Новости припрема уредник www.vjeronauka.net Вјероучитељи Епархије ЗХиП, благословом Митрополита Димитрија, у организацији Фонда вјероучитеља, боравили су у студијској посјети Риму од 26. до 28. септембра. Првог дана посјете, обишли смо Трг Светога Петра и музеје Ватикана, који су нам дочарали период од каменог доба, древних царстава Асирије, Месопотамије и Египта, до времена античког Рима, средњег вијека, па све до савременог доба. Врхунац обиласка јесте Сикстинска капела са чудесним дјелима и приказима ренесанског умјетника Микеланђела. Другог дана обилазак смо започели посјетом Тргу Навона, Пантеона, Трга Венеције и Колосеума. Пантеон, познатији као “Дом Богова” једно је од најипресивнијих дјела архитектуре старог свијета. Потом смо се запутили у базилику “Светог Петра у оковима” те се поклонили и Његовим часним Веригама. У овој базилици налази се и позната Микеланђелова скулптура “Мојсије”. Након тога, обишли смо и базилику “Марија Мађоре”, препознатљиву по својим велелепним мозаицима који се налазе на самом уласку. Базилика Светог Климента била је још једно одредиште за нашу групу. Њени темељи су из 1. вијека, а свој коначан изглед добија у 12. вијеку. Она је саграђена изнад ранохришћанских катакомби који су на нас оставиле посебан утисак. Ту смо се поклонили моштима Светог Климента Римског и Светог Ћирила Словенског отпјевавши тропаре. Постоји једно предање да су Света браћа приликом доношења светитељевих моштију у Рим прошли управо кроз Херцеговину, тачније кројз требињски крај, па до наших дана имамо храмове око Требиња управо посвећене Светом Клименту. Оно што је обиљежило други дан била је посјета Базилици Светог Петра у Ватикану, једном од симбола града Рима али и центром западног хришћанства. Посебан утисак оставила је и Микеланђелова скулптура “Пиета”, Богородица која у наручју држи Христа скинутога са крста. Последњег дана прошетали смо улицама Рима, посјетивши познате “Шпаснке степенице” те фонтану “Ди Треви”. Нарочиту захвалност вјероучитељи дугују дон Јосипу Папку, свећенику Врхбосанске надбискупије који се налази на постдипломским студијама на факултету Светога Крста у Риму, а који је био стручни водич групе. Вјероучитељ Милош Јањић 
 „Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун са њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао. Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мт 25, 14–30) Данашње Свето Јеванђеље Господње доноси нам познату причу о талантима, коју је Христос испричао Својим ученицима и свима нама. Господар, који полазећи на далеко путовање, предаје својим слугама таланте, једноме пет, другоме два, трећему један – свакоме према његовој моћи. Они који су добили више, одмах су се потрудили и удвостручили своје дарове. А онај који је добио један талант, закопао га је у земљу и није учинио ништа. Али, Господ тражи од нас да те таланте не закопавамо, већ да их умножавамо. Погледајмо примјер добрих слугу: они су били вјерни у маломе. И за то су награђени ријечима: „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“ То је награда коју и ми очекујемо од Господа.
Када се господар вратио, наградио је трудбенике, а немарнога и лијенога осудио. Али чујмо и страшне ријечи упућене немарноме и лијеноме слузи: „Зли и лијени слуго… узмите од њега талант и подајте ономе што има десет… а неваљалога слугу баците у таму најкрајњу.“ Тај слуга није осуђен зато што је добио мање, него зато што није учинио ништа. Није се потрудио, није хтио да ради за свога Господара. Он даје објашњење: "Побојах се па отидох и сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје" Страх је био разлог његове неактивности. Страх од неуспјеха, страх од одговорности, страх од ризика. Колико пута и ми из страха не користимо своје дарове? Страх нас парализује и чини да закопамо своје таланте. Али Христос нас позива на храброст и повјерење у Божију милост. Шта нам Христос овим говори? Он је тај Господар, који нам повјерава Своје дарове. Таланти нису само материјално благо, него све оно што нам је Бог даровао: живот, вјеру, здравље, памет, снагу, могућност да чинимо добро. Нико од нас није остао без дара. Свако од нас има нешто што може дати другима. Можда неко има дар слушања и тјешења, неко има дар учења или лијечења, неко има материјалне могућности за помагање сиромашних. Важно је препознати своје дарове и ставити их у службу Божију и ближњих. Питање је: шта радимо са оним што смо добили? Да ли трудимо се да умножимо Божије дарове кроз добродјетељи, кроз љубав, кроз служење другима, или их закопавамо у земљу себичности, љености и равнодушности? Господ не тражи од нас да сви постанемо велики чудотворци или велики учитељи. Он тражи да свако од нас, према својој мјери, учини оно што може. Ако си добио пет таланата – потруди се да их умножиш. Ако си добио један – и он може да донесе плод, ако се употреби са вјером и љубављу. Сјетимо се: онај слуга није осуђен зато што је добио мање, него зато што није учинио ништа. Бог не тражи немогуће, него наше срце и наш труд. Зато нас данашње Јеванђеље позива на будност и одговорност. Све што имамо није наше, него Божије – а ми смо само управитељи. Једнога дана свако од нас ће стати пред лице Господње и положити рачун: шта сам учинио са својим животом, са својим временом, са својим даровима? Да бисмо могли чути оне блажене ријечи: „Добри и вјерни слуго, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара својега“ – потребно је да већ овдје и сада живимо у вјери, у молитви, у љубави и у дјелима милосрђа. Како можемо примијенити данашњу поуку у свакодневном животу? Прво, треба да препознамо своје таланте. Не треба да чекамо да добијемо "пет таланата" - можда имамо само један, али и то је довољно за почетак. Друго, треба да кренемо у дјело одмах, као прва два слуге. Не треба да чекамо савршене услове или да се ослободимо свих страхова. Треће, треба да имамо правилну слику о Богу. Он није "тврд човјек" који тражи немогуће, већ љубави Отац који жели наш раст и напредак. Четврто, треба да се сјетимо да ће доћи "дуго вријеме" када ће господар доћи да сведе рачун. Тај дан долази за сваког од нас. Нека нам Господ помогне да не закопавамо таланте које нам је дао, него да их умножавамо на славу Његову и на спасење своје и својих ближњих. Амин. 27. септембар-Дан упокојења изузетног подвижника Божијег и учитеља Цркве – св. Јована Златоустог27/9/2025
 Православна Црква 27. септембра празнује помен упокојења изузетног подвижника Божијег и учитеља Цркве – Светог Јована Златоустог, архиепископа цариградског (+ 407). Свети Јован Златоусти се упокојио 14. (27) септембра 407. године, па на данашњи дан, 27. септембра, по новом календару, када би требао да се слави његов помен, међутим, због празника Воздвижења Животворног Крста, прослављање помена светитеља традиционално се одгађа за 13. (26. новембар). Један од тројице јерараха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији, у породици војсковође. Његов отац, Секунд, умро је убрзо након рођења његовог сина, а његова мајка, Антуса, оставила је удовицу са 20 година, никада се није поново удала, посветивши свој живот образовању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светитељ добио је одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, замонашио се, што је назвао „правом философијом“. Већ тих година свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „Шест књига о свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“. Године 386. Свети Јован је рукоположен за презвитера од епископа Антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и држање проповиједи, које су убрзо показале његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно са великим мноштвом људи. У исто вријеме, Свети Јован је био заузет писањем вјерских дјела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде постављен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира, архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповиједао, пошто је почео да се бави архипастирским бригама, а пре свега се заузео за духовно усавршавање свештеника и организовање богослужења. Поред тога, светитељ се бавио дјелима милосрђа – о свом трошку одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере. Говорећи против распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суду, свргнут, па чак и осуђен на смрт, коју је, међутим, цар замијенио изгнанством. Вјерници су хтјели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, добровољно се потчинио свим одлукама. Када је светитељ био протјеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена, Евдоксија је тражила повратак архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, у марту 404. поново је протјеран из града. Убрзо након тога, Света Софија и Сенат су изгорјели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, заспао је у Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Његове мошти пренео је цариградски Патријарх Прокло 438. године у Цариград, у храм Светих Апостола. Због својих бројних писаних дјела, као и изванредних бесједа, Свети Јован је добио надимак Златоусти. Његова најпознатија дјела су:
 Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег-Крстовдан - празник је који Православна Црква прославља 27. (14) септембра. На данашњи дан сјећамо се два догађаја: 1) како је 326. године у Јерусалиму чудесно пронађен Крст на којем је разапет Исус Христос и 2) његов повратак из Персије у Јерусалим. Опис догађаја Воздвижења Крста Господњег (IV вијек), налазимо код неких хришћанских историчара, на примјер, Јевсевија и Теодорита. Цар Константин Велики је 326. године одлучио да по сваку цијену пронађе изгубљену светињу, Крст Господњи. Заједно са својом мајком, царицом Јеленом, отишао је у поход на Свету земљу. Одлучено је да се ископавања изврше у близини Голготе, пошто су Јевреји имали обичај да инструменте за погубљење закопају у близини мјеста извршења. И, заиста, у земљи су пронађена три крста, ексери и даска који су приковани преко главе распетог Спаситеља. Како предање каже, један болесник је дотакавши се једног од крстова оздравио. Тако су цар Константин и царица Јелена сазнали који је од крстова прави. Поклонили су се светињи, а онда је патријарх јерусалимски Макарије почео да је показује народу. Да би то учинио, стао је на подиј и подигао („воздвигао“) крст. Људи су се поклањали крсту и говорили: „Господе, помилуј!“. У 7. вијеку, са сјећањем на проналажење Крста Господњег, повезано је још једно сјећање – о повратку Дрвета Животворног Крста Господњег из персијског ропства. Године 614. персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и опљачкао га. Поред осталог блага, однио је у Персију и Животворни Крст Господњи. Вратити га је било могуће тек 14 година касније. Тек 628. године цар Ираклије је побиједио Персијанце, помирио се са њима и вратио Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Како се даље развијала судбина светиње, историчари не знају са сигурношћу. Неко каже да је Крст био у Јерусалиму до 1245. године. Већ у 4. вијеку свети Кирило Јерусалимски је писао да су се честице Часног Крста прошириле по хришћанском свијету. Да се честице Крста Господњег налазе не само у црквама и манастирима, већ и у домовима неких хришћана, свједочили су свети Григорије Ниски и Јован Златоусти. Сада дио Крста Господњег почива у кивоту у олтару грчке цркве Васкрсења у Јерусалиму. Историја празника Воздвижења Часног Крста Како предање каже, Крст Господњи пронађен је пред празник Васкрса, Светог Васкрсења Христовог. Зато се најприје Крстовдвижење славило на други дан Васкрса. 335. године у Јерусалиму је освећена црква Васкрсења Христовог. То се догодило 13. септембра. У част овога, празник Воздвижења помјерен је за 14. септембар (по старом календару; по новом – 27. септембар). Епископи који су дошли на освећење из цијелог Римског царства испричали су цијелом хришћанском свијету о новом празнику.  У сриједу 24. септембра 2025. године, у бугарској престоници Софији одржан је научни форум посвећен трима значајним годишњицама: 1160. годишњици крштења Бугара, 1170. годишњици стварања глагољице и 1140. годишњици смрти Светог Методија. Догађај је одржан у Бугарској академији наука (БАН), а присуствовали су му теолози, историчари, научници и јавне личности, објављено је на веб-сајту Бугарске православне цркве. На почетку засиједања, митрополит западно- и централноевропски Антоније прочитао је поздравну ријеч Његове Светости патријарха бугарског г. Данила. Патријарх је нагласио да ови датуми годишњица служе као подсјетник на цивилизацијски избор који је направио бугарски народ – крштење, оснивање Цркве Христове и стварање писаног језика на њиховом матерњем језику, што је заувијек обликовало духовни идентитет Бугарске. Подвукао је дужност савременог друштва да очува и креативно развија ово насљеђе.
Потпредсједница Бугарске Илијана Јотова је, у свом говору, истакла да је крштење био кључни догађај у формирању бугарског идентитета и образовања, осигуравајући отпорност народа у суочавању са асимилацијом и политичким изазовима. Програм форума обухватио је презентације и дискусије о значају крштења Бугара, улогама Светих Ћирила и Методија и њихових ученика у хришћанској интеграцији Словена, карактеристикама глагољице и поштовању Светог Методија у савременом добу. Научни форум је организовао Међународни фонд „Свети Ћирило и Методије“ у сарадњи са Бугарском патријаршијом, БАН, Софијским универзитетом "Свети Климент Охридски" и Савјетом ректора бугарских универзитета. Форум је био дио ширег програма прослава годишњица које се обиљежавају 2025. године.  На празник Светих Јоакима и Ане освештан је кабинет за православну вјеронауку у ЈУ ОШ „Доњи Жабар“ у Доњем Жабару. Чин освећења извршио је протојереј Саво Мајсторовић, парох човићпољско-доњожабарски, уз саслужење протојереја Драгана Поповића, координатора за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске. Догађају су присуствовали директор школе Сњежана Стевић, Анка Лазаревић њена замјеница, представници Општине Доњи Жабар, вјероучитељ Цвијетин Јуришић, гости из ЈУ ОШ „Васо Пелагић“ у Пелагићеву, професори, ученици и помоћно особље школе. Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, посредством Канцеларије за вјерску наставу, Катихетски одбор СПЦ у Републици Српској и ФБиХ донирао је средства за опремање кабинета. Додатну подршку пружиле су Црквена општина Доњи Жабар и Општина Доњи Жабар. Значајан допринос дали су и ученици израдом радова на којима су приказали молитве, цркве и манастире. Захваљујући заједничком труду вјероучитеља Цвијетина Јуришића, управе школе и Катихетског одбора, кабинет је уређен и опремљен за квалитетније одвијање наставе православне вјеронауке. Нека овај кабинет свим ученицима буде на благослов и духовну корист, како би кроз наставу вјеронауке усвајали ријеч Божију. Вјероучитељ Цвијетин Јуришић  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је Главном рабину Јеврејске заједнице Србије г. Исаку Асиелу и свим припадницима Јеврејске заједнице у Србији честитку у којој се наводи:
Са изразима поштовања, у име Српске Православне Цркве и у своје лично име, честитам Вам Рош Ашну — почетак нове године по јеврејском календару. Овај свети празник, који позива на размишљање, духовну обнову и наду, представља прилику да заједно пожелимо мир, опстанак и благостање свим народима. У овом сложеном и тешком времену, са посебном пажњом се молимо за мир и безбедност свих људи, са надом да ће разумевање и дијалог надвладати све изазове. Нека Вас ова година Господња обасја изобиљем Његових дарова љубави, здравља, среће, мира и радости. Извор: Тв Храм  Протојереј Предраг Катанић, на парохији јеленачко-подострошкој, осим парохијских дужности, савјесно обавља и вјероучитељску дјелатност у нимало лаким условима. Због прегалаштва и великог залагања на овом пољу, 24. Дјечији сабор, доноси му титулу ”Вјероучитељ године”. О вјероучитељском позиву, свом животу и узрастању у вјери, говорио је за Портал Митрополије.
