Развој у области вјештачке интелигенције (Artificial intelligence- AI) није у супротности са већином традиционалних моралних вјерских вриједности. Конкретно, православна вјера не види вјероватноћу конфликта са високим технологијама, јер се оне не дотичу егзистенцијалних питања, рекао је протојереј Дмитриј Долгушин, водећи истраживач Института за историју СО РАН (Институт за историју Сибирског огранка Руске академије наука), у оквиру форума "Технопром-2024" одржаног у Новосибирску од 27. до 30. августа 2024. године.
„Висока технологија је инструментална област. Вјера се бави егзистенцијалним питањима. Не може бити контрадикторности, јер оне постоје паралелно. Недавно је висока технологија стигла до питања личних дигиталних двојника. Чини ми се да је сукоб између високе технологије и вјере овдје тешко могућ, пошто подјела између инструменталности и егзистенцијалности остаје. Дигитални близанац може бити оруђе, али није копија или репродукција личности“, рекао је Долгушин. Говорећи о креативним могућностима вјештачке интелигенције, примијетио је да AI не може да тврди да је креатор. „Он ствара текст који је секундаран. Он не пролази кроз егзистенцијални развој, мало је вЈероватно да ће стварати умЈетничке светове, јер репродукује оно што је већ пронађено“, истакао је Долгушин. Говорећи на округлом столу, стручни консултант "Школе менаџмента Сколково" (Москва) Сергеј Переслегин се сагласио да православље дозвољава могућност стварања јаке вјештачке интелигенције. „У оквиру хришћанске слике свијета, човјек, стварајући вјештачку интелигенцију, покушава да имитира стварање. Али човјек је само обличје Бога, зато је вјештачка интелигенција инфериорна од природне интелигенције. Ово не значи да је бескорисно. Њено стварање је важан корак у саморазвоју и изградњи лика Божијег у себи“, рекао је он.
Међутим, Переслегин је нагласио да је будућност у интеракцији природне и вјештачке интелигенције, што поставља питање шта узети за основу истине. „За AI, истина је нешто што није у супротности са изворним базама података. За човјека постоји другачија идеја истине. За хришћанина – Христос. Поставља се питање: ко контролише ову противрјечност? Ако га контролише човјек, онда градимо свијет технологија које су нам веома корисне. Ако га контролише сама вјештачка интелигенција, онда долазимо у веома опасан свијет“, рекао је стручњак. Припрема вјеронаука.нет

​Пастор Џери Пилеј, генерални секретар Светског савета цркава, почетком наредне седмице боравиће у посети Српској Патријаршији. Програмом посете предвиђен је сусрет и разговор са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем, високодостојницима других Цркава чланица Светског савета цркава, сусрет са професорима Богословског факултета. Пастор Пилеј посебан значај даје боравку у Епархији рашко-призренској и упознавању са полажајем српској народа и његове Цркве на Косову и Метохији.
„Суочавамо се са питањем правде, прогона и систематског насиља… Ми се не окупљамо само због служења, молитве и благодарности – што јесте наравно јако важно – него и да преобразимо свет како би га обасјали Слава, Љубав и Правда Божја“, важна је порука и мисао водиља велечасног Пилеја.
Пастор Џери Пилеј је рођен 1964. године у Јужноафричкој Републици. Његова породица је индијског порекла. Теологију је дипломирао на Универзитету Дурбан-Вествил 1986. године, а на истом Универзитету је магистрирао мисиологију и историју Цркве 1988. године. Докторски рад из Историје Цркве и Новог Завета одбранио је 2002. године на Универзитету у Кејптауну. Као пастор је служио у Презвитеријанској цркви у више јужноафричких градова. Обављао је дужности генералног секретара Уједињене презвитеријанске цркве Јужне Африке, члана Централног комитета Јужноафричког савета цркава, председника Светске заједнице цркава реформације. За генералног секретара Светског савета цркава изабран је 2022. године, што подразумева сву извршну одговорност у раду целокупног Савета чији је званични представник.Светејши г. Порфирије очекујући са добродошлицом високог госта, истиче да је екуменски дијалог у природи Цркве. Рад Светског савета цркава и других значајних екуменских организација Патријарх види као израз тежње ка јединству међу хришћанима различитих конфесија, тежње која има одзив и разумевање и код православних Срба. Учешће Српске Патријаршије у раду Светског савета цркава представља  сведочење свим хришћанима о православној вери и љубави коју имамо и према свима другима који нису православни. Наша мисија није различита од оне на који су позвани апостоли, а то је да сведочимо о Васкрслом Господу до краја васељене. Православна Црква има саборну и сотериолошку одговорност за спасење целог света, целе Божје творевине. Извор: СПЦ

Уставни суд Пољске је, у четвртак, прихватио захтјев првог предсједника Врховног суда и донио заштитну одлуку којом обуставља примјену уредбе Министарства народне просвјете о условима за организовање наставе вјеронауке (тј. суспендовао је наредбу министарке просвјете Барбаре Новацке да се број часова вјеронауке у школама смањи са два на један недјељно), пише интернет портал DoRzeczy.
„Школска година почиње у понедјељак и молим вас да не поштујете ову наредбу [о смањењу часова вјеронауке]“, цитира портал предсједницу Уставног суда Јулију Пшилембскују. По њеним ријечима, Уставни суд тренутно проучава законитост налога Новацке, након чега ће објавити коначну пресуду по овом питању. Министарка просвјете Барбара Новацка одлучила је, у јулу, да се број часова вјеронауке у школама смањи са два на један недјељно. То је одмах изазвало оштар протест свештенства. Јерарх Пољске католичке цркве, надбискуп Марек Јендрашевски, оптужио је владу за „атеизацију становништва“. Предмет је пребачен на Врховни суд, а одатле у Уставни суд. Похађање часова вјеронауке у пољским школама је добровољно. Међутим, ако их ученик похађа, коначна оцјена се уписује у свједочанство.
Интересантно је поменути да се министарка образовања Барбара Новацка декларише као: феминисткиња, пацифисткиња, ЛГБТ активисткиња и заговорница права на абортус.

Вандали су вршили илегална ископавања на гробљу како би пронашли благо
Дана 23. августа 2024. године вандализовано је православно гробље Светог Елефтериоса у истанбулском округу Ферикеј (робље је основано 1865. године), преноси Turkish Minute. Рано ујутру 23. августа, запослени на гробљу Агиос Елефтериос открили су да су вандали ископали рупу дубоку шест метара на гробљу. На срећу, ни гробови ни гробљанска капела нису оштећени. Полиција је привела четворицу осумњичених, чија имена нису саопштена. Особље на гробљу Агиос Елефтериос, које опслужује заједницу Татавла у округу Куртулус, открило је да је бодљикава жица око гробља пресјечена, надгробни споменици оштећени, ископане рупе, а пси чувари успавани.Пронађено је шест експлозивних направа за уништавање камења, детектор метала и много различитих предмета, укључујући фрагменте керамике и ваздушни пиштољ. Осумњичени су вјеровали да је благо закопано у близини гробља и одлучили су да изврше нелегална ископавања, али нису пронашли никакве драгоцјености. Турска полиција покренула је истрагу о инциденту, а осумњичени су оптужени за наношење штете гробљу и организовање нелегалних ископавања; 
"Ово је напад не само на гробље, већ и на дубоко укоријењено културно насљеђе и религију", истакли су управници гробља. У саопштењу објављеном у суботу, грчко министарство спољних послова изразило је недвосмислену осуду инцидента и позвало турске власти да предузму одговарајуће мјере против одговорних за скрнављење грчког православног гробља. У саопштењу министарства је наглашена важност заштите културног и историјског наслијеђа грчке мањине у Турској и наглашено да се овакви акти скрнављења не могу толерисати. Министарство спољних послова Грчке позвало је турску владу да обезбиједи заштиту вјерских и историјских мјеста и приведе одговорне пред лице правде. Архонти Цариградске патријаршије такође су осудили вандализам на гробљу Светог Елефтерија, назвавши га „нападом не само на гробље, већ и на грчко културно наслијеђе и вјеру“. Они су истакли да је „овај чин скрнављења и мржње уперен против грчке православне заједнице у Константинопољу и одражава презир вјерске слободе“. 
​Вандализам се догодио истог дана када је одржана литургија у некадашњем православном хришћанском манастиру Сумела, што је догађај који је изазвао бијес турских националиста.
Грчко православно становништво у Истанбулу, некада успјешној заједници са дубоким историјским коријенима још из Византијског царства, драматично се смањило током прошлог вијека због значајних политичких и друштвених преокрета. Након пада Цариграда 1453. године, грчка заједница је остала важан дио града под османском влашћу, са средиштем око Васељенске патријаршије.Међутим, пораст турског национализма и догађаји као што је Истанбулски погром 1955. године, у којем су грчки домови, продавнице и цркве били насилно нападнути, довели су до масовног егзодуса Грка из града. Као резултат тога, становништво, које је некада било на десетине хиљада, сада се смањило на неколико хиљада. Један од текућих изазова је занемаривање културних и вјерских објеката. Припрема вјеронаука.нет

На Цетињу је 29. августа одржан 23. Православни дјечији сабор. Окупио је преко 2000 дјеце полазника школа вјеронауке из Црне Горе. Након одслужене Литургије којом је предстојао Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештеног трона пећког господин Јоаникије, услиједио је централни програм, за чију су припрему ове године биле задужене школе вјеронаука из Херцег Новог. У свом обраћању дјеци Митрополит је осврћући се на слоган овогодишњег Сабора „Врлине воде у висине“, нагласио важност узрастања у врлинама и знању.
„Драга дјецо, ви идете путем наших светих предака, великих учитеља, великих примјера који су кренули од најранијег дјетињства исто тако као и ви, учећи се разним знањима, али учећи се вјери, доброти, љубави и осталим врлинама. Јер треба човјек да узраста и физички, да будете здрави, да будете крепки, снажни, да узрастете да будете људи како ваља, али и да се лијепо образујете. Међутим, оно што је важно, и да имате врлине, да будете добри хришћани и добри људи. Тим путем, кога је Господ Исус Христос благословио и освештао и показао, ишли су и наши свети преци“, рекао је Митрополит.
Након његовог обраћања услиједила је додјела награде вјероучитељ године, а ово лијепо звање ове године је понијела вјероучитељица Ирена Папић из Херцег Новог, која се већ двије деценије труди да сабира и на пут хришћанских врлина усмјерава дјецу из Пода. Бројне активности обиљежиле су овогодишње сабрање најмлађих чланова Цркве Христове у Црној Гори. Обиљежен је и читав низ јубилеја које су тематским изложбама представиле школе вјеронауке из Доње Горице, Колашина, Подгорице, Дајбаба, Котора и Сутомора. У паузи између радионица и квиза знања одржан је концерт дјечијих хорова. Пажљивим одабиром репертоара и припремом концерта ове године су се бавиле сестре Марија и Милена Јовићевић, и Анђела Јовићевић – Брајовић. Од умјетничких и креативних радионица, преко спортских активности до квиза знања, дјеца. су узимала учешћа према својим даровима и интересовањима. Поједине активности су биле и такмичарског карактера, екипног или појединачног, те су спрам својих тренутних спремности за дату активност дјеца адекватно и награђена.
По одлуци жирија којим је предсједавао Борис Мусић на фото конкурсу за најљепшу фотографију са Дјечијег сабора ове године је побиједила фотографија Саре Катанић из школе вјеронауке при парохији јеленачко-подострошкој.
На квизу знања ове године су се у финалу такмичења нашле екипе Бијелог Поља, Улциња и Бијеле. Прво мјесто заузела је екипа школе вјеронауке из Бијеле, чији храм Полагања ризе Пресвете Богородице ове године обиљежава два вијека постојања, те су се и дјеца  потрудила да се у овај велики јубилеј своје цркве уграде знањем. Друга награда пошла је у Улцињ, гдје је овогодишњи високи пласман на квизу знања показао снагу једне вриједне заједнице и континуитет рада на пољу вјеронауке у најјужнијем граду Црне Горе. Треће мјесто однјели су Бјелопољци са својим младим вјероучитељем Алексејем Пејићем, што нам свима даје наду да ће вјеронаука у Црној Гори наставити да се успиње на љествици дјечијих интересовања.Тежак задатак жирија на квизу знања ове године су понијели: предсједник Рајко Радусиновић те чланови протојереј Стефан Миловановић и јереј Дејан Томовић .Поред три првопласиране екипе, учешћа је узело још 12 екипа, које су све доједне показале завидно знање из вјеронауке и тиме дале задале задатак будућим учесницима да на следећем Сабору буду још бољи.На Дјечијем сабору уручене су и награде побједницима литерарно-ликовног конкурса „Ој недјељо најсветији дане“ одржаног уочи Васкрса. На литерарном конкурсу прво мјесто је освијила Даница Јовановић из школе вјеронауке топаљско-херцегновске, друго Дуња Лекић из Будве, а треће Петар Боричић из Берана.Што се ликовног дијела конкурса тиче, у млађој узрасној групи првопласирани је био Алекса Барјактаревић, други Петар Ераковић, а трећа је била Николина Обреновић. У старијој групи дјеце, узраста од 5. до 9. разреда,  првопласирана је била Андријана Боричић, друго мјесто заузела је Ксенија Лајић а треће Ива Табаш. За прва три мјеста у шаху се такмичило четрнаесторо дјеце.Прво мјесто је заузела Марија Миа Мараш из Голубоваца, друго Растко Бајчетић, док су треће мјесто подијелили Тома Маловић из Херцег Новог и Петар Бугарин из Будве. Пјесничку радионицу ове године је предводила пјесникиња Маја Бабовић. Надареност за писање поезије показао је значајан број дјеце, а као најнадаренији су проглашени првопласирани Ђорђе и другопласирана Зора Јаковљевић, обоје из барске школе вјеронауке, док је треће мјесто заузела Калина Пејовић из Будве.
Музичком радионицом се и ове године бавила школа и хор вјеронауке из Дољана. Пјесму на тему слогана Сабора „Врлине воде у висине“ написала је Маја Бабовић, док је  музику компоновао протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић, а пјесму је током радионице за извођење на Сабору припремио Дјечији хор из Дољана под умјетничким руководством хоровође Биљане Тапушковић. Калиграфском радионицом бавио се ђакон Огњен Боричић. Иако калиграфска радионица није била такмичарска, два рада су се ипак издвојила међу осталима и зарад подстрека за даљи рад на овом пољу, одлучено је да их ипак треба и наградити, а то су радови Лазара Раховића и Теодоре Бошковић.
У малом фудбалу побиједила је екипа Тополица из Бара, док су другопласирани и трећепласирани били Улцињани и екипа из Доње Горице. У стоном тенису већ традиционално су најбољи Зећани, па је ове године прво мјесто заузео Душко Лазовић из Голубоваца, а друго и треће мјесто браћа Васићи – Николај и Симеон из Матагужа. Што се кошарке тиче, најбољи су били Даниловграђани, заузевши прво мјесто. Друго мјесто освојила је екипа из Куча, а трећепласирани су били Грбљани.
У играма без граница, за које је била задужена вјероучитељица Ана Ненадић, ове године су најбољи били полазници школа вјеронауке из Голубоваца, Сушћепана и Будве. Велики допринос у одржавању спортских активности узели су пријатељи Дјечијег сабора, професори физичког васпитања: Снежана Поповић, Радован Канкараш и Петар Јоцовић.Да је лијепо говорење стихова и даље интересантно дјеци потврдила је и веома посјећена рецитаторска радионица коју је ове године водила вјероучитељица Ана Апрцовић.Ликовна радионица је једна од оних које на Дјечијем сабору почињу прве са радом. Сваке године окупе пуно дјеце која своју машту претачу у слике, а Сабору дају још живљу боју. И ове године њоме су се бавили мати Ангелина из манастира Дуљево са својим сестрама и професор ликовне умјетности Жарко Главатовић. Како се припрема литургијски хљеб жељело је да сазна готово седамдесеторо дјеце. Кроз радионицу израде просфора водиле су их вјероучитељице Тамара Балаћ и Марија Пантелић, као и сестре из манастира Добрска ћелија. Да је живот дар и да је важно у сваком тренутку бити спреман помоћи ономе чији је живот у опасности, кроз радионицу Прве помоћи, дјецу је брзој и правовременој реакцији у помоћи животно угроженима учио кардиолог др Милан Попивода. Доброг плода ове године је дала и Еко радионица, реализована уз помоћ Иницијативе „Зелени талас“ из Бара. Уредна и беспрекорно чиста Владичина башта, након цјелодневног боравка више од 2000 дјеце на њој, најбоље потврђује успјешност рада ове радионице. 
„Блажени милостиви јер ће бити помиловани“, каже Христос у Бесједи на Гори. Да ове ријечи и на Сабору не би остале без плода, ове године се за то потрудила школа вјеронауке из Бара, са вјероучитељицом Славицом Орландић, организујући хуманитарни штанд на којем је прикупљена велика количина помоћи за дјецу са Косова и Метохије, углавном у виду школског прибора. Екипу „иза сцене“ не мање важну од осталих, која је бринула о дневним потребама дјеце у виду хране и воде, чиниле су школе вјеронауке јеленачко-подострошка, грбаљска и школа из Спужа, док  се марљивим избором поклона за учеснике бавила школа вјеронауке при Храму Свете Текле из Даниловграда са вјероучитељицом Анком Ћалић. Заинтересоване за ризничко благо Цетињског манастира кроз ризницу је проводио и са њеним експонатима упознавао Данило Балабан. И овај Сабор остаће забиљежен кроз фотографију и видео запис благодарећи фотографима Сари Крговић,Теодори Губеринић и Дарку Гленџи. Гости овогодишњег Сабора биле су школе вјеронауке из: Плужина, Бијелог Поља, Никшића, Берана, те група дјеце из Удружења „Ирмос“ из Чачка.На Дјечијем сабору ове године изложбени штанд су имале и Гимназија „Свети Сава“ из Подгорице и Богословија Светог Петра Цетињског. Дјеци су рад ових школа представили професорица грчког језика у Богословији, Јана Рајковић, те педагог Гимназије, Раде Дуловић. Општи утисак о 23. Дјечијем православном сабору одржаном јуче на Цетињу је да је то био дан у којем је са Цетиња послата порука љубави, радости, младости и љепоте. Извор: Православна Митрополија црногорско-приморска/ Оливера Балабан

„Љубав према родитељима то је главна и основна школа љубави. Без те школе не иде се даље“  (Св. Николај Жички и Охридски)
Дефиниција породице као основне једнине друштва, коју нуди савремена социологија, као таква није била позната нашим прецима. Међутим, они су знали и својим животом свједочили њену важност за друштво. Породично, од најстаријег до најмлађег, су се обављали послови, породично се веселило, туговало... Породично се ишло цркви.
Наглашавајући важност породице, у Милићима је Другим православним породичним сабором прослављен празник Успења Пресвете Богомајке – Велика Госпојина.
У Великогоспојинској литији, која је прошла улицама Милића, од Трга рудара до храма светог оца Николаја, узео је учешћа велики број грађана - родитеља са малом дјецом, дека, бака, али и четири културно-умјетничка друштва: СКУД „Свети деспот Стефан Лазаревић“ из Сребренице, УОТ „Бирач“ из Власенице, КУД „Прота Матија Поповић“ из Милића и као посебни гости КУД „Крива река“ из Косовске Каменице. Ове године, као и прошле, одато је признање многочланим породицама. Повеље Другог православног породичног сабора, добиле су породице Мићић, Милановић, Јовичић и Маџаревић. Раденко и Станојка  Мићић су родитељи који су током деведесетих година, када је то била ријеткост али и храброст и подвиг, изродили четворо дјеце: Мила, Јелену, Миодрага и Јована. Дјецу, од којих је једно предавач на Универизтету у И. Сарајеву, су одгајили на селу и ишколовали сопственим трудом и мудрошћу у вођењу домаћинства.
Деведесетих је била ријеткост да се родитељи одлуче на више од двоје дјеце, а данас је једнако таква ријеткост да млади брачни парови изаберу живот на селу, као што су то учини Дарко и Далиборка Милановић, са дјецом: Маријом, Милицом и Марком. Ова млада породица, између осталог, се бави сточарством и својим примјером нам показује да је живот на селу и даље могућ, да је тежи али и здравији. Дају нам наду у опстанак српског села.
Бојан и Ивана Јовичић, и њихово четворо дјеце: Лазар, Јулијана, Никола и Михајло су млада хришћанска породица, која својим присуством и радошћу уљепшава наша богослужења, кроз која дјеца одрастају и васпитају се, пружајући примјер свима нама, и младим и старим.
Још један примјер младих родитеља са четворо дјеце јесу Богдан и Данијела Маџаревић. Они су родитељи Милоша, Стефана, Лазара и Софије. Изазови и тежина службе коју обављају (МУП), нису били препрека овим младим људима да се одлуче за више дјеце и да за мјесто свог становања изаберу Милиће.
Нажалост, јако невријеме које је погодило Милиће, прекинуло је богато припремљен културно-умјетнички програм и спријечило уручивање Повеља овим породицама. Оне ће им бити уручене на једном од  наредних богослужења. Дио прогама је ипак изведен под тријемом Светосавског дома. Хористкиње СПЦХ „Сретење“ из Милића извеле су пјесму „Суза Косова“, чланице СКУД „Свети деспот Стефан Лазаревић“ из Сребренице и КУД „Крива река“ из Косовске Каменице отпјевале се пјесму „Везак је везла Дјева Марија“, а потом сви заједно пјесме: „Пећка кандила“, „Видовдан“ и „Весели се српски роде“. Симлочино, након невремена, чланови културно-умјетничких друштава из Сребранице, Власенице, Косовске Каменице и Милића одиграли су неколико кола на платоу код храма Светог оца Николаја. Овогодишње Великогоспојинско, породично сабрање код милићког храма је, на општу жалост присутних, прекинуто невременом, али ипак се осјетио јак дух заједништа, љубави и, захваљујући невремену, бриге једних за задруге. Парадоксално, може се помислити, али знамо да је то воља и благослов Божији. Извор: Митрополија дабробосанска / М.В.

У четвртак, 29. августа 2024. године у Бањој Луци, одржано је савјетовање за вјероучитеље бањалучке митрополије (у основним и средњим школама). Уводне ријечи, на почетку савјетовања, дао је Његово Високопреосвештенство митрополит бањалучки г. Јефрем. Предавање, на тему "Света литургија и Православна вјеронаука", одржао је Његово Преосвештенство  епископ марчански г. Сава (послушај аудио запис). Након предавања услиједила су питања и кратка дискусија, а потом је предавање на тему :"Вредновање ученичког знања, рада и њиховог напредовања (формативно и сумативно оцјењивање) одржао др Славољуб Лукић, инспектор-просвјетни савјетник у РПЗ РС (послушај аудио запис). Након паузе, Његово Високопреосвештенство митрополит бањалучки г. Јефрем, говорио је на тему "Актуелни проблеми у настави Православне вјеронауке". Као и сваке претходне године, вјероучитељи су могли да чују корисне, сврсисходне и продуктивне савјете и смјернице за рад у настави. Савјетовање за вјероучитеље осталих митрополија и епархија у Републици Српској и ФБиХ биће одржано у суботу, 31. августа у Теслићу.

26. августа 2024. године, на дан престављења и другог обретења моштију Светог Тихона, епископа вороњешког и задонског чудотворца, митрополит липецки и задонски Арсеније началствовао је Божанственом Литургијом у  у Задонском Рождество-Богородичном мушком манастиру (Липецка област), гдје почивају чесне мошти подвижника. Ове године се навршава 300 година од рођења Светог Тихона Задонског једног од најпоштованијих светитеља РПЦ из 18. вијека. а главна торжества одржана су 26. августа. Његовом Преосвештенству саслуживали су предсједник Синодалног одјељења за манастире и монаштво, митрополит каширски Теогност, схимитрополит Никон (Васин), епископ јелецки и лебедјански Максим, епископ железногорски и лговски Пајсије...На Божанственој Литургији појао је манастирски хор. На крају Литургије обављен је опход са моштима Светог Тихона око храма Владимирске иконе Богородице. Митрополит Арсеније честитао је свима празник. Предсједник Синодалног одјељења за манастире и монаштво прочитао је поздраве Његове Светости Патријарха московског и све г. Русије Кирила. Припрема вјеронаука.нет/Извор: patriarchia.ru

У четвртак 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа,  из Едесе у Цариград, догодио се 944. године. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ  Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га,  искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он ​посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе.  Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена.

У Бугарској је 26. августа 2024. године, на иницијативу Међународног форума православних жена (неформална група) и Центра за геостратешке студије из Београда, организована међународна конференција под називом: Блокада агресије на цркву – ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА. На конференцији се говорило о прогону Украјинске православне цркве, нападима на православне светиње у Палестини, прогону свештенства и отимању цркава на Косову и Метохији, деструктивном утицају спољних сила на православље и др.
Митрополит запорошки г. Лука из Украјинске православне цркве говорио је на тему: „Национална безбедност или верска дискриминација? Улога партије Европска солидарност у вршењу притиска на Украјинску православну цркву“.
Митрополит запорошки г. Лука напоменуо је да: „тренутна ситуација захтева ревизију политичких приступа верским питањима и јачање гаранција слободе вероисповести у Украјини“. Он је у свом обраћању навео: „У контексту сукоба са Русијом, питања верског идентитета постала су посебно акутна у Украјини. Верско питање је сада максимално исполитизовано. Украјинска православна црква постала је мета остракизма и дискриминације од стране политичких елита, укључујући лидере партије Европска солидарност. Ова партија и њен лидер имају водећу улогу у обликовању јавног мњења, у коме се УПЦ доживљава као агент руског утицаја и претња националној безбедности. Ова реторика, која често прелази у агресивне изјаве, ствара негативан однос у друштву према УПЦ и њеним верницима, што доприноси распиривању међуверске мржње и ствара реалне ризике за права и слободе грађана Украјине.“
Отац Михаил Ковачев из Бугарске православне цркве говорио је на тему:  „Забрана Православља у Украјини“.
Он је у свом извештају навео да Украјинска православна црква (УПЦ) даје активну подршку украјинском народу током рата: „Митрополит кијевски је уз Кијев, украјински архипастир је уз украјински народ, моли се за њега. , подржава их духовно и материјално. У тексту се описује масовна хуманитарна активност УПЦ током рата, укључујући помоћ избеглицама, медицинску помоћ и донације жртвама рата. Међутим, „мржња против канонске Украјинске Цркве се већ активно манифестује“, што укључује:
„Преко 1.500 цркава Украјинске православне цркве насилно је предато Православној цркви Украјине. Служба безбедности Украјине (СБУ) је од 2022. године спровела 41.000 истрага против УПЦ због наводне сарадње са Русијом и претресла 350 црквених објеката“.
Аутор упозорава на последице усвајања Закона 8371, који „практично забрањује Украјинску православну цркву“ – „последице надолазећег погрома над свештенством и верницима биће трагичне“, закључује отац Михаил.
Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије из Србије, упознала је учеснике конференције са темом: „Положај Српске православне цркве на Косову и Метохији“. Она је навела: „Посебно су угрожена верска права преосталог српског становништва на Косову и Метохији што се огледа у прогону и нападима на свештенство и вернике Српске православне цркве, нападима на православне цркве, манастире и гробља, незаконитом одузимању и присвајању имовине Српске православне цркве и слично“. Трифковић сматра да велику одговорност за континуирано насиље на Косову и Метохији имају и међународне снаге које нису успеле да испуне своју мисију: „Поштовање људских права на Косову и Метохији и опште стање безбедности је изузетно лоше, обележено учесталим случајевима терористичких аката, физичког насиља, убиства на етничкој основи, драстичном експанзијом организованог криминала, разбојништвима, узурпирањем и уништавањем приватне имовине, ускраћивањем слободе кретања итд“, навела је она.
На крају свог излагања Трифковић је навела предлоге које се тичу одбране и заштите СПЦ на Косову и Метохији, који су ушли у закључни документ конфернције.
Архиепископ севастијски Теодосије Хана из Јерусалимске православне цркве говорио је на тему: „Потребно је хитно деловање  како бисмо зауставили прогон цркве“
Он је у свом обраћању апеловао „на све православне цркве света (без искључења било које православне цркве) са хитним захтевом за брзим деловањем на заустављању прогона којем је црква изложена у Украјини, по принципу да ако је члан цркве прогањан, сви треба да стану на овог потлаченог и прогањаног“. Поред тога, архиепископ Хана је навео  „молимо се да се рат у Гази заврши и да језик мира и дијалога завлада Светом земљом Палестином“. „Позивам вас све да се усрдно молите за жртве рата и да се ово крвопролиће заврши у Гази како би људи ове земље могли уживати у миру и достојанственом животу“- навео је архиепископ Хана.
Румјана Ченалова, правник (судија, тужилац, адвокат) из Бугарске говорила је на тему: „Легалност и легитимност закона 8371 у Украјини: Противречност уставним и законским одредбама Украјине, као и међународним и европским  конвенцијама“
Она је навела да: „Закон 8371 се види као резултат интереса „Цариградске патријаршије, као и марионетске владе Зеленског, као и евроатлантских вредности, за које до данас не знамо тачно шта су, за које православна вера представља опасност. Закон ствара процедуру, по којој Државна служба за етнополитику и слободу савести Украјине може да врши провере веза између верских организација и Руске патријаршије“. Аутор то критикује, наводећи: „Када је држава регулисала садржај статута правних лица верских организација? Никад!“ Адвокат Ченалова је цитирала реакцију Патријарха антиохијског и свеисточног Јована X у писму поглавару УПЦ митр. Онуфрије, који је закон дефинисао као „колективну казну за милионе верника чији је једини грех да остану верни православној вери“ и предложио „сазивање општег сабора за свеобухватно решење украјинског црквеног питања“.
Аутор предлаже неколико поступака против закон 8371, укључујући обраћање међународним организацијама као што су УН и Савет Европе. Указује на то да се законом крше основна људска права наведена у међународним документима: „Пре свега, тзв. основна људска права наведена у Међународном пакту за заштиту грађанских и политичких слобода, у посебној директиви ЕУ о суспензији верске нетрпељивости, као и текстови члана 9. и 10. Европске конвенције о људским правима. … То јест, закон је дискриминаторан. Законом се крше основна права, пре свега, право на слободно исповедање вере, право да бирате како ћете практиковати – лично, сами, у групи, у некој организацији“, закључује Ченалова.
Максим Костенко, верски аналитичар и бивши заменик начелника Синодалног одељења УПЦ за питања младих из Украјине говорио је на тему: „Покатоличавање Украјине: изазови за руско и светско православље“.
„Садашњи прогон Украјинске православне цркве није последица актуелног војног сукоба Украјине и Русије. Овај процес има много дубље корене.
Њеном полазном тачком треба сматрати вишевековне покушаје геополитичких противника Русије да јој отцепе територије, претварајући своје становнике у снагу спремну да идеолошки и истрајно ратује против руске државе. Управо тим путем су својевремено ишле Пољска, Аустроугарска и Немачка. При томе, кључна улога је увек стављена на преобликовање духовног кода дела руског народа, пошто је православна вера била најважнији елемент у очувању јединства Руса“, навео је Максим Костенко.
Он је у свом обраћању додао: „Посебна пажња би се могла посветити теми све веће интеракције између Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве (РКЦ), које отворено показују жељу за обнављањем молитвеног и евхаристијског јединства. И сасвим је могуће да је Фанару и Ватикану неопходно формирање нове уније у Украјини – на бази ПЦУ и УГКЦ – као доказ да је поновно уједињење православних и католика без промене начела њиховог учења (догматике) оствариво и реално“.
Диогенис Валаванидис, директор Центра за заштиту хришћанског идентитета из Србије говорио је на тему: „Јерес источног папизма разара јединство православне цркве“.
„Православна црква нашла се у вртлогу, бројних политичких комбинација и геополитичких прерасподела. Желим посебно да истакнем да су јереси савременог доба, као што су екуменизам, модернизам, либерализам, и ново лажно учење о источном папизму, највеће опасности које у данашњем времену представљају претњу по опстанак Православне цркве“, навео је Валаванидис. Он сматра да се „Ватикану жури да се уочи 1700-те годишњице Првог васељенског сабора (2025. године) успостави унија између Рима и Константинопоља“, а да „главни узрок огромних потреса у целокупној Православној цркви, лежи у неканонској одлуци константинопољског патријарха Вартоломеја I да на варварски начин изврши упад у поље јурисдикције, канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије“.
Протојереј Саша Петровић из Српске православне цркве, парох цркве Свети Никола у Омахи, Небраска, САД, говорио је на тему: „Протестантизам источног обреда, деструктивни утицај Архиепископа Елпидофора на православље у Америци“
„Током свог шестогодишњег управљања Грчком америчком  архиепископијом (ГА) архиепископ Елпидофор је направио бројне кораке и дао разна саопштења која су у суштој супротности са учењем православне цркве које је засновано на св. писму и св. предању, а које је формулисано на Васељенским саборима и делима св. отаца, навео је отац Саша“.
Он је у свом излагању изнео доказе у којима арх. Елпидофор јавно и отворено заступа озакоњивање абортуса, подржава содмију и гази све моралне хришћанске принципе,  износи похвале масонерији, љуби руку римском папи, отворено исповеда јерес перенијализма, то јест учења да све религије имају пуноћу истине која их води ка Богу, само на различите начине“. На крају свог излагања отац Саша Петровић је закључио да: „арх. Елпидофор није православни епископ и  да целу своју архиепископију води у духовну погибао, док изнутра разара већ пољуљано јединство православне цркве“.
Василијана Мерхеб, теолог из Бугарске говорила је на тему: „Украјинска православна црква, утврђење православља“. Она је у свом излагању навела конкретне податке о бројним репресивним акцијама против епископа и свештенства УПЦ. Аутор указује на конкретне основне законе које украјинска влада крши: „Прогон УПЦ се одвија иза законодавне позадине власти која се претвара да је ’демократска’, која инсистира на чланству у ЕУ, иако гази сопствени Устав (чл. 24 и 35), који каже да је Црква одвојена од државе, такође гази европски закон – Повељу о основним правима Европске уније (чл. 10 и 21), Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (члан 9) и међународно право – Универзална декларација о људским правима (чл. 2 и 18), Међународни пакт о грађанским и политичким правима (чл. 2, 4, 18), Декларација о елиминисању свих облика нетолеранције и дискриминације на основу вере. припадности или уверења (чл. 1, 2, 3, 4, 6, 7, 8), и низ других закона који су фундаментални за демократију“. Тиме: „Украјинске власти дискриминишу основна људска права и слободе, укључујући право на исповедање вере и право на верска окупљања и удружења, намерно јавно вређајући верска права и осећања припадника канонске УПЦ, подвргавајући их понижавању по верској основи“, наводи Мерхеб.
Валентин Кардамски, новинар, и главни уредник портала kritichno.bg из, Бугарске говорио је на тему: „Медијска агресија на Украјинску православну цркву“. Он је навео да је закон 8371 преседан који може да се искористи и у другим државама за забрану других православних цркава. „Ћутање и прихватање ове чињенице постаће предуслов за ликвидацију једног броја цркава“. Он је такође приметио да се рат у Украјини води на три фронта, од којих је један информативни, где режимски масовни медији искривљују истину и индоктринирају друштво. „И још један фронт – верски. Вера је ослонац и нада људи, али они им је не само одузимају, већ је користе и против себе“ навео је Кардамски.
Након излагања учесника, утврђени су следећи заједнички закључци конференције:

• О УПЦ

1. Обезбедити окончање грубог кршења европских демократских вредности и слобода у виду кршења основних права пастве Украјинске православне цркве.
2. Спровести неопходне процедуралне процедуре за укидање закона о забрани Украјинске православне цркве, који има за циљ уништење највеће конфесије у Украјини, крши Уставом загарантовано право грађана на слободу вероисповести, подрива принцип аутономије верског друштва. и има за циљ грубо мешање у унутрашње активности верских организација УПЦ.
3. Престати са праксом јуришничког заузимања цркава УПЦ од присталица „ПЦУ“, чланова националистичких организација, представника локалних власти, као и противзаконите пререгистрације статута заједница УПЦ у надлежност „ПЦУ“ ”; одговорне за предметна дела привести кривичној одговорности.
4. Допринети окончању информативне кампање дискредитације и оцрњивања УПЦ, коју спроводе водећи медији Украјине.
5. Обезбедити ослобађање епископа и свештеника УПЦ (посебно митрополита Арсенија, игумана Свјатогорске лавре), који су били притворени под лажним изговорима, непристрасно и објективно разматрање судских случајева свештенства ове вероисповести, стриктно поштовање њихових права као држављани Украјине.
6. Престати са праксом затварања свештенства УПЦ за њихову накнадну размену за украјинске ратне заробљенике.
7. Укинути противправне санкције уведене указима председника Украјине против једног броја епископа УПЦ.
8. Забранити Оружаним снагама Украјине и другим војним формацијама Украјине да гранатирају православне цркве, као и да у њима организују ватрене положаје.
9. Зауставити спровођење верског геноцида над УПЦ због њених духовних веза са Руском православном црквом (која се, посебно, изражава у уништавању ликова руских светаца, бацању одговарајућих икона и црквеног прибора у смеће, одузимању и преименовање цркава названих у част светаца или икона везаних за духовну историју Русије итд.).
10. Престати са политичком и административном подршком „ПЦУ“, у оквиру које се слаби и уништава УПЦ, као и крше права њених верника.

–         О СПЦ

1. Заштитити цркве и манастире Српске православне цркве од девастације и уништења
2. Заштитити цркве и манастире Српске православне цркве од насилног преузимања од стране албанских власти
3. Прекинути и сузбити фалсификовање у политици, науци, школству, медијима, туризму и др. којим се српска културна баштина преводи у албанску
4. Заштитити свештенство и верни народ СПЦ од насиља које се над њима перманентно спроводи
5. Заштити српска гробља која бивају разривана грађевинским машинама, ради брисања ове врсте доказа о исконском животу српског народа на овим просторима
6. Спречити преименовање Српске православне цркве на овом простору у „Православну цркву Косова“, што повлачи и насилну промену титулара имовине која је у власништву СПЦ
7. Коначно, обезбедити православном српском становништву живот достојан човека, у складу са демократским начелима и међународном правном регулативом

Снимак читаве конференције можете погледати на следећем линку:
БТА :: Архив (bta.bg)
Извор: Центар за геостратешке студије

Lifeway Research је недавно објавио извјештај под насловом „Перспективе протестантских парохијана на библијске приче“, заснован на одговорима 1 008 америчких протестантских вјерника у септембру 2023. године. Анкета је питала испитанике: „Од свих прича у Старом завјету, која вам је омиљена?
13% испитаника навело је Књигу Изласка и оно што она говори о Мојсију као свој омиљени дио Старог завјета. Прича о Ноју и његовој барци била је други најпопуларнији дио Старог завјета међу протестантима (11%). Међутим, исто толико испитаника је навело одређену новозавјетну причу или књигу као свој омиљени дио Старог завјета! Још 7% је рекло да нема омиљену старозавјетну причу, а 3% је рекло да не зна ниједну такву причу. То значи да је само 79% учесника анкете могло да наведе неку старозавјетну епизоду или књигу када су упитани о њиховом омиљеном одломку из Старог завјета. Остале старозавјетне приче и личности које хришћани сматрају својим омиљеним укључују: књигу Постања (10%), причу о Давиду и Голијату (8%), причу о Адаму и Еви (5%), причу о праведном Јову ( 4%) и Рута (4%), прича о Јосифу (3%), прича о пророку Јони (3%), прича о пророку Данилу (3%), прича о Јестири (2%) , прича о цару Давиду (2%), Псалтир (2%), прича о Каину и Авељу (2%), прича о патријарху Аврааму (1%), прича о пророку Илији (1%) и прича о Самсону (1%).
Истраживање је такође испитало способност вјерника да тачно испричају неке од најзначајнијих библијских прича по сјећању.
Што се тиче приче о Давиду и Голијату, 34% испитаника је рекло да би „могло тачно да исприча цијелу причу“, а 39% је признало да би „могли да је испричају, али неки детаљи можда недостају или су нетачни“. 23% „може да да само кратак резиме“ приче, а 3% „не може ништа да каже“. Мање од 1% је изразило мишљење да ово уопште није библијска прича.
Нешто више испитаника је рекло да може испричати све (39%) или већину (43%) приче о Нојевој барци, док је удио испитаника који су могли само укратко да препричају 17%. Само 1% је рекао да „не могу да испричају“, а мање од 1% не мисли да је то библијска прича.
Далеко је мање испитаника који су били увјерени да могу да препричају цијелу причу о Данилу и Лављем брлогу напамет (24%), иако је 39% могло да је исприча уопштено. У међувремену, 1% испитаника тврди да ова прича није из Библије.
29% испитаника је изразило увјерење у своју способност да испричају цијелу причу о томе како је Бог наредио Авраму да жртвује свог сина Исака, а 35% је рекло да би већину тога могли да кажу по сјећању. 26% испитаника је признало да може да је преприча само уопштено, а мање од 1% не вјерује да је ова прича преузета из Библије.
Што се тиче приче о Јони и киту, 35% испитаника је рекло да би већину тога могло да исприча по сјећању, а 28% је могло да је исприча у цјелини. 26% испитаника би то могло да опише само „у пар ријечи“, а 8% није могло ништа да каже. 2% испитаника уопште није могло да утврди да је ријеч о библијској причи. Припрема вјеронаука.нет /Извор: ​The Christian Post

Стални свети синод Јеладске (Грчке) православне цркве* осудио је „невиђено исмијавање“ хришћанских вјерских симбола на церемонији отварања XXXIII Олимпијских игара у Паризу. Св. синод је засиједао два дана, 26. и 27. августа 2024. године, под предсједавањем Његовог Блаженства Архиепископа атинског и све Грчке Јеронима II.
У јулу, након почетка Олимпијских игара, Блажењејши архиепископ оцијенио је церемонију отварања вриједном „апсолутног презира“. Питање је покренуто и на Синоду.
"Поводом церемоније отварања XXXIII Олимпијских игара у Паризу, Свети синод јеладске цркве је изразио неслагање са догађајима без преседана. Међународни олимпијски комитет успоставио је стриктан протокол у вези са церемонијом отварања Олимпијских игара, чији је дио и умјетнички програм, уз помоћ којег свака земља домаћин покушава да покаже своју историју и културу остатку свијета“, наводи се у саопштењу Светог синода.
„Умјетнички програм церемоније отварања Олимпијских игара у Паризу, у име сензационализма, „инклузије“ и „владавине права“, приказао је сцене изругивања претежно хришћанских вјерских симбола и личности, што је повриједило вјерска осјећања и вјеру милијарди људи, Свети Синод снажно истиче одговорност свих без изузетка, за уважавање и поштовање симбола свих религија како би се убудуће избјегле овакве тужне појаве“, саопштио је Синод ЕПЦ. Синод је такође честитао грчким олимпијским шампионима и пожелио успјех спортистима који ће учествовати на Параолимпијским играма.
Церемонија отварања Олимпијских игара одржана је 26. јула. Корисници друштвених мрежа широм свијета били су огорчени учешћем трансвестита и представника ЛГБТ* заједнице у шоу, посебно пародијом „Посљедње вечере“ Леонарда да Винчија. 
Организатори ОИ су, након церемоније отварања, саопштили да је аутор пародије инспирисан митологијом античке Грчке, укључујући и свечану гозбу уз учешће Диониса. Међутим, Барбара Бутч, куеер активисткиња и лезбејка која је приказала Христа у центру слике, објавила је на друштвеним мрежама post (објаву) у којој је перформанс назвала „Нови геј завјет“. Убрзо га је избрисала. Грчки портал pronews.gr писао је да је церемонија отварања Олимпијских игара показала "слом цивилизације и хришћанске културе у западној Европи" пошто су трансвестити приказали Тајну вечеру, а олимпијско славље претворило се у параду трансродних особа. Припрема вјеронаука.нет

* Јеладска (Грчка) православна црква (грч. Οπθόδοξη Εκκλησία τηρ Ελλάδορ) помјесна је
аутокефална црква у рангу архиепископије. Налази се на 11. мјесту у диптиху
православних цркава.Стални свети синод, који се бави свакодневним питањима црквене управе, чине архиепископ и 12 митрополита. Архиепископ је стални предсједник, док се остали
митрополити мијењају. Од 12 митрополита у Сталном светом синоду, њих 6 представља
«нове територије».Црква има око 200 манастира, и обухвата око 8 милиона вјерника (од
10,6 милиона становника Грчке). Грчка црква има око 81 митрополију од чега је 36 епархија ткзв „нових области“ које се налазе под одређеним духовним надзором Цариградске патријаршије.
Васељенској патријаршији припадају Крит и Додеканисија, Света Гора Атонска као и цела
грчка дијаспора. Грчка црква има око 7500 парохија и 8500 свештеника (од чега је око 90
епископа и 200 ђакона), два богословска факултета, те неколико виших и средњих
богословских школа.

Држава неће без сагласности Патријаршије правити никакве измјене у Уставу Грузије у вези са јачањем статуса Православне Цркве, изјавио је шеф Службе за односе са јавношћу Патријаршије Грузије протојереј Андрија Џагмаидзе.
Тема разговора на састанку првосвештеника у четвртак, 29. августа, био је приједлог владајуће странке да се додатно ојача улога Грузијске цркве у Уставу Грузије. Патријаршијски адвокати и уставотворци присуствовали су скоро четворочасовном савјетовању заједно са високим свештенослужитељима.
„Дискусије о овом питању ће се наставити, јер је ријеч о амандману на Устав, држава је још једном изјавила да неће бити промјена без сагласности цркве“, рекао је Џагмаидзе новинарима.
Свештеник је још једном нагласио да је од стране владајуће партије Грузијски сан – Демократска Грузија овај приједлог чин учтивости.
„Већина првосвештеника се слаже да је то прихватљиво“, додао је Џагмаидзе.
Тренутно су односи између државе и ГПЦ регулисани Уставним споразумом из 2002. године, усвојеним под предсједником Едуардом Шеварнадзеом, у којем се каже да „држава и Црква потврђују своју спремност да сарађују, поштујући принцип међусобне независности, у корист становништво земље“.
Највећи дио грузијских вјерника су православни хришћани (84,9%). Ту су и муслимани (10,9%), присталице Јерменске апостолске цркве (3%), католици (0,5%) и представници других вера (0,7%).

Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице (Грци празник Успења Богородичиног зову „љетња Пасха“) је један од великих богородичиних празника. Успењем Пресвете Богородице назива се крај Њеног земаљског пута, односно тјелесне смрти. Но није уобичајено рећи "умрла" о Богородици, већ "заспала" и, према црквеном предању, дан када се она вазнела на небеса и „предала свој дух у руке Спаситеља“.  Свето Писмо не говори нам ништа о животу Пресвете Богородице након Васкрсења Христовог. Дакле, за Успење Богородице знамо из два латинска трактата из 5. вијека и из посланице псевдо-Дионисија Ареопагита. Црква сматра да ови извори чувају основу Предања које је живјело у раној Цркви.​
Након Вазнесења Господњег, Богородица је живјела у Јерусалиму. Много се молила, а највише времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што прије узме себи. А онда се пред њом, као и много, много година раније, појавио арханђео Гаврило. Једном је донио Пречистој поруку да ће за девет мјесеци Она родити Сина Божјег. А сада је донио вијест да ће је Господ за три дана одвести у своја небеска боравишта. И даде јој анђео Божји једну грану палмину, која ће се носити при њеном спроводу. На заказани дан, многи људи који су је вољели окупили су се у кући у којој је живјела Богородица, укључујући и апостоле који су проповиједали по различитим градовима и земљама, али су се Божијом вољом нашли заједно у овом важном часу. Они који су им били блиски нису могли суздржати сузе и она их је утјешила, обећавајући да ће постати Заступницом за све пред Престолом Божјим. Тражила је да буде сахрањена у пећини гдје су сахрањени њени родитељи и Јосиф Заручник. Према предању, Христос се спустио на земљу да прими њену душу. А Пречиста, не осјећајући ни бол ни страх, пред присутнима као да је мирно заспала.
Погребење Мајке Божје пратила су многа чуда. Неколико дана послије, један од апостола који су закаснили на растанак (вјероватно Тома) стигао је у Јерусалим. Из љубави према њему, други су пристали да отворе гроб, али тијело није било унутра - Господ га је однио. Увече истог дана, Пречиста Дјева се јавила ученицима Божјим током њиховог оброка са ријечима: „Радујте се, јер ћу увијек бити с вама“.
Не зна се са сигурношћу колико је Богородица имала година када је умрла. Након Васкрсења и Вазнесења Сина Божијег, Дјева Марија је највећи дио времена провела у Јерусалиму, гдје је живјела у кући Светог Јована Богослова. Њему је она прва рекла да ће врло брзо морати да напусти земаљски свијет. Али и други апостоли су дошли из различитих крајева да се опросте од ње. И управо су подаци који су о њима сачувани омогућују да претпоставимо у којој години се догодило Успење Богородице. Отприлике од 64 - 67 године, према предању, убијени су апостоли Павле и Петар, који су били присутни и у посљедњим сатима њеног живота и током њеног сахрањивања. Сходно томе, Богородица је умрла прије 64. године.
Сматра се да је јеванђелист Лука посјетио Јерусалим, сусрео се са Богородицом и насликао њен лик 60. године. Приповиједање Дјела апостолских, чији је аутор ап. Лука, прекида се око 62. године. Очигледно, да се тако значајна епизода попут Успења Пречистог догодила истовремено са догађајима описаним у књизи, светац то не би могао да пропусти. То значи да је скоро 30 година након Христовог васкрсења Богородица још била жива и умрла између 62. и 64. године. 
Празници повезани са њеним именом почели су да се појављују свуда, али не централно. Поштовање Дјеве Марије као Мајке оваплоћеног Господа на општем црквеном нивоу почело је тек у 5. вијеку, када је одлука о томе донесена на Васељенском сабору у Ефесу. И тек након тога у календар су почели да се утврђују празници посвећени Богородици. Међутим, раније су у неким црквама били дани у години посвећени њој.  Тако су јерусалимски вјерници годишње славили поме Пречисте 15. августа. А послије њих, почели су да је нарочито поштују на данашњи дан у цариградској цркви Влахерни (истој у којој ће се касније одиграти још један значајан догађај повезан са њеним именом - Покров Пресвете Богородице). Други датум одређен у другим црквеним општинама био је јануар. Црквени историчар Никифор Калист Ксантопул у својој "Историји Цркве" наводи да је византијски цар Маврикије 595. године донио коначну одлуку о прослави Велике Госпојинее крајем љета, повезујући празник са својом војном побједом над Персијанцима. Временом је овај датум постао уобичајен за све хришћане. За овај празник православни хришћани су се припремали двонедјељним постом.

Према посљедњем извјештају Опсерваторије за нетолеранцију и дискриминацију хришћана у Европи (OIDAC)*, број инцидената мржње против хришћана порастао је у Европи за 44 одсто током 2023. године.
„На Западу смо склони да размишљамо о насиљу над вјерницима као првенствено о проблему земаља Африке и Азије. Иако је важно истаћи ове драматичне примјере прогона, такође морамо обратити велику пажњу на оно што се дешава у Европи“, рекла је Ања Хофман, извршна директорка OIDAC Europe. Иако је већина напада била усмјерена на богомоље и гробља, повећан је и број напада на хришћане. На примјер, француско Министарство унутрашњих послова забиљежило је скоро 1.000 антихришћанских злочина из мржње у 2023. години. Од тога, 84 су били лични напади на хришћане. Опсерваторија за нетолеранцију и дискриминацију хришћана у Европи (ОИДАЦ) свједочи да је током претходне године насиље забиљежено у: Великој Британији, Француској, Шпанији, Италији, Њемачкој, Аустрији, Пољској и Србији.
Према извјештају, они који ће највјероватније трпјети насиље мотивисано мржњом су хришћани преобраћени из ислама. У априлу је италијански суд прогласио људе кривима након што су претукли једног туниског хришћанина који је конвертовао. Хофман наглашава да је право на прелазак у другу религију „суштински елемент вјерске слободе“. Зато, каже она, европске владе морају учинити све да заштите ове хришћане који су у великом ризику од насиља. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Басилица.ро
​
* Опсерваторија за нетолеранцију и дискриминацију хришћана у Европи (ОИДАЦ) је организација која надгледа вјерске слободе у Европи. Сједиште је у Бечу.

Забрана Православне цркве Молдавије (ПЦМ, самоуправни дио Руске православне цркве) довешће до страшних последица по земљу, до поделе друштва и раста конфронтације, сматра саветник патријарха московског и целе Русије протојереј Николај Балашов, коментаришући изјаву посланика владајуће Партије акције и солидарности Васила Шојмаруа у вези са ПЦМ.
Шојмару је раније изразио уверење да ће се власти на јесен „одрећи“ Православне цркве Молдавије, по угледу на то како су власти у Кијеву забраниле канонску Украјинску православну цркву (УПЦ).„Резултат насилног мешања у духовна питања увек доводи до раскола друштва, пораста конфликата и конфронтације. Ако политичка снага, у име које говори поменути посланик, покуша да иде путем противуставног насиља на верском плану то ће довести до страшних последица по Молдавију“, рекао је патријархов саветник.
Он је напоменуо да покушаји политичара, у сопственим опортунистичким интересима, да решавају питања организовања црквеног живота уместо саме цркве, уместо верујућег народа, никада нису довели до добра.
„На личном плану, заменик Шојмара се, наравно, може одрећи сваке везе са канонском Православном црквом Молдавије
Покушаји таквог притиска, додао је, директно су забрањени Уставом Републике Молдавије.Православна црква Молдавије је самоуправни део Руске православне цркве. ПЦМ обједињује око 70 одсто становника земље и Придњестровља. У земљи постоји и Бесарабска митрополија Румунске православне цркве, која покрива до 20 одсто православних верника.Извор: Спутњик

Усвајање у Украјини закона о забрани Украјинске православне цркве могло би да доведе до кршења принципа слободе и вјероисповести и колективног кажњавања једне од заједница верника. Забринутост због тога изражена је у саопштењу које су у Женеви објавили генерални секретар Свјетског савјета цркава (ССЦ) др Џери Пилеј и модератор Централног комитета ове организације Хајнрих Бедфорд-Стром. Свјетски савјет цркава је „дубоко узнемирен могућношћу неоправданог колективног кажњавања цијеле вјерске заједнице и кршења принципа слободе вјероисповести или увјерења према новом закону који је усвојила Рада Украјине 20. августа 2024. године“. Ово се наводи у саопштењу ССЦ-а од 24. августа. 
„Поново апелујемо на украјинску владу да буде опрезна у вези са мерама које ризикују кршење основног права на слободу вероисповести или уверења и подривање друштвене кохезије у овом тренутку ванредне ситуације у земљи“, саопштила је међухришћанска организација. У документу се указује на потребу да се при предузимању било каквих радњи у вези са овим новим законом посвети одговарајућа пажња принципима међународног права, природне правде и законског процеса.
„Ни злочини појединаца ни историјска припадност одређеном верском ентитету не могу бити довољна основа за предузимање мера које представљају колективно кажњавање живе верске заједнице у Украјини“, наводи се у саопштењу Свјетског савјета цркава. „Украјинска влада је одговорна за заштиту права свих својих грађана.“

У недјељу, 12/25 августа 2024. године, литија са иконом Успења Пресвете Богородице кренула је капеле Метоха у Гетсиманији (гдје се чува ова икона) која се налази наспрам храма Гроба Господњег, до Богородичиног Гроба у Гетсиманији. Ова скрушена величанствена свечаност отпочела је рано ујутру након свеноћног бденија, којом је началствовао архимандрит Филумен.
Игуман гетсимански, Његово Високопреосвештенство митрополит јеленопољски Јоаким носили су икону Успења Господњег, окружени Оцима Гроба Господњег, представницима Саборне парохије Светог Јакова, јерођаконима Евлогијем и Доситејем и великим мноштвом вјерних хришћана. Литију су предводила два реда монаха и монахиња из многих православних земаља, уз појање византијског хора под вођством јерођакона Симеона. Литија се кретала кроз Via Dolorosa (Пут суза), тј. супротним путем од правца вођења Господњег на мјесто распећа, са краћим застојима за молитву испред манастира Светог Александра Невског, Манастира Светог Харалампија, Преторијума, Светих манастира Јоакима и Ане и Светог Стефана.
Света и дирљива литија завршена је у Успенском храму у Гетсиманији, гдје је служен молебан пред Богородичиним гробом. Затим су Његово Високопреосвештенство Митрополит јеленопољски Јоаким и драгомански архимандрит Матеј положили икону на епитаф (надгробну плочу, јужно од Богородичине Гробнице) за поклоњење. Литургијом код Богородичиног Гроба запечаћена је литија.

Пророк Михеј ("Ко је као Јахве"), шести од 12 малих пророка. Поријеклом је из Јудиног племена, из града Моресета, 35 km југозападно од Јерусалима. Био је сеоског поријекла, отуда код њега налазимо велике симпатије према сеоском становништву. Чини се да је био ратар. Можда је био племенски вођа или старјешина мјеста. Овог пророка не смијемо мијешати са истоименим пророком који се у Светом писму помиње као "Михеј син Јемлин" (упореди 1 Цар 22,8-28). О његовом позиву у пророчку службу немамо података, јер их сам пророк не помиње. Михеј је своју пророчку службу започео  око 778. године прије нове ере и провео је скоро 50 година под царевима Јуде Јотамом, Ахазом и побожним праведним Језекијом (721-691 прије Христа, помен 28. августа). Свом позиву је био искрено предан, због чега је био изругиван и прогањан. Свети Михеј је прекоријевао своје земљаке да су окренувши се идолопоклонству, заборавили правог Бога и да су усвојили зле обичаје незнабожаца. Изобличавао је и пороке народа свога, као и лажне пророке, који пророковаху за вино и за силовито пиће. Био је савременик пророка Исаије. Предсказао је пропаст Самарије. Предсказао је и пропаст Јерусалима, која ће доћи за то што поглавари његови узимају мито, свештеници уче за плату, а пророци његови гатају за новце. Зато ће се због вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила. Но од свих његових пророчанстава најважније је пророчанство о Месији, нарочито о мјесту рођења Његова. Он је Витлејем именовао мјестом рођења Месије: „И ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудиним, из тебе ће изаћи Онај који ће бити Господар у Израиљу" (Мих 5, 2).
Из ријечи пророка Јеремије (Јер 26, 18-19) јасно је да су се Јевреји плашили да убију пророка Михеја. Његове мошти, заједно са моштима светог пророка Авакума, пронађене су у IV  вијеку послије Христовог рођења у вријеме цара Теодосија Великог, према откривењу Божјем Зевзину, епископу елевтеропољском.

У Болници "Србија" у Источном Сарајеву од септембра ће сваког радног дана бити уприличена посјета свештеника са којима ће пацијенти моћи да разговарају, обављају молитве, обреде исповијести и причешћа. Ово је договорено на данашњем састанку директора Болнице Небојше Шешлије и протојереја-ставрофора Владимира Ступара и јереја Видака Вујадиновића, који су благословом митрополита дабробосанског Хризостома одређени за координаторе.
Из Болнице су навели да су посјете договорене због све веће потребе пацијената Болнице "Србија" за присуством свештених лица. У овом хуманом дјелу по дежурствима учествоваће сви свештеници архијерејског намјесништва сарајевског, који ће пацијентима бити на располагању сваки радни дан од 9.30 часова. Из Болнице су изразили наду да ће њиховим пацијентима свакодневно присуство свештених лица додатно олакшати боравак у овој установи. У згради Болнице дуги низ година постоји уређена капела предвиђена за духовне потребе пацијената.​ | Аутор: СРНА

Чувени грчки православни теолог и философ Христо Јанарас упокојио се 24. августа 2024. године, у 89. години, оставивши иза себе богат опус, као и дугу и истакнуту академску каријеру у области философије и теологије. Вијест о његовој смрти објавио је његов син Спирос Јанарас. Христо Јанарас је био аутор више од 50 богословских дјела, крајем 1950-их - почетком 1960-их. Био је члан православног братства „Зои”.
Његови радови су се углавном бавили православном хришћанском традицијом, док су његове књиге преведене на многе стране језике.
Христо Јанарас је рођен у Атини 10. априла 1935. године. Био је грчки теолог, православни философ, универзитетски професор и публициста. Студирао је теологију у Атини, а философију у Бону и Паризу. Титулу доктора наука стекао је на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Од 1982. до 2002. био је редовни професор филозофије на Универзитету Пантеон у Атини, прво на тада јединственом Одсјеку за политичке науке и међународне студије, а затим на Одсјеку за међународне и европске студије. Предавао је филозофску терминологију и метод, политичку философију и културну дипломатију. Предавао је такође и као гостујући професор на универзитетима у Француској, Швајцарској итд. Главна дјелатност проф. Јанараса била је усмјерена на дугорочно истраживање и изучавање различитости између грчке и западно-европске философије и предања, али не заустављајући се у том изучавању на теоријском дјелу, већ идући даље, истраживао је како те разлике обликују начин (praxis) живота. Додијељена му је титула почасног доктора наука на сљедећим факултетима: Православни богословски факултет Универзитета у Београду; Богословска академија св. Владимира, Њујорк; Хеленски колеџ Часног Крста, Бостон.
Његова дјела преведена на српски језик:

• Црква у посткомунистичкој Европи, превод: Немања С. Мрђеновић (Београд: Центар за истраживање православног монархизма, 2014).
• Рационализам и друштвена пракса, превод: С. Јакшић (Нови Сад: Беседа, 2012).
• Личност и ерос, превод: С. Јакшић (Нови Сад: Беседа, 2009).
• Слобода морала, превод: Александар Ђаковац (Крагујевац: Каленић, 2007).
• Метафизика тела, превод: С. Јакшић (Нови Сад: Беседа, 2005).
• Истина и јединство Цркве, превод: С. Јакшић (Нови Сад: Беседа, 2004).
• Азбучник вере, превод: С. Јакшић (Нови Сад: Беседа, 2000).
• Философија из новог угла (Врњачка Бања: Братство Св. Симеона Мироточивог, 2000).
• Хајдегер и Дионисије Ареопагит, превод: С. Јакшић (Врњачка Бања: Братство Св. Симеона Мироточивог, 1997; друго издање: Нови Сад: Беседа, 2016).

Припрема вјеронаука.нет 

Папа Фрања изразио забринутост због могућих пријетњи вјерским слободама у Украјини.
Папа Фрања је, коментаришући украјински закон који доводи до забране Украјинске православне цркве у Украјини, позвао да се "не забрањује ниједна хришћанска црква директно или индиректно", преноси Vatican News. Римски папа је, у свом говору изразио забринутост због усвајања закона о забрани УПЦ. „Нека ниједна хришћанска црква не буде укинута, директно или индиректно“, рекао је он. Папа је додао да „с болом да прати борбе у Украјини и Руској Федерацији“.
„Размишљајући о недавно донетим законима у Украјини, плашим се за слободу оних који се моле. Ко се истински моли, увек се моли за све. Зло се не чини због молитве. Ако неко почини зло против свог народа, биће крив за то. Али он не чини зло зато што се моли. А они који желе да се моле на месту које сматрају својом црквом треба да добију прилику да се моле. Молим вас да ниједна хришћанска црква не буде директно или индиректно укинута. Црква се не сме дирати!“, рекао је папа након своје недјељне проповиједи на Тргу Светог Петра у Ватикану. Украјински председник Владимир Зеленски у суботу је потписао закон о забрани деловања на територији Украјине верских организација повезаних са Русијом, конкретно, канонске Украјинске православне цркве.
Украјински парламент усвојио је у 20. августа закон који омогућава да се у Украјини забрани Украјинска православна црква. Како је навео посланик Јарослав Железњак, УПЦ ће имати девет месеци да „прекине везе са Руском православном црквом“. Закон ступа на снагу 30 дана од дана објављивања. Прије тога, приједлог закона је подржао Свеукрајински савет цркава и верских организација. Амбасадор Украјине у Ватикану Андриј Јураш, као одговор на папину подршку УПЦ, Јураш рекао је да је папа Фрања можда био погрешно информисан, преноси  CREDO.

Папа је, 23. августа 2024. године, примио је у приватну аудијенцију, у библиотеци Апостолске палате сардинског пастира Beniaminа Zuncheddu, неправедно осуђеног на 33 године за троструко убиство. Случај је поново испитан након што је човјек осуђен на доживотну казну затвора због троструког убиства промијенио адвокате. Активисти за људска права кажу да је ово највећа грешка у историји италијанског правосудног система. ​ Италијан је опростио својим тужитељима, који су касније повукли своје свједочење, а ослобођен је у јануару ове године,  саопштава Vatican News У вријеме хапшења, он је имао само 26 година, а данас има 60. 
Заједно са својим адвокатом написао је књигу под називом „Ја сам невин“ (итал. Io sono innocente енгл. I Am Innocent), чију је копију поклонио папи на састанку у Ватикану. Он у књизи препричава своја трагична искуства у затвору, која су трајала више од три деценије. За то вријеме морао је да промијени три затвора, понекад је био приморан да дијели малу ћелију са још једанаест затвореника, а доживљавао је огромне потешкоће чак и у прању или спавању.
Упркос свему томе, Бениамино је задржао своју унутрашњу отпорност, црпећи снагу из свог повјерења у Бога и често размишљајући о својој породици. Иако то искуство описује као нехумано, у овим тешким околностима могао је да помогне онима којима је било још теже. Оно што ову причу чини посебно снажном је чињеница да је сардински пастир био у стању да великодушно опрости за лажно свједочење којим је оптужен 1991. године за убиство у близини Каљарија на Сардинији. Он је ухапшен мјесец дана касније јер је на њега указао свједок, један од преживјелих у нападу. Углавном на основу свједочења, Зункеду је у јуну 1992. године осуђен на доживотни затвор, упркос његовим тврдњама да није имао никакве везе са злочином. Нови адвокат је 2017. године преузео случај и открио низ недосљедности, а касније је и главни свједок одустао од свједочења, признавши да није видио лице нападача. Према ријечима човјека, један од полицајаца му је рекао да је Бењамино убица. У новембру 2023. године Бењамино је пуштен на слободу, а у суботу, 27. јануара, Апелациони суд је потврдио да је невин. Органи реда још нису успјели да открију ко је заправо починио убиство на Сардинији.„ У затвору сам као невин 12.045 дана и сада сам уморан од отпора и желим признање своје невиности прије него што умрем ”. Ова реченица одражава стање духа човјека који је као млад ушао у затвор, а сада је прерано остарио, приморан да живи животом који му није припадао и који сада тражи истину и правду.

Његово Преосвештенство Викарни Епископ липљански г. Доситеј служио је свету архијереску Литургију у недељу 25. августа у Српској Царској Лаври манастиру Хиландару. 
Епископу Доситеју саслуживао је игуман манастира Хиландар архимандрит Методије са братством обитељи хиландарске, пренео је сајт телевизије Храм. Након литургије, епископ Доситеј је заједно са игуманом и братијом Хиландара одслужио молебан за кишу због дуготрајне суше која ту влада.

​Свети Владика Николај​-Јеванђеље о Јачем од природе /Мт 14, 22-34. Зач. 59./
Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред.
Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.
Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.
Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.
Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.
Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.