Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Трећи монашки сабор одржан је 30. и 31. октобра 2024. године у манастиру „Свети Прохор Пчињски“. Ово, већ традиционално и треће по реду, међуцрквено монашко сабрање организовала је православна епархија врањска, уз сатрудништво Светог манастира Хиландара, под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
Дводневни програм Сабора био је подијељен на четири сесије са темама:
„Обнова и унапређење монаштва“
„Монашка послушност као начин упознавања и испуњавања воље Божије“
„Значај исихазма за Источно монаштво“
„Монаштво и манастири у земљама у којима не постоји традиција православног монаштва“

​Сабор је почео поздравним обраћањем Његовог Високопреосвештенства митрополита врањског г. Пахомија, предсједника организационог одбора Светопрохорског монашког сабора, који је прочитао и поздраве Патријарха српског г. Порфирија. У име Светог архијерејског Синода Српске православне цркве, сабор је поздравио Његово Високопреосвештенство митрополит браничевски г. Игњатије. Потом је уводну ријеч одржао Високопреподобни архимандрит Методије, игуман Светогорског манастира Хиландара, потпредсједник организационог одбора Сабора. Првим засиједањем, под називом „Обнова и унапређење монаштва“, предсједавао је Преосвећени епископ дремвицки г. Давид, викар Његовог Блаженства архиепископа охридско-македонског г. Стефана.
Овај међународни монашки сабор окупио је учеснике из више земаља: Србије, Грчке, Македоније, Русије, Румуније, Црне Горе, Велике Британије, Аргентине, Гватемале.

Главни циљ Светопрохорских монашких сабрања је духовна надградња монаштва Српске Православне Цркве кроз активни допринос тумачењу и разматрању учења Светих Отаца Цркве у монашкој пракси, чиме се даје позитиван ефекат у односу на монаштво и осталих помесних Православних Цркава. Други и, ништа мање важан циљ и назначење овог подухвата је препознавање и указивање на значај монаштва у свести целе Цркве.

​Пленарно засиједање:
• Поздравно обраћање Његовог Високопреосвештенства Митрополита врањског Г. Пахомија, председника организационог одбора Светопрохорског монашког сабора
• Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Порфирија
• Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија, игумана Светог манастира Хиландара, потпредседника организационог одбора Светопрохорског монашког сабора

Прво засиједање - ОБНОВА И УНАПРЕЂЕЊЕ МОНАШТВА
• Митрополит бачки Г. Иринеј – Свети ава Јустин као монах
• Архимандрит Нифон, игуман Манастира Свете Тројице и Светог Нектарија, Глифада, Грчка – Примање, живљење и преношење исихастичког монашког предања
(кратка пауза)
• Игуманија Јулијана, Зачатјевски манастир, Москва, Русија – Обнова монашког братства/сестринства. Од чега зависи?
• Монахиња Калиопија, манастир Нера, Румунија – Аутентично монашко предање. Како га предајемо? Коме га предајемо?

Друго засиједање - МОНАШКА ПОСЛУШНОСТ КАО НАЧИН УПОЗНАВАЊА И ИСПУЊАВАЊА ВОЉЕ БОЖИЈЕ
• Епископ ваљевски Г. Исихије – Од послушности – смирење; од смирења – расуђивање
• Архимандрит Сава, игуман манастира Дечани – Монашка послушност као распеће старог човека у подвигу покајања (кратка пауза)
• Јеромонах Рафаило, игуман манастира Подмаине – Живот по савету као вид послушности у нашем времену – по учењу Светог  Игњатија Брјанчанинова
• Игуманија Кирана, Манастир Успења Пресвете Богородице, Скопље, Република Северна Македонија – Духовни отац као носилац и показатељ воље Божије

Треће засиједање – ЗНАЧАЈ ИСИХАЗМА ЗА ИСТОЧНО ХРИШЋАНСТВО
• Архимандрит Захарија, духовник Манастира Светог Јована Претече, Есекс, Енглеска (Велика Британија) – Исихазам – срце православног подвижничког предања
• Архимандрит Петар, игуман Манастира Светог Јована Претече, Есекс, Енглеска (Велика Британија) – Исихастичка молитва и Божанска Литургија

​Четврто засиједање – МОНАШТВО И МАНАСТИРИ У ЗЕМЉАМА У КОЈИМА НЕ ПОСТОЈИ ТРАДИЦИЈА ПРАВОСЛАВНОГ МОНАШТВА
• Игуманија Марија, Манастир Светог Саве, Аргентина – Изазови са којима се сусреће православно монаштво у Америци
• Игуманија Инес, Манастир Свете Тројице, Гватемала – Историјат православне Цркве и православног манастира Свете Тројице у Гватемали
• Завршна реч, закључци и поруке, архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара и потпредседник организационог одбора Светопрохорског монашког сабора

Са дубоком емоцијом и саосјећањем за људску трагедију изазвану смртоносним поплавама у Шпанији, Његова Божанствена Свесветост Архиепископ Константинопоља – Новог Рима и Васељенски Патријарх г. Вартоломеј упутио је писмо саучешћа Његовом Величанству Краљу Шпаније Филипу VI, изражавајући неподијељену подршку и саучешће Цариградске патријаршије шпанском народу.
Својом поруком, Патријарх је изразио најдубљу тугу због губитка десетина људских живота и солидарност са погођенима катастрофом у Шпанији.
Патријарх Вартоломеј у писму напомиње да се у овим тешким временима, окарактерисаним дубоким болом и искушењем за Шпанију, моли за покој душа жртава природне катастрофе. Он такође жели брз опоравак свих повријеђених и психичко и физичко јачање људи који су били суочени са тешким посљедицама поплава. 
Важна тачка Патријархове поруке је његово посебно обраћање грађанима који храбро и пожртвовано активно учествују у спасилачким напорима и солидарности са својим суграђанима. Патријарх одаје признање њиховој храбрости и посвећености, истичући да су примјер алтруизма и узајамне подршке. Поред тога, жели да Бог да снагу и стрпљење овим људима, који несебично доприносе помоћи погођенима, како би могли да наставе да подржавају своје ближње.
Својом поруком Патријарх Вартоломеј се обраћа не само шпанском народу, већ и целом човечанству, показујући да солидарност и хуманост немају границе, већ уједињују људе изван националних и културних разлика.