Признање ”Вјероучитељ године” Награда ”Вјероучитељ године“ је за мене била баш неочекивано и велико изнађење. У раду са дјецом се не издвајам од осталих вјероучитеља. Као и други, трудим се да се дјеца духовно образују и узрастају у вјери, како би израсли у добре људе који чине добра дјела, како би умножавали врлине и напредовали у братољубљу и богољубљу. Први кораци у вјери Рођен сам у Лозници, у Србији, и живио у селу Јошева, неких двадесетак километара од Лознице пут планине Цера. Ту сам направио своје прве кораке и у животу и у вјери. Једном сам као дијете у предшколском узрасту гледао ТВ и била је емисија о неком манастиру и монасима. Чим сам је одгледао, рекао сам родитељима да, када одрастем, желим да будем попут тих монаха. Већ од петог разреда основне школе, кренуо сам редовно на богослужења и учествовао на свакој светосавској академији. Моје село је иначе познато по свештеницима, а ја сам двадесети свештеник из свог села након Другог свјетског рата. Колико ми је познато, све нас је уписао у богословије један свештеник, сада већ блаженопочивши, прота Добривоје Кандић, наш парох. Богословија Када сам завршио основну школу, конкурисао сам за Богословију у мојој тада шабачко-ваљевској Епархији и положио пријемни испит, али због већег броја кандидата, послан сам у Митрополију црногорско-приморску и долазим на Цетиње у Богословију Светог Петра Цетињског. Тада почиње мој нови живот, а образовање постаје све узвишеније и интензивније. Један од наших професора, рекао је: ”Ђаци су скуп свих својих професора!“ Заиста је тако. Од свакога смо усвајали доста тога и то уписивали у своје личности, у своја дјела и навике. Имали смо веома јаку екипу професора уз нас: блаженопочившег Митрополита Амфилохија, садашњег Митролита Јоаникија, Владику Јована Пурића, Владику Јована Ћулибрка , Владику Јоакима, који је био и разредни старјешина мојој генерацији, као и многе друге професоре, који су се трудили да нас свему науче, образују и припреме за свештеничку службу, а и за друге службе у Цркви Божијој. Богословија је за мене била велики Божији дар и велико искуство, мјесто гдје се доста учи и мјесто гдје смо се највише духовно изградили. Велики је благослов бити свакодневно при Цетињском манастиру, уз Светог Петра Цетињског, крај руке Светог Јована Крститеља и Часног Крста Господњег, монаха из манастира и наших професора. Након Богословије уписао сам Бословски институт и Београду, а након њега наставио студије теологије. У међувремену сам одслужио војни рок и вјенчао се са својом супругом Иваном. Свештенички и вјероучитељски позив Године 2006, Митрополит Амфилохије ме је рукоположио прво за ђакона а онда за свештеника и послао у Бјелопавлиће и Пјешивце као пароха јеленачко-подострошког. Ево ту сам већ двадесетак година са Бјелопавлићима, а Пјешивци су сада засебна парохија. Вјеронауку предајемо тренутно у парохијској кући где живимо и коју смо скоро реновирали, а сала за вјеронауку је у изградњи и надамо се да ће бити ускоро завршена и да ће постати права мала школа, на корист и напредак ове парохије и овога краја. Моја попадија Ивана и дјеца су ми велика подршка и помоћ и на парохији и на вјеронауци. Свештенички позив је веома велика одговорност, али за њим по одговорности не заостаје ни позив вјероучитеља, јер вероучитељ ради са дјецом коју треба пажљиво учити и упутити на прави пут, на духовно узрастање. Уз Божију помоћ, ево предајем вјеронауку десет година и тек ће доћи вријеме када ће то показати плодове, јер за све праве резултате потребно је вријеме и велики труд. Поука са парохије Једног младића са парохије, када год бих срео, било за водицу или за славу, понешто бих му рекао о духовном животу, о Цркви, вјери и о важности да човјек мора да брине, да се труди и да ради на својој души. Он би све то чуо, али мени се увијек чинило да би му ријечи на једно ухо ушле, а на друго изашле, јер нисам примијетио никакву промјену у његовом животу и ставу. Нити је кренуо да долази у Цркву, нити да пости. Године су пролазиле, а он је стасао, завршио школовање, нашао изабраницу, оженио се и добио прво дијете, а онда у једном разговору, почео је да ми говори како му тек сада долази на видјело оно о чему смо годинама причали, о духовном животу, о вери и Цркви. Тада је почео да се труди, да пости све постове, да иде на Литургију и да брине духовно и за себе и за своју породицу. Наше да посијемо сјеме добро, а Бог ће одредити вријеме када ће да никне, да порасте и донесе плодове. Слава Господу Богу за све! Извор: митрополија.цом/ Тијана Лекић Св. Јоаким бјеше син Варпафира, из кољена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију. 50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро. Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан“. Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме. Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету“. И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.   Његово Блаженство патријарх антиохијски и свег Истока г. Јован X посјетио је храм Светог пророка Илије у насељу Двеила у Дамаску који је у фази обнове након што је овај свети храм, у јуну ове године, тешко разорен у терористичком бомбашком нападу у којем је страдало више десетина људи. Током посјете, Његова Светост патријарх антиохијски Јован X похвалио је напоре свештенства, вјерника и стручњака који раде на обнови, истакавши да је циљ не само враћање храма у првобитно стање већ и његово унапређење. Он је том приликом дао савјете и смјернице како да се радови доведу до краја на најбољи начин. Подсјећања ради, одмах након терористичког напада патријарх Јован оштро је осудио насиље, наглашавајући да је циљ био застрашивање и угрожавање хришћанске заједнице у Сирији. Обраћајући се новој влади и предсједнику Ахмеду ал-Шари, патријарх је тада позвао на хитне мјере за заштиту хришћанског становништва и окривио државно руководство за пропусте који су омогућили трагедију. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: оrthodoxtimes  Пољска православна црква канонизовала је тројицу свештеника погубљених у Катињу* 1940. године. Чин канонизације одржан је 16. септембра 2025. године, у храму Свете Софије – Премудрости Божије у Варшави, јавља OrthoChristian, позивајући се на пољске медије.
