

Светогорска Влада одлучила је да се у светогорским манастирима служе молебни и литије за ослобођење цијелог човјечанства од пандемије вируса covid-19.

Свети Манастир Ватопед је синоћ, петак на суботу, служио Свету свеноћну службу и у наставку литију са светим моштима за избављење од пошасти наше епохе.

На целој Светој Гори, у свим манастирима, скитовима и келијама, служило се бдење Светим Бесребреницима и Чудотворцима Козми и Дамјану. За време службе читане су се посебне свештеничке молитве за заустављање заразних болести а данас, на дан празника, након Свете литургије, вршиле се литије са моштима и чудотворним иконама.

Како преноси www.hilandar.org Свештена општина је донела ову одлуку, као што је био случај и на почетку пандемије корона вируса, на празник Светог Харалампија 27. марта. Иако служба Светим Врачима Козми и Дамјану не садржи бдење, светогорски старци су одредили да се оно служи, како би се молитвеним заступништвом Светитеља и Пресвете Богородице, умолио Господ да заустави ширење заразе корона вируса.

Нека би нас и сада Небеска Заштитница Пресвета Богородица, молитвама Божијих угодника Светих Бесребреника и Чудотвораца Козме и Дамјана, заједно са нашим даноноћним молитвеницима у духовном утврђењу Свете Горе Атонске, избавила од страдања и заразне болести која је преплавила читав свет. 
извор-- митрополија.цом

Често можемо видети родбину покојника како троши велике суме новца на луксузне споменике и друге такве атрибуте у жељи да одрже помодарску сахрану и што богатије уреде гроб. Венци и цвеће су, такође, предмети значајних трошкова породице и пријатеља, док цвеће не може остати ни у ковчегу након што је затворен, јер убрзава пропадање тела. Неки људи желе да изразе своје поштовање према покојнику и саучешће родбини путем новинских саопштења. Одабиром те методе откривају плиткост својих осећања, а понекад чак и варљивост, јер искрено ожалошћена особа неће се разметати својом тугом знајући да своје саосећање увек може изразити са много више топлине радећи то лично.
​
На крају крајева, ништа од тог сјаја ни на који начин неће користити упокојенима. За мртво тело нема разлике ако лежи у скромном или раскошном ковчегу, луксузном или скромном гробу. Не осећа мирис цвећа које смо донели; није му потребан ни лажни израз жалости. Тело пропада док душа живи, не доживљавајући више осећања телесних органа. Улази у другачији живот и њене потребе су сада, такође, различите.
Управо те, потпуно различите, почасти треба да одамо покојнику ако га заиста волимо и желимо да му донесемо своје поклоне.

Који тачно дарови уносе радост у душу покојника?
То су, пре свега, искрене молитве за њега, како личне, тако и сабирне и, што је најважније, црквене молитве заједно са бескрвном жртвом, односно помени на Литургији. Многа појављивања мртвих и друге визије потврђују огромне користи које покојници добијају од молитве, као и од бескрвне жртве, која им се приноси.
Још једна ствар, која доноси велику радост душама преминулих је доброчинство учињено у њихово име. Хранити гладног или помагати сиромашнима, у име упокојеног, исто је што и учинити то директно њему.
Преподобна Атанасија (помиње се 12. априла) пре своје смрти наредила је сестрама свог манастира да обележавају њој помен хранећи сиромашне четрдесет дана. Међутим, сестре су својим немаром то учиниле само девет дана. Тада им се светитељка јавила са два анђела и рекла: „Зашто сте заборавили моју вољу? Знајте да милостиња и молитве цркве, принесене за душу током првих четрдесет дана након њеног упокојења, угодне су Богу. Ако је душа покојника починила грехе, Господ ће јој дати опрост; ако је праведна, онда ће они који се моле за то бити награђени благословима “.
Трошење новца на бескорисне ствари и дела посебно је бесмислено у данашњој тешкој ситуацији, када бисмо, ако бисмо га потрошили на сиромашне, могли да извршимо милостиво дело и према самом покојнику и према онима којима ће заиста бити од помоћи.
Недавни добротворни ручак, организован добровољним прилозима на територији епархијске цркве поводом обележавање годишњице упокојења монахиње Марине, према њеној вољи, окупио је око 150 људи који су се одазвали позиву и који су сви били сити. То је било велико дело!

Али, чак и ако не можемо учинити ништа на том нивоу, једноставно нахранити бар неколико или чак једну гладну особу, то би већ било велико преимућство. Значајно је да бисмо то лако могли учинити прилажући одређени износ за помен преминуле особе  одбору за помоћ сиромашнима при Епархији, добротворним друштвима или народној кухињи. Храна ће се давати сиромашнима са молитвама за упокојене. Први ће бити телесно задовољни, док ће се други духовно хранити.
​
За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / Преведено из Каталога добрих дела

Археолози пронашли цркву у мјесту у којем је Христос излијечио крвоточиву жену
Црква се налазила у древном граду Баниас

ЈЕРУСАЛИМ. Археолози су открили древну цркву у којој је, како је описано у Јеванђељу, Исус излијечио крвоточиву жену. Стручњаци са Универзитета у Хаифи извјештавају да се црква налазила у древном граду Баниас, који је за Исусовог живота преименован у Кесарија Филиппова.
Чудо Исусовог исцјељења жене која крвари описано је у Јеванђељима по Матеју, Марку и Луки. Обољела је крварила 12 година, али упркос бризи многих љекара постајало је све горе, па је одлучила да се обрати Исусу. Чим је додирнула руб његовог огртача, тренутно је исцјељена.