Његова Светост митрополит Софијски и Патријарх бугарски г. Данилo служио је 29. октобра, дан уочи празника Светог Краља Стефана Милутина (Бугарска Православна црква 30. октобра прославља успомену на Светог краља Стефана Милутина) Свету Божанствену Литургију у Митрополитском Саборном храму „Свете великомученице Недјеље“. Након богослужења обављен је обред пресвлачења нетљених моштију светог краља, а потом и литија. Традиционално, мошти се пресвлаче у нову одежду, коју сваке године српски манастири у Бугарску шаљу израђену посебно за мошти, док дијелове старе ношње, која се послије годину дана скида са моштију, свештеници храма Свете великомуч. Недјеље шаљу назад у Србију, као реликвије, док бијело платно у које су мошти умотане испод одежде, сијеку на комадиће и дијеле вјерницима уз благослов. Дио те одежде предат је ове године цркви Св. Петке у Кумареву код Лесковца. 
У саслужењу са Његовом Светости били су: Његово Преосвештенство епископ бранички Пахомије, први викар митрополита Софијског, Његово Преосвештенство епископ знепољски Мелетије (Спасов) ректор Софијске богословије „Св. Јован Рилски“, архимандрит Јован, протосинђел Свете митрополије Софијске, архимандрит Василије, старјешина Саборне цркве „Света вел. Недјеља“, архимандрит Јануари, архимандрит Јевтимије, као и гости: архимандрит Мардарије, игуман манастира Светог Јована Богослова у Поганову (Србија), архимандрит Серафим игуман манастира Суково (Србија), јеромонах Натанаило и јеромонах Јосиф (Масачусетс, САД), јеромонах Климент из манастира Зограф (Света Гора), свештенство храма и свештенство Софијско... Црквено појање на јутрењу и Светој Литургији лијепо је извео хор „Св. Наума Охридског“ на челу са др Андрејем Касабовим – секретаром Свете Софијске Митрополије. Храм је био препун поклоника из Бугарске и Србије.
Међу званичним гостима били су г-дин Димитар Главчев, садашњи премијер Владе Републике Бугарске и г-дин Жељко Јовић, амбасадор Републике Србије. Након Свете Литургије, мошти Светог краља Стефана Милутина изнесене су из традиционалног кивота и пренесене кроз Царске двери, након чега су положене на Свети престо. Ту је обављен обред њиховог преоблачења и мошти су поново положене у кивот у централном дијелу храма. Као и сваке године, након пресвлачења, уприличена је литија са моштима Светог краља Милутина која је прошла централним улицама Софије. Ова традиција не само да чува успомену на краља Милутина, већ и окупља вјернике који поштују наслеђе које траје кроз вијекове.
У Саборном храму Свете великомученице Недеље у Софији 30. октобра 2024. године служена је света Литургија поводом празника Светог краља Милутина, који Бугарска Православна Црква прославља по грегоријанском календару. 
Светом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх бугарски г. Данило, уз саслужење високопреосвећене господе митрополита тимочког Илариона и нишког Арсенија; преосвећене господе епископа тивериопољског Тихона, браницког Пахомија, велбуждског Исака и јенепољског Мелетија; као и многобројног свештенства, монаштва и ђаконства.
​
​Мошти Светог Краља Милутина доспјеле су у Бугарску у 15. вијеку, након што их је послије пропасти српске деспотовине и због епидемије куге, донио митрополит Силуан 1460. године. Прије него што су стигле у храм Свете великомученице Недјеље мошти Светог краља Милутина су прошле кроз четири различите цркве у Бугарској, преживљавајући бројне изазове, укључујући пожаре, земљотресе и турску окупацију.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао 29. октобра 2024. године у Великој сали Дома културе Студентски град предавање на тему Литургија – опредељење за Царство Божје. Као и свакога пута када Светејши Патријарх из очинске љубави и бриге – али и због, како често наводи, једног од својих примарних задатака, а то су васпитање и просвета младих – посети Студењак, Велика сала Дома културе Студентски град је и вечерас била претесна за стотине младих душа које траже одговоре на питања смисла живота и постојања, љубави и жртве, вечности и пролазности… А одговори на све те дилеме и недоумице налазе се, по речима Светејшег Патријарха, у Цркви као икони Царства Божјег.
– Син Божји Исус Христос долази у историју, узима на себе људску природу и по свему се поистовећује са људима, осим у греху. Он, као Цар, јесте и Царство Божје. Долазећи у људски род и приближавајући се људима, Он приближава Царство Божје. Његово Царство је дошло међу нас. Никад није било ближе! Оно је ту, надохват руке, пред нама! Господ долази, има апостоле, проповеда, чини чуда и на тај начин имплементира Царство Божје у историји. Дакле, својим очовечењем, односно оваплоћењем Сина Божјег, избором апостола, као и чудима која је Христос чинио, страдањима и, наравно, васкрсењем, будуће Царство, које је Бог припремио од вечности приближило се човеку – надахнуто је беседио патријарх Порфирије.
Наглашавајући да је сам Господ наш Исус Христос Цркву установио као свету Литургију, што апостол Павле потврђује речима да је Црква Литургија, Светејши Патријарх подсећа да је света Литургија сабрање на којем се приносе хлеб и вино, који као елементарна потреба за одржање живота представљају све оно што јесмо. Приносећи те дарове на Литургији они се Светим Духом претварају у Тело и Крв Христову, а ми, причешћујући се њима, постајемо сутелесници Христови.
Подсећајући на речи Господње приликом устројавања свете Литургије – Евхаристије: Примите ово за мој спомен, док поново не дођем, Светејши истиче да је Господ тиме обећао да ће доћи у пуноћи, једном за свагда, када ће историја доживети преображај у вечност, а да док живимо ишчекујући Христов долазак, божанствена Литургија, као тајна Његовог спомена, представља предукус будућег Царства. – Дакле, предукус, али не у пуноћи, тј. видимо Га у огледалу, а када дође видећемо Га лицем к лицу. Литургија је једна драма у којој сви имају своју улогу. Улазница за свету Литургију јесте крштење. Њиме се укрцавамо на лађу спасења окренуту према будућности, на брод који плови ка луци која се зове Царство Божје. Тиме све добија печат аутентичности, добија печат Христов и смисао вечности. Успостављајући систем вредности Царства Божјег историја добија смисао. А које су то вредности? – запитао је Светејши и убрзо дао одговор:
– То је испуњење заповести о љубави. Љуби ближњег свога као самог себе, али љуби и непријатеље своје. То је мерило и за све друге вредности. Када све премеримо овом јеванђељском провером, када се определимо да Царство Божје буде наш принцип, када Бога поставимо на право место тада ће и све остало доћи на право место – закључио је своје предавање Светејши Патријарх г. Порфирије, који је у завршном делу скупа одговарао на питања која су путем друштвених медија пристигла код организатора предавања, јереја Дарка Николића.
Предавању су присуствовали преосвећена господа викарни епископи новобрдски Иларион и јенопољски Никон, као и директор Установе Студентски центар Београд г. Горан Минић. Извор: ​Информативна служба Српске Православне Цркве