Прије почетка литургије, Предстојатељ Пољске православне цркве, митрополит Сава, објавио је декрет о канонизацији и благословио вјернике иконом мученика – протојереја пуковника Шимон Федороњко (Szymon Fedorońko), протојереја потпуковника Виктора Романовског и протојереја мајора Владимира Охаба, као и других православних свештеника и мирјана који су погинули током совјетских репресија. У свом обраћању, митрополит Сава је нагласио да је кроз хришћанску историју крв мученика доносила плодове у новим хришћанима, постајући извор духовне обнове за Цркву. Нагласио је да је укључивање катињских мученика у диптихе светаца свечано свједочанство истинитости њихове вјере, чврстине и непоколебљивог служења Мајци Цркви. Тројица канонизованих свештеника били су војни капелани у Пољској војсци током Друге републике. Заробљени након што је Црвена армија ушла у западну Украјину и Бјелорусију у септембру 1939. године, држани су у логорима у Козељску, Осташкову и Старобелску (Старобельск), гдје су тајно обављали службе за друге православне затворенике. Године 1940, сва тројица су погубљена на два различита мјеста: Катињу код Смоленска и Калињину (сада Твер). Архијерејски сабор Православне цркве је одлучио да се новомученици прослављају 18. марта, утврдивши њихов празник 17. септембра. Према процјенама Цркве, међу приближно 22.000 жртава Катињског масакра било је неколико хиљада православних хришћана. *** Свети Шимон Федороњко (1893–1940) рођен је близу Санока у пољској Подкарпатској области. Дипломирао је на Волинској богословији и рукоположен је за свештеника 1917. године у Почајевској лаври. Од 1922. године служио је као начелник православне војне капеланије у Пшемису, затим као вршилац дужности начелника православне војне пастирске управе. Године 1937, митрополит Дионисије га је уздигао у чин протојереја. Отац Шимон се активно бавио превођењем Светог писма и православних литургијских текстова на пољски језик, као и новинарством. Године 1939, заробљен је близу Ривна и био је у логору Старобелск, а у марту 1940. пребачен је у затвор Бутирка у Москви. Постоје докази да су му совјетске власти нудиле сарадњу и руководеће позиције у цркви, што је он одбио. Након тога је пребачен у Козељск, а у априлу 1940. погубљен је у Катињској шуми близу Смоленска. Тројица синова оца Симона такође су погинула током Другог свјетског рата: Орест и Вјачеслав су погинули током Варшавског устанка у августу 1944. године, борећи се у Крајевској армији, а Александар је такође погинуо 1944. године, али на Западном фронту, борећи се са пољским снагама код Манхајма. Самог оца Шимона постхумно је одликовао Орден Бијелог орла предсједник Пољске. Свети Виктор Романовски (1899–1940, у неким документима наведен као Романенко) рођен је у Темногајцима, округ Кременец, и дипломирао је на Волинској богословији 1917. године. Након кратког периода студирања на Универзитету Светог Владимира у Кијеву, рукоположен је за свештеника 1921. године од стране епископа Кременечког Дионисија (Валединског, касније митрополита Варшавског и све Пољске). Магистрирао је православну теологију на Универзитету у Варшави, одбранивши дисертацију о догматском учењу Светог Иринеја Лионског. Од 1930. године, отац Виктор је служио у Володимиру-Волинском, а затим у Варшави. Године 1939. почео је да студира основну теологију на Православној богословској семинарији Универзитета у Варшави. Такође је био члан Синодске комисије за превод Светог писма на пољски језик. Током септембарске кампање 1939. године, отац Виктор је служио у пољској болници Варшавског универзитета. Након што су га заробиле совјетске трупе, био је затворен у логору Осташков, а затим погубљен у Калињину 1940. године и сахрањен у масовној гробници близу Медногеа, близу Калинина. Свети Владимир Охаб (1900–1940) рођен је у селу Негрибка близу Пшемишља. Након завршетка средње школе и војне службе, радио је као пољопривредни радник, а 1927. године придружио се Лемковском покрету (субетничкој групи Украјинаца који живе у источној Пољској) који је желио да се врати православљу из гркокатоличанства. Затим је студирао на Универзитету у Варшави и рукоположен је за свештеника 1931. године. Са благословом митрополита Дионисија, служио је у региону Лемкившчина. Од 1936. године служио је као настојатељ храма у селу Бусно у Холмској области, гдје су православне цркве затваране и рушене у оквиру кампање полонизације. Упркос пријетњама и казнама локалних власти, одбио је да напусти своју парохију и наставио је да служи, спасавајући своју цркву од уништења. У септембру 1938. године, отац Владимир је постављен за затворског капелана у Дрогобичу са чином капетана у Пољској војсци. Након хапшења од стране НКВД-а 13. октобра 1939. године, прво је послат у логор у Шепетовки, а затим пребачен у Осташков. 22. априла 1940. године, свештеник је транспортован у Калињин, погубљен и сахрањен у масовној гробници у Медном. Припрема вјеронаука.нет * Катињски масакр или масакр у Катињској шуми је масовно погубљење пољских грађана које је наредила совјетска власт 5. марта 1940. године. Процјене о броју убијених особа се крећу од 1.803 до 21.768.  У суботу 20. септембра 2025. године, на празник светог мученика Созонта, вјероучитељи из епархије Захумско-херцеговачке и приморске, у организацији СПЦО Мостар, дошли су у едукативну посјету Мостару. Дан нам је почео Светом Литургијом у манастиру Житомислић коју је служио архимандрит Лазар Лазаревић. Потом је у гостопримници манастира уз послужење услиједио разговор са игуманом манастира Житомислић о. Данилом Павловићем и старјешином СПЦО Мостар о. Душком Којићем. Кроз разговор размијенили смо искуства, утиске и изазове које носи наш предмет, какви су услови када се ради у “пуном” одјељењу, а какви када се раде комбинације или индивидуални часови. Након разговора и посјете музеју манастира, куда нас је провела гђа Наталија Булајић, кустос музеја, упутили смо се у Мостар, најприје код Саборне и Старе цркве, те Просвјетине школе. О њиховом историјату у најкраћим цртама рекао нам је домаћин, о. Душко. Послије ручка запутили смо се у Владичански двор и музеј Саборног храма у Мостару гдје нас је кроз музејску поставку провела гђа Босиљка Грчић, музејски кустос. Сљедеће одредиште била је најзначајнија џамија у Мостару, Карађозбегова џамија. Ту нас је дочекао имам џамије, Јусуф Бећоја, и објаснио нам о историјату ове џамије и гробља које се налази у њеном дворишту. Из Карађозбегове џамије упутили смо се у фрањевачки самостан св. Петра и Павла. Заједно са домаћином фра Антом Марићем, након кратког историјата о самостану, обишли смо комплекс самостана гдје смо се посебно одушевили библиотеком и рјешењима која су кориштена за библиотеку. Завршетком едукативног дијела сви вјероучитељи отишли смо на кафу и освјежење уживајући у башти на обали чаробне Неретве, богатији за још једно искуство и сложнији да истрајемо у повјереној нам мисији. Вјероучитељ Његош Вељанчић / Фото: Марко Вучинић 
 На крају сваке службе, свештеник набраја имена светих које Црква тога дана прославља. Али постоје два имена која се понављају сваког дана и на свакој служби: родитељи Пресвете Богородице, праведни Јоаким и Ана. Шта знамо о овим светима? И зашто им Црква указује тако посебну част?
