У Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима служена је Света архијерејска литургија и помен за 4.000 Срба из овог страдалничког мјеста и доње Херцеговине које су убиле усташе у Другом свјетском рату.
Литургију и помен служили су Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и Његово преосвештенство епископ дизелдорфски и њемачки Григорије. Литургији је присуствовао и епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије. Владика Григорије је у бесједи рекао да се данас на томе светом мјесту сјетио приче Иве Андрића „Аска и Вук“. Владика Григорије је подсјетио да је мало јагње из приче играло заносно и дуго све док нису дошли пастири да је спасу од крволочног вука. „Прије 80 година у овом селу, мала дјечица као јагањци на овим ливадама са својим мајкама, очевима и бакама радили су или су се играли, али вукови нису чекали да они своју игру заврше, него су скочили и на најкрволочнији начин их убили и онда су да би сакрили траг бацили их у јаме, а пастира ниоткуда“, рекао је владика Григорије. Подсјетио је на то да су 40 година након покоља у Пребиловцима „дошли пастири“ и из злогласних јама извадили кости убијених Пребиловчана. „Када смо помислили ипак су овчице и јагањци спасени онда су опет дошли вукови, љути и расрђени што су њихова недјела откривена и онда су њихове бијеле кости минирали и није ни то било довољно него су их настојали затрпати нечистоћом и смећем, а пастира ниоткуда. Онда је Бог, пастир добри, учинио да након свега тога сиђе ова црква на те кости и да их васкрсне и покаже да стари олињали вук мора да умре. Стари олињали вук који је у овом случају симбол смрти и онај који доноси смрт овдје више нема шта да тражи. Смрт овдје више нема никаквог удјела. Ове овчице су спашене и зато су оне свете и зато су тако бијеле и чисте јер су се више пута у својој крви окупале, више пута страдале и показале да вријеме које је протекло није ништа страшно ако на крају дође пастир добри“, рекао је владика Григорије додавши да и данас ту причу можемо да осјетимо. Григорије је подсјетио да и данас треба да идемо са свијешу у свијет да смо овце које иду међу вукове, са свијешћу да није довољно да будемо само безазлени, него да будемо и мудри, са свијешћу да је могуће да брат устане на брата и отац на сина, и дјеца на родитеље и да се толико избезуме да постану вукови. „Да увијек пазимо и чувамо се. Јер може читава једна заједница и читав један народ на упадне у обману како смо ми једном…И у нашем народу има и бијелих и црних вукова , а и у другим народима има и јагањаца и оваца. Зато је важно да на овом мјесту светом, мјесту свијетлом, мјесту покајања и мјесту васкрсења увијек славимо побједу невиних и чистих, чега су симбол јагањци и овце, над крволочним и злим, чега је симбол вукови. Да Бог дадне да ова дјеца расту, да се ми окупљамо на овом огњишту на коме нас не грију дрва ни ватра него благодат светих мученчиких костију“, закључио је владика Григорије. Владика Григорије који је са свештенством изградио храм у Пребиловцима је рекао да се у том мјесту сваке године осјећа боље и радосније и да се та радост повећава јер је изградња Пребиловаца била Божје дјело. Владика Димитрије рекао је да кости мученика јављају спасење, васкрсење и благодат Божију. „Данас је вишеструка радост, радују се и Пребиловачки мученици са нама. Радује се и владика Атанасије који је био на првом обретењу моштију Пребиловачких мученика заједно са патријархом Павлом. Ту нам је и владика Григорије који је најзасужнији да се овај сада храм овдје налази…“, рекао је владика Димитрије. Владика Димитрије је рекао да хришћани увијек требају устрајати у животу, да су ту сузе, зној и напор, али да изнад свега треба бити отвореност за благодат Божју. Парох чапљински Марко Гојачић захвалио се братству Екмечић који су кумови славе, те најавио да наредне године славу преузима породица Ждракановић. „Долазите увијек у овај храм и увијек славимо Пребиловачке мученике, не само данас већ сваке недјеље. Дођите и пређите праг овога храма јер прелазак прага овога храма треба да буде испуњен, љубављу, праштањем и молитвом јер је Божје хтијење да се не сјећао смрти већ да увијек славимо васкрсење“, поручио је парох Гојачић додајући да долазак у Пребиовце значи незаборавак мученика, а служба њихово славље. Гојачић је поздравио оца Павла и игуманију Серафиму из манастира Јасеновац. „Они су заједно са нама на мученичком пољу, пољу страдалном, пољу крста и голготе, али и пољу васкрса. Они су прије двије године у кивоту понијели Пребиловачке мошти у манастир Јасеновац, а прошле године те су мошти миомирисале и владика Атанасије је дио тих мошти донио у овај храм да буду заједно са свим моштима и да буду наши записници и да их се увијек сјећамо и са љубављу, праштањем и молитвом прелазимо праг овога цвијета Херцеговине. Изградњом овога храма Херцеговина је крунисана, а крвљу натопљен херцеговачки камен је добио своју вјечну димензију“, рекао је Гојачић. Литургији су уз многобројни народ из Херцеговине и регије, присуствују директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић, посланици у Представничком дому парламента БиХ Сњежана Новаковић Бурсаћ и Љубица Миљановић, конзул Србије у Мостару Марија Бакоч, замјеник предсједника Градског вијећа Мостара Велибор Миливијевић, начелник општине Гацко Огњен Милинковић, начелник Општине Источни Мостар Божо Сјеран, игуманија манастира Јасеновац Серафима. Молитвено сјећање одржава се на празник Светих пребиловачких и доњохерцеговачких мученика, у оквиру централног дана обиљежавања 80 година од њиховог страдања. Пребиловци код Чапљине симбол су страдања српског народа на овим просторима. У овом селу су 1941. година страдале цијеле породице. Усташе су убиле и бациле у јаму у Шурманцима више од 850 Пребиловчана, највише жена и дјеце. Овај злочин је у бившој Југославији прикриван, а 1961. године јаме у које су бацани Срби су забетониране. Откопавање 13 јама почело је 1990. године, а кости више од 4.000 Срба 4. августа 1991. године су сахрањене поред храма у Пребиловцима. Ово мјесто је спаљено и у јуну 1992. године, када су током офанзиве “Чагаљ” припадници ХОС-а и ХВО-а упали у село када је и минирана спомен-костурница. По повратку Срба у Пребиловце послије 2000. године, остаци костију Пребиловачких новомученика су сакупљени и сахрањени у обновљеној крипти Храма Васкрсења Христовог. Извор:топпортал.