Византијски историчар Јевсевије написао је да је након што се ово догодило, жена подигла статуу у знак сјећања на чудо у цркви у Кесарији Филиповој, која се налазила на Голанској висоравни између Сирије и Либана. Древни извори тврде да је статуа касније сломљена, али је црква дуго стајала.

Недавна ископавања наишла су на претходно скривену и уништену цркву. „Претпостављамо да је црква коју смо открили могла бити она у којој се догодило чудо“, кажу археолози. Иако је у близини још једна црква, Ади Ерлих, водећи археолог, вјерује да је новооткривено здање више у складу са древним описима.

Упркос открићу научника, они и даље збуњују зашто су људи напустили град.

Вјеронаука.нет

 Питање једног вјерника:
Здраво! Читав живот ме мучи питање: „Да ли вриједи помагати другима?“ Чинило би се, наравно. Помозите свима - и вратиће се добрим. Само, у животу је све другачије. У младости сам била љубазна и отворена особа - трудила сам се да помогнем свима. И сви су ме користили. У тешким тренуцима тражила сам и помоћ и подршку, али њих није било. Једном сам питала мајку: „Зашто ми брат и његова породица не помажу, како сам им толико пута помогла?“ И чула сам у одговору: „Не буди смијешна“. Шта је ту смијешно? На крају сам се само затворила. Много година нисам комуницирала са рођацима, чак и када ми је, непосредно прије мајчине смрти, била потребна помоћ и обратила сам им се, они су то одбили под разним изговорима. Али, већ сам у пензионерским годинама и осјећам се усамљено. Желим да поправим ово. Али, сјећајући се своје младости, веома се бојим да „нагазим на исте грабље“. Галина

На питање одговара протојереј Игор Томин, настојатељ цркве Светог блаженог кнеза Александра Невског:

"Драга Галина, твоја жеља је природна. Помагати другима значи бити хришћанин и покушати се приближити Богу. Овај добар порив не може се довести у питање, иако увијек постоји ризик од разочарања. Разлог је наша оштећена људска природа. Али, о свему по реду.

Господ је створио човјека за радост - да би пребивао у Божјој љубави, доброти и милости. То је оно што нам природно долази. Али, гријех је дошао на свијет и све преокренуо: зло је постало саставни дио нашег живота. А зло је одсуство добра. Од тада су човјеку лакша зла дјела, а врлина дјелује као огроман терет.

Па ипак, морамо да се сјетимо да ми сами, бирајући између добра и зла, бирамо, а тај избор је најчешће рационалистички и по правилу у корист гријеха. А, онда се, на наше несавршености, намеће добар импулс за помоћ. Почињемо да размишљамо: пошто сам учинио добро дјело (које је можда добро само у нашим очима), онда би људи око мене требало да ми одговоре на исти начин. Да, заиста, Свето Писмо каже:" Како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако и што посијеш то ћеш пожњети". Али, то уопште не значи да међу људима треба успоставити тржишне односе ради размјене добрих дјела.

Чинити добро требало би да буде природно као и јести и пити. Не би то требало схватити као херојство. Али, данас је дошло вријеме за милост, која се не мјери снагом љубави према људима, већ степеном спремности да жртвујем своју удобност: „Помоћи ћу, али само онолико колико ми буде згодно. А ти, комшија, са почастима прихвати моје добро, иначе више нећу помагати “. Али, ако се „напрежете“ да бисте заузврат добили нешто од Бога, себе или других, то се претвара у рутински посао у којем не долази у обзир тежња ка спасењу.

Ријеч Божја је несумњива: заиста оно што посијете пожњећете. Али, није чињеница да ће вам се добро вратити од особе којој сте учинили ово добро дјело. Често, једноставно не примјећујемо добро које се дешава због нас: дали су нам мјесто у метроу, поздравили су нас, насмијали су нам се, љубазно смо били услужени - све то узимамо здраво за готово. Навикли смо да високо цијенимо своја добра дјела и потцјењујемо дјела других. Просјаку смо дали сто рубаља и очекујемо да нам Бог отвори рачун у банци. Али, наша добра дјела треба да нас промијене, врате у природно рајско стање. О томе треба да размишљамо, а не о ономе што нам други нису дали.

„Комшија ми није помогао, али требало је“ - овај лажни став је веома популаран. И нико нам ништа није дужан. Ако вам је потребна конкретна помоћ, направите листу, објавите оглас на мрежи и питајте: „Ко може да помогне?“ Сигуран сам да ће се љубазни људи одазвати вашем позиву. Али, немојте чекати да људи сами схвате вашу потребу.

Па како је исправно, с којим мислима помоћи комшији? Псалмопојац Давид је то добро рекао: "Не нама, Господе, не нама, него Имену Твоме дај славу, због милости Твоје и истине Твоје" (Пс 113,  9). То значи: усмјери своја сва добра ка Богу.

Човјек, који искрено помаже људима, не може бити „искоришћен“. Он нема контрадикције између стварних осјећања, намјера и манифестација ових осјећања, односно дјела у односу на другог човјека. Ако ви будете искрено помагали, спољне околности, какве год оне биле, неће бити застрашујуће.

То се не може рећи за некога ко замишља нешто о себи и почиње да чини „добро“ из сујете и поноса. Таштина није само дивљење себи пред огледалом. То је кад стојите испред огледала и грдите, понижавате, не волите себе. А онда је лакше рећи: „Ја сам сиромашан, несрећан, помажем свима и сви ме користе“, него: „Помажем свима, дакле, најбољи сам од свих људи“. Можете чак постати зависни од сопствене слабости, због самозанемаривања; можда волите бити жртва. Таква помоћ другима само ствара сумње и бол, а то сигурно не може бити природно.