О родитељима Пресвете Богородице Марије сазнајемо из више извора, а најранији од њих је Јаковљево Протојеванђеље, ранохришћански спис из друге половине II до почетка III вијека. Црква није уврстила овај текст у Свето писмо, али многи догађаји описани у њему посебно се обиљежавају током богослужбене године, укључујући и Рођење Пресвете Богородице. Према Протојеванђељу Јаковљевом, Јоаким је био човјек „веома богат“ и истински праведник: користио је своје материјално богатство да Богу принесе „двоструке понуде Господу Богу “. На примјер, ако је закон прописивао козу или овцу као жртву Богу, Јоаким би жртвовао двије овце или двије козе и тако даље. Али на један од празника, када су се сви Јудеји традиционално окупљали у Јерусалимском храму и наизмјенично доносили дарове Богу, Јоаким је изненада и грубо одгурнут. Врховни свештеник или можда старјешина храмовних служби по имену Рувим забранио му је да буде међу првима који приносе дарове: био је бездјетан, „не донијевши потомство Израиљу“. А Јевреји су у то вријеме били навикли да повезују број дјеце у породици са личном праведношћу пара. Вјеровало се да што је Бог више дјеце послао пару, то је више цијенио њихову побожност. И обрнуто... Јоаким је сјео да истражи књиге дванаест племена и почео да тражи било какве праведнике у историји Израиља који нису оставили потомке. Испоставило се да их нема. У очајању, отишао је у дивљину, поставио шатор себи и започео четрдесетодневни пост, надајући се да ће га можда Господ посјетити у његовој тузи и утјешити га. „Нека ми молитва буде храна и пиће“, одлучио је Јоаким. Његова жена Ана је такође туговала и била је изложена исмијавању. Чак се и њена слушкиња (Јудита-примједба преводиоца) усудила рећи: „Ја ти не могу пожељети већу клетву од те под којом већ јеси, у којој је Бог затворио материцу твоју, да не будеш мајка у Израиљу.“ Људи су осуђивали Јоакима и Ану, а њихове сопствене наде за наставак породичне лозе до тада су скоро пресушиле. Према предању они су живјели 50 година у браку и, разумљиво, били су у веома поодмаклим годинама. Међутим, Ипак, Ана је вјеровала и молила се, сјећајући се да је Сарa у деведесетој години родила Исака. И тако, у најтежем тренутку, Господ је одговорио на молитве бездјетног пара. По Јаковљевом Протојеванђељу, анђео је послат и Јоакиму и Ани, објављујући скоро зачеће дјетета – дјетета о коме ће цио свијет причати. Као одговор на ову вијест, Ана је узвикнула: „Као што је жив и Господ Бог мој, шта год да родим, било да је мушко или женско, ја ћу га посветити Господу Богу моме, и служиће Му у светим стварима цијелог живот свога.“ Ана и Јоаким су испунили ово обећање дословно: када је дјевојчица коју су родили имала три године, одвели су је у Храм у Јерусалиму, гдје је Марија живјела и од тада је одгајана. Њен отац и мајка живјели су још око 12 година и отишли су Господу у доби од око осамдесет година, како је наведено у једној од сиријских верзија Јаковљевог Протојеванђеља – „Историја благословене Дјеве Марије“. Овај сиријски текст (чији најранији сачувани рукописи датирају из 12. вијека) такође је занимљив јер покушава да прати поријекло Богородице. Сугерише да је Јоаким (у сиријској верзији, Јонакир или Цадок, што значи „праведни“) био син Матана и унук Елеазара, што значи да је Дјева Марија имала истог дједу и прадједу као и Јосиф Обручник, њен наречени супруг. Другим ријечима, Богородица и Јосиф су били први рођаци, и обоје су били потомци цара Давида. Црквени писци попут Светог Јована Дамаскина и Епифанија Монаха (из 8. и 9. вијека), такође прате поријекло Богородице до цара Давида. Међутим, Епифаније тврди да је Ана била Матанова кћерка, а не Јоаким син. Зашто Црква толико поштује свете праведне Јоакима и Ану? Чињеница је да нас Господ позива да судимо сваком дрвету по плоду његовом (види Мт 7, 15–20), а плод овог брачног пара била је Пресвета Богородица. Стотинама, чак и хиљадама година, Господ је чекао да му човјечанство донесе такав плод – дјеву чистог срца и потпуно посвећену Богу, способну да му се повјери без присиле, говорећи: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој“ (Лк 1, 38). На крају крајева, само таква Дјева, ослобођена гријеха, не неким чудом које би Бог могао учинити на њој, већ сопственим слободним избором, била је достојна да постане Мајка Сина Божјег. А такве особине – љубав према Богу, смирење, кротост – нису могле да се развију код Дјеве Марије без учешћа њених родитеља. Наравно, васпитање дјевојчице у цркви од њене треће године играло је главну улогу, али је то била и одлука њених родитеља, Јоакима и Ане, да своју кћерку, још увијек веома малу, дају свештеницима. Колико год им је било жао што се растају са кћерком, која им је постала утјеха у старости, њихов завјет да је посвете Богу остао је на снази — и они су испунили своје обећање. „Трпљење, навикнувши се на њега током времена, родило је [ у Јоакиму и Ани] најдубље смирење“, рекао је архимандрит Јован (Крестјанкин) у једној од својих проповиједи. И управо ту исту смиреност налазимо код њихове кћери, којој је било суђено да постане Мајка Божија. Као и њени родитељи, Дјева Марија се одрекла сваке претензије да управља својим Сином искључиво по сопственом суду, да га чврсто држи уз себе или да га веже својим родитељским ауторитетом (што је типично за многе родитеље). Она је повјерила свог Сина Промислу Божјем, а сама га је смирено слиједила. Сјеме такве смирености посијали су у душу Пресвете Богородице њени родитељи, Јоаким и Ана. Аутор ђакон Игор Цуканов/ Извор: фома.ру/Припрема вјеронаука.нет  У 15. недјељу по Духовима, и на празник Рођења Пресвете Богородице-Мала Госпојина, 21. септембра 2025. године (8. септембра по старом календару), у храму посвећеном Рођењу Пресвете Богородице на Ребровцу свечано је прослављена храмовна слава. Сабрао се велики број вјерника који су молитвено учествовали у литургијском слављу и заједничкој радости овог великог Богородичиног празника. Свету литургију служили су некадашњи свештеници овог храма о. Вујадин Новковић, о. Петар Поповић и о. Крстан Дубравац, заједно са садашњим свештеником о. Александром Вукосављевићем, као и о. Перицом Томићем из Обилићева те ђаконом Слободаном Мајкићем. Ово саслужење више свештеника дало је посебну љепоту и достојанство овогодишњој слави храма. Некадашњи старјешина ребровачке парохије, о. Вујадин Новковић, одржао је инспиративну бесједу о значају празника Рођења Пресвете Богородице и њеној улози у историји спасења. Након освештања кољива, које је припремио кум храма Горан Маринковић, услиједио је трокраки опход око светог храма. Велики број вјерника, носећи барјаке, крстове, свијеће и иконе, обишао је храм у молитвеном ходу, пјевајући тропаре и кондаке посвећене Пресветој Богородици. Заједничарење је настављено, у порти храма, уз трпезу љубави, у братској радости и молитвеном расположењу. Парохијани су се окупили око заједничких столова, дијелећи не само храну већ и радост овог светог дана. Овој свечаности присуствовали су и представници Мјесне заједнице Старчевица и БОРС-а, као и њихови гости из Руме, што је додатно нагласило значај овог догађaja за цијелу локалну заједницу. Атмосфера братства и заједништва била је посебно изражена, што говори о јакој вјерујућој заједници која постоји у Ребровцу. Овогодишња храмовна слава имала је и посебну духовну димензију, јер је по први пут прослављена са новим старјешином ребровачког храма о. Гораном Ковачевићем, који је недавно преузео дужност духовног вођства. Он је изразио захвалност свим вјерницима на великом одзиву и подршци. Он је истакао важност очувања православних традиција и редовног окупљања вјерника око заједничких молитава и прослава. Слава храма у Ребровцу посвећеног Рођењу Пресвете Богородице још једном је потврдила живост православне вјере у овом бањалучком насељу. Велики број присутних вјерника, од најмлађих до најстаријих, свједочи о томе да традиција и вјера и даље имају централно мјесто у животу ове заједнице. 