инфо Професор др Драган Милин први пут је са старојеврејског оригинала превео на српски све старозаветне књиге, које је на наш језик 1867. превео Ђура Даничић, и то са латинског предлошка. Ђура Даничић нам је у костима, каже професор Светог писма Старог завета у пензији протојереј-ставрофор Драган Милин. Даничићев превод Старог завета чита се од 1867, када је објављен, и доскора је био готово једини на српском језику. Превод Старог и Новог завета Луја Бакотића из 1933. никада није ни изблиза толико заживео и освојио толику популарност. Девет година је било потребно професору Милину, врсном познаваоцу старојеврејског, да ову фактографију промени и донесе нови превод библијског текста на нашем језику. Безмало деценију, на позив Библијског друштва Србије, професор др Драган Милин преводио је Стари завет, и то са старојеврејског оригинала (Даничић је преводио са латинског предлошка), а тај посао недавно је окончан објављивањем његовог превода Старог завета, првог на српском језику преведеног са старојеврејског. У разговору за „Политику”, проф. др Милин објашњава да је за превод користио Библију Штутгартензију (Biblia Hebraica Stuttgartensia), издање из 1997, чији текст сматра најприближнијим оригиналу, а уз њу је користио још два-три добра речника, посебне анализе на немачком језику сваке старозаветне књиге и сваке речи у њима, у ком је падежу и шта означава, док је паралелно читао девет превода Старог завета на друге језике: грчки, латински, црквенословенски, руски, енглески, немачки, француски, два хрватска. И наравно – српски, Ђуре Даничића. Окружен са неколико десетина књига, проучавајући сваку реч, прво како је записана у старојеврејском, па како је протумачена и анализирана у фуснотама и анализама, а затим и како је преведена на неки од девет језика, професор Милин је, како истиче, не само преводио већ и рестаурисао текст. – Сваки дан сам радио отприлике једну страницу или једну главу и за то време нисам знао ни да ли сам ожењен, ни да ли имам децу, ни где сам нити ко сам. То је био тако напоран рад – каже наш саговорник. Објашњавајући свој преводилачки кредо, професор Милин наглашава да у преводилаштву Библије постоје оригинални преводи, они који теже да буду што вернији изворним текстовима, и популарни преводи, они који настоје да се приближе укусу савременог читаоца и који су, условно говорећи, слободнији. Професор Милин определио се за први приступ. – Пошто немамо ниједан до сада превод са старојеврејског, сматрао сам да овај треба да буде што ближи оригиналу. Трудио сам се да прикажем стил старог писца, а не да га осавременим како би мом читаоцу било лепше. Зато су ту препознатљиви плеоназми и таутологије: а он одговарајући отвори уста своја и рече говорећи, што би данас било само – а он одговори. Али, задржао сам онако како је написано, желећи да прикажем стил старог писца. Такође, као теолог, верујући човек, с каквим правом могу да избацим или убацим неке речи – наводи проф. др Милин. Колико год било тешко превести неке речи са старојеврејског на српски, језике удаљене вековима, професор Милин открива да не воли неологизме, измишљене речи, иако су их и Вук Караџић, преводећи Нови завет, и Ђура Даничић сковали више десетина за потребе својих библијских превода. – И ја сам морао на неколико места да измислим нове речи. Рецимо, у једном моменту Аврамов слуга хоће да обдари изабраницу коју хоће да венча. Код Даничића пише да јој даје златну верижицу, некакав златни ланчић. Међутим, када сам ту реч узео у јеврејском речнику видео сам да је то нешто посебно, погледао девет превода, у осам је погрешно преведено, једино су Немци узели тачан превод: алка у носу. Ако већ постоји наушница, наруквица, одскора и наногица, онда и ја могу да кажем наносница – прича професор Милин. Не крије да веома воли превод Ђуре Даничића, да и данас када цитира старозаветна места цитира по том, а не по свом преводу јер је толико срастао са оним чувеног српског филолога. – Даничићев превод је одличан, али век једног превода је према мишљењу стручњака око 20 година. Ту има много турцизама, употребе имперфекта, који ми данас не употребљавамо и замењујемо га перфектом. Једноставно, превод је застарео. Ипак, нешто од њега оставио сам и у свом преводу, пре свега имена личности и географских појмова. Иако је тачније превести Бетлехем и ја сам оставио Витлејем, као што је остао и назив једне старозаветне књиге Књига Исуса Навина, упркос томе што је то име лоше преведено и требало би да гласи Јошуа или Јехошуа – каже професор Милин. Због чега је било потребно да прође више од 150 година да би Срби добили превод Старог завета са старојеврејског, за то према мишљењу професора Милина постоје бар два разлога: што има мало заљубљеника у старојеврејски и зато што се преводи не бодују, а сваком доценту и младом професору је потребан одређен број бодова како би напредовао у академској каријери. Коначно, поручује и да би Библију требало сви да прочитају од корица до корица барем једанпут. Независно од верских уверења или баш због њих. – Стари завет је у верском погледу доста превазиђен код нас, али то је темељ на којем је настало хришћанство. Основа је Стари завет, а новозаветна јеванђеља су надградња. Тако је и код Јевреја: они јако поштују своју Тору (Стари завет), али су је надградили својим Талмудом. И муслимани поштују све личности Старог завета, али после тога имају Куран. Стари завет је, дакле, основа за три велике религије света и у сваком смислу је незаобилазан – наглашава професор др Драган Милин. У новом издању Светог писма, чији је издавач Библијско друштво Србије, штампан је и Нови завет у преводу још једног некадашњег професора Православног богословског факултета, Емилијана Чарнића. – Професор Чарнић је био мој професор Новог завета и био ми је ментор на докторском испиту. Он је завршио не само Богословски већ и Филозофски факултет, где је студирао класичну филологију. До дана данашњег највише волим његов превод Новог завета, који је једини на екавици. Српска црква, када издаје и Нови завет и Стари завет, издаје их на ијекавици и ја то подржавам и драго ми је и једно и друго јер тиме одржавамо јединство и са Бањалуком и са Цетињем, али преводом професора Чарнића и са Војводином, Шумадијом, Нишом... Сматрао сам да је најлогичније да уз мој превод Старог завета буде штампан његов Новог завета јер нас двојица говоримо најсличније – објашњава професор Милин. Извор: Политика.рс Најава: Патријарх Порфирије у посјети епархији зворничко-тузланској.