Дакле, ако вас рођаци притисну, а ви не можете да кажете „не“, то не значи да сте љубазна и добра особа. То може значити да латентно желите да будете пупак на земљи, око које се врти друштво, дивећи се вашим „добрим“ дјелима. Али овим дјелима не можете се спасити. Дјела се уопште не могу сачувати. Дјелима се може потврдити своје стање - било вражје, било небеско, божанско.

Наравно, лакше је бити слаб и гунђати против Бога него Га хвалити. Лакше се затворити од свих него показати учешће, заборављајући на себе. Лакше је не вјеровати у људе него их истински вољети. Али желим да вас подсјетим: хришћани живе у свијету у којем је Христос побиједио смрт. А у овом свијету за њих нема мјеста за личну утјеху: они морају да изаберу - утјеху или живот са Христом? Галина ви се, такође, суочавате са овим избором. Ви већ знате како да чините добро. Остаје да направите прави избор. извор
Вјеронаука.нет

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима започели су радови на живописању храма Светих Апостола Петра и Павла у Смиљану. У овом храму је службовао српски прота Милутин Тесла отац једног од наших највећих научника Николе Тесле. Никола Тесла је крштен у овом храму 1856. године. Пре почетка фрескописања храма предходили су припремни радови зидова храма. Фрескописање храма врши свештеник Милан Радусин дипломирани иконописац из Епархије далматинске.

У Смиљану се 1697. године помиње дрвени храм и 17 српских кућа, а налази се и на списку православних парохија у Карловачком генералату из 1700. године. Зидани храм саграђен је на темељима те старе цркве изграђене од дрвета, а изградњу је одобрила царица Марија Терезија 1756. године. Епископ Данило Јакшић је освештао храм 1765. године. На угаоним пиластрима на северозападу и југозападу били су записи о обнови цркве 1876. године за вријеме капелана смиљанског М. Лемајића. Звоник цркве био је на преслицу што се види на фотографијама др Радивоја Симоновића из 1913. године, а нешто касније саграђен је знатно већи звоник квадратне основе. Црква је порушена у вријеме Другог свјетског рата, а обновљена 1986. године. Изграђена је од камена и покривена двосливним кровом прекривеним шиндром. На истоку се завршава мало ужим олтарским простором са шестространом апсидом са спољашње стране, док је на западу звоник на преслицу какав је и био првобитно. Димензије цркве су 18×8 m. У вријеме посљедњег рата на овом простору 1991–1995 црква је дјелимично оштећена и опљачкана. Обновљена је 2006. године. Израђен је иконостас од храстовине са иконама које су рад сестринства Богородице Тројеручице из Шибеника.
парох госпићко-смиљански
Јереј Драган Михајловић
— извор: епархија горњокарловачка

Москва. 11. новембра: 
 - Мађарска влада предложила је измјену Устава земље, према којем се пол особе може утврдити тек при његовом рођењу и закон ће очувати његов родни идентитет током цијелог живота.

Мађарска министарка правде Јудит Варга поднијела је парламенту одговарајући приједлог.

Такође, каже се да: „Основа породичних односа је брак. Мајка је жена, отац је мушкарац “. Други амандман предвиђа да се свој дјеци мора гарантовати право на одгајање у складу са мађарском хришћанском културом.
​
 Шефица Министарства правде земље Јудит Варга најавила је припрему таквих амандмана на Фејсбуку. Према њеним ријечима, ове промјене треба да ојачају заштиту земље, породице и дјеце „од савремених западних трендова и идеологија које угрожавају право дјетета на здрав развој“. 

​У мају 2020. године Мађарска је забранила промјену пола у документима.
Вјеронаука.нет

Руска православна црква подржава иницијативу мађарске владе за консолидацију концепта пола и брака у основном закону, рекао је за РИА Новости замјеник предсједника синодалног одјељења Московске патријаршије за црквене односе са друштвом и медијима Вахтанг Кипшидзе .
Раније су се у медијима појавиле информације да је мађарска влада предложила измјену устава земље и консолидацију у основном закону концепта брака као заједнице мушкарца и жене, а такође указује да се пол особе стиче рођењем.

„Чини ми се врло исправном намјера да се у уставу консолидују идеје које су се раније сматрале саморазумљивима, на примјер, о браку као заједници мушкарца и жене, о биолошком пољу као стварности која се даје човјеку при рођењу. Поздрављам намјере Мађарске и других држава да заштите своје законодавство и јавни живот од спољних утицаја “, рекао је Вахтанг Кипшидзе.

Према његовим ријечима, у свијету се преиспитују идеје о браку као заједници  мужа и жене, а државе су под „невиђеним притиском“ невладиних и међународних организација које „покушавају да промијене национално законодавство у складу са интересима маргинализованих група“.

Подсјетио је да је Русија већ усвојила амандмане на устав, консолидујући концепт брака као заједнице мушкарца и жене.

Раније је Владимир Легојда, предсједавајући синодалног одјељења Московске патријаршије за односе цркве, друштва и медија, изложио став Руске православне цркве према којем су „псеудо-породице“, гдје дијете има два родитеља истог пола, „ударац за самосвијест, психу и личност, јер крши  Створитељев план о човеку и унаказује људску природу “. извор: риа.ру и Вјеронаука.нет

Монашка заједница Свете Горе најавила је у четвртак да неће примити посјетиоце или ходочаснике до 30. новембра, у оквиру мјера против пандемије  вируса корона.
Радници на Светој Гори не смију да путују између манастира и испосница, већ могу да бораве само на мјесту наведеном у позивници, појашњено је у изјави.
Света Гора се налази у најисточнијем дијелу полуострва Халкидики у Сјеверној Грчкој. 

Забрана за посјетиоце биће на снази до 30. новембра када ће бити извршена ревизија одлуке.

Монасима ће бити дозвољено да одлазе са Свете горе уз посебну дозволу.
​
Вјеронаука.нет  извор:амна.гр

Њемачки православни хришћани прославиће 1700-годишњицу Првог васељенског сабора 2025. године. Одлука о обиљежавању овог историјског догађаја у Никеји донесена је на посљедњем састанку Конференције канонских православних епископа Њемачке, која је засједала у октобру у Бону. Програм прославе биће утврђен највјероватније на састанку ове Конференције сљедеће године у Келну. Током састанка 9. октобра 2020, којим је предсједавао Његово Високопреосвештенство митрополит њемачки Августин, егзарх Средње Европе (Васељенска Патријаршија), разговарано је о аспектима вјерског живота православних парохија током пандемије вируса корона. Дочарана је личност оца Мирчете Басарабе, истакнутог представника румунске дијаспоре у Њемачкој, а комисије су изнијеле извјештаје о активностима. Делегат Румунске Православне Цркве на састанку био је о. Каталин Преда из бонске парохије. Први васељенски сабор, прво сабрање епископа у цијелој Цркви, остао је у историји као образац за усвајање значајних одлука које се тичу истините вјере и јединства Цркве. Сабор је одржан 325. године у граду Никеји, а сазвао га је свети цар Константин Велики. Вјеронаука.нет

​Чланови Светог синода Пољске православне цркве разговарали су ове недјеље о текућој пандемији COVID-19 у земљи и њеним посљедицама на свакодневни живот људи и на духовни живот. Свети синод сазван је под предсједавањем архиепископа Варшавског и митрополита цијеле Пољске, Његовог Блаженства Саве. Између осталог, Свети синод је издао енциклику свим православним клирицима и монасима у Пољској, позивајући их да слиједе мјере јавног здравља и да остану неустрашиви током текућег периода, вјерно служећи заповијестима Господњим и Цркве Његове. Вјеронаука.нет

Израелски археолози открили су данас 3000 година стару тврђаву на Голанској висоравни коју су можда изградили савезници цара Давида.

Ова тврђава, направљена од базалтних громада, откривена је у близини јеврејског насеља Хиспин током археолошких ископавања.

Ово је прва тврђава овог периода која је откривена на Голанској висоравни, према Археолошкој служби, а такође је „нови дио слагалице“, која ће стручњацима омогућити да дешифрују односе између  Давидовог царства и једног од његових савезника, Гесурског царства. 
Вјеронаука.нет /Извор: АНА-МПА​

Званични плакат за предстојећи и ишчекивани филм „Божји човјек“, заснован на животу, дјелима и чудима светог Нектарија, објављен је ове недјеље, поводом 100-годишњице упокојења светитеља. Очекује се да ће дугометражни играни филм редитељке Јелене Поповић дебитовати у биоскопима сљедеће године. Насловну улогу игра грчки глумац Арис Серветалис, заједно са ансамблом грчких и страних глумаца, укључујући Александра Петрова и Микија Рурка.

Продуцент филма је Симеон Ентертејнмент анд Вју Мастер Филмс (Simeon Entertainment and View Master Films), уз подршку Светог и Великог манастира Ватопеда, Грчки институт Св.Максим  и Еурогруп Лтд (St. Maximus the Greek Institute and Eurogroup Ltd).

Свети текстови традиционалних религија не би смјели ни на који начин да се обиљежавају у смислу старосних ограничења, ово мишљење изнио је митрополит волоколамски Иларион.

Раније је шефица Комитета Државне думе за културу Елена Јамполскаја на састанку Савјета за културу и умјетност предсједника Русије покренула питање неадекватности старосног обиљежавања појединих књижевних дјела, извијестила је прес служба Синодалног одјељења за црквене односе са друштвом и медијима.

Тако Шекспирову представу „Ромео и Јулија“, романе и приче Виктора Астафјева , Василија Шукшина, Даниила Гранина , према овој ознаци која је на снази у Русији, могу да читају само они који већ имају 16 година. Иста ограничења се претпостављају у односу на свете књиге, посебно на Библију.

- Мислим да је говор Елене Јамполскаје указао на веома значајну самовољу која се данас примјећује у овој области. Означавање се поставља сасвим произвољно - чак су, на примјер, радови који су обухваћени школским програмом означени као „16+“, односно ученик не може купити ову литературу у књижари, јер он, испада, није нарастао до назначене ознаке, - коментарисао је ситуацију митрополит Иларион у програму "Црква и свијет".

С тим у вези, митрополит је подржао приједлог дат на састанку Савјета да се остави само једна ознака - „18+“.

- Ова особина је, наравно, врло условна - одваја одрасле од малољетника. Категорија која ће бити означена као „18+“ треба да укључује литературу која може шокирати дијете, имати негативан утицај на његову психу “, објаснио је архипастир.

Што се тиче светих текстова традиционалних религија, по мишљењу представника Цркве, они никако не би требало да буду етикетирани.

- Учимо своју дјецу према Библији, према Јеванђељу. Како можете ове свете књиге обиљежити знаком „16+“? Ово је, по мом мишљењу, потпуно апсурдно, - рекао је митрополит Иларион.

Истовремено, духовник је изразио лично мишљење да „свети текстови традиционалних религија треба да буду укључени, иако у неком смањеном обиму, у школски програм, укључујући и програм за књижевност“. извор
​
Вјеронаука.нет

Питање: Где можемо наћи доказе да је молитва за упокојене библијска? Из онога што сам прочитао, чини се да Библија готово говори супротно од овога у Књизи пророка Језекиља, 18. глава. Наравно, Језекиљ је говорио Израиљу пре Новог завета који имамо у Христу, али на почетку поглавља каже да је ово дошло од речи ГОСПОДЊЕ и чини се у складу са Посланицом  Римљанима 2,3-9.
Одговор:
Шта каже Библија?
Прво, да напоменем да се ни један од цитираних одломака не бави питањем молитве за упокојене. Суштина код Језекиља у 18.глави  је да син није ни спашен ни осуђен због праведности или грехова свог оца, нити је отац спашен или осуђен због свог сина. Такође, претходна правичност неће спасити човека који падне у грех, нити ће прошли грех осудити човека који се окреће од свог греха. Одломак се не односи на молитву за упокојене.
Суштина у Посланици Римљанима 2, 3-9 је да ће се свакоме судити према његовим делима. То такође нема никакве везе са молитвама за преминуле, осим ако претпоставите да верујемо да бисмо молећи се за мртве могли молити за непокајаног грешника да оде у рај, али ми у то не верујемо.
Постоје, међутим, делови Светог писма који се баве овим питањем. Друга књига Макавејска није у већини протестантских Библија, већ увршћена у Библију краља Џејмса из 1611. године, а Црква га сматра делом Светог писма још од времена апостола (види Канон 85 светих апостола) - и у 2Мак. 12, 38-45 налазимо врло јасан пример молитве за упокојене. У књизи Премудрости Исуса сина Сираховог (која је такође увршћена у Свето писмо у канону 85 апостолском) стоји: ,, Милост давања да буде на сваком живом, и мртвоме не ускрати милост“ (Сирах 7, 33). И у Другој посланици Тимотеју 1, 16-18, Свети апостол Павле се моли за Онисифора, који очигледно више није међу живима:
,,А Господ да да милост Онисифорову дому; јер ме много пута утјеши, и окова мојијех не постидје се.  Него дошавши у Рим потражи ме још с већијем старањем и нађе. Да да њему Господ да нађе милост у Господа у дан онај. И у Ефесу колико ми послужи, ти знаш добро“.

Јеврејско предање
Већ цитирани текст из Друге књиге Макавејске јасан је доказ да је то био јеврејски обичај много пре Христовог времена, али је такође чињеница да се Јевреји и даље моле за упокојене. Дакле, ако су молитве за упокојене биле нека незнабожачка скверност која се увукла у Цркву, човек се мора запитати како се и она увукла у јудаизам ... нарочито када би се то морало догодити пре Христовог времена.

Хришћанско предање
Када сам први пут почео озбиљно размишљати о томе да постанем православац, молитве за упокојене биле су на мојој листи од око 5 питања која је требало разрешити, али то је уједно било и једно од првих питања коje је са тог списка разрешено, јер су докази да се рана Црква молила за мртве превише свеприсутни да би неко могао сумњати у то. То можете наћи у најранијим литургијским текстовима. До тога долазите прелазећи коментарима најранијих писаца Цркве. Такође их можете пронаћи у катакомбама. На пример, имамо Епитаф Аверкија, епископа јеропољског, који се упокојио 167. године нове ере, у коме тражи од оних који читају натпис моле за њега. Када је побожна мајка светог Августина одлазила из овог живота, њен последњи захтев био је: „Положите ово тело било где, нека вас брига око њега уопште не мучи. Само ово тражим да ме се сећате пред Господњим олтаром, ма где били“ (Исповести 9,27). И цитат по цитат могло би се придодати овим редовима. Пре протестантске реформације, нигде није било хришћана који нису имали обичај да се моле за мртве.

Закључак
Сећам се да сам чуо причу о једном англиканском свештенику који се непрестано супротстављао молитвама за мртве сваки пут када се то питање покренуло, а онда је након смрти његове жене престао да говори о том питању и онда су га питали о томе. Рекао је да се свакодневно молио за своју жену, откако ју је упознао, и није могао да се заустави након њене смрти. Молитва за мртве је начин на који живи показују љубав према мртвима. Такође верујемо да им молитве преминулима доносе неку корист, али тачно како им ове молитве доносе корист није нешто што је Црква тачно одредила. Ако неко умре у стању покајања, али без прилике да донесе све плодове покајања, верујемо да није спреман да одмах уђе у присуство Божје, али да ће у одређеном тренутку молитвама Црква, он то бити. Ако неко умре у стању кајања, док су му наше молитве од неке користи, те молитве га не могу учинити достојним Царства Небеског. Али у оба случаја, молећи се за мртве, јачамо сопствену веру и долазимо до тога да своје вољене боље поверимо Божјој милости.

​Најновије:
За оне који желе додатне доказе да Црква не верује да се они који умру у стању непокајања могу молити из пакла, узмите у обзир следеће:
Свети Јован Дамаскин написао је да они који су преминули, а нису се покајали и живећи „злим животом“ не могу молитвом било кога да промене своје одредиште из пакла у рај („О онима који су уснули у вери“, на које се позива у „Тајинству смрти" Николаоса П. Василиадиса, стр. 432. Свети Јован Златоусти такође говори о онима који су тамо где није могуће очистити се и који су изван Царства Божијег, али који ће можда добити неку утеху нашим молитвама (Омилије „О томе да не треба горко оплакивати мртве“, наведен у „Тајинству  смрти“, стр. 432-434),
А свети Марко Ефески у својој „Првој беседи", побијајући латинска поглавља о пургаторијском (*чистилишном) огњу“ наводи:
"Ми смо, пак, прихватили да је и душама које су у паклу и које су већ предате на вечне муке, било самим делом или искуством или у њиховом очекивању које не дозвољава наду, „могуће уделити и указати одређену малу помоћ, иако не у смислу „да се они у потпуности ослободе мука или да им се пружи нада у коначно ослобођење. Ово се види из речи Великог Макарија Египатског подвижника, који је, нашавши лобању у пустињи, био о овоме поучен њиме по дејству Божанствене силе.И Василије Велики, у молитвама које се читају на Педесетницу, дословце пише овако: „Јер си и на овај савршени и спасоносни празник очишћења удостојио да се узносе молитве за оне који су у паклу, дајући нам велику наду у опроштење оних који су у паклу од (грехова) који их задржавају и у утеху коју су послао“ (Трећа молитва клечећи на вечерњоj служби). Али ако су душе напустиле овај живот у вери и љубави, а притом носећи са собом одређене погрешке, било оне мале због којих се уопште нису покајале, или велике због којих - иако су се покајале због њих - нису преузеле на себе се да покажу плодове покајања: такве душе, верујемо, морају бити очишћене од ове врсте грехова, али не помоћу неке чистилишне ватре или коначне  казне на неком месту (јер ово, пошто имамо помоћ, то уопште није на нама). Али неки се морају очистити већ у самом одласку из тела, само захваљујући страху, као што свети Григорије Двојеслов дословно показује; док се други морају очистити након одласка из тела, било док остају на истом земаљском месту, пре него што дођу да се поклоне Богу и буду почаствовани мноштву блажених, или - ако су њихови грехови били озбиљнији и обавезују их за дуже трајање - држе се у аду, али не да би заувек остали у ватри и мукама, већ као да су у тамници и затвору под стражом. Свима таквим, потврђујемо, помажу молитве и Литургије које се за њих обављају, Божјом Милошћу и Љубављу према човечанству. Ова божанска сарадња одмах презире и отпушта неке грехе, почињене из човекове слабости, као што Дионисије Велики (Ареопагит) каже у „Размишљањима о тајни свештено упокојених“; док друге грехе након одређеног времена праведним судом или такође опрашта и отпушта, и то у потпуности, или олакшава одговорност за њих до оног коначног Суда “ (види„ Душа после смрти “, Додатак I , стр. 208ф). 
Ево и цитата литургијског коментара светог Симеона Солунског, о поменима у Проскомидији: „И овде нема места [у поменима у проскомидији] за невернике, а камоли за јеретике. „Какву заједницу има светлост са тамом?“ пошто ће, каже Свето писмо, анђели одвојити зло од правде. Стога такође није у реду да свештеник има спомен на њега; ни за јеретике, или их помене нити за оне који отворено греше и не кају се. Јер приношење је на њихову осуду, као што је случај и са непокајаним који се причешћују тајнама које изазивају страхопоштовање, како каже божански Павле “(свети Симеон Солунски, Литургијски коментари, приредио и превео Стевен Хавкес- Тееплес, (Торонто: Папински институт за средњовековне студије, 2001), стр. 232ф). извор

Православни вјерници Кореје доживјели су велику радост присуствујући Светој тајни вјенчања Дионисиоса Квона и Катарине Парк у храму Светог Николе у ​​Сеулу. Свету тајну предводио је митрополит Кореје господин Авбросије уз учешће старјешина о. Романоса Кавцхака и о. Антониоса Лима и ђакона Јохана Парка.

Дионисиос је син покојног оца Пола Квона. Старјешина Харис, дубоко дирнут, испратио је своје дијете у светињу уз учешће десет вјерника из парохије Светог Дионисија Егинског у Улсану.

Због коронавируса, број учесника је био ограничен унутар светилишта. Већина је остала у дворишту храма.

Митрополит корејски пренео је младенцима жеље Његовог Високопреосвештенства Митрополита Пидисиа Сотириоса, свештенства и верника Цркве у Кореји.

Коментаришући апостолско читање из писма Ефесцима, он је младенцима представио божански надахнути савјет апостола Павла, који је кључ успјеха њиховог брака. И закључио је:

Запишите, драги младенци, Дионисије и Катарина, божански надахнуте савјете апостола Павла у своје срце и будите апсолутно сигурни да ће ваш брак увијек бити срећан. Ови савјети отклањају сваку грешну тенденцију за завјерама, угњетавањем и искоришћавањем једни других. Ови савјети уравнотежују мушко-женске односе; ослабљују феминистичке тврдње и противтужбе и штите божанске дарове мира и хармоније у породичној кући.

У тешким временима која ће неизбјежно доћи у вашем брачном току, сјетите се Павлових савјета и наћи ћете одмор у души и рјешења за своје проблеме. Јер, заиста, ако мушкарац воли своју жену као себе, а жена поштује свог мужа, онда ништа не може пољуљати њихову везу. Њихова веза биће доживотна и вјечна јер ће се заснивати на „камену“, то јест Христу.
Вјеронаука.нет

У уторак је, у Токију, освећена румунска православна црква, на празник преноса моштију Светог Ђорђа у његову цркву у Лиди. Богослужење су служили румунски митрополит западноевропски Јосиф и митрополит токијски и јапански Данило.

Освећењем су завршени рестаураторски радови који су трајали неколико година. Румунска парохија у Токију основана је прије 12 година. 2008. године, Румунска патријаршија послала је, на захтјев својих вјерника у Јапану, свештенике Александра Никодима и Кристијана Џоргијуа да служе заједници.

Тренутни парох је отац Данијел Кориу.

Освећењем су награђени напори вјерника за званично признање парохије као вјерске институције. Парохија је постала правно лице према јапанском закону у августу 2020. године.

Православље у Јапану
Свети Николај Јапански (рођен као Иван Димитријевич Касаткин) донио је православље у Јапан у 19. вијеку. 1861. године руска православна црква га је послала у Хакодате, Хокаидо, да служи у капели руског конзулата. Осим неких краћих путовања, Свети Николај је остао у Јапану чак и током руско-јапанског рата (1904-1905) и ширио православље широм земље. Хиротонисан је за првог епископа православне цркве у Јапану. Свети Николај основао је токијски храм у округу Канда и провео више од пола вијека у тој области. 

Архимандрит Анатолиј Тихаи
Румунски архимандрит Анатолиј Тихаи одиграо је важну улогу у православној мисији на јапанској земљи. 
Јеромонах Анатолиј дошао је у Јапан у децембру 1871. године, док је активност оца Николаја и даље била усредсређена на подручје Хакодате, на острву Хокаидо.

Румун је био парох у православној цркви и мисионарском центру из Хакодатеа (1872-1878), професор Православне богословије у Јапану (Суругадаи Канда, Токио), оснивач цркве у Осаки (1878), вођа Руске православне цркве Мисија у Јапану (1879-1881) и директорка Катехетске школе у ​​Осаки (1882-1889). 1880. године преподобни Анатолиј добио је чин архимандрита. Крајем 1880-их његово здравље се погоршало и у љето 1890. вратио се у Русију, где се упокојио у Господу 28. новембра 1893. године. Када је први пут отишао у Јапан, преподобни Анатолиј нашао је само 50 православних хришћана. Када је отишао, било их је више од 20.000. Преподобни Анатолиј Тихаи био је надарени полиглота: говорио је матерњи румунски језик, као и руски, грчки, јапански, бугарски, енглески и црквено-словенски. Такође је имао знање француског, њемачког и кинеског језика.

Обавио је многа мисионарска путовања широм Јапана и једно у Кину (1888) и написао два дневника. Његов први мисионарски дневник објавила је у двојезичном румунско-јапанском издању румунска православна епархија Балти 2018. године, са благословом епископа Антонија.
Извор: Базилика.ро / превод: вјеронаука.нет

Анђео чувар радује се нашим добрим делима и тугује када чинимо зло. Морамо покушати да живимо тако да се Анђели радују нашем житељству.

Да би се склонио од греха, човек мора да зна шта је воља Божја. То учимо по својој савести. И то је оно што сазнајемо из Светог Писма.

Особи која непрестано има молитву у устима и срцу, у свези са покајањем, мрачним силама је тешко приступити, јер је молитва штити.

Данас су одговорна, тешка времена, али у овим временима треба да будете пажљиви према себи. Тако да нас политичке страсти и људске философије не одведу с пута правилне вере. Ако веру чувамо у чистоти, трудимо се да живимо по вери, и тада ће нам Бог послати мир и тишину. Ако заронимо у понор људских страсти, непријатељстава, противљења, онда ћемо, наравно, залутати са Божијег пута, а то неће одвести у добро.

Способност трпети ближњег мудрост је живота. Свог ближњег треба да доживљавате онаквим какав јесте. Да ли желиш да он постане бољи? Моли се за њега. Бог га може учинити бољим. Тако се испољава хришћанско трпљење.

Као што се без ваздуха човек гуши, тако душа која нема молитву постаје мртва и неосетљива.

Молитва није потребна Богу, нама је потребна, као да је то духовни кисеоник, без којег човек умире. Овај разговор са Богом открива изворе живота у човеку.

Једно је када људи проливају крв за Христа, друго када трпе прекоре, вређања, увреде због своје вере. Такви људи добијају венац бескрвног мучеништва.

Мисли испуњене љубављу, милосрђом, трпљењем, поштовањем привлаче Божју благодат, а оне које гаје злобу, мржњу, гордост, одагнавају Божју благодат. Ако смо преплављени мислима о бесу, мржњи, гордости, ото је знак чињенице да је слика Божја у нама оштећена.

Данас посебно морамо да живимо по хришћанским законима, а не по законима овога света. Не треба гледати како свет живи, пошто у њему владају нешто другачија правила.

Ако нема благодати Божје, тада човек може бити постављен на најлепше место, окружен свим благословима света, али ће и даље бити несрећан.

Што више човек сакупља земаљска добра, то више постаје очајан, јер му она не доносе духовну радост. Можете сакупити сва земаљска блага и положити их пред себе и истовремено бити најнесрећнија особа.

Туга је духовна лекција кроз коју човек сазнаје сопствену слабост и силу Божју. И што је јача туга, то је дубља лекција за човека. Једино што се тражи од нас је да трпимо ове невоље са стрпљењем и са захвалношћу Богу.

Нема потребе да се чека. Велике приче су посао великих људи, а ми смо мали људи. И морамо да радимо мале ствари.

Љубав према непријатељима није лака, али морамо се, уз помоћ молитава, читајући Свето писмо, самоприсиљавањем и стрпљењем борити сами са собом и опраштати онима који су вређали.

Током нашег земаљског живота морамо да водимо рачуна о томе да имамо одговарајућу одећу за душу. Одећа наше душе је замрљана грехом. Сагрешивши, треба одмах да се покајеш пред Богом.

Храброст jе покрет против плиме. Као што знате, само мртве рибе слободно пливају низводно, а живе рибе пливају узводно до чистог извора и нетакнутог окружења. За стварну храброст способни су само они који су стекли бар неку меру понизности.

Кажу да у хришћанству постоји много забрана, али то није тако. Све је дозвољено, али умерено и мудро. Светитељи нам показују како је мало потребно да човек живи своj живот.

Ако је човек пажљив према себи, води пристојан живот према заповестима Божијим, тада осећа присуство Бога — и у себи, и поред себе, и у читавоj васиони.

Свака личност је сасуд Божје благодати. Додирни личност — и додирнућеш благодат Божју.

Извор: Orthochristian.com / сајт СПЦ

Књига под називом „Запитајмо се о будућности човечанства“ представља велику духовну ризницу, насталу из пера Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила.
Разматрајући најактуелније теме данашњице, Сватјејши Владика нас трезвено води кроз најважније истине Православне Цркве, наглашавајући оно што је најважније и највредније у животу православних хришћана. Велика искушења која су у протеклих неколико векова потресла многе хришћанске заједнице западног света, оставила су неизбрисиви траг и створила велики јаз у односима између Руске, а самим тим и Српске Православне Цркве и осталих западних Цркава. Дехристијанизација западног света, либерализам, реформација, религијски екстремизам и тероризам, иновације, улога Православља у савременом свету и борба за традиционалне хришћанске вредности, само су неке од тема којима се бави Његова Светост Патријарх Кирил на страницама књиге „Запитајмо се о будућности човечанства“,
Стављајући на прво место изворне хришћанске вредности, на којима су некада настајале и многе западне цивилизације и европске државе, Његова Светост позива на очување православне вере као јединог и истинског сведока вековног апостолског учења, Васељенских сабора и догмата Свете Цркве. Узимајући у обзир чињеницу да превод књиге излази у времену великих искушења и пандемије на глобалном нивоу, подсетићемо на актуелне речи из књиге: Иако се налазимо пред идентичним проблемима, сви ми их различито прихватамо. Оно по чему смо свакако једнаки, јесте претња упућена целокупном човечанству, а тиче се међународног тероризма и дистрибуције оружја за масовно уништење. Овоме се могу придодати и ризик од епидемије на глобалном нивоу, појава нових облика смртоносних вируса, али и природних и техногених катастрофа.
Ово су уједно и најважнији разлози због којих се заиста морамо запитати о будућности човечанства, а самим тим ухватити у коштац са свим изазовима данашњице, којих, нажалост, има итекако много. Превод књиге, у издању Подворја Српске Православне Цркве у Москви и издавачке куће „Православац из Шапца сачинио је епископ моравички Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. 

Нове опште мјере карантина у Грчкој ступиле су на снагу од данас, суботе, 7. новембра, па до најмање 30. новембра. У мјерама заштите од коронавируса, држава је, између осталог, одлучила да затвори храмове за вјернике. Како је јуче поподне појаснио замјеник министра цивилне заштите господин Никос Хардалијас, Цркве ће бити затворене, Божанске литургије обављаће искључиво свештеник, док је само за сахране напоменуо да ће се вршити у присуству до 9 људи. Слична је ситуација и у европским земљама, с већином њих које су већ у карантину ради заустављања другог таласа пандемије. Тако су вјерници европских земаља лишени могућности да долазе у храмове на молитву и богослужење. 

Грчка, 6.новембар: Богослужбена мјеста биће затворена. Богослужења ће се одвијати без присуства вјерника. Сахране ће бити одржаване у присуству до 9 људи, рекао је замјеник министра цивилне заштите господин Хардалијас током брифинга 6. новембра 2020. године увече, поводом нових строгих мјера за сузбијање ширења коронавируса, које ће бити на снази од 7. до 30. новембра.

Отворено писмо премијеру г. Киријакосу Мицотакису упутио је Његово Високопреосвештенство митрополит  Серафим поводом усвајања нових строгих мјера за сузбијање ширења вируса корона.
​ 
По овом кључном и горућем питању, његова екселенција моли за пажњу премијера, објашњавајући и износећи своје детаљне аргументе. „Потпуно искључење Божјег народа, осим што је нерегуларно и незаконито, такође је неправедно и није непристрасно. У свакој Школи подучава се 20-25 ученика. У аутобусима, метроима итд. путници заузимају 60% капацитета, док су вјерници потпуно искључени из Светих храмова, иако храмови имају неупоредиво више квадратних метара “, наводи се у  писму.

Вјеронаука.нет

На парохији цркве у изградњи у част иконе Богородице "Живоносни источник" у граду Хевиз (мађарска епархија Московске патријаршије) у  Западној Мађарској организовани су онлајн часови на мађарском језику током којих сви могу да се упознају са основама православне вјере. Наставни материјали биће доступни на епархијској веб страници, као и путем и-мејла свима који су се уписали на курс.
По благослову настојатељаа православне парохије протојереја Николаја Кима, ђакон Стефан Вајно-Елиаш постављен је за руководиоца мађарског сектора парохијске школе. Поред теоријске теолошке обуке, студенти ће моћи да стекну и практичне молитвене вјештине на заједничким недјељним богослужењима (часови према распореду богослужења) унутар зидова цркве у изградњи, као и да послије службе постављају питања оцу Стефану. 18. септембра 2020. године одржана је посјета државног секретара за вјерска питања Мађарске, националних мањина и цивилних односа Миклоша Шолтеса у Хевизу, гдје се упознао са изградњом храма Руске православне цркве. У разговору са државним секретаром протојереј Николај је изразио захвалност влади Мађарске на значајној материјалној подршци Мађарској епархији Руске цркве у обнављању низа православних цркава у овој земљи и помоћи у изградњи храма у Хевизу. 
Служба за комуникацију ДЕЦР  /Превод: вјеронаука.нет  /извор