У недјељу 21. септембра 2025. године, на Малу Госпојину, у Бањој Луци служена је прва света литургија у новом Српско-руском храму, посвећеном Светим царским мученицима Романовима, као вјековна захвалност цару Николају Другом, који је у најтежим временима стао уз српски народ, али и као подсјећање на велику духовну баштину Немањића. Свету архијерејску Литургију служили су Његово Високопреосвештенство митрополит бањалучки митрополит бањалучки г. Јефрем и епископ марчански г. Сава.
"Дочекали смо и овај дан, да се служи прва литургија у овом храму који је у изградњи", рекао је Његово Високопреосвештенство митрополит Јефрем обраћајући се вјерницима након литургије, подсјетивши да је група свештеника и вјерника још прије 100 година дошла на идеју да се на овом мјесту изгради споменик, али се од тога одустало и одлучено је да се изгради храм. "Сви споменици када се подигну бивају порушени, а храмови, ако и буду срушени, увијек буду обновљени", додао је митрополит Јефрем.Светој литургији присуствовали су амбасадор Руске Федерације у БиХ Игор Калабухов, предсједник Републике Српске, Градоначелник Града Бања Лука, представници руске Фондације за подршку хришћанске културе и насљеђа, представник Россотрудничества у БиХ Александар Борисов, виши савјетник Руског дома у Београду др Георгиј Енгелхардт, народни посланици и многобројни вјерници. Српско-руски храм Преображења Господњег је импозантна грађевина, створена у симболичном руском архитектонском стилу. Ријеч је о здању са пет купола и посебним звоником. У оквиру храма биће и српско-руски културни и духовни центар и библиотека, гдје ће се изучавати руски језик и богата руска књижевност. У храму ће бити три олтара - Преображења Господњег, Симеона Мироточивог и Светог Саве, те Светих царских мученика Романових. Као прототип храма изабран је некадашњи Храм Чуда архангела Михаила саграђен 1358. године, који се налазио у Кремљу, а порушен је након Октобарске револуције. Српско-руски храм гради се у част руске царске породице Романов и представља симбол воље српског народа и братских односа са Русима. Темељи овог светог храма освештани су 17. септембра 2018. године, а неколико дана касније градилиште је обишао и министар спољних послова Русије Сергеј Лавров. 
 Свечано прослављена слава манастира у Буа Салеру (Bois Salair), Рођење Пресвете Богородице, једног од три манастира Епархије западноевропске. На Малу Госпојину, 21. септембра 2025. године, Његово Преосвештенство Епископ париски и западноевропски г. Јустин служио је Свету литургију у Манастиру Рођења Пресвете Богородице у Буа Салеру (Bois Salair) Прослава манастирске славе отпочела је служењем свеноћног бденија уочи празника, а настављена је Светом литургијом којом је началствовао Преосвећени Епископ домодедовски г. Симеон, викар Архиепископа Јована надлежног за Архиепископију парохија руске традиције у Западној Европи. Саслуживало је свештенство из више помесних Цркава. Пре Литургије Епископ Јустин је осветио нови фрескопис манастирске цркве који је уз Божју помоћ и прилозима верника ове године комплетно завршен. Освећени су славски колач и жито, а сви присутни верници су били позвани на славску трпезу љубави припремљену трудом кумова славе и сестринства манастира. Извор: Епархија западноевропска   Православни хришћани 21. септембра прослављају празник Рођења Пресвете Богородице Богородице. Ово је један од дванаест најпоштованијих празника у православној цркви. Рођење Богородице је први празник у црквеној новој години, која почиње 14. септембра по новом календару (1. септембра по старом календару). Догађаји којих се Црква молитвено сјећа, на данашњи дан, нису описани на страницама Библије. Међутим, заједничко Предање Цркве, које се такође сматра дијелом Божанског Откривења, говори о рођењу Мајке Господа Исуса Христа. Ако говоримо о писаним изворима, онда се прича о рођењу Пречисте Богородице налази у Протојеванђељу по Јакову, које датира из 2. вијека. Пресвета Богородица је рођена у Назарету, од побожних родитеља Јоакима и Ане. Јоаким је био из царске породице, Ана - из првосвештеничке. Дуго нису имали дјеце. Њихова безазленост изазвала је осуду међу онима око њих, јер су Јевреји сматрали дјецу благословом Божјим и надали су се, бар преко својих потомака, да ће ући у будуће Месијино Царство. Једном је праведни Јоаким ушао у јерусалимски храм да принесе жртву, али му првосвештеник то није допустио, истичући бездјетност као знак његове недостојности. Тугујући, , где је служила до своје пунолетности.. Током молитве обома се јавио анђео и рекао им: „Господ је услишио вашу молитву, затруднећете и родићете, а они ће говорити о вашем потомству по цијелом свијету“. Сазнавши добре вијести, пар је пожурио у сусрет. Овај сусрет на вратима Јерусалима забиљежен је као засебна радња у иконографији. Убрзо је Ана зачела и родила дјевојчицу. Праведни родитељи су се завјетовали да ће дијете посветити Богу, а неколико година касније дали су Марију да служи у јерусалимском храму, гдје је служила до своје пунољетности. Хришћани су почели да славе празник Рођења Богородице тек у 5. вијеку. Прве помене о њему читамо код цариградског патријарха Прокла (439-446) и у требнику (богослужбена књига) папе Геласија (492-426). О празнику пишу и свети Јован Златоусти, Епифан и блажени Августин. А у Палестини постоји предање да је света равноапостолна царица Јелена саградила храм у Јерусалиму у част Рођења Пресвете Богородице. У VI вијеку преподобни Роман Слаткопјевац написао је кондак за Рођење Богородице, али његов текст није сачуван до данас. Најстарије празнично појање је тропар «Рождество Твоје, Богородице Дјево». Највјероватније је састављен од V до VII вијека. Осим тога, у савремену службу празника улазе, на примјер, химне светог Андреја Критског (VII вијек), преподобног Јована Дамаскина VIII вијек), цариградског патријарха Германа (VIII вијек). Препоручујемо: Онлајн квиз о Малој госпојини
 Бесједа на 15. недјељу по Духовима и празник Рођења Пресвете Богородице "И упита један од њих, законик, кушајући га и говорећи: Учитељу, која је заповијест највећа у Закону? А Исус му рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двјема заповијестима виси сав Закон и Пророци" (Мт 22, 35–46) Данашњи дан нам доноси двоструку радост и двоструко поучавање. Са једне стране, слушамо Христове ријечи о највећој заповијести љубави према Богу и ближњему, а са друге стране славимо Рођење Пресвете Богородице, која је својим животом савршено остварила ову заповијест љубави. Када је законик питао Господа о највећој заповијести, није то чинио из жеље за истинским сазнањем, већ да би Га "искушао". Међутим, Христос користи и ову прилику да открије срце своје науке - љубав као темељ свега постојања. Љубав према Богу, који нас је створио и који нас вјечно воли, и љубав према ближњем, јер у сваком човјеку је лик Божији. Без љубави све је празно: и знање, и богатство, и слава. Али љубав коју Христос тражи није само осјећај или ријеч, већ живот, жртва, опраштање, старање једних о другима. Зато апостол Павле у Химни љубави каже: „Љубав никад не престаје.“ И баш данас, када је и празник Мале Госпојине – Рођења Пресвете Богородице, ми видимо најсавршенији примјер љубави. Свети Јоаким и Ана, дуго бездјетни, али пуни вјере и молитве, добише кћерку која ће постати Мајка самога Бога. Рођење Пресвете Богородице је радост не само за њене родитеље, већ за сав људски род. Јер са Њом почиње испуњење обећања Божијих: из ње ће се родити Христос Спаситељ. Богородица је она која је љубављу према Богу прихватила анђеоску ријеч и рекла: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој.“ Њен живот је био непрестана љубав: љубав према Богу и љубав према свима који траже Њеног Сина. Зато Црква стално прибјегава Њој као Мајци, знајући да Она својим материнским срцем љуби свакога од нас. Тако нам се данас у Јеванђељу и празнику открива исто:
Нека нас рођење Пресвете Дјеве ободри и укријепи, да и ми као Она кажемо Богу: „Ево ме, Господе, нека ми буде воља Твоја.“ Амин. Словачка: Пета годишња литија до рушевина цркве посвећене Светом Крсту у подножју брда Сендеров20/9/2025
  Више од 90 ходочасника (највише до сада) окупило се на 5. годишњем традиционалном ходочашћу до рушевина цркве посвећене Светом Крсту у подножју брда Сендеров изнад Земплинске Шираве.