Поводом славе града Добоја патријарх српски Г. Порфирије посјетиће епархију зворничко-тузланску на Преображење, 19.августа 2021.године. У сриједу 04. августа 2021, када се молитвено сјећамо Свете Марије Магдалине – Благе Марије, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у древној Немањићкој задужбини, манастиру Тавна, уз саслужење: умировљеног Епископа Константина (Ђокића), архимандритâ Симеона, Исаије и Нектарија, јереја Бобана Петрушића (Епархија банатска) и ђаконâ Младена Јовића и Немање Спасојевића. ''Лепо нам је бити овде у овом светом манастиру. Све је натопљено молитвом и подвигом. Данас смо овде поводом великог празника – свете Марије Магдалине, у народу поштоване као Благе Марије'', рекао је Епископ Фотије обраћајући се високопреподобној игуманији Марти и њеном сестринству. ''Посебно се радујем јер смо данас имали благослов да донесемо овде икону Превете Богородице Ловничке коју је насликао монах Лонгин који је сликао од Свете Горе до Ловнице у нашој епархији. Донели смо икону да, поред светог владике Николаја Охридског и Жичког, буде заштитница ове светиње и њеног сестринства као и да вјерни народ, који овде долази, пронађе утеху.'' Поздрављајући градоначелника Бијељине г. Љубишу Петровића, Епископ Фотије је истакао да су ових дана неколико пута били заједно да богослужењима те да је то исправан немањићки и задужбинарски пут којим треба да иду сви људи који су на власти. Свету Марију Магдалину као свој имендан прославља монахиња Магдалена из ове свете обитељи, тако да је, након причешћа Светим Даровима, Владика са вјерним народом, игуманијом и сестринством у то име преломио славски колач. Извор:Епархија зворничко - тузланска
Манастир Светог Давида на острву Евија у Грчкој био је у опасности да буде захваћен пожаром великих размјера који је захватио више од 10 хиљада квадратних метара шуме, уништио најмање 150 кућа и довео до евакуације 12 села. Ујутро 5. августа 2021. године ватрогасци су успјели да зауставе ватру на 400 метара од манастира.
„Удавили смо се у диму“, рекао је игуман манастира архимандрит Гаврило (Емануилидис) и позвао на молитву за спас православних хришћана широм свијета од катастрофе. Власти су организовале евакуацију ходочасника на сигурно мјесто, али су монаси одбијали да им се придруже до посљедњег. Монаси су одлучили да остану како би заштитили манастир и пружили помоћ острвљанима у невољи. У ситуацију се умијешао локални епископ који је успио да убиједи игумана, да заједно са браћом, напусте зидине манастира. По налогу митрополита халкиског Хризостома, манастир Светог Давида евакуисан је у подне у сриједу, 4. августа. Оци су узели Свете мошти и Свете иконе и склонили их према упутствима надлежних органа. „Ситуација је веома тешка. Пламен је висок 30 до 40 метара у боровој шуми, ватра је окружила манастир. Гушимо се од дима, ово је ноћна мора“, изјавио је тада игуман за државну новинску агенцију АНА-МПА. У манастиру Светог Давида остала су 3 оца са људима из ватрогасне јединице. Манастир Светог Давида остао је нетакнут у налету библијске ватре али пламен није захватио ниједан објекат! Изгорјела су возила паркирана на улазу, трава и дрвеће, али ниједна просторија манастира није оштећена. Према ријечима монаха, ватра се окренула у другом смјеру и није нанијела значајну штету. У гашењу пожара учествовала су три ватрогасна авиона и хеликоптер, а према одлуци спасилачких служби, број ватрогасних возила повећан је на 32. Како би спријечили кретање пламена, спасиоци су окружили манастир Светог Давида заштитним зидом од великих возила и урадили заливање око манастира. У доњем видео снимку можемо видјети видео запис пожара који је окружио манастир, али и снимке урађене нешто послије 18 сати, када је ватра скоро угашена, а манастир остао нетакнут. Аутор: вјеронаука.нет Монаси вратили мошти и свете иконе у манастир Светог Давида, 5.август 2021.године (12.19 час)
Са емоцијама осликаним на лицу, али и са очигледним знацима умора и агоније због онога што се догодило у посљедња два дана, монаси су се вратили у манастир Светог Давида, носећи мошти које су понијели са собом како би их спасили од ватре.
о. Гаврило: То је чудо Божије "То је чудо Божије", нагласио је о. Гаврило говорећи о спасењу манастира Светог Давида, од пламена. „То је чудо Божје. Оно што је важно и важно рећи је: Велика је моћ вјере. Манастир Светог Давида је духовна лука, у коју се склонило и склања се хиљаде вјерника. Када су сви ти људи били обавијештени, молили су се Богу за спас манастира и Бог је услишио њихове молитве и иако су огромне ватре спалиле све око манастира, манастир је у овом тренутку нетакнут ".
У подворју Руске црквене мисије у Хаифи православни Арапи су подигли шаторе, гдје су преноћили у ишчекивању празника.