Ако се возите или ходате улицама Москве у октобру 2024. године задивиће вас чудо и љепота коју ћете угледати. Наиме на простору предвиђеном за рекламе сада се налазе иконе. Чудо је могуће захваљујући компанији Maer, која је добровољно, одричући се профита, донијела такву одлуку у овом за Русију судбоносном тренутку. Вријеме у коjeм живимо захтијева од нас да посебну пажњу посветимо духовним вриједностима, а овај корак је јасан показатељ да вјера може да преобрази чак и најобичније аспекте нашег живота. Иконе на улицама Москве нису само изображења светих. Ово је позив на размишљање, на молитву, на унутрашњи дијалог са самим собом и са Творцем. Подсјећају нас на вјечне истине, на љубав, милосрђе и наду. У свијету у којем је толико буке и вреве, ове свете иконе постају мали глас који нас позива да застанемо и размислимо о томе шта је заиста важно.
Сваки пут када човјек прође поред овог необичног простора за оглашавњае, мора се запитати: „Шта радим за свој духовни раст? Како могу да се побољшам?" Ове иконе нас подсјећају да свако од нас носи свјетлост Божију у себи и да је у стању да је подијели са другима. Припрема вјеронаука.нет

Указ о канонизацији Светог Макарија Протопсалта прочитан је, у недјељу 27. октобра 2024. године, у Букурешту на крају Свете Литургије служене поводом празника Светог Димитрија Новог, заштитника града Букурешта. Синодски томос о канонизацији прочитао је Његова Светост отац Варлаам плоештански, викарни епископ патријарха Данила и секретар Светог Синода Румунске Православне Цркве. Након прочитаног чина отпјеван је тропар Светог Макарија Протопсалтског и представљена је икона светитеља. О канонизацији је одлучио Синод Румунске православне цркве 2023. године. Као дан празновања светитеља и помена на химнографе и црквене појце (псалтисте) одређен је 31. август. У овом сечаном чину учествовало је више хиљада ходочасника, као и делегација Кипарске православне цркве коју је предводио архиепископ Георгије, који је у Румунију донио мошти Светог Лазара Четвородневног. 
У Букурешту овог викенда одржана су торжества у част Светог Димитрија Новог (Преподобни Димитар Басарбовски), заштитника Букурешта 1792. годи (заштитником проглашен за вријеме митрополита Филарета II (1792-1793).. Поводом празника мошти Светих Димитрија и Лазара Чевородневног изложене су за поштовање у Патријаршијској Саборној цркви. У недјељу су мошти светитеља у литији пронесене улицама Букурешта, а потом је служен молебан на тргу испред саборног храма, којим су началствовали патријарх румунски Данило и кипарски архиепископ Георгије.
Свети Макарије Протопсалт, који је живио од 1763. до 1836. године, једна је од кључних личности у историји румунске црквене музике. Пошто је почетком 19. вијека постао јеромонах, добио је благослов митрополита Дионисија (Лупу) да преводи црквене пјесме са грчког на румунски, што је умногоме допринијело ширењу црквене музике на његовом матерњем језику. Двадесетих година XIX вијека објавио је прве збирке црквених пјесама на румунском језику, међу којима су Теориконул, Анастасиматарул и Ирмологионул. Касније је свети Макарије створио школу црквеног појања у Јашију, а потом основао музичке школе у ​​манастирима Калдарусани и Шигенешти и обукао нову генерацију химнографа. Преподобни Макарије Протопсалт се упокојио у манастиру Вифората (Mănăstirea Viforâta), 30. августа 1836. године.

У суботу, 26. октобра 2024. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит бањалучки г. Јефрем извршио је чин освећења храма Светог Василија Острошког у Пријечанима, уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа марчанског г. Саве, викара митрополита бањалучког, свештеника и ђакона бањалучке митрополије.
По завршетку чина освећења храма, одслужена је Света архијерејска Литургија уз молитвено учешће вјерног народа.

Током протекла три дана, од 25. до 27. октобра 2024. године, на улицама Тулуза, у Француској, одржана је урбана опера под називом "Чувар храма — капије таме" (The Guardian of the Temple—The Gates of Darkness), са три огромне роботске лутке митолошких створења — Лилит - пола жена, пола шкорпион, са пауковим ногама и овнујским роговима, као и паук Аријана и Минотаур Астерион. На постеру који најављује шоу, три гигантска протагониста окружени су црквом коју прождире ватра, ходајућим костурима, црвеним створењем са телећом главом…Чин I, сцена 1., изведен 25. октобра, чак садржи „три чудесна знака“, који нису ништа друго до „Сатанин крст, Луциферов печат (сигил) и знак звиjери“. Шоу, који се изводи уз подршку града Тулуза,  на неколико локација у граду. поставила је француска компанија уличног позоришта La Machine, режирао је François Delarozière).
Уочи овога католички надбискуп Тулуза, Ги Андре Мари де Керимел (Guy André Marie de Kerimel de Kerveno), издао је саопштење у којем је изразио забринутост због приказивања езотеричних и "сатанистичких" симбола у шоу.
Користећи 350. годишњицу Христовог указања Светој Маргарети Марији он ће одржати „освећење града и епархије“ 16. октобра у цркви Сакре-Кер како би заштитио Тулуз од „мрачних пријетњи“ које се виде у умјетничком догађају. „Постоји нешто мрачно, посебно након одсијецања главе Марије Антоанете током олимпијске церемоније“, изјавио је надбискуп де Керимел. „У свијету пуном подјела и рата, ова привлачност тами буди старе страхове. Католици нису једини који су изразили неслагање да се овакав шоу догађа на улицама Ружичастог града. Протестантска заједница је, такође, изразила своје неодобравање: „Волимо Тулуз због његове историје, културе и динамике. (...) Тулуз је живот, радост и љепота! Међутим, представници протестаната су шокирани и узнемирени избором теме за овај чин, који Тулуз представља као „Капију ка тами““, реаговали су представници Француске протестантске федерације.
С друге стране, François Delarozière, умјетнички директор компаније La Machine, не схвата у чему је скандал. „Вјерујем да смо свједоци повратка неког облика пуританизма“, рекао је он. „Сви имамо право да кажемо шта мислимо, а не да будемо цензурисани или забрањени. Поред тога, François Delarozière је, наводно припремајући се за провокације, одлучио да свој лик Лилит, „чувар таме“, украси минђушом у облику обрнутог крста. По његовом мишљењу, ово би требало да „симболише тензију коју је изазвао шоу“.
У месопотамској митологији, Лилит, божанство повезано са ветром, била је приказана као вучица са репом шкорпиона. Она је такође женски демон и укључена је у јеврејску талмудску традицију као она која убија новорођенчад и заводи мушкарце да би створила друге демоне. У Кабали, езотеричној јеврејској традицији, Лилит је прва Адамова жена, створена од исте глине, за разлику од Еве. Адам ју је изгонио јер га је одбацила, а она постаје змија одговорна за првородни гријех. Од 1970-их, Лилит је постала симбол феминистичких покрета, посебно у Сједињеним Државама.Припрема вјеронаука.нет