Ходочашће, у организацији михаловско–кошицке епархије Православне цркве Чешких земаља и Словачке, започело је код Вињанског језера, одакле су вјерници кренули шумском стазом ка капели. На почетку сабрања, Његово Високопреосвештенство архиепископ михаловцко-кошицки Јурај (Георгије) благословио је ходочашће и служио свечану архијерејску литургију, уз саслуживање свештенства епархије. Како јавља чешко издање Савеза православних новинара, ове године забиљежен је рекордан број учесника. Вјерници из различитих крајева епархије одазвали су се позиву, а сваки од њих је носио крст током пута. У својој бесједи, архиепископ Јурај истакао је значај овог мјеста, нагласивши да је ријеч о простору освећеном молитвом, одакле се пружа видик на добар дио епархије. Подсјетио је и на историјску посвећеност капеле Часном Крсту и крсту који већ деценијама стоји као духовни симбол над Доњим Земплином. Архиепископ је охрабрио све присутне да са вјером и храброшћу носе своје личне крстове, подсјећајући да управо знак Часног Крста свједочи о побједи Христовој. Припрема вјеронаука.нет/ Извор  Благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, на почетку нове школске 2025/2026. године у свим храмовима наше епархије служен је чин Призива Духа Светога.
Вјероучитељи са својим парохијским свештеницима ових дана испунили су светиње молитвом, призивајући благодат Господњу да им подари снаге да буду проповједници светосавске науке, а дјеци да узрастају у добру и хришћанској мудрости. Ученици су са својим вјероучитељима приступили Светој чаши, радујући се сусрету са Господом. Заједно смо призвали Духа Светога да укрепи наше учитеље у свједочењу добра, да буду добар примјер и да са љубављу воде своје ученике. У исто вријеме, упућена је молитва да сва дјеца поштују своје учитеље, да буду вриједна и добра – на радост својим родитељима, корист Цркви и благослов држави. Канцеларија за вјерску наставу/ Извор: Епархијазт Данас, 17/4. септембра наша Црква прославља Светог свештеномученика Вавилу; Пророка Мојсеја Боговидца; Светог Петра Дабробосанског  СВЕТИ ПЕТАР ДАБРОБОСАНСКИ: Рођен је у Грахову, 1866. године. Хиротонисан је и устоличен у Мостару 1903. године. Ппостављен је краљевским указом 1920. год. за митрополита дабробосанског. По избијању 2. св. рата, саветовано му је да се склони у Србију или Црну Гору. Он је на то одговорио: “Ја сам народни пастир, те ме веже дужност, гдје сам дјелио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и подјелим, и према томе мора се са народом судбина дјелити и остати на своме мјесту.” Ухапшен је 12. маја 1941. године и заточен у затвор “Беледија’, а 15. маја исте године отпремљен је у загребачки затвор “Керестинац” где је добио број 29781. Ту је обријан и одузета су му сва епископска обележја. После тешких мука одведен је у Копривницу, а потом у Јасеновац (или Госпић). По сведочењу Јове Фуртуле и Јове Лубуре из сарајевског среза, митрополит је убијен у Јасеновцу и бачен у ужарену пећ за пељење цигле. Међутим, није искључена и верзија да је митрополит Петар одведен у Госпић, односно Јадовно, где је мучки пострадао. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, митрополит дабробосански Петар проглашен је за свештеномученика и причислен осталим светим из српског рода и хришћанско-православне вере. Свети пророк Мојсеј Боговидац Велики вођа и законодавац народа Израиљског. Рођен у Египту око 1550. год. пре Христа. 40 година живео је у Египту на двору Фараоновом. 40 година живео је као пастир у созерцању Бога и света, а последњих 40 година последњих водио је народ кроз пустињу у Земљу Обећану, коју је видео али у њу није ушао, јер у једноме згреши Богу (IV Мојс 20, 12). Упокојио се у 120. години свог живота. Као чудотворац био праобраз Христа, по речима Св. Василија Великог. Јавио се из онога света на гори Тавору при преображењу Господа. А по сведоџби Св. Јована Лествичника јављао се и монасима у манастиру Синајском. Свети свештеномученик ВавилаСвети свештеномученик Вавила беше архијереј у Антиохији у време цара Нумеријана. Овај злочинац под круном пође у хришћански храм, да види шта се тамо ради. Вавила беше с народом на молитви, па чу да долази цар са свитом својом и хоће да уђе у цркву. Вавила прекиде богослужење, изађе пред цркву и рече цару, да он као идолопоклоник не може ући у свети храм, где се прославља једини истинити Бог. Постиђен цар врати се. Сутрадан дозва цар Вавилу и поче га корети и нудити, да принесе жртву идолима, што светитељ наравно одби. Тада га цар окова у вериге и баци у тамницу. Исто тако истјазаваше цар и три детета, Урвана од 12, Прилидијана од 9, и Еполинија од 7 година. Овој деци беше Вавила духовни отац и учитељ, и она се не одвајаху од њега из љубави према њему. Беху то синови неке честите хришћанке Христодуле, која и сама за Христа страдаше. Цар најпре нареди, те сваком детету ударише онолико батина колико коме година беше, а по том их баци у тамницу, и најзад посече мачем сву тројицу. Вавила окован присуствоваше посечењу деце и храбраше их, а по том и сам положи своју чесну главу под мач. Њихове свете душе одлетеше у небеска насеља, а њихове чудотворне мошти осташе вернима на корист као свагдашње сведочанство њиховог јунаштва у вери. Пострадали око 250. год.
 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светом Литургијом и молебаном за благословен почетак школске године у Храму Светог Саве на Врачару, на дан када славимо нову црквену годину. Његовој Светости су саслуживали викарни епископи: липљански Доситеј и моравички Тихон, протојереј-ставрофор Лука Новаковић, протојереј-ставрофор Димитрије Касапис, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански, Предраг Продић, Иван Штрбачки, Бранислав Кличковић, јереј Петар Макал (Пољска Православна Црква), јереј Стеван Јовановић, јереј Мирослав Васић, протођакон Драган Радић, протођакон Радомир Врућинић, ђакони Василије Перић, Синиша Дувњак, Марко Поповић, Никола Рашковић, у молитвеном присуству бројних ђака, деце, родитеља, учитеља, професора и наставника. У току малог входа јереј Бранислав Кличковић је рукопроизведен у чин протојереја. Након молитве за успешну школску годину, Патријарх је честитао почетак нове школске године и у беседи посебно честитао свима који су уписали прве разреде било основног, средњег, или високог образовања. Пожелео је да ова година буде година у којој се учимо доброти, лепоти, у којој се учимо врлини, поштовању једних других, милосрђу. То је најважнији задатак да имамо врлину, доброту, да се учимо да будемо бољи, то је смисао живота. Мир да учимо и њега да стичемо; љубав - њу да сведочимо у сваком тренутку и свакој школи. То је она за шта се молимо. У беседи након светог Јеванђеља, Патријарх је рекао да главна тема свакога од нас, и главна тема Јеванђеља јесте тајна Царства Небеског. У данашњој јеванђелској причи јасно је да смо сви позвани, и да само од нас зависи да ли ћемо бити учесници заједнице са Богом, заједнице љубави, радости, вечног Царства Божијег. Граница између неба и земље, за оне које имају очи вере, не постоји. Многи одбијају позив Божији, јер виде себе као мерило, себе виде као главни суд, одбацујући чињеницу да Царство Божије постоји. Нека би Господ дао да имамо смирења и нека би Господ дао да се увек одазивамо позиву Божијем, истакао је Патријарх. Извор: Тв Храм  На ванредном сабрању братства манастира Свете Катарине Синајске једногласно је изабран архимандрит Симеон Пападопулос за новог игумана и архиепископа Синаја, Фарана и Раита, са 19 гласова од укупно 20 - његов глас, по древном обичају, остао је празан. Избор новог архиепископа означава нову епоху за Синајски манастир, који је посљедњих мјесеци био изложен унутрашњим тензијама и спољним притисцима, посебно у вези са великим судским поступцима око имовинских права манастира.
Манастирско сабрање одржано је у недјељу, 14. септембра 2025. године, у атмосфери оптерећеној претходним дешавањима. Јединство је био главни циљ, јер је у претходним мјесецима било неслагања унутар братства – објавили су грчки црквени медији. Међутим, гласање је довело до игумана који је добио подршку обје стране. Отац Симеон Пападопулос био је најстарији монах, први који је потписао одлуку о смјени архиепископа Дамјана. Одлука ће званично бити достављена Јерусалимској патријаршији, након чега ће почети поступак за рукоположење новог архиепископа. Важан корак је и признање новог игумана од стране египатске државе, додјељивањем египатског држављанства, како би могао институционално да представља Манастир. Манастир Свете Катарине, канонски припада Јерусалимској патријаршији. Основао га је цар Јустинијан у 6. вијеку, а уздиже се на падинама планине Синај, гдје је, према предању, Мојсије примио Десет Божијих заповијести. Више од 52 године, манастир је био под духовним вођством претходног архиепископа Дамјана. Синајски манастир није само духовни центар, већ је и чувар историје, умјетности и светске културне баштине, јер је уписан на УНЕСКО-ву листу свјетске баштине. Међутим, изазови са којима се суочава нови игуман нису ограничени само на унутрашње јединство. Главни проблем остаје судски поступак око имовине манастира, након пресуде Египатског апелационог суда у мају ове године , која пријети да постави преседан за црквена права у Египту. Потписивање споразума са египатском државом, које више неће бити одложено правном несигурношћу, кључно је за будући пут братства. Грчка држава је, преко Министарства спољних послова, више пута изразила подршку Синајском братству, препознајући стратешки значај манастира као моста духовне и културне сарадње са арапским свијетом. Отац Симеон Пападопулос се сматра благом особом, склоном дијалогу и сарадњи, што је био кључни фактор у његовом избору. Након тешке фазе противљења, монаси су изгледа изабрали личност која може да обезбиједи нормалност и обнови дух помирења. Поред тога, познат је по блиским везама са Грчком, што Грчка црква и дијаспора веома цијене. Мирним избором новог игумана и архиепископа, Синајско братство показало је да може да превазиђе кризе и настави своју мисију у савременом свијету. Извор: vimaorthodoxias.gr  Начало индикта или црквене Нове године православна црква прославља 14. (1.) септембра. Године 312. хришћански цар Константин Велики одлучио је да се почетак нове године прославља не 1. јануара, већ 1. септембра. То је, прије свега, било због система утврђивања и наплате пореза, односно почетка нове финансијске године, а називао се индикт (од латинског indictio - одредити цијену, процијенити). Касније је етимологија ријечи „индикт“ у грчком језику претрпјела измјену и постала је синоним за ријеч „година“. Сматра се, такође, да је 1. септембра 312. године, Свети равноапостолни цар Константин Велики побиједио римског цара Максенција. Управо у уочи ове одлучујуће битке светом цару Константину се приказао Крст на небу. Ова битка отворила је пут потписивању Миланског едикта 313. године, значајног документа који је изједначио права хришћана и пагана. Овај документ зауставио је прогон хришћана и омогућио слободу.
Оци Првог васељенског сабора 325. године, у знак сјећања на овај велики догађај, одлучили су да се Нова година отпочне 1. септембра – од дана који је постао почетак „хришћанске слободе“. Иначе, мјесец септембар био је код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс 23,16), мјесец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу. Ипак, у хришћанској цркви ова традиција није одмах прихваћена. Тек у 6. вијеку, за вријеме владавине цара Јустинијана I, у живот Цркве улази традиција прослављања почетка нове године 1. септембра. У Русији, у древним временима, Нова година се углавном славила 1. марта. Прво, то је било повезано са црквеним предањем о стварању свијета, и друго, паганска традиција прослављања Нове године поклопила се на исти датум. Међутим, на Црквеном сабору у Москви 1492. године одлучено је да се Нова година слави од 1. септембра. Под Петром I , датуми за прославу почетка грађанске и црквене Нове године били су раздвојени, пошто Црква није прешла на нови (1. јануар) датум празновања који је одредио цар. Након револуције 1917. године уведен је нови, грегоријански календар. Главна разлика између грегоријанског и јулијанског календара је рачунање преступних година. Временом се разлика између календара повећава. У 21. вијеку је 13 дана. Тако се, по новом календару, Нова година прославља 14. септембра. Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина, а посљедњи Успење Пресвете Богородице - Велика Госпојина (15/28. август). Припремио сајт вјеронаука.нет  Рече Господ причу ову: Царство небеско је као човјек цар који начини свадбу сину своме. И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтједоше доћи. Опет посла друге слуге говорећи: Кажите званицама: Ево сам објед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово: дођите на свадбу. А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју; А остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише. И када то чу цар онај, разгњеви се и пославши војску своју, погуби крвнике оне, и град њихов запали. Тада рече слугама својим: Свадба је готова, а званице не бјеху достојне. Идите, дакле, на раскршћа и кога год нађете, позовите на свадбу. И изишавши слуге оне на путеве, сабраше све које нађоше, и зле и добре; и напуни се свадбена дворана гостију. А ушавши цар да види госте, угледа ондје човјека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Тада рече цар слугама: Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Јер су многи звани, али је мало изабраних. "Мисли за сваки дан у години" Свети Теофан Затворник
|
Благослов
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације БиХ, Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Хризостома, веб-сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић.