У суботу 30. августа, у Фочи je oдржано савјетовање за вјероучитеље основних школа из митрополије Дабробосанске и епархије Захумско-херцеговачке и приморске, у организацији Катихетског одбора епархија СПЦ у Републици Српској и Федерацији БиХ и Републичког педагошког завода Републике Српске.  
Након поздравне бесједе архиепископа Сарајевско-сребреничког и митрополита Дабробосанског г. Хризостома кренула је прва сесија гдје су предавања одржали протојереј-ставрофор проф др Владислав Топаловић са Православног богословског факултета ,,Свети Василије Острошки” Фоча, и јереј проф др Сава Милин са Православног богословског факултета Београд. Тема професора Топаловића била је ,,Православна вјеронаука и дигитални свијет (савјети и проблеми)” и он је говорио о предностима и недостацима дигиталне технологије са посебним освртом на вјештачку интелигенцију, односно апликацију chatGPT. Друга тема прве сесије била је ,,Методички приступ у обради наставних садржаја Православне вјеронауке”. Говорећи о овој теми професор Милин нам је прво дао дефиницију наставних метода, потом навео методе којима можемо да се служимо на часу и рекао шта су предности, а шта мане сваке од метода. 
 Послије паузе за кафу и освјежење кренула је друга сесија. Предавачи су били проф др Небојша Мацановић са Факултета политичких наука и Филозофског факултета из Бања Луке са темом ,,Вјеронаука у служби културе живљења у заједници и Цркви”, те др Славољуб Лукић, инспектор-просвјетни савјетник за вјеронауку РПЗ Републике Српске Бања Лука са темом ,,Наставна средства и њихова примјена у настави Православне вјеронауке”. Професор Мацановић говорио нам је о својим личним искуствима, о важности харитативне дјелатности, као и о томе да наше ученике учимо о важности и значају волонтирања и помагања другима. У другом дијелу друге сесије инспектор Лукић говорио нам је о наставним средствима која треба да примјенимо на часовима од Светог писма, уџбеника и радних свески, преко атласа, карти, и свега осталог што може бити корисно за боље извођење часа.  
Након сваке од тема развијала се дискусија гдје су активно учествовали вјероучитељи.  
По завршетку предавања и преузимању сертификата домаћини из Богословије ,,Свети Петар Дабробосански” спремили су нам дивну трпезу љубави. У своја мјеста сви одлазимо пуни нових искустава и спремни за почетак нове школске године. Вјероучитељ Његош Вељанчић/ Извоз: Епархија ЗХиП

“Да се сложимо, обожимо и умножимо” –
Свети Николај Жички и Охридски
Овогодишње Великогоспојинско сабрање и празновање започело је Светом литургијом, а настављено у вечерњим сатима свечаном Великогоспојинском литијом и III православним породичним сабором, који је одржан код храма Светог оца Николаја у Милићима. Након призива Светог Духа и пригодне бесједе, културно-умјетнички програм је отворила етно група „Златно звонце“ из Београда, чије су пјесме у духу српске традиције и духовности унеле посебну радост у овај празнични дан. Поред њих наступили су најмлађи чланови КУД-а „Прота Матија Поповић“ из Милића и СКУД-а „Свети деспот Стефан Лазаравић“ из Сребренице, који су изводили народне игре из различитих крајева Србије. Посебна пажња, као и претходне двије године, посвећена је вишечланим породицама, којима су уручена признања као знак захвалности за њихов труд и жртву. Ове године повеље су добиле породице Кипић, Станишић, Пајић, Савић и Бачић. Сабор, настављајући стари обичај наших предака, који су празник Успења Пресвете Богородице обиљежавали породично у порти нашег храма, завршен је заједничким свенародним колом, као симболом јединства и саборности.На крају је упућена порука да је породица темељ здравог друштва и да смо сви, као вјерни народ, једна велика породица у Христу. Као и претходне двије године, водитељи су једногласно завршили програма ријечима „Да се сложимо, обожимо и умножимо!“ М.В. Извор: митрополијадабобосанска.орг

У комплексу Петропавловог манастира надомак Требиња довршава се археолошко истраживање Цркве Светог Петра, за шта је Секретаријат за вјере Републике Српске издвојио материјална средства, уз подршку сестринства манастира и велику помоћ припадника требињске полиције, Оружаних снага и мјештана, а нарочито радника Музеја Херцеговине, који су активни учесници овог посла. И ова истраживања, која су при крају, показују да цјелокупан комплекс датира из античког и новијег доба, али ни истраживања почетком двијехиљадитих, нити ова истраживања која се одвијају двије деценије касније, нису пронашла грађевине из средњег вијека. Директорка Музеја Херцеговине Ивана Грујић каже да још од истраживања са краја 19. вијека, па преко ископавања 1968. године, нису дала доказе о континуитету градње објеката у средњем вијеку, мада пронађени гробови датирају из средњег вијека. 
"Храм Светог Петра подигнут је 1906. године, усред једне много веће базилике која се датује у касну антику, односно, крај 4, цео 5. и 6. век, а која је највероватније страдала почетком 7. века, најездом Авара, да би поменуте 1968. били откопани њени темељи који обухватају данашњи поплочани део око постојећег храма, а, осим базилике, ту је и крстионица, (данашњи Храм Светог Павла обновљен 2006)", казала је Грујићева.
Пронађен новац цара Валентинијана с краја 4. вијека
Подсјетивши да је приликом истраживања некадашње крстионице пронађен и новац цара Константина, она каже да је унутар ове цркве сада пронађен новац цара Валентинијана с краја 4. вијека. Напомиње да су до сада истражили 17 средњовјековних гробова, оквирно датованих у 14. и 15. вијек, да је пронађена у цркву уграђена плоча из 12. вијека, на којој се помињу три сина, а и унутар и око цркве су стећци. 
"Ово је, дакле, више векова служило као једно велико гробље, од раног средњег века, али је овде постојало и велико античко насеље на римском путу Требиње - Цавтат, те се претпоставља и то да, с обзиром на темеље базилике, овде лако може бити и епископско седиште", додаје Грујић. Напомиње да их даљим копањем у дубину очекује римски слој, као што се раније десило у Цркви Светог Павла, а након истраживања затрпаће се под, уз могуће остављање једног дијела испод стакла. Дејан Радичевић из Од‌јелења за археологију Филозофског факултета у Београду, прецизирао је да је ово била добра прилика да се ураде ревизиона истраживања јединог преосталог дијела који није био захваћен ранијим ископавањима манастирског комплекса, више од стотину година уназад. 
"Унутар цркве из 1906. године обухваћен је простор из позно средњевековног гробља и то је било веома важно истражити, уклонити те гробове и доћи до потврде о начину сахрањивања, погребним обичајима, надгробним обележјима, гробним конструкцијама, што је раније, по правилу, недостајало и дало погребне налазе који могу поуздано да определе то сахрањивање у 15. и 16. веку", каже Радичевић.
Напомиње да су пронашли нешто предмета као инвентар у самим гробовима, који су били лично власништво покојника, међу којим је и један новчић из 16. вијека. Након уклањања гробова, наставило се са истраживањем старих слојева.
"То су слојеви који очигледно претходе изградњи цркве на овом месту и они датирају из римског доба, што још нисмо завршили, али планирамо до краја недеље, трудећи се да пронађемо што више материјала који би утемељили тачан период, иако поуздано знамо да је у питању римски период, с обзиром на то да је цијело Петрово поље богато античким налазиштима", додао је Радичевић.
Савремено гробље
И он је потврдио да немају ништа из 11. и 12. вијека, у смислу покретних налаза, или архитектонских трагова грађевина, а то су потврдили и налази са почетка овог вијека - да је ово велики ранохришћански комплекс, а касније се овд‌је обављало само сахрањивање до подизања Цркве Светога Петра са почетка прошлог вијека.
С обзиром на то да је савременим гробљем покривен простор око Петропавловог манастира, немогуће је истражити шта је ту некада било, па све остаје на претпоставци да је ту било још неких грађевина које су затварале цијели овај комплекс. Извор: Независне новине

У Храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду служена је Света тајна јелеосвећења, коју је предводио Његово Преосвештенство епископ моравички г. Тихон, викар Патријарха српског, уз саслужење свештенства овог храма, свештеника Архиепископије београдско-карловачке и архимандрита Спиридона из Митрополије солунске.У овој светој тајни молитвено је учествовало више од 1.000 вјерника из свих делова Београда, који су дошли са вером и надом у духовно и телесно исцељење. По завршетку службе, верници су помазани освећеним уљем, које је дељено уз молитву за здравље и благодат Божију. Извор: Тв Храм

Велики празник Успења Пресвете Богородице, 27. и 28. августа 2025. године, торжествено и велељепно прослављен је у Чајничу, у обновљеном храму Пресвете Богородице. Иначе, као што је познато, Чајниче је знаменито и поноси се по чудотворној икони Пресвете Богородице ''ЧАЈНИЧКОЈ КРАСНИЦИ'', која се чува у самом храму. Прослављање овог великог празника почело је празничним вечерњем са петохљебницом,  које су служили чајнички пароси: протојереј Драгиша Симић и јереј Дамјан Радовић са ђаконима Младеном Максимовићем и Угљешом Скоко. Празничном вечерњу је присуствовао и Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, митрополит дабробосански. Дана, 28. августа, на сам дан празника служено је празнично јутрење и у наставку празничног јутрења служена је света архијерејска литургија, коју је служио Високопреосвећени Господин Хризостом, архиепископ сарајевско-сребренички и митрополит дабробосански, а уз саслужење протојереја-ставрофора: Душана Андрића, архијерејског намјесника србинског, Саве Брадоњића, умировљеног пароха руђанског, Момира Васиљевића, умировљеног пароха чајничког, Душана Раковића (из Штокхолма, епархија скандинавска), Ненада Тупеше, професора Богословског факултета у Фочи,  Горана Терзића, пароха руђанског и Љубомира Пријовића, ректора Богословије у Фочи те ђакона Младена Максимовића и Угљеше Скока. Љепоти богослужења и славског торжества допринијело је и прекрасно пјевање хора ''Свети новомученик Станко Острошки'' из Никшића. Након свете архијерејске литургије обваљена је литија око светог храма и кроз град Чајниче, које иначе празник Успенија Пресвете Богородице прославља као своју Крсну славу. По повратку литије у сам храм обављено је благосиљане славских дарова кољива и колача и ломљење истог. Кум овогодишње крсне славе био је јереј Дамјан Радовић са својом осмочланом породицом. Кумство за наредну 2026. године преузела је породица Пријовић из Чајнича. Извор: митрополијадабробосанска.орг

У четвртак 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа,  из Едесе у Цариград, догодио се 944. године. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ  Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га,  искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он ​посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе.  Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице (Грци празник Успења Богородичиног зову „љетња Пасха“) је један од великих богородичиних празника. Успењем Пресвете Богородице назива се крај Њеног земаљског пута, односно тјелесне смрти. Но није уобичајено рећи "умрла" о Богородици, већ "заспала" и, према црквеном предању, дан када се она вазнела на небеса и „предала свој дух у руке Спаситеља“.  Свето Писмо не говори нам ништа о животу Пресвете Богородице након Васкрсења Христовог. Дакле, за Успење Богородице знамо из два латинска трактата из 5. вијека и из посланице псевдо-Дионисија Ареопагита. Црква сматра да ови извори чувају основу Предања које је живјело у раној Цркви.​
Након Вазнесења Господњег, Богородица је живјела у Јерусалиму. Много се молила, а највише времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што прије узме себи. А онда се пред њом, као и много, много година раније, појавио арханђео Гаврило. Једном је донио Пречистој поруку да ће за девет мјесеци Она родити Сина Божјег. А сада је донио вијест да ће је Господ за три дана одвести у своја небеска боравишта. И даде јој анђео Божји једну грану палмину, која ће се носити при њеном спроводу. На заказани дан, многи људи који су је вољели окупили су се у кући у којој је живјела Богородица, укључујући и апостоле који су проповиједали по различитим градовима и земљама, али су се Божијом вољом нашли заједно у овом важном часу. Они који су им били блиски нису могли суздржати сузе и она их је утјешила, обећавајући да ће постати Заступницом за све пред Престолом Божјим. Тражила је да буде сахрањена у пећини гдје су сахрањени њени родитељи и Јосиф Заручник. Према предању, Христос се спустио на земљу да прими њену душу. А Пречиста, не осјећајући ни бол ни страх, пред присутнима као да је мирно заспала.
Погребење Мајке Божје пратила су многа чуда. Неколико дана послије, један од апостола који су закаснили на растанак (вјероватно Тома) стигао је у Јерусалим. Из љубави према њему, други су пристали да отворе гроб, али тијело није било унутра - Господ га је однио. Увече истог дана, Пречиста Дјева се јавила ученицима Божјим током њиховог оброка са ријечима: „Радујте се, јер ћу увијек бити с вама“.
Не зна се са сигурношћу колико је Богородица имала година када је умрла. Након Васкрсења и Вазнесења Сина Божијег, Дјева Марија је највећи дио времена провела у Јерусалиму, гдје је живјела у кући Светог Јована Богослова. Њему је она прва рекла да ће врло брзо морати да напусти земаљски свијет. Али и други апостоли су дошли из различитих крајева да се опросте од ње. И управо су подаци који су о њима сачувани омогућују да претпоставимо у којој години се догодило Успење Богородице. Отприлике од 64 - 67 године, према предању, убијени су апостоли Павле и Петар, који су били присутни и у посљедњим сатима њеног живота и током њеног сахрањивања. Сходно томе, Богородица је умрла прије 64. године.
Сматра се да је јеванђелист Лука посјетио Јерусалим, сусрео се са Богородицом и насликао њен лик 60. године. Приповиједање Дјела апостолских, чији је аутор ап. Лука, прекида се око 62. године. Очигледно, да се тако значајна епизода попут Успења Пречистог догодила истовремено са догађајима описаним у књизи, светац то не би могао да пропусти. То значи да је скоро 30 година након Христовог васкрсења Богородица још била жива и умрла између 62. и 64. године. 
Празници повезани са њеним именом почели су да се појављују свуда, али не централно. Поштовање Дјеве Марије као Мајке оваплоћеног Господа на општем црквеном нивоу почело је тек у 5. вијеку, када је одлука о томе донесена на Васељенском сабору у Ефесу. И тек након тога у календар су почели да се утврђују празници посвећени Богородици. Међутим, раније су у неким црквама били дани у години посвећени њој.  Тако су јерусалимски вјерници годишње славили поме Пречисте 15. августа. А послије њих, почели су да је нарочито поштују на данашњи дан у цариградској цркви Влахерни (истој у којој ће се касније одиграти још један значајан догађај повезан са њеним именом - Покров Пресвете Богородице). Други датум одређен у другим црквеним општинама био је јануар. Црквени историчар Никифор Калист Ксантопул у својој "Историји Цркве" наводи да је византијски цар Маврикије 595. године донио коначну одлуку о прослави Велике Госпојинее крајем љета, повезујући празник са својом војном побједом над Персијанцима. Временом је овај датум постао уобичајен за све хришћане. За овај празник православни хришћани су се припремали двонедјељним постом.

У сриједу 27. августа 2025. године благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у црквеноопштинској парохијској сали при Храму светог Саве Првог Архиепископа Српског у Мркоњић Граду одржано је годишње савјетовање професора и вјероучитеља Епархије бихаћко-петровачке. Након молитве и уводног поздрава и благослова Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија приступило се излагању предавања поштованих предавача. Прво предавање на тему "Православна вјеронаука и дигитални свијет" изложио је протопрезвитер-ставрофор професор доктор Владислав Топаловић декан Православног Богословског Факултета у Фочи. 
Друго предавање на тему "Методички приступ у обради наставних садржаја Православне вјеронауке" изложио је презвитер професор доктор Сава Милин, професор Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду.
Треће предавање на тему "Вјеронаука у служби културе живљења у заједници и Цркви" изложио је професор доктор Небојша Мацановић. Четврто и завршно излагање на тему "Наставна средства и њихова примјена у настави Православне вјеронауке" изложио је доктор Славољуб Лукић инспектор-просвјетни савјетник за вјеронауку.
Након излагања уважених предавача отворена је дискусија и разговор на изложене теме. Извор: Инстаграм налог манастира Рмањ

Пророк Михеј ("Ко је као Јахве"), шести од 12 малих пророка. Поријеклом је из Јудиног племена, из града Моресета, 35 km југозападно од Јерусалима. Био је сеоског поријекла, отуда код њега налазимо велике симпатије према сеоском становништву. Чини се да је био ратар. Можда је био племенски вођа или старјешина мјеста. Овог пророка не смијемо мијешати са истоименим пророком који се у Светом писму помиње као "Михеј син Јемлин" (упореди 1 Цар 22, 8-28). О његовом позиву у пророчку службу немамо података, јер их сам пророк не помиње. Михеј је своју пророчку службу започео  око 778. године прије нове ере и провео је скоро 50 година под царевима Јуде Јотамом, Ахазом и побожним праведним Језекијом (721-691 прије Христа, помен 28. августа). Свом позиву је био искрено предан, због чега је био изругиван и прогањан. Свети Михеј је прекоријевао своје земљаке да су окренувши се идолопоклонству, заборавили правог Бога и да су усвојили зле обичаје незнабожаца. Изобличавао је и пороке народа свога, као и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Био је савременик пророка Исаије. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о мјесту рођења Његова. Он је Витлејем именовао мјестом рођења Месије: „И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у Израиљу" (Мих 5, 2).
Из ријечи пророка Јеремије (Јер 26, 18-19) јасно је да су се Јевреји плашили да убију пророка Михеја. Његове мошти, заједно са моштима светог пророка Авакума, пронађене су у IV  вијеку послије Христовог рођења у вријеме цара Теодосија Великог, према откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском.

У организацији Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и РПЗ РС, а са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита бањалучког г. Јефрема, у уторак 26. августа 2025. године, у епархијској сали одржано је Савјетовање за све вјероучитеље бањалучке митрополије. У уводном дијелу вјероучитељима су се обратили Његово Преосвештенство епископ марчански г. Сава и директор РПЗ РС-а Слађана Танасић. Прво предавање на тему "Православна вјеронаука и дигитални свијет – дилеме и проблеми"  одржао је протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Друго предавање на тему "Вјеронаука у служби културе живљења у заједници и Цркви" одржао је проф. др Небојша Мацановић са Факултета политичких наука и Филозофског факултета Универзитета у Бањој Луци. Затим су услиједила питања. Након паузе савјетовање је настављено предавањем јереја проф. др Саве Милина са Православног богословског факултета Универзитета у Београду који је говорио о теми "Методички приступ у обради наставних садржаја Православне вјеронауке". На крају, Др Славољуб Лукић, просвјетни инспектор за Православну вјеронауку при Републичком педагошком заводу у Бањој Луци говорио је на тему: "Наставно-научна помагала и њихова примјена у процесу предавања Православне вјеронауке". Савјетовање је завршено обраћањем Његовог Преосвештенства епископа марчанског г. Саве који је дао поучна и практична упутства и савјете вјероучитељима.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије данас је у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару пожелео добродошлицу драгим гостима из Грчке - члановима Византијског женског хора "Агиа Скепи" (Свети Покров), предвођеним уметничким директором и диригентом Христулом Тасолампру, професорком византијске музике и оснивачем овога хора, известила је Ана Мијаиловић, водитељ и музички сарадник Радија Слово љубве. У поздравном говору на грчком језику, Патријарх Порфирије је поручио да је православни свет - велики дом, те да се, без обзира на географску границу која постоји између наших земаља, грчки народ Србију може да доживи у свом срцу као сопствени дом.Током ове посете Србији, која је део њиховог поклоничко-уметничког ходочашћа православним светињама, Хор није планирао јавне наступе, али је у Спомен храму Светог Саве снимио извођење "Аполитикиона Светог Саве српског", под покровитељством Министарства културе Републике Србије и са благословом Патријаршије Српске. ​Хор "Агиа Скепи" је специјализован за извођење напева византијске богослужбене музике из неумске нотације. Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, 25. августа у Епархијском културном центру у Бијељини одржано је саветовање за вероучитеље Православне веронауке са простора наше Епархије. Организатори семинара били су Катихетски одбор Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ и Канцеларија за верску наставу Епархије зворничко-тузланске. Саветовању је, поред координатора за верску наставу, присуствовала већина вероучитеља из Епархије зворничко-тузланске.
Домаћин сабрања, митрополит Фотије, у свом уводном обраћању поздравио је све присутне и подсетио на значај веронауке у школама, рекавши: 
„Нама, генерацијама рођеним шездесетих година, о веронауци у школама говорили су наши старији, рођени између два светска рата. Посебно су наглашавали да је то било лепо и красно време у коме су били видљиви плодови веронауке у животу. Оно што се најпре могло приметити јесте пристојно понашање и опхођење људи, а посебно младих према старијима. Из тог спољашњег понашања проистицао је унутрашњи садржај – вера у свом богатству и учењу.“ 
Митрополит је подсетио да су старији о веронауци говорили са сетом и жалом, јер су знали да генерације шездесетих година у школама неће имати веронауку и да ће се то одразити на живот друштва, што се и показало. (Обраћање митрополита Фотија у целости је ОВДЕ) 
Након уводног излагања митрополита Фотија, семинар је настављен предавањима истакнутих професора и стручњака: 

• Јереј проф. др Сава Милин (Православни богословски факултет Универзитета у Београду): Методички приступ у обради наставних садржаја Православне веронауке
• Протојереј-ставрофор проф. др Владислав Топаловић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву: Православна веронаука и дигитални свет – дилеме и проблеми 
• Проф. др Небојша Мацановић (Факултет политичких наука и Филозофски факултет Универзитета у Бањалуци): Веронаука у служби културе живљења у заједници и Цркви 
• Др Славољуб Лукић, просветни инспектор за Православну веронауку, Републички педагошки завод Бањалука: Наставно-научна помагала и њихова примена у процесу предавања Православне веронауке​ 

Семинар је протекао у братској атмосфери, а предавачи су изложили драгоцена искуства и методолошке смернице које ће помоћи вероучитељима да се што боље припреме за своју мисију у предстојећој школској години. Извор: Епархијазт

​Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. августа, у недјељу 11. по Педесетници, Свету архијерејску литургију у Доњем Жабару, уз саслужење бројног свештенства, ђакона и молитвено учешће верног народа.
У надахнутој беседи митрополит је подсетио да је највеће питање за све хришћане – ко ће наследити Царство небеско. „Царство ће наследити они који буду синови и кћери Божији по благодати“, поручио је владика. Он је, осврћући се на данашње Јеванђеље – „Причу о немилосрдном слуги“ (Мт 18, 23–35), нагласио да нам Христос открива да пут у Царство небеско води преко опраштања, смирења и љубави, јер „ако ми не опраштамо, ни нама неће бити опроштено“.
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Саво Мајсторовић, заједно са архијерејским намесником брчанским, протојерејем-ставрофором Миодрагом Тошићем, сабратом свештенством, ђаконима и многобројним верницима. Пре почетка Литургије, митрополит Фотије је рукопроизвео у чин чтеца седморицу вероучитеља и студената теологије из Епархије зворничко-тузланске, пожелевши им да служе Богу и народу са ревношћу и љубављу. 
Свечаности је молитвено присуствовао и начелник општине Доњи Жабар, господин Перо Павловић, са сарадницима. 
Након литургије, владика Фотије освештао је новоизграђени парохијски дом у порти храма, а сабрање је завршено трпезом љубави за присутне.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, оче Саво, братијо, драга браћо и сестре, поздрављам вас на крају Свете Литургије са неколико речи о томе шта смо чули у данашњем Јеванђељу – ко ће наследити Царство небеско? То је питање свих питања. 
Господ Христос каже да је циљ човековог живота тражити најпре Царство небеско, да га иштемо и задобијемо. Свети Јован Крститељ је био највећи човек на земљи. За њега је Господ рекао да је највећи од жене рођени, али и да је најмањи у Царству небеском већи од њега. То значи да ако било какву величину и достојанство стекнемо у оквиру овога света – популарност, моћ, силу или богатство – а оно нема везе са небом и неће остати иза суда у Царству небеском, то онда не вреди много и само је земаљско добро.Треба да тежимо да задобијамо небеска блага. Она се задобијају врлинским и светотајинским животом, браћо и сестре, што и сами знате.
Чули сте данас из ове поучне приче како је Бог опростио једном човеку десет хиљада таланата. Шта значи тих десет хиљада таланата? То значи да му је опростио живот који му је дао. Бог нам је дао живот, створио нас од земље и удахнуо у нас дух животни – „поста човек душа жива.“ Тих десет хиљада таланата значи да нам је дао живот, земљу, ваздух, мора и све што имамо. Све нам је Бог то дао. Чак и у тих десет хиљада таланата спада и вечни живот. На то нас је призвао. 
Пред Богом смо непрестано дужници. Данас смо учинили ко зна колико ствари које нису благословене пред Богом и нису по закону Божјем. Због тога треба да се кајемо и исповедамо. По милости својој Господ опрашта, да би и тај човек видео како треба да чини. Ако неко њему има нешто дужан, да учини исто као што је Бог њему. Чим је човек тај изашао од тог сусрета, срео је човека који је њему био дужан сто таланата – рекли бисмо сто динара – једну безначајну своту и безначајан дуг.  
Када упоредимо то што Бог опрашта десет хиљада таланата овом човеку да би се покајао, а овај, са друге стране, неће да опрости другоме сто динара што му је био дужан, видимо да је то учинило да човек не буде достојан Царства небескога, него га господар враћа на суд и ставља у тамницу у којој је био док последњи динар свога дуга није вратио.  
Шта то значи? У Царству небеском ће бити они који се уподобе Богу, они који буду имали божанске особине, они који буду синови Божји по благодати. Они ће и ликом личити на Бога. Ако видите неког преподобног човека на Светој Гори или у Египту на Синају, видећете да човек има христолики лик. Сви светитељи су христолики. То су људи који су задобили подобије Божје, лик Божји. Сјединили су се са Христом и постали Тело Христово, Црква Бога живога.
 
Ако је Бог милостив – и Његова деца ће бити милостива; ако је Бог добар – и Његова деца ће бити добра; ако је Бог поштен – и Његова деца ће бити поштена. Не могу се називати Божјим, а да преступам све заповести које је Бог дао. То је јасно. Они који се уподобе Господу, они ће се наћи у Царству небеском.
 
Са друге стране, онај који се нађе у несвадбеном руху на том суду, онај ко се није обукао у Христа светотајинским и литургијским животом, покајањем, он ће бити избачен са те Гозбе љубави, Царства небеског.
 
У нашим рукама су и живот и смрт, и вечност и овај живот, и судбина у вечности и суд Божји – све је у нашим рукама. Велика је то одговорност, али са друге стране имамо људе који су прошли тај пут. Сликамо их у нашим црквама како бисмо се њиховим житијима учили и видели нпр. како је мати Параскева постала преподобна. Она је била благочестива девојка од двадесет година и живела је у околини Цариграда. Била је побожна девојка. Чула је речи: „Ко хоће за мном да иде, нека остави све и иде“, те је она изашла из храма и отишла у Јорданску пустињу. Тамо је била до пред крај живота. Годину дана пре упокојења вратила се у Епиват код Цариграда. Тамо је наставила да се подвизава и ту су остале њене мошти по промислу Божјем.
 
Зато ју је и извео Бог из пустиње како би њене мошти ту остале. Касније су њене мошти, пред Турцима, ношене из Цариграда у Бугарску, а из Трнова код нас у Србију, на Калемегдан. Она је својим моштима објединила све православне народе на Балканском полуострву. Велико поштовање постоји према њој. Видите пример како је она чинила, исто тако и Света Марија Египћанка и многи други. 
Ми одемо на Литургију, па се вратимо кући, па би тамо или овамо. Немамо одлучности и спремности на жртву. Немамо спремности на подвиг. Стално смо у неким полукретањима и полуистинама. То није добро. Морамо се угледати на свете људе. Њихова житија читамо и видимо како су они чинили. 
Прошло је времена, али знате да сте добили новог свештеника, оца Саву, нашег Далматинца, који је доста био у Далмацији. Родом је од вас, од Мајсторовића. Дошао је са седморо деце. Био је и професор Богословије у Крки. Трудио се и радио, тих је био, а такав ће бити и овде. То је добро. Није се посвађао са комшијама и братијом. Ради свој посао, хвала Богу. Бог га благословио. Човек је својим радом тамо, на тешком месту у Далмацији, у тешка времена био. Ни за јоту није одступио од наше вере и нашег типика, нашег предања. Бог је дао да сада дође овде. Ја сам га и рукоположио за свештеника, хвала Богу. Имаћете доброг свештеника, трпељивог и вредног. Тако сте и заслужили. 
Видели сте на почетку да сам у степен чтеца постригао седморицу наших теолога. То је стара пракса да они богослови који дођу у четврту и пету годину Богословије или они који почну да уче на Теолошком факултету, буду одмах чтечеви. Зашто? Зато што улазе у олтар, дотичу се светиње, читају Апостол, помажу у олтару и певају за певницом. Сви ти људи морају имати посвећење и благодат Духа Светога, јер се дотичу светога – светиње. Црква је светиња, браћо и сестре. У нашим молитвама се каже како и анђели Божји желе да завире у то шта свештеник ради у току Литургије на Светом престолу. Ту се догађају велике тајне, чудеса, само што ми не можемо да видимо јер нисмо духовно припремљени.
 Нека сте Богом благословени. Трудите се и борите да очувате Православље овде. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.

У Јеванђељу 11. недјеље по Педесетници, Господ наш Исус Христос открива нам једну од најтежих, али и најважнијих тајни духовног живота – тајну опраштања. Господ каже да је Царство небеско слично цару који је почео да се прорачунава са својим слугама. Један је био дужан десет хиљада таланата — то је огроман дуг, толики да се никада није могао вратити. Цар му, када је видио његову молбу и покајање, опрости све. Али тај исти слуга, када је изашао, није хтио да опрости своме ближњем који је био дужан тек сто динара. 
Шта нам Христос говори причом о немилосрдном слуги? Он наводи слику нас самих. Ми смо онај први дужник. Сви ми дугујемо Богу много – више него што можемо икада вратити. А Господ нам опрашта. Сваког дана, сваки пут када се искрено покајемо, Он нас прима, подиже и дарује нам нови почетак. Наши гријеси, свјесни и несвјесни, наши падови, немар, гордост и заборав љубави – све то стоји као велики дуг пред Господом. Тај дуг је толико велик да га човјек никада сам не може отплатити. 
Шта ми радимо са својим ближњима? Да ли им опраштамо? Или носимо у себи љутњу, огорчење, осјећај неправде? Ако не опраштамо – онда сами себи затварамо врата милости Божије. Зашто је то тако? Зато што је наше срце створено за љубав. Ако га испунимо мржњом, злопамћењем и огорчењем, оно постаје тамница у којој нема мјеста за благодат Духа Светога. Онај ко носи у себи злопамћење личи на човјека који држи у рукама жар угља да би њиме запалио другога – али на крају прво он сам изгори.
Зато нас Црква увијек изнова позива на опроштај. Сјећате ли се, браћо и сестре, да се и сваке недјеље на Светој Литургији молимо ријечима: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Ми сами у тој молитви судимо себи. Ако не опраштамо, та молитва постаје опасна за нас.
Христос нам каже: „Ако не опростите један другоме од срца, ни Отац ваш небески неће опростити вама.“ То је тешка ријеч, али је истинита. Ми сами својим срцем одлучујемо хоћемо ли примити милост Божију.
Можда ће неко рећи: „лако је то рећи, али тешко је опростити. Нанесена ми је велика неправда.“ Тачно је – није лако. Али ако се сјетимо шта је Господ опростио нама, онда ће нам бити лакше. Он је за нас, грешне, пошао на Крст. Ако је Он могао опростити онима који су Га распињали, зар ми не можемо опростити брату или сестри? 
Опростити не значи заборавити, нити рећи да је зло добро. Опростити значи предати у Божије руке, а себе ослободити терета. Човјек који не опрашта личи на онога што носи камен у срцу – тежак терет који га гуши. А кад опрости, тај камен спада и срце се ослобађа. Ако не можемо одмах од срца опростити – почнимо бар од молитве. И Господ ће дати снаге да се рана залијечи.
Јер само срце које опрашта може примити мир Божији. А мир Божији је оно што нам је најпотребније – у породици, у друштву, у нашој души. Нека нас Господ научи да опраштамо, да бисмо и ми били помиловани. Амин. Аутор: вјеронаука.нет

Православна црква, 22. августа 2024. године, молитвено прославља светог апостола Матију (+ око 63). Апостол Матија је био из Витлејема, потицао је из Јудиног племена. Према Предању, од раног дјетињства је проучавао Свето писмо под вођством Светог Симеона Богопримца. Од њега је свети Матија поучен врлинском животу: водио је побожан живот, строго слиједећи пут зацртан у заповијестима Божијим. ​ Током своје земаљске службе Исуса Христа, Спаситељ је изабрао Матију међу 70 ученика и „ посла их два по два пред лицем својим у сваки град и мјесто куда намјераваше сам ићи“ (Лк 10, 1). Након Вазнесења Господњег, Матија је жријебом изабран међу 12 апостола да замијени издајника Јуду Искариотског. Св. апостол Петар је поставио два услова које кандидат за ову највишу службу у Христовој Цркви мора испуњавати: "који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус", тј. до Вазнесења Христовог, и "да.. буде с нама свједок његовог васкрсења" (Дап 1,21-22). Одабрана су двојица: Јосиф звани Варсава, који је био назван Јуст, и Матија: "И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би прибројан Једанаесторици апостола" (Дап 1, 26). Након Силаска Светог Духа, свети Матија је заједно са другим апостолима проповиједао Јеванђеље у Јерусалиму и Јудеји. Касније је отишао на мисију у сиријску Антиохију, кападокијски град Тијану и Синопу. У посљедњем граду био је затворен, одакле га је свети Андреј Првозвани чудесно спасио .Затим је проповиједао у Амасији на обали Понта, а заједно са апостолом Павлом - у Едеси и Севастији, па чак и касније - у Етиопији Понтијској (данашња Западна Грузија) и Македонији. Свети Матија је више пута био изложен смртној опасности, али сваки пут га је Господ чувао за даљу службу. Својим проповиједањем Апостол је многе људе обратио у хришћанство. Као резултат тога, на подстрек јеврејског првосвештеника Анана (који прије тога уби апостола Јакова), свети Матија је ухапшен у Јерусалиму и предат на суд звани Синедрион. Због проповиједања пред члановима суда да је Христос прави Бог и Месија, свети Матија је каменован. Прикривајући злочин, Јевреји су му одсјекли главу као Цезаровом непријатељу. Према другим изворима (грчки минеј) апостол Матија је разапет на крсту, а неки указују да је умро у Колхиди. Глава Св. Матије се налазила у Цариграду у цркви Св. Апостоли 1200. године, о чему свједочи један руски ходочасник по имену Антоније. Сада су глава и дио моштију у Риму, други дио у Триру и Павији.  Свети апостол је пострадао за Христа за око 63 године.

Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму. Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте" (Мт 17, 5). ​
На гори Тавор се одиграо један од кључних јеванђеоских догађаја. Ту се Господ Исус Христос појавио пред своја три ученика, апостолима Јованом, Јаковом и Петром, у свој својој божанској слави. Глас Бога Оца и Светога Духа у виду облака појављују се заједно са Њим. По други пут послије Богојављења на Јордану открива се тајна Свете Тројице. Преображење нашег Господа на „високој гори“ описала су три јеванђелиста (Мт 17, 1-8; Мк 9, 2-8; Лк 9, 28-36), и ниједан од њих не наводи име те горе. Најпотпунији опис дао је Лука, који је, без сумње, био обавијештен од Петра који је присуствовао том догађају. 

Тавор или Табур (јевр. הר תבור) је одвојена гора од ланца планина висине 588 метара, 9 километара југоисточно од Назарета, у хришћанству се традиционално сматра мјестом Преображења Господњег. Истина, постоје и мишљења да се Исус Христос преобразио нешто сјеверније, на брду Хермон (Хенри Алфорд (1808) је први бацио сумњу на гору Тавор у новије вријеме, док је то потврдио и Џон Лајтфут сматрајући да није у питању гора Тавор јер је  превише далеко). У преводу са јеврејског и арапског - Табор -Табур - у зависности од локације дагеш - самогласника, то значи стварно централно испупчено мјесто, пупак. Ова гора је одвојена од читавог ланца планина и заобљена одоздо према горе, због чега је вјероватно и добила име. Арапи је зову Џебел Тор у знак сјећања на древни фенички култ.
Први пут гора Тавор се помиње у Библији у књизи Исуса Навина као граница земаља три израиљска племена: Завулонова, Исахарова и Нефталимова (ИсуН 19, 22). Нешто касније, у вријеме судија, Варак се, у пратњи пророчице Девора, са 10 хиљада војника спустио са планине Тавор до потока Кисон и побиједио војску војводе Сисаре, заповједника Јавина цара Хананског (Суд 4, 1-24). Овдје су Гедеонова браћа погинула од руку два цара мадијанска, Зевеја и Салмана (Суд 8, 18-19). Врх горе Тавор, од времена Антиоха Великог до освајања и уништења Јерусалима од стране Римљана под Веспазијаном, стално је служио као утврђено мјесто. Иначе, овдје је римски проконзул Гавинијус побиједио најстаријег Аристовуловог сина Александра који је побјегао из заробљеништва. Током Јеврејског рата, Јевреји и Јосиф Флавије су 40 дана утврђивали гору Тавор против Веспазијана.
Данас на врху горе постоје два активна манастира, православни и католички. Црквено предање од давнина признаје гору Тавор као гору Преображења Господњег, иако се име саме горе не помиње у Јеванђељима. Света Јелена је у 4. вијеку подигла храм на Тавору посветивши га свједоцима Преображења - апостолу Петру, Јакову и Јовану. А у 8. вијеку постојао је манастир. На рушевинама прве цркве, грчки епископи су дуго служили Литургију сваке године. 
Гору Тавор помињу и бројни хришћански писци и светитељи. Тако Ориген каже (231-54): „Тавор је планина Галилеје на којој се Христос Преобразио“. Св. Кирило Јерусалимски и блажени Јероним то такође категорично потврђују. Касније св. Прокл, цариградски патријарх, и св. Климент Анкирски исто говоре. 553. године Пети васељенски сабор обратио је пажњу на гору Тавор (Антиохијска патријаршија). 
Фрањевачки самостан се на гори Тавор појавио тек почетком 20. вијека и заузимао је територију тврђаве коју су муслимани подигли у 13. вијеку. Величанствена базилика Преображења, руком архитекте Антонија Барлуција, изграђена је на рушевинама храма из времена крсташа и ранијих рушевина. У близини су сачувани остаци византијског манастира. Пут који води до католичког самостана пролази кроз такозвана "Врата вјетра".
Историја православног грчког манастира Преображења Господњег повезана је са именом архимандрита Иринарха, родом из Молдавије, у прошлости, монаха Лавре Саве Освећеног. Средином 19. вијека, након виђења које је доживео, настанио се на врху Тавора. Убрзо, откривши остатке древне византијске базилике, почео је да је обнавља са својим помоћником, јерођаконом Нестором. Међутим, због изненадне смрти, није могао да доврши посао. Храм је завршен и освећен 6. августа 1862. године. Има три престола: централни у част Преображења, јужни у част пророка Мојсија и Илије, сјеверни у част светих Георгија Побједоносца и Димитрија Солунског. Звоник је изграђен 1911. године. Изградња храма и манастира у великој мјери је изведена новцем који је послат из Русије. Чудотворна акатистна икона Богородице чува се у манастирској цркви, а у капели пророка Мојсија и Илије, у апсиди, видљиво је камење древног храма и фрагменти византијског мозаика. На територији која припада манастиру налази се пећински храм Мелхиседека.
До врха Тавора води средњовековни пут којим може проћи само путнички аутомобил, а аутобус се не може окренути на стрмој серпентини. Арапи из локалног хришћанског села Дабурија посебно одржавају пут у таквом стању и одржавају такси компанију на почетку успона. Међутим, многи ходочасници радије иду на врх пјешице, не обраћајући пажњу на честе пљускове или на ужарено сунце. А вријеме на Тавору се брзо мења. Без обзира на то што се дешава у подножју горе, на врху може бити магле и кише.

Догађаји Преображења описани су у свим јеванђељима, осим у Јеванђељу по Јовану (Мт 17, 1-6; Мк 9,1-8; Лк 9, 28-36).
​Ближили су се посљедњи дани земаљског живота Христовог и значајни догађаји из Христовог живота: Свечани улазак у Јерусалим (Цвијети), Тајна вечера, распеће на крсту и васкрсење. Уочи ових страшних и великих дана, Господ је први пут директно упитао своје ученике за кога Га сматрају. Тада Петар одговори чврсто и без оклијевања: "Ти си Христос, Син Бога Живога" (Мт 16,16) изражавајући мишљење свих апостола. Значај његових ријечи био је у томе што им прије тога Сам Исус није експлицитно открио Своју Божанску природу, да би апостоли вјеровали у Њега као Бога не силом, већ слободно. Уосталом, могао је да се открије ученицима у свој својој величанствености и слави већ на самом почетку проповиједи, али би тада апостоли исповиједали Исуса као Бога просто из страха, под утиском онога што им је откривено. Тада је Господ, почевши да „припрема“ апостоле на предстојеће догађаје, рекао да треба да оде у Јерусалим и да много пострада од старјешина, првосвештеника и књижевника, и да буде разапет, и да васкрсне у трећи дан (Мт 16, 21). ). Ове ријечи су тако растужиле апостоле да је Петар чак почео да га одвраћа говорећи: "Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе!" (Мт 16, 22). А послије шест дана Господ, узевши са собом Петра, Јакова и Јована, попе се на гору Тавор да се помоли. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост (Мт 17, 1-2). У исто вријеме појавила су се два велика старозавјетна пророка – Илија и Мојсије, који са Господом "говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму" (Лк 9, 31).  Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте"(Мт  17, 5). И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома. Када су чули ријечи упућене њима: "Устаните и не бојте се "(Мт 17, 7) устадоше. Старозавјетни пророци и облак већ бјеху нестали, а они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама. Тако је Спаситељ открио апостолима Своју Божанску природу, учврстивши их у вјери пред Својом надолазећом муком и смрћу на Голготи и показавши свакоме ко иде за Њим светлост којом ће се преобразити у Царству Небеском. 
​Преображење Господње славе хришћани разних конфесија широм свијета. У православљу празник пада 6. августа по јулијанском календару или 19. августа по грегоријанском календару, а у католичанству - 6. августа по грегоријанском календару. Празник Преображење слави се од давнина. На Истоку традиција прослављања Преображења постоји од 4. вијека, тада је равноапостолна царица Јелена подигла храм у част Преображења на гори Тавор. Овај празник се помиње и у поукама светих Јефрема Сирина и Јована Златоустог. О празнику је говорио и Свети Андреј Критски. На Западу је празник за опште поштовање установио тек 1456. године папа Каликст III у знак сјећања на побједу хришћанске војске угарског регента Јаноша Хуњадија над Турцима код Београда. Традиционално на овај дан се доносило разно воће на освећење. У Израелу и Грчкој, на примјер, људи су носили грожђе у храм на благослов, које је тек сазрело у августу. Али пошто грожђе није расло свуда, традиција је претрпјела промјене - на примјер, у Русији су почели да освећују јабуке.

 "Најстрпљивија и најхрабрија жена" ... "Жена која је достигла врх савршенства" .... "Побожна и божански мудра" ... "" Великодушна жена "... овако је св. Григорије Богослов описивао своју мајку, жену изузетне врлине, љубави и побожности а коју наша Света Црква прославља 18. августа 2024.године. Света Нона, мајка Светог Григорија Богослова, једног од Света Три Јерарха била је кћерка хришћана Филтата и Горгоније, тетка  светог Амфилохија, епископа иконијског. Рођена је у Кападокији гдје је провела већи дио свог живота. Њен син Григорије Богослов у својим списима наводи своју мајку Нону као модел хришћанског мајчинства. Родитељи су је васпитавали у хришћанској побожности.
По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа (Григорија Аријанца, богатог власника земље у окрузима Арианза и Назианза у Малој Азији, у данашњој Турској), да би и њега привела у свету вјеру, по ријечи апостола: "Муж некрштен освети се женом крштеном" (1 Кор 7, 14). Њен брак је био исплатив према земаљским рачунима, али тежак за побожну Нонину душу. Григорије Аријански је био паганин, сљедбеник секте ипсистаријанаца, поштовао је једног Бога али не као Тројединог, поштовао неке јеврејске обреде; истовремено се клањајући ватри. Побожна Нона се много молила да свог мужа окрене светој истини. Син свете Ноне, свети Григорије Богослов, писао је о овоме на сљедећи начин: „Није могла то мирно да поднесе, да би са једном половином била у јединству са Богом, а другом дијелом себе - да остане отуђена од Бога. Напротив, жељела је да се духовно јединство придружи тјелесном савезу. Зато се и дан и ноћ молила Богу, у посту и са много суза молила Га да подари спасење њеном мужу “. Молитвама свете Ноне, Григорије је у сну имао виђење. „Оцу се чинило“, писао је свети Григорије, „да он (што никада раније није учинио, иако је његова жена то више пута тражила и молила) пјева један Давидов стих: "Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи!" (Пс 121, 1). И пјевајући то, он је у срцу осјећао неку милину. 
​Григорије је рукоположен у чин презвитера, а затим за епископа Назијанза и потпуно се посветио Цркви. Истовремено са његовим посвећењем за епископа, његова супруга Света Нона постала је ђакониса. Осим Светог Григорија Богослова имала је још двоје свете дјеце: Свету Горгонију (датум слављења 23 фебруар) и Светог Кесарија- љекара који је достигао велике висине у медицинској науци, али који је сматрао највећом срећом и благословом бити православни хришћанин (његов помен слабимао 9 марта).

Професор Теолошког факултета Арисотеловог Универзитета у Солуну др Хризостомос Стамулис изненада је преминуо од инфаркта миокарда у понедјељак, 18. августа 2025. године, у 61. години на Родосу, током учешћа на конференцији на Родосу, јавља грчки сајт Romfea.  У његову част, парастос је служен на његовом родном Имвру, у присуству Цариградског (Васељенског) патријарха и више архијереја.
Хризостомос Стамулис био је истакнути професор догматске и симболичке теологије на Богословском факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Студирао је теологију и философију на универзитетима у Солуну, Београду и Дараму (Енглеска), а завршио је и музичке студије на Македонском и Државном конзерваторијуму у Солуну. Као универзитетски професор, Стамулис је предавао широм Европе, Азије и Сједињених Држава.
Посебно је значајно да је као гостујући професор предавао и на Богословском факултету Универзитета у Београду, чиме се потврђују његове академске и духовне везе са Србијом. Сарађивао је и са Српском православном богословијом „Свети Сава“ у Чикагу.
Аутор је великог броја теолошких и интердисциплинарних дела. Његови радови преведени су на више језика, укључујући српски, а многи текстови су публиковани у часописима и зборницима у региону.
У више наврата обављао је водеће функције на Богословском факултету Аристотеловог универзитета – био је председник Катедре за теологију (2011–2015) и декан Факултета од 2021.
Васељенски патријарх Вартоломеј доделио му је 2022. титулу Архонта Дидаскалоса Велике Христове Цркве, што представља највише црквено признање за лаике у оквиру Цариградске Патријаршије.
Као члан више црквених и академских тела – укључујући Синодску комисију за образовање, КЕДАК (Центар за очување светогорског наслеђа) и Културни центар Малиотис у САД – Стамулис је спајао научни, пастирски и културни рад.
Поред теологије, био је активан и у уметности. Компоновaо је музику и објавио шест дигиталних албума, а од 1991. водио је Хор и оркестар младих „Свети Јован Златоусти“ у Солуну. Сарађивао је са бројним уметницима из Грчке и иностранства. Извор

17. августа Православна црква молитвено помиње ранохришћанске светитеље - седморицу ефеских младића (+ III вијек). Један од младића - Максимилијан - био је син градоначелника Ефеса, остала шесторица - Јамблих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Егзакустодијан (Константин) и Антонин - били су синови племенитих становника овог града. Младићи су били пријатељи од дјетињства и сви су били у војној служби. Када је римски цар Декије (249–251) изгоривши од мржње према хришћанима, дошао из Картагине у Ефес, наредио је свим грађанима да јавно принесу жртву паганским боговима, а они који то одбију били су суочени са мучењем и погубљењем. Младићи су исповиједили да су хришћани, а Декије их је позвао да принесу жртву. Изашавши пред цара, они су исповиједили вјеру у Христа, због чега су им одмах одузети војни чинови, али су истовремено ослобођени, уз наду се да ће доћи к себи. Младићи су напустили град и сакрили се у пећини планине Охлон, гдје су се молили, спремајући се за мучеништво. Једном најмлађи од њих, Јамблих, дошавши у град по хљеб, обучен у просјачке крпе, сазнао је да се Декије вратио у Ефес из војног похода и да их тражи како би их позвао на суђење. Максимилијан је охрабрио своје пријатеље да напусте пећину и добровољно се јаве цару. Истовремено, сазнавши гдје се младићи крију, Деције је наредио да каменом блокира улаз у пећину како би у њој умрли од глади и жеђи. Међутим, младићи, будући у пећини, нису умрли, будући да их је Господ увео у диван сан, у којем су остали два вијека. Пробудили су се, неочекивано откривени, баш у тренутку када више није било прогона против хришћана, али су се појавили јеретици који су тврдили да нема васкрсења након смрти. Тако је Господ кроз њих посвједочио супротно.Сам цар Теодосије Млађи (408-450) дође са великом свитом и с умилењем разговараше с са васкрслим младићима. Након недјељу дана они поново уснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтједе да положи тијела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полijегали.

У суботу, 16. августа 2025. године, у пратњи протосинђела Михаила Боројевића Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански  Господин Хризостом, посјетио је манастир Светитеља Саве у Горњој Лијесци код Вишеграда. Високопреосвећеног су дочекале монахиње ове свете обитељи високопреподобна игуманија Доротеја и сестра Магдалина. Након посјете и обиласка ове светиње Високопреосвећени је изразио своје велико задовољство изградњом манастирског конака, освећење којег је заказао у току предстојеће јесени. Такође са мати игуманијом разговарао је о изградњи манастирске звонаре и других пратећих објеката неохподних за редовно функционисање манастира. Треба истакнути да је заслугом, превеликим трудом, трпљењем свакојаких мука и невоља монахиње Доротеје,  сада мати игуманије, овај манастир процвјетао и данас је баш право духовно задовољство доћи у њега и помолити се Богу и Светитељу Сави у њему. Извор: митрополијадабробосанска.орг