На празник пророка Илије, 2. августа 2021. године, по благослову Његовог Блаженства Патријарха Светог града Јерусалима и цијеле Палестине Теофила, руско и арапско свештенство служило је Божанску Литургију у подворју Руске црквене мисије у Хаифи. У руској цркви Светог пророка Илије, која се налази на мјесту подвига старозаветног светитеља на брду Кармил, свечаној литургији је началствовао митрополит назаретски Киријак. Литургија је служена на три језика- црквенословенском, грчком и арапском, уз пратњу хора сестара Горненског манастира и појаца из реда хришћана који говоре арапски. Након отпуста, услиједио је крсни ход, након чега је прочитано јеванђеоско зачало и узнесена молитва пророку Божјем Илији. Руска црква пророка Илије на брду Кармил у Хаифи изграђена је у 20. вијеку. Историја храма почела је 1909. године, када је Руска црквена мисија у Јерусалиму постала власник земљишта у горњем дијелу града. 14. новембра 1913. године храм посвећен Светом пророку Илији свечано је освештао јерусалимски патријарх Дамјан.Према традицији, сваке године уочи празника старозавјетног светитеља 1. августа увече, десетине локалних хришћана Арапа постављају шаторе у дворишту како би провели цијелу ноћ у ишчекивању патрона храма Руске цркве. Прослава се наставља у Хаифи неколико дана. Библијска гора Кармил се најчешће спомиње као симбол љепоте и плодности. У књизи пророка Исаије каже се: „Процвјетаће обилно, и веселиће се радујући се и попијевајући; слава Ливанска даће јој се и красота Кармилска и Саронска; та ће мјеста видјети славу Господњу красоту Бога нашега“ (Ис 35, 2). Соломон је похвалио своју вољену:“Глава је твоја на теби као Кармил, и коса на глави твојој као царска порфира у боре набрана“ (Пјесма на д пјемсама 7,5).Али када Кармил увене то је знак разорног суда: “Запрећује мору и исушује га, и све ријеке исушује, вене Васан и Кармил, и цвијет Васански вене“ (Наум 1, 4). Важни догађаји старозавјетне историје повезани су с брдом Кармил. Илија је неизбрисиво повезан са Кармилом и сматра се да је понекад боравио у пећини на брду Кармил те се на иконама често приказује како сједи у пећини, а гавран му доноси храну. Овдје је Илија, пророк Божји, пред народом и царем Ахавом, показао се да "Господ је Бог, Господ је Бог" (3 Цар 18, 39 ). "И посла Ахав к свијем синовима Израиљевијем, и сабра оне пророке на гору Кармилску. Тада приступи Илија ка свему народу и рече: докле ћете храмати на обје стране? Ако је Господ Бог, идите за њим; ако ли је Вал, идите за њим. Али народ не одговори му ни ријечи.А Илија рече народу: ја сам сам остао пророк Господњи; а пророка Валовијех има четири стотине и педесет.Дајте нам два јунца, и нека они изберу себи једнога, и нека га исијеку на комаде и метну на дрва, али огња да не подмећу; а ја ћу приготовити другога јунца, и метнућу га на дрва, али огња нећу подметати.Тада призовите име својих богова, а ја ћу призвати име Господње, па који се Бог одзове огњем онај нека је Бог. И сав народ одговори и рече: добро рече...Пошто прође подне и дан нагињаше к вечеру, а бесрамни жреци ништа не успеше, рече им свети Илија Тесвићанин: Умукните једном и престаните! већ је време да ја принесем жртву. - И умукоше поштоваоци Вала. Тада пророк Илија, обраћајући се народу, рече: Приступите к мени! - И приступише к њему сви. И узе Илија дванаест камена према броју племена Израиљевих, начини од њих жртвеник Господњи, нареди дрва на жртвеник, исече јунца на комаде, метну их на дрва, ископа ров око жртвеника, и нареди људима да четири ведра воде излију на жртву и на дрва. И они тако урадише. Илија им рече: Учините још једном! - И они учинише још једном. Илија им опет рече: Учините и трећом! - И они учинише трећом, те вода потече око жртвеника, и ров се напуни воде. И завапи Илија к Богу, гледајући у небо, и рече: Господе Боже Аврамов, Исаков и Јаковљев! услиши сада мене, слугу Твога, и пошљи с неба огањ на жртву, да би сви ови људи данас познали да си Ти једини Господ Бог у Израиљу, а ја - слуга Твој, и Теби принесох ову жртву! Услиши ме, Господе, услиши ме, да би се срца ових људи опет обратила к Теби! И паде с неба огањ од Господа, и спали жртву и дрва и камен и прах, и воду у рову попи; - све уништи огањ. А народ кад то виде сав попада ничице, кличући: Ваистину Господ је једини Бог, и нема другога Бога осим Њега. - Тада Илија рече народу: Похватајте пророке Валове да ни један не утече. - Народ их похвата, и свети Илија их одведе на поток Кисон, који се улива у Велико Море, и тамо их покла својом руком, и нечисте лешине њихове побаца у воду, да не би поганили земљу и смрад њихов кужио ваздух". Након пуштања патике са сатанским симболом, многи љубитељи познатог спортског бренда одлучили су да га напусте. Нове патике Converse са пентаграмом разочарале су и наљутиле многе Американце, наводи The Christian Post. Модел, који је пуштен у продају крајем јула, развијен је у сарадњи са дизајнером Риком Овенсом, чији бренд DRKSHDW у свом логотипу има сатански симбол. Многи Американци изражавају своје разочарaње и љутњу на произвођача спортске обуће Converse: „Ово је тужно, одрастао сам носећи Converse, али видећи тај сатански маркетинг кроз ваше ципеле, нећу ово купити. Бог вам помогао!" каже се у једном од бројних коментара на Инстаграм налогу произвођача спортске обуће Converse. Испод овог коментара већ постоји много сличних коментара. Корисници примјећују да је бренд показао своју "праву страну" и питају: "Сатана је преузео овај налог?" Један пратилац се захвалио Конверс-у што је показао своју „праву страну“. „Нема више куповине“, додао је. Дизајнер Рик Овенс сам је објаснио да већ дуго користи пентаграм у свом логу. „И пентаграм, у данашње време са свим његовим асоцијацијама ... Свиђа ми се чињеница да се односи на алтернативни систем. А то сугерише отвореност и емпатију. Она сугерише потрагу за ужитком, ову потрагу за осећањем. Али једна од главних ствари које мислим да сугерише је емпатија и разматрање система живота који можда нису стандардни. То нас доводи до тога да будемо прихватљивији и толерантнији према другим системима, што мислим да је добра ствар. " Аутор: вјеронаука.нет Од Студенице удаљена је 7 до 8 километара (магистрални пут 30, правац према Ивањици). До места Савошница (Церова), стиже се превозним средством. Са тог места Доња испосница, удаљена је 1,5 километара и до ње се стиже пешачком стазом за 30-ак минута. Горња Испосница Светог Саве, са магистралног пута, удаљена је 3,5 км и до ње се стиже, истом пешачком стазом за 1 сат. Смештена је високо и налази се у брдима званим Немањина кула. Обе Савине испоснице убрајају се у споменике културе од високог значаја. Испосницу је подигао Свети Сава после свог повратка са Хиландара, у коју се повлачио за време постова где се у миру и тишини молио. По предњу, Свети Сава управо у испосници пише Студенички типик и Житије Светог Симеона, а средњовековни записи откривају да је он у недоступној клисури установио читаву преписивачку школу из које су потекле књиге исписане српским језиком и ћирилицом да пруже народу највеће благо – просвету.На том месту, налази се бунар у народу познатији као “каца”. Верује се, да на Ђурђевдан (када је овде слава), превасходно, ова вода има лековита дејства и да је треба користити за одклањање разних болести, пре свега болести очију. Извор: Студеницаонлине. Видео је преует са твитер налога Студеницаинфо БИЈЕЉИНА, 3. АВГУСТА /СРНА/ - Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г.Фотије и министар за иновације и технолошки развој Србије г.Ненад Поповић сусрели су се данас у манастиру Папраћа у Шековићима и разговарали о планираној темељној обнови ове древне светиње и духовног центра српског народа уочи обиљежавања 170 година од прве обнове Манастира, речено је Срни у Епархији.
Уз Поповића, сурету су присуствовали и добротвори манастира, као и игуман манастира Николај (Јовић) и архијерејски намјесник тузлански Милош Тришић. Према ранијим објавама из Епархије, у манастиру Папраћа су стручњаци Републичког завода за заштиту споменика извршили увид у стање кровне конструкције манастирске цркве посвећене Благовијестима Пресвете Богородице и уочена су значајна оштећења на куполи, пјевницама и олтарској апсиди. У наредном периоду биће извршена и анализа темеља како би био утврђен узрок појаве влаге на зидовима у олтару и наосу манастирске цркве, а приликом рјешавања проблема са влагом планирано је да буду извршена и археолошка истраживања унутар цркве. Из Епархије су, имајући у виду да је манастир Папраћа један од најзначајнијих духовних центара српског народа и да је манастирска црква највећи сачуван манастирски храм у БиХ, позвали све који су у могућности да се својим прилозима укључе у обнову ове древне светиње. Према народном предању забиљеженом у Троношком и у Пећком љетопису, манастир су подигли краљ Драгутин и његови синови Стефан, Владислав и Урош који су владали крајем 13. и почетком 14. вијека. Најстарији писани помен манастира је запис на Јеванђељу из 1550-1551. године, којег је руски протопрезвитер Јаков поклонио игуману Папраће Григорију, што је и први податак о врло живим везама манастира са Русијом. Током сусрета министар Поповић је Манастиру Папраћа поклонио икону Преподобног Серафима Саровског, великог руског светитеља. Везе овог Манастира са Русијом сежу још од 16. века када су руски цареви и руски народ помагали његов опстанак у тешким временима ропства. Срби и Руси, један народ, једна вера. Извор: Епархија зворничко-тузланска У Марићки код Приједора данас је обиљежена слава Храма Светог пророка Илије и 150 година од његовог постојања. Тим поводом обављен је славски обред, служена литургија и парастос погинулим борцима, те одржана промоција књиге посвећене овој светињи, а свечаности је присуствовао и Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем. Обиљежавању великог јубилеја, осим великог броја мјештана Марићке и других села, присуствовао је и градоначелник Приједора Далибор Павловић, који је био кум славе овог храма. "Вјерници су јубилеј обиљежили на најбољи могући начин окупљањем и молитвом. Као кум храмовне славе сам почашћен и помагаћу колико год могу. Младима требамо да поручимо да наставе нашим стопама и да чувамо оно што имамо, а то је вјера и православље", поручио је Павловић. Обиљежавање је настављено уз програм КУД-а "Омарска", трпезу љубави и заједничко дружење. Грамату захвалницу са звањем протонамјесника данас је добио Славиша Панчић, свештеник Парохије Марићка. Поводом обиљежавања 150 година постојања Цркве Светог пророка Илије у селу Марићка, група мјештана, уз благослов свештенства, почела је са прикупљањем грађе за израду монографије. Данашња свечаност била је повод и за промоцију књиге која веже све цркве на подручју града, али највише говори о цркви у селу Марићка. Црква брвнара посвећена Светом Пророку Илији у селу Марићка датира из давне 1870. године. Једна је од пет цркава брвнара у приједорској регији која је прије неколико година проглашена националним спомеником БиХ. Извор: Срна Стотину година постојања Цркве Светог пророка Илије у Крнићима код Скелана у сребреничкој општини3/8/2021
Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом данас је у присуству неколико десетина вјерника служио Свету архијерејску литургију поводом славе и стотину година постојања Цркве Светог пророка Илије у Крнићима код Скелана у сребреничкој општини. Као и у Другом свјетском рату и у посљедњем рату у БиХ црква у Крнићима била је оскрнављена, али је она обновљена и данас освештана - иако се још нико није вратио да живи у овом похараном и уништеном селу. Вјерници из Крнића, који су прије рата одселили из овог села у Србију и они који су у посљедњем рату избјегли, смогли су снаге и средстава да обнове богомољу. Митрополит Хризостом честитао је вјерном народу Крнића за оданост својој цркви, вјерности и вољи коју су показали обнављајући овај свети храм и позвао их да се враћају у своје село, да уређују, обнављају и оживљавају имања и поврате живот у овај живописни крај. Он је истакао да је подручје Сребренице вијековима важило као духовни извор православља у којем је живјело вјерно православно становништво и познато је по великом броју цркава и манастира још из ранохришћанског и средњовјековног периода. Митрополит Хризостом је истакао да су у ратовима и бунама богомоље рушене и спаљиване, али су остале легенде и топоними црквиште и црквина на више мјеста у овој општини, која указују да су ту некада биле цркве. На једном од тих црквишта, на брду Боровац изнад села Ораховица, 2016. године су откривени остаци ранохришћанске цркве из шестог вијека. То археолошко налазиште касније је уређено, конзервирано и наткривено, односно заштићено од климатских утицаја, уз надзор и према упутствима стручњака и јуче је освештано звоно и служена прва Света архијерејска литургија на том уређеном црквишту, уз присуство великог броја вјерника. Митрополит Хризостом најавио је да ће се у будућем периоду радити на истраживањима и откривању остатака ранохришћанских и средњовјековних цркви на сребреничком подручју које најбоље осликавају њен идентитет и континуитет егзистирања православља и живота српског живља на овом простору који је и у најтежим условима градио и скривао своје богомоље у брдима и шумама овог краја и одолијевао разним поробљивачима и прогонитељима православља. Након богослужења и избора црквеног кума, литија је обишла око храма, а потом је услиједио заједнички ручак који су припремили расељени становници Крнића, као и народно весеље. Ово српско село напале су муслиманске јединице из Сребренице и околних села и спалиле 5. јула 1992. године у поподневним часовима. Тог дана убијено је 17, од укупно 24 погинулих мјештана овог села у посљедњем рату, а свих 17 убијених били су цивили. Између осталих, убијен је свештеник Бобан Лазаревић док је обављао вјерски обред, затим стари пензионисани учитељ Васо Парача, директор школе Раде Тримановић, а међу жртвама је било шест жена. За овај злочин никада нико није одговарао. Село још није обновљено нити се неко од предратних становника вратио да ту живи, али су мјештани обновили храм око којег се окупљају на дан обиљежавања страдања села и на Илиндан, када је црквена слава коју обиљежавају упркос томе што су сви становници села још расељени и у избјеглиштву. „Ридли Џоунс", нови Нетфликсов цртани филм намијењен деци предшколског узраста, међу главним ликовима има и неколико ЛГБТ+ јунака. Цртани филм прати девојчицу Ридли Џоунс која живи у музеју, а којој се током ноћи придружују митска бића и животиње, укључујући и небинарног бизона Фреда којег ословљавају са „они/оно”. Када девојчица упита остале чланове дружине да ли је Фред дјечак или дјевојчица, они одговарају да је оно само Фред и да нема род. У разним епизодама се појављују и други ЛГБТ ликови, попут двојице тата, који су заправо мумије. Они и заједно одгајају дијете.Геј мумијама гласове позајмљују двојица глумаца који су хомосексуалци – Крис Колфер и Ендру Ранелс, док Фреду глас позајмљује „небинарна” глумица Езра Менас. Од када се појавио 15. јула, цртани филм се налази у трендингу на глобалној Нетфликсовој листи и међу 10 најгледанијих серијала је на овој стриминг платформи, преноси Хедлајнер. Нетфликс наставља са својом прљавом подметачином промоције ЛГБТ идеологије кроз продукцију за најмлађе. Скрећемо пажњу родитељима да додатно обрате пажњу на садржаје који су продукцијски изузетно високог квалитета, али су сублиминалне вредносне поруке изузетно опасне за нормалан развој етичности код деце и за разумевање односа између полова. (Редакција iFamNews-а) СВЕЧАНОМ литургијом коју је служио епископ зворничко-тузлански, владика Фотије, литијом кроз варош и ломљењем славског колача, у МЗ Јања у Бијељини је обележен Илиндан, слава црквене општине и месне заједнице.
Ово је 134 година од постојања цркве Светог Илије у Јањи, и обележавања славе ове парохије, на којој традиционално учествују, поред парохијана, и бројни гости из других места Семберије и Подриња. Слави су присуствовали и председник Скупштине града Бијељине, бројни одборници, министар саобраћаја РС, помоћник министра за пољопривреду РС, успешни привредници из региона... - Добро је да смо се сакупили у оволиком броју, да смо заједно са Богом на путу спасења. Различите политике и другачија мишљења, нису разлог да не будемо јединствени у вери православној - истакао је владика Фотије пожелевши присутним верницима да уз молитве Светом пророку Илији, још дуго славе у миру и слози. Пантелија Мићић наставио је дугогодишње црквено кумство покојног градоначелника Миће Мићића, а кум Месне заједнице, градоначелник Бијељине Љубиша Петровић, нагласио је да је кумство у овим крајевима одувек било највећа част. - Молимо се на овом светом месту, заједно са свештенством, да нас Свети Илија и даље окупља, и да у здрављу и слози живе и староседеоци и они који су током рата остали без крова над главом, а нови завичај пронашли у Јањи. И поред свих недаћа, народ се није одрекао славе Светог Илије, и од срца им желим, да још дуго славе - поручио је градоначелник Бијељине Љубиша Петровић. Извор: Вечерње новости Свјетски савјет цркава (ССЦ- енгл. The World Council of Churches) признао је Међународну православну добротворну организацију са сједиштем у Мерилемду (IOCC) као специјализованог партнера у друштвено-црквеним активностима. Тиме ће се поједноставити сарадња између двије институције, рекли су представници те организације. Признање је врхунац дугог и продуктивног односа усмјереног на подршку онима којима је то потребно широм свијета. Међународна православна добротворна организација је од свог почетка радила у сарадњи са Свјетским савјетом цркава на разним хитним иницијативама. Фокус заједничких напора је на црквеном и друштвеном раду, а надахнути су Спаситељевим ријечима:„Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40). Као свеправославна служба, Међународна православна добротворна организација даје јасан примјер шта можемо постићи када радимо за заједничку ствар", рекао је Константин Триантафилу, извршни директор IOCC. „ Прекогранична партнерства су увијек била кључна за рад Међународне православне добротворне организације. Када удружимо снаге да служимо људима којима је потребна помоћ, на крају смо много ефикаснији. То значи да можемо доћи до више људи и пружити им неопходну практичну помоћ, одговарајући на Христов позив“. Свјетски савјет цркава је заједница од 350 цркава из више од 110 земаља свијета, укључујући многе православне јурисдикције на Блиском истоку. Васељенска патријаршија је, такође, члан Савјета. Свјетски савјет цркава представља преко 500 милиона хришћана широм свијета. Од свог почетка 1992. године, организација је пружала развојну помоћ и програме у вриједности више од 715 милиона долара у 60 земаља. Аутор: вјеронаука.нет Извор : басилица.ро Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 1. августа 2021. године свету архијерејску Литургију у манастиру Светог пророка Илије на Дугој Њиви. Била је то прва канонска посеета Преосвећеног Владике од како је у манастир пристигло ново братство превођено високопреподобним игуманом Теофилом (Ђуричићем). Поздрављајући новог братство требавске светиње речима пастирске поуке, Владика је пожелео да игуман Теофил са својим братством иде путем врлине, монашким светогорским путем, али и светосавским путем којим су ишли српски монаси одвајкада: - Лично сам се уверио, боравећи у манастиру Ковиљу, да што је манастирски типик строжи више братије и посетиоца има јер благодат Божја обитава на то месту. Дугогодишња традиција Требаве је да се Свети пророк Илија прославља у недељу пре самог празника. Божанственом Литургијом је началствовао епископ Фотије, док су саслуживали у братској љубави и Христовој оданости архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Светог Николаја на Озрену; архимандрит Нектарије (Тешић), игуман манастира Часног Крста у Сувом Пољу; игуман Павле (Тица), игуман манастира Свете Тројице у Подновљу; јеромонах Јелисеј (Ђукић), сабрат манастира Свете Тројице у Подновљу; и ђакон Немања Спасојевић. У току свете Литургије, Епископ је рукоположио теолога Горана Новића из Осиње у свештени чин ђакона. Свето сабрање је молитвеним појањем украсио Византијски хор Свети Роман Мелод из Брчког. Након литургије преломљен је славски колач са кумовима славља Синишом и Бранкицом Лукић, а затим је молитвено сабрање настављено за трпезом љубави у манастирском конаку.Извор: Епархија зворничко-тузланска ,,Обрадоваће се и веселиће се праведник у Господу.“ Тако пјевамо када прослављамо праведнике Цркве Божије, оне који су ходили правим путем и који су правду Божију, изнад свега, носили у своме срцу, своме дјелу, своме животу. А ево, ми такве праведнике и прослављамо данас, Преподобну Макрину, сестру Василија Великога, која је Василију Великом, Григорију Нисијском и другима Светим оцима Цркве била и као сестра и као мајка. Служећи Господу, а служећи браћи својој и Цркви Божијој, славимо и Светога деспота Стефана Лазаревића, праведника који је некада владао, у древна времена, овим мјестима и крајевима. Једном владар, свагда владар. И његову мајку, царицу Милицу, Евгенију, која је једна од оних удовица косовских, које су градиле себе и жртвовале себе, заједно са својим мужевима, за крст часни и за слободу златну, за Христа Бога, за Царство небеско, вјечно и непролазно. Ево, данас овдје, спомињемо у молитвама и све ове праведне душе Божије, које почивају на гробљу, које су саградиле овај свети храм у коме се сабирамо вијековима, а посебно помињемо данас нашу мајку Марицу и сестру Зорицу, који су овдје нашли покоја, у овом светом гробљу се прибројали својим прецима, да би овдје, на овом светом мјесту, под овим крсним знамењем, очекивале васкрсење мртвих. Које испраћамо, а испратили смо их, а и сад их испраћамо, као и све овдје упокојене, са ријечима ,,духови праведника прослављаће Господа“. Праведници су у рукама Божијим, они су овдје, на овој земљи, били са Богом праведним, живим, вјечним и непролазним, Њега су примили у себе, Његов свети квасац, Његово Тијело и Крв, Његово Свето причешће. Примили су часно Крштење у име Оца, и Сина и Духа Светога, примили су силе божанске у себе, вјечне и непролазне, којима су освештане оне силе које су примили од својих родитеља, тјелесне и духовне, рођене из материнске утробе. Као и ми, као сви људи, поред тих сила Божијих и тих дарова Божијих, које нам дарује Господ преко наше природе људске, и природе у којој се рађамо и живимо, примили су и ту силу Божију, тај квасац Божији. Силу вјечну и непролазну, примили су у себе самога Бога, Његов живот, Његову истину, Његову љубав. И зато је и блажен пут оних који ходе овим путем и они прослављају Господа, праведници. Добро је рекао древни пророк Давид: ,,Рече безумник у срцу своме: Нема Бога.“ Сви они који у Бога не вјерују, они су, несумњимо, иако могу бити учени и доктори, владари и не знам шта, безумници. Сви су они, од првога до последњега, поклоници не живота, не напретка, не људског достојанства, него поклоници смрти. Ништавила! Јер све оно што се догађа на овој земљи, и са нама и међу нама и око нас, ако се завршава гробом, и то гробом без Васкрса, онда шта је то друго него безумље? Таква вјера, то је невјера, а нема горе вјере од невјере. Свака вјера је лажна која не признаје Исуса Христа, који је дошао у овај свијет и овај свијет заквасио собом као вјечним и непролазним Богом и Својим вјечним и непролазним животом. Заквасио је Својим Тијелом и Крвљу. Нијесмо довољно ни свјесни какав је то дар божански! Да се ми сабирамо на Тајној вечери, ево двије хиљаде година, око Христа Господа, и понављамо и слушамо и примамо ријечи Његове: ,,Примите, једите, ово је Тијело моје; пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога завјета, која се за вас и за многе излива за отпуштење гријехова и за живот вјечни.“ Дакле, Светиња Тијела и Крви Господње кроз коју је сами живи Бог присутан међу нама и усељава се у нас кад Га примамо. Господа примамо у тајни Крштења. Како су безумни људи који дјецу своју не крштавају! Осуђују дјецу своју на смрт, на пролазност, на ништавило! На безумље! Дакле, примамо часно Крштење, запечаћујемо се Духом, не само овим духом нашим, којим нас је Бог обдарио кад смо рођени и кад смо створени, који је такође дах Божији, дар Божији, али створени дах Божији, као и наше тијело. Али Дух Божији, којим се запечаћујемо, то је Дух Живота којим дише све што дише и живи све што живи, и на коме почива све што почива и који вјечном радошћу, свјетлошћу, мудрошћу, истином, правдом освјећује свако словесно, људско биће, чинећи га истински словесним. Ако је смрт последња ријеч о човјеку, о људском животу, о човјечанству онда је бесловесност, ништавило, оно што господари живима и мртвима, господари небом и земљом, ништавило је оно из кога се рађамо и коме се враћамо. Тако би то било да овај свијет не почива и није настао кроз живога, јединороднога Логоса Божијег, Сина Божијег, кроз кога је све постало, и да се у овај свијет и у нашу природу пролазну није уселио Он, Својом силом вјечном и непролазном, Својим вјечним животом, Он који је Пут, Истина и Живот, и да не приступамо Светињи Тијела и Крви Његове, примајући тако залог вјечнога и непролазнога живота. То су биле Марица и Зорица. Знамо их, часне и честите, кратко поживјеле овдје на земљи, а ко живи дуго овдје на земљи?! Каква је то разлика између онога који је умро у пет година или педесет или деведесет, као Матусала, како пише у древним књигама, скоро је хиљаду година живио. Све је то кратко и пролазно и ништавно, кад не би било Бога живога, истинитога, у Христу јављенога и нама дариванога. Дакле, праведник се радује и весели у Господу. ,,Блажен је пут којим данас идеш, душо.“ То ми пјевамо када некога испраћамо. За безумнике, за људе без вјере и без страха Божијег, то је безумна пјесма! Пјевати некоме који одлази из овога живота, привидно у смрт, пјевати му да је блажен пут. Тачно, блажен је пут јер иде из пролазности, причешћује се вјечности, непролазности и припрема се, у њедрима Божијим, да чује трубе Судњега дана. ,,Дођите сви који сте уморни и натоварени, ја ћу вас одморити.“ И да чује ријечи Господње: ,,Ви који сте чинили добро, изађите у живот вјечни. А ви који сте чинили зло, у живот пролазности.“ Нема добра, нема разлике између добра и зла, између мржње и љубави, између свјетлости и таме, између лажи и истине, ако Бога нема, који је дародавац добра, дародавац живота вјечнога. Ако Христа нема, ако се Њему не поклонимо, сви они који су овдје похрањени, па и они који су нека друга знамења поставили на својим гробовима, ипак су они били крштени. Чекају они, ипак су се надахнути вјером својих предака трудили да чине добро у својем животу. Тако да ће и њих Господ питати на Страшном суду, не да ли су толико вјеровали у Њега, штета Богу много, вајде од наше вјере, од наше невјере, него ће да пита: ,,Шта сте ви урадили са оним што сам ја вама дао?“ Један потресан догађај, опростите што сам одужио, али морам то да вам испричам. Са покојним, Бог да му душу прости, безбожником Вељком Влаховићем. Био у Швајцарској на лијечењу, пре своје смрти, па каже како га је неки наш новинар интервјуисао шта му је тешко, а он каже: ,,Најтеже је што некакви попови овдје као гавранови долазе у болницу и једва чекају хоће ли неко да умре.“ Долазили су да испрате, да посјете болеснике, то је обичај на западу, и то диван обичај који су сачували, без обзира што су кренули и они у новије вријеме безбожним путевима и све безбожнијим, нарочито они који данас просвјећују човјечанство овим новим поретком, обезбоженим, расхристовљеним поретком који данас господари свијетом. То је њему тешко било. Умро Вељко Влаховић, прошло четрдесет дана. У Београду била једна бака Мара, слијепа, малтене од дјетињства, али, као што су слијепци обично Богом обдарени унутарњим видом, таква је била и она. Имала је једна група богомољаца у Београду која се око ње окупљала, а покојни владика Данило, потоњи будимски, долазио је тамо и читао Свето писмо тим богомољним душама и молио се заједно са њима. Па ће доћи једног дана код баба Маре, а она њему каже: ,,Владико, имам нешто да ти испричам.“ А он каже: ,,Хајде, баба Маро.“ Па каже: ,,Прије неки дан, за мене је и сан и јава сан, пошто сам слијепа, али јавило ми се нешто.Чујем некакав глас: Маро, Маро! Ја мислио да сам мртав, а ја жив.“ Она ће рећи: ,,Па ако си тјелесно мртав, душа ти је жива.“ А онда чује други глас: ,,Вељко.“ А не види ко му говори. ,,Вељко, зове те отац“, она каже. А он ће рећи: ,,Какав отац, Маро? Ја не признајем никаквог оца.“ А она ће рећи: ,,Па чекај, то мора да је небески отац који те зове.“ И каже како га зове и да се ,,Он сав усмјерио према некоме, не видим ко је. Чујем само глас: Вељко, док си био на земљи, дао сам ти разум и памет. Хајде да видимо шта си урадио са оним чим сам те обдарио.“ И каже Мара: ,,Као скамењен он постаде пред неким, не знам пред ким.“ А сигурно пред лицем Божијим. И она каже: ,,А ја дођох теби и да те питам владико: Ко је тај Вељко?“ Па каже владика: ,,Потрефило се четрдесет дана послије смрти Вељка Влаховића.“ Као што је предање Цркве да у четрдесети дан душа излази на први суд пред лице Божије, послије свога упокојења. Па ето и тај Вељко који је порицао Бога, крштене душе је био, из знамените породице, Милинка Влаховића, чувенога мојковачког ратника и онога који је са Костом Пећанцем и војводом Радовићем дизао устанак у Тимочкој крајини 1917. године. Али такво је вријеме било и тако је Вељко Влаховић, послије своје смрти, ипак био прикован пред лице живога Бога. Не само он, него сви они који Га поричу. Богу много вајде од њихове вјере или невјере, али морамо и ми, и сви колико нас има, да положимо рачуна пред живим Богом, без обзира како и чиме се овдје надахњивали на земљи, одрицали или прихватали Бога. Али наравно, најбоље је бити заједно са праведницима Божијим какав је Свети деспот Стефан Лазаревић, владар ове Зете древне, владар Рашке и Србије. Онај који је у пресудна времена био на челу овога распетога народа кроз вијекове, али који је остао до краја и витез Божији, и који је сачувао своју душу и душу свога народа. А посебно његова мајка, Света Евгенија. Таквих мајки ријетко је на земљи бивало, каква је она била. Не само што је све жртвовала за вјеру и отачаство, него је чак, да би спасила свој народ и своју земљу, своје дијете, своју Оливеру дала да буде слушкиња и наложница тадашњег султана Бајазита. Ево, вратила се она на Бешку, тамо код своје сестре Јелене, у старе дане. И ту је сахрањена, понијевши један од најстрашнијих крстова који је ношен од било кога на овим нашим просторима. А и крст наше Зорице, наше Марице, диван Божији крст који су носиле, и као мајке и као супруге. Носиле су часно свој крст. Кратко поживјеле, али својим подвигом, својом врлином, својим богољубљем и својим братољубљем, оне су себе прибројале праведнима. И блажен је пут њихов и пут свих оних који овдје почивају, на овоме светоме гробљу, сабрани око овога светога храма, Светога Јована Крститеља. Његовим молитвама нека би Господ и њих упокојио и све који овдје почивају на овоме гробљу. И нека би Господ и нас утврдио у правди Божијој, у истини Божијој, љубави