Већ 25 година у Москви се одвија рад на "Православној енциклопедији" (рус. Православная энциклопедия). Сљедеће године биће завршено издавање "Православне енциклопедије" од 75 томова, темељног дјела о историји хришћанства. Ово се наводи у обраћању Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила учесницима заједничког састанка Надзорног, друштвеног и повјереничког савјета (Наблюдательного, Общественного и Попечительского Советов) о објављивању енциклопедије у Храму Христа Спаситеља. Патријарх Кирил је прошле године упутио писмо руском премијеру Михаилу Мишустину са молбом да обезбиједи завршетак издавања "Православне енциклопедије", пошто су се учесници пројекта, по његовим ријечима, „суочили са тешкоћама у пружању државне подршке“. Од марта 2023. године објављено је 68 од 75 томова "Православне енциклопедије". Сада је објаљен 73. том,а сљедеће године се припрема објава још два 74. и 75. тома рекао је Патријаршијски викар Московске митрополије митрополит Павле. Православна енциклопедија почела се издавати 2000. године под општим руководством патријарха Алексија II. Првобитни план је био издавање укупно 25 томова. Предсједник јавног савјета за издавање Православне енциклопедије, предсједник Државне думе Вјачеслав Володин назвао ову енциклопедију првим и јединим фундаменталним дјелом у свијету о двохиљадигодишњој историји православља и хришћанске цивилизације.​
 „Православна енциклопедија“ је специјализована референтна публикација која пружа свеобухватне информације о двије хиљаде година дугој историји и садашњем стању васељенског православља, упознаје читаоца са другим хришћанским конфесијама и нехришћанским религијама, као и са чињеницама из свијета науке, културе, философије, умјетности и политике које су на различите начине повезане са религијом. Енциклопедија посебну пажњу посвећује црквеном животу у 20. вијеку, о чему у референтној литератури практично нема података. 

Поводом четврте годишњице од упокојења Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, 30. октобра 2024. године, служена је света архијерејска заупокојена Ллитургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, после које је служен помен на његовом гробу у параклису Светог Амфилохија Иконијског у крипти Саборног храма.
Светом службом Божјом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење високопреосвећене господе митрополита: црногорско-приморског Јоаникија, брегалничког Илариона (Охридска Архиепископија – Македонска Православна Црква), милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, захумско-херцеговачког и стонско-приморског Димитрија; преосвећене господе епископа: делчевско-каменичког Марка (Охридска Архиепископија – Македонска Православна Црква), пакрачког и славонског Јована, будимљанско-никшићког Методија и  диоклијског Пајсија; као и  многобројног свештенства и свештеномонаштва у молитвеном присуству благочестивог народа, представника политичког и јавног живота. У току Литургије, митрополит Јоаникије је рукоположио ђакона Стефана Ђерковића у чин презвитера. После читања јеванђељског зачала сабране је поучио Преосвећени Епископ пакрачки и славонски г. Јован: – Данашња јеванђељска прича о губавцу кога је Исус исцелио, а који му се обратио речима: „Господе, ако хоћеш можеш ме очистити”, пред нама се делимично поновила и испунила доласком митрополита Амфилохија и владике Атанасије у оне крајеве у којима се народ не само одрекао живога Бога, него је сматрао да је његова дужност да Бога прогони. У наше време пред нама подигли су се људи који су Бога не вратили, него је Бог њих послао да се преко њих врати у ову земљу. И гле, обновљени народ, они који памте та ужасна времена и они који су о њима само чули, и они који су видели братску крв из које је сво то зло произашло, и они који су се тек родили када је почео препород овде, ево, овде сви сабрани у храму Васкрсења на месту где трага није било Божјем имену, Божјем лицу, где ни трага није било ни милости, ни доброти, ни братољубљу, ни сестрољубљу, ни човекољубљу, где су људи о части причали, али части није било, јер ако нечастимо Бога, ако Њега не почастујемо како ћемо почаствовати брата свога. И онда је Бог послао милост своју и послао пророке међу нас, јер ништа мање није било потребно да би се подигла из пепела Црна Гора, да би се подигла из пепела Херцеговина. Зато и наша благодарност Богу мора бити бескрајна! По отпусту сабранима се обратио Митрополит дабробосански г. Хризостом, а затим и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: – Хвала господи архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу који сте дошли на дан помена блаженопочившем митрополиту Амфилохију да се помолимо и узнесемо наше молитве Господу, али и да се окупимо око његовог гроба. Он је просто одлетео у наручје Божје. Иако је отишао, он је са нама! Ево, видимо да нас окупља, да нам Господ указује на његова дела, на његове заслуге и са радошћу долазимо на овај годишњи помен да се окупимо око његовог гроба. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Особље Британског музеја дешифровалo je  најстарију карту на свијету урезану у глинену плочу од прије око 3.000 година, откривши да она међу цртежима приказује локацију „Нојеве барке“.
Вавилонски артефакт, познат као Imago Mundi, приказује кружни дијаграм са системом писања који је користио клинасте симболе да опише рано стварање свијета. Истраживачи из Британског музеја, гдје се чува плоча, открили су шта су дешифровали прошлог мјесеца, али дубља анализа њиховог рада открила је библијску референцу унутар древног језика.
Истраживачи вјерују да су дешифровали вавилонски клинасти текст који показује пут и да се међу цртежима на плочи, налази и мапа Нојеве барке, а на полеђини плоче „садржи 'кључ' који води до мистериозног објекта." Кустос Британског музеја Ирвинг Финкел каже да „плоча објашњава пут до барке“. 
Вавилонска карта свијета - Imago Mundi- за коју се често каже да је најстарија карта познатог свијета икада пронађена збуњивала је истраживаче од када ју пронашао 1882. године познати археолог Хормузд Расам у Сипару (данашњи Ирак), око 40 километара југозападно од модерног Багдада. Древни текст, написан клинастим писмом, користили су само Вавилонци, који су урезали астрономске догађаје, будућа предвиђања и мапу за коју се у то вријеме сматрало да је цио „познати свијет“. Припрема вјеронаука.нет / Извор: DailyMail

Уманастиру Преподобног Прохора Пчињског 30. и 31. октобра 2024. године одржаће се, трећи по реду, Светопрохорски монашки саборMонашко сабрање сваке године организује православна Епархија врањска, уз сатрудништво Светог манастира Хиландара, под покровитељством Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
Дводневни програм Сабора подељен је на четири сесије са темама:​

1. Обнова и унапређење монаштва
2. Монашка послушност као начин упознавања и испуњавања воље Божије
3. Значај исихазма за Источно монаштво
4. Монаштво и манастири у земљама у којима не постоји традиција православног монаштва

У складу са међуцрквеним карактером сабора, поред предавача из манастира који су под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, учешће ће узети и предавачи из Русије, Грчке, Енглеске, Румуније, Северне Македоније, Црне Горе, Аргентине и Гватемале. Овогодишњем Светопрохорском монашком сабрању присуствоваће око стотину учесника, који ће активно допринети очувању богатог монашког предања и његовој даљој духовној надградњи.
Више информација о програму Трећег светопрохорског монашког сабораможете наћи на сајту www.monaskisabor.rs

У суботу, 19. октобра 2024. године, осам катихумена примљено је у православну вјеру Светом тајном крштења у граду Џинџа (Jinja), у источној Уганди. Међу њима је било одраслих преобраћених у вјеру, као и дјеце из православних породица. Свету тајну троструког погружења и миропомазања извршио је, у Саборном храму „Васкрсење Христово“, епископ Силвестар (Киситију) из Александријске Патријаршије. Њему су саслуживали о. Chrysostom Koolya, и јерођакон Moses Ssekubunga. 
Саборно крштење догодило се и  13. октобра 2024. године у парохији „Свети Арсеније“ у граду Мбале. Ту је епископ Силвестар служио Божанствену Литургију у Недјељу Светих отаца Седмог Васељенског сабора и потом крстио и миропомазао осморо дјеце из православних породица. Епископ је у оба наврата подсјетио кумове на потребу да се новокрштени поуче да „одржавају своју одјећу чистом”. Рекао је да нико неће бити спасен само зато што је крштен, већ ће се спасти они који раде оно што нам Христос заповиједа. „На крштењу се облачимо у Христа (уп. Гал 3, 27), па је то свадбена одјећа. Своју одежду чувамо исповиједањем, покајањем, љубављу и молитвом за ближње да бисмо се сјединили са Богом причешћујући се Његовим Тијелом и Крвљу“. Припрема вјеронаука.нет / Извор: ugandaorthodoxchurch.co.ug

Грчком храму забрањено да звони ван литургијског времена. Суд у Сиросу (Грчка) донио је одлуку да грчкој парохији једног од острва у скупини Киклада у Грчкој забрани звоњење, осим у вјерске и литургијске сврхе. Раније је храмско звоно било прикључено на сат и звонило је на сваких 30 минута, што је изазвало незадовољство мјештана који су судским путем постигли ограничење употребе звона. Сада је звоњење дозвољено само на Господње, Богородичине празнике и на престолни празник. Парохијани су дужни да поштују судски режим тишине, а за свако кршење пријети им казна од 200 евра. Суд је такође ограничио звоњаву звона током сати одмора, чак и у вјерске сврхе. Адвокат Василис Сотиропулос назвао је одлуку важним преседаном по питању употребе црквених звона у Грчкој. Припрема вјеронаука.нет/ Извори:«Православная жизнь» и skaipatras.gr

Министарство одбране Израела затражило је од породице Давида Богдановског, 19-годишњег хришћанина и старијег наредника IDF-а (Израелске одбрамбене снаге) који је погинуо у децембру 2023. године у Појасу Газе, да уклони крст са његовог надгробног споменика, пише The Erusalem Post. Главни рабин Израелских одбрамбених снага оцијенио да крст штети светости гробља, саопштило Министарство одбране Израела. Давид је сахрањен на војном гробљу у Хаифи, гдје су сахрањени јеврејски војници. Дана 7. октобра 2024. године мајка покојног војника Јулија Богдановскаја је приликом посјете гробљу открила да је надгробни споменик њеног сина био прекривен црном тканином. Своје огорчење изразила је на друштвеним мрежама:
„Данас сам видјела да су мог Давида, мог личног хероја, хероја Израела, покрили црном тканином да прекрију споменик и крст на њему. Мислила сам да се мој син не разликује од других момака, али сам био понижена...” Ова прича изазвала је пометњу у израелским медијима. Министарство одбране саопштило је да је законом забрањено постављање крста или других вјерских симбола на војне надгробне споменике. Међутим, неки надгробни споменици на овом гробљу садрже вјерске ознаке. Министарство покушава да пронађе компромис са породицом Богдановски. 
Породица Богдановског емигрирала је 2014. из Украјине у Израел. У поруци објављеној на Фејсбуку његова мајка бранила је одлуку да на надгробни  споменик ставе крст ријечима да је ’Давид свим срцем волио Израел. Крст на његовој надгробној плочи био је дио његовог личног идентитета и вјере у којој је васпитан." Припрема вјеронаука.нет/Извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је уручио вечерас, 27. октобра 2024. године, на Великој сцени Народног позоришта у Београду орден Светог Саве првог степена г. Никити Михалкову, прослављеном редитељу и глумцу, народном уметнику Руске Федерације.
После маестрално одигране драме 12, из пера Никите Михалкова и браће Пресњаков, од стране врхунских уметника окупљених у Државној буџетској установи културе Никита Михалков из Москве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изашао на Велику сцену српског националног театра и поручио: – Поштовани Никита Сергејевичу, хвала Вам за ово предивно и узбудљиво вече и ову представу која открива најдубље тајне људске личности и живота.
– Посебна особеност руске културе и уметности уопште јесте да се бави питањем смисла човековог живота, а то је такође и особина Вашег стваралаштва кроз које српски човек препознаје једног од највећих уметника и стваралаца на пољу филмске и сценске уметности и то не само у Русији него и у читавом свету уопште – нагласио је Светејши Патријарх и закључио:
– Неко је одлучио да због Вашег достојанства и људског поштења, због Вашег отвореног сведочења православних јеванђељских вредности, да Вам укине да примате златне предмете: палме, шкољке, медведе, лавове… Наша Српска Православна Црква, препознавајући Ваше сведочење аутентичног, здравог, нормалног, у складу са Божјим планом човека, који је заправо универзални човек, одлучила је да Вас награди својим највишим признањем, орденом Светог Саве првог степена. Ове Патријархове речи многобројна публика, која је испунила Велику салу Народног позоришта до последњег места, пропратила је са нескривеним одобравањем и великим аплаузом.
У грамати која прати највише одликовање Српске Православне Цркве наводи се да се, на предлог Патријарха српског Иринеја и Епископа бачког Иринеја, орден Светог Саве првог степена г. Никити Сергејевичу Михалкову, филмском и позоришном аутору и глумцу, додељује у знак признања за немерљив допринос представљању православног етоса и културе у светским оквирима, а посебно за братску помоћ и састрадалну љубав свагда пројављивану према Српској Православној Цркви и њеном верном народу. Светејши Патријарх г. Порфирије је затим присутнима објаснио да је предлог за одликовање великог уметника покренут још за време блажене успомене патријарха Иринеја. – Али како то обично бива: да један сеје, други окопава, трећи жање, а четврти, који је најмање заслужан, има благослов да се храни од такве богате трпезе. Достојан –  поручио је патријарх Порфирије. 
Уследиле су речи благодарности г. Никите Михалкова:
– Када човек ради за награде никад их није довољно. Постоји икона Мајке Божје Неочекивана радост. Данас се поклањам тој икони за ову неочекивану радост. Не сматрам да сам стварно достојан ове велике награде, али сам убеђен да је био у праву руски филозоф Василије Розанов када је рекао: Човек без вере ми није занимљив. Рођени смо да будемо занимљиви зато што верујемо. Хвала! Свечаности у Народном позоришту су присуствовали и: Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки г. Иринеј; Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског; гђа Ивана Димић, главни и одговорни уредник Светосавског звонца; г. Светислав Буле Гонцић, управник Народног позоришта у Београду.

Митрополит мински и заславски Венијамин, Патријаршки егзарх све Бјелорусије, и епископ ремезијански Стефан (Шарић), викар Патријарха српског, представник Српске православне цркве при Патријарху московском и све Русије, освештали су,  у недјељу 27. октобра 2024. године, у микроокругу „Минск свет“ темеље храма у изградњи посвећеног Светом Сави првом Архиепископу српском. Догађају је присуствовало свештенство двије земље, дипломатски кор, делегација Скупштине Србије састављена од посланика различитих политичких опција и групе српских привредника. Међу почасним гостима били су комесар за вјерска питања и националности Републике Бјелорусије Александар Румак, први замјеник предсједника Извршног одбора града Минска Надежда Лазаревич, посланици Представничког дома Народне скупштине Републике Бјелорусије, чланови Савјета Републике и других функционера.
„Догађај је значајан за јачање пријатељства између Бјелорусије и Србије. Имамо добре економске, политичке и културне везе. А духовне везе их могу још више ојачати “, рекао је Предстојатељ Бјелоруске православне цркве.
Српска црква се радује што смо у Вама нашли правог пријатеља Ваше Преосвештенство “, обратио се епископ Стефан. – Подржавајући одлуку о подизању храма, потврдили сте љубав према нама и Светом Сави. Вјерујемо да ће његове молитве и молитве свих светих бјелоруске земље, посебно новопрослављених, помоћи нашим народима, сродним по вјери и духу, да стекну још већу повезаност. Изградња храма почела је у августу ове године. Планирано је да то постане мања копија истоименог храма у Пећи на Косову и Метохији). По ријечима представника грађевинске компаније, предсједника Управног одбора Dana Holdings Драгомира Карића, планирано је да изградња цркве буде завршена за годину и по дана.
На свом Инстаграм профилу, посланица Здраве Србије, др Лидија Шарац, која је такође била дио делегације, написала је: “Данас сам, заједно са делегацијом из Србије и уз подршку Фондације Карић, присуствовала историјском тренутку – полагању камена темељца за изградњу реплике Пећке патријаршије у Минску, у Белорусији. Посебно ми је драго што се овај значајан догађај одиграо на један од највећих празника које православни Срби поштују, Свету Петку. Ова реплика, која ће бити подигнута у братској Белорусији, подсећа нас на нашу нераскидиву везу, која је посебно дошла до изражаја током тешких тренутака, као што је било бомбардовање Србије. У тим данима једини председник који је слетео на београдски аеродром био је Александар Лукашенко, показујући нам подршку коју Србија и даље памти и цени.”
Припрема вјеронаука.нет/ извор: Church.by

У недјељу осамнаесту по Празнику Педесетнице 27. (14) октобра 2024. године када вршимо спомен на свету и преподобну мајку Параскеву Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је храм свете великомученице Недеље у селу Ћеле покрај Будимлић Јапре гдје је том приликом извршено велико освећење овога Храма гдје се народ традиционално сабира на спомен свете Параскеве. По доласку Његовог Преосвештенства парохијски свештеник протопрезвитер Горан Травар поздравио је Епископа и пожелио добродошлицу.У наставку великог освећења служена је света архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије а Епископу су саслуживали: протопрезвитер Ален Марић, презвитер Дарио Петош и протођакон Немања Рељић. Након прочитаног Јеванђеља Његово Преосвештенство Епископ Сергије обратио се поучном бесједом. Кумови освећеног Храма свете великомученице Недеље били су Бранко и Душанка Мутић из Ћела. По окончању свете Литургије извршено је проглашење кумова и додијељена су висока одликовања Епархије бихаћко-петровачке заслужнима за обнову Храма свете великомученице Недеље. У храмовној порти припремљена је свечана трпеза љубави на којој су подијељене остале грамате и захвалнице. Извор: Инстаграм налог Светониколајевског манастира Рмањ

У четвртак, 24. октобра 2024. године, у Духовном центру ''Романијска Лазарица''  у Сокоцу  са почетком у 10:00 часова, одржан је једнодневни братски састанак свештенства митрополије дабробосанске и семинар. У свом поздравном обраћању Његово Високопреосвештенство г. Хризостом пожелио је успјешан и благословеним братски састанак. У наставку је  говорио о Коронa вирусу и његовим посљедицама са посебним освртом на питање вакцинације. Друга тема семинара била је ''Тренутно стање православља у свијету''. О овој теми говорио је протојереј-ставрофор  проф. др. Дарко Ђого. Треће излагање било је литургијско-пастирске природе које је повјерено протојереју-ставрофору проф. др. Ненаду Тупеши, а односило се на а) света тајна исповјести у контексту свете тајне причешћа и б) ред и поредак служења у нашој Цркви. Четврто предавање на тему: "Вјештачка (умјетна) интелигенција и Црква" одржао је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић. Након сваке изложене теме развијале су се интересантне и живе дискусија што је допринијело успјешности и значају овог братског састанка и семинара.
На крају засиједања закључено је да се сваке године у другој половини мјесеца октобра одржавају Братски састанци са семинарима. Такође, закључено је да се развију пасторално-духовне службе при медицинским и студентским установама на подручју митрополије дабробосанске и да се при митрополији оформи консултативни Медицинско-пасторални одбор за праћење општег здравља становништа на подручју Митрополије. Братски састанак је завршен заједничком трпезом љубави коју је приредила свештена митрополија дабробосанска. Извор:митрополија дабробосанска/ 

Осамнаеста недјеља по Духовима (Педесетници) посвећена је помену светих отаца VII Васељенског Сабора. На данашњи дан у недјељу 27. октобра Црква наша Црква такође прославља преподобну Петку-Параскеву и свете мученике Назарија, Гервасија, Протасија и Келсија.
Седми васељенски сабор одржан је од 24. септембра до 23. октобра 787. године у граду Никеји (данашњи Изник ​​у Турској), отуда и назив – никејски. На овом сабору донесен орос, исповиједање вјере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мјерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. Његово значење је да „част која се одаје икони (лику) прелази на оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Епископи који су донијели ову одлуку називају се свети оци VII Васељенског сабора.

Преподобна мати Параскева – Света Петка
Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети.

Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса.

По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима: угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљиваше тело своје и потчињаваше га духу. Но сва горећи жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаде дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.

Испуњавајући своју давнашњу жељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. И ту провођаше равноангелни живот. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи и од жеге и од мраза, она упираше очи само к Јединоме Богу који смирене срцем може спасти од малодушности и од буре. Ко би могао исказати све трудове, и патње, и муке, и искушења демонска, која претрпе света Параскева у току многих година? Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је са телом, са помислима, и са ђаволима водила док их није потпуно победила? – Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света: она се бринула једино о очишћењу своје душе о одговору на будућем суду, и о сусрету са Небеским Жеником. “Тебе, Жениче мој, тражим”, – говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи из Песме над песмама: Покажи ми се ти кога љуби душа моја (1, 6). Њена главна и непрекидна брига беше: како украсити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Женику Небеском, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе, и говораше: Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем? (Пс. 41, 3).

Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често пута узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева “изабра Вишњега себи за уточиште” (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем светога крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђаволове замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер света Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога живога.

Тако, живећи дуги низ година у пустињи, преподобна Параскева, када једне ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умилењем пружаше руке своје к небу, угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предеш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав” свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и невјеже, они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих било чудеса. – Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи, – Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.

Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху.

После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чеоне мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (у Калемегданској тврђави), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.

Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.

Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чеоне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

​Издавачка кућа Московске Патријаршије је објавила нову књигу Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила „Црква и школа: образовање + васпитање = личност“.
„Црква и световна педагогија, углавном, имају један задатак: да васпитају не само ученог и радно способног човека, већ и пуноправног човека који живи смислено и духовно, који има моралну димензију својих речи и дела, који доноси корист не само себи, већ и својим ближњима и својој Отаџбини“, напоменуо је Његова Светост Патријарх у предговору издања. У својој новој књизи патријарх Кирил покреће најважнија питања која се тичу савременог образовања у Русији. У уводном делу под називом „Школа и систем вредности“ стоји:
„Идеологија је пролазна појава. Како сведоче научници, идеологија не живи дуже од три-четири генерације, а затим умире, чак и ако у њеном развоју учествују огромне интелектуалне снаге, као што је то био случај у Совјетском Савезу. Радили су читави научни институти, брањене су докторске дисертације, акумулиран је колосалан научни потенцијал, али до четврте генерације све је било готово. Деведесетих, у рушевинама Совјетског Савеза, доживљавајући разочарање у све што је повезано са прошлошћу, почели су да говоре да у школи не би требало да постоји идеологија. Заиста нема потребе за идеологијом као системом, али без идеје је немогуће одгајати дете! Мајка убацује идеју у дете када каже: „Немој да лажеш ни ту девојчицу ни тог дечака! Ово су врло једноставна упутства која дете упија са мајчиним млеком, кроз мајчину љубав. Тиме се формира његова личност, посебно између треће и пете године. Појављује се систем вредности без којег је немогуће одгајати дете. Па зашто не желимо да васпитавамо своју децу у одређеном систему вредности? Овде се не ради о идеолошким клишеима.
Понекад кажу: потребна нам је нова идеологија. Нема потребе за новим идеологијама! Морамо бранити сопствене вредности које произилазе из наше духовне и културне традиције. То су и традиције православља и традиције ислама – за онај део грађана који исповедају ову веру. Ово је етика везана за нашу веру и нашу културу. Како можемо одгајати нашу децу ван овог система моралних и духовних координата? Ништа неће радити! Добићемо разорене људе којима је врло лако манипулисати. Њима ће манипулисати они који су јачи, који имају више новца, они који контролишу светске медије. Дете одгајано ван система вредности нема способност да разликује добро од зла, јер савремена постмодерна култура намеће другачију тезу: нема објективних истина, ваша сопствена идеја је за вас апсолутна истина. Али ако желимо да имамо људе способне да створе породицу, ако желимо грађане који воле своју Отаџбину, како да одбијемо да формирамо личност у координатном систему одређеном нашим основним, традиционалним, духовним, моралним и културним вредностима?
Школа без идеје је опасна појава. Ако такву школу створимо својим рукама (а скоро смо је створили), ако одбијемо да спојимо процес интелектуалног образовања са процесом васпитања, урадићемо нешто веома опасно за будућност нашег народа и будућност наше земље. Сада је време да размишљамо о нашој школи и захтевамо да школа обликује не само интелектуално знање (и то не фрагментарно, већ на одговарајућем нивоу), већ и личност. Изванредни руски историчар Василиј Осипович Кључевски је написао: Стварајући успомену на Светог Сергија, ми испитујемо себе, преиспитујемо свој морални фонд, који су нам завештали велики градитељи нашег моралног поретка. Очување овог поретка, преношење на будуће генерације тог система вредности, формирање у људима смерница и идеала заснованих на духовној традицији нашег народа је најважнији задатак домаћег образовног система. То је немогуће решити без заједничких напора Цркве, државе и целог друштва. Извор

Најновијим, десетим предавањем мисионарског пројекта NevskyTalks на енглеском језику, које је одржано 21. октобра 2024. г. у просторијама Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, на веома инспиративан начин, представљен је развој православног хришћанства у Мексику.
Предавање је одржао професор енглеског језика у Мексику г. Нектарије Мина Гевара (Nectarios Mina Guevara), православни Мексиканац који с времена на време посећује Србију и члан је литургијске заједнице Цркве Светог Александра Невског. Модератор предавања је био презвитер др Оливер Суботић.У свом излагању, предавач је присутне је упознао са стањем православне мисије у тој земљи, са освртом на мисионарски рад различитих јурисдикција и њиховим особеностима. Било је речи о литургијском животу православних хришћана у тој земљи, при чему су присутни посебно пријатно били изненађени бројем православних хришћана у Мексику. Следеће предавање на енглеском језику у оквиру редовног NevskyTalks циклуса биће крајем новембра месеца, на тему „Православље у Сједињеним Америчким Државама“. Извор: мисија.срб

Град Солун је 26. октобра доксологијом и Божанственом литургијом прославио свог заштитника и једног од најомиљенијих светитеља у Грчкој и цијелом православном свијету — Св. Димитрија Мироточивог. Божанствена литургија служена је у храму Светог Димитрија, заштитника Солуна, након чега је одржана доксологија за ослобођење града*, којој је присуствовала предсједница Републике Катерина Сакеларопулу, уз представнике политичког и војног врха. Светом Литургијом началствовао је митрополит касандријски Никодим, уз саслуживање бројних архијереја..
*На овај дан, такође, обиљежава се догађај ослобађања грчког града од стране грчке војске 1912. године током Османских ратова након пет вијекова окупације од стране Турака.

У петак, 25. октобра 2024. године, у Великој сали (Aula Magna) „Патријарх Теоктист" у Патријаршијском двору у Букурешту, под предсjедавањем Патријарха румунског Данила, Свети Синод Румунске pравославне cркве одржао је радну сједницу. Након избора румунског православног архиепископа Велике Британије и Сјеверне Ирске и Румунског православног епископа Ирске и Исланда, Свети Синод је донио више одлука у вези са пастирском бригом о Румунима у земљи и дијаспори.
Међу њима су:
2026. година је у Румунској Патријаршији означена као „Година пастирског старања о хришћанској породици“ и „Година помена Светих жена из календара“.
Одобрени су главни догађаји за припрему, организацију и прославу стогодишњице 2025. године, којом се обиљежава 140 година од признавања аутокефалности Румунске православне цркве и 100 година од њеног уздизања у статус Патријаршије.
Одобрено је уврштавање Светог мученика Лупа Солунског /помен 27. октобра) у Синодални синаксар Румунске православне цркве.
Потврђени су текстови и службе 16 канонизованих светаца, претходно одобрени на сједници Светог Синода 11-12. јула 2024. године.
Одобрен је амандман на став 4. члана 134. Статута за организацију и рад Румунске православне цркве.
Патријаршија је са жаљењем констатовала да су украјинске власти неоправдано одгодиле, на неодређено вријеме, правно признање вјерског удружења „Румунска православна црква Украјине“, упркос томе што се придржава важећих украјинских закона. Свети Синод је подржао континуиране напоре са централним јавним властима у Румунији и Украјини да се овај валидан захтјев одговори. Припрема вјеронаука.нет/Извор: басилица.ро

Његовa Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао 25. октобра 2024. године у Патријаршијском двору у Београду са гђом Јасмином Теодор Буланже, председником Управног одбора Међународне православне добротворне организације (IOCC).
Патријарх Порфирије је захвалио гђи Буланже на посети, као и на труду и доприносу који чини у циљу солидарности са српским народом на Косову и Метохији. Гђа Буланже је упознала патријарха Порфирија са пројектима који се реализују на Косову и Метохији затраживши благослов Његове Светости за даље хуманитарне активности кроз које се развија самоодржива економија српског народа у Косовском Поморављу.
Састанку су присуствовали: мр Ненад Прелевић, регионални представник Међународне православне добротворне организације за Западни Балкан; Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; и гђа Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља.
Међународна православна добротворна организација (International Orthodox Christian Charities – IOCC) са седиштем у Сједињеним Америчким Државама делује преко тридесет година широм света солидаришући се са народима без обзира на веру и нацију. На нашим просторима рад те организације је  усмерен на помоћ Косову и Метохији. За време ратова деведесетих година отворили су канцеларију у Београду, а данас имају своје канцеларије и у Подгорици и Бања Луци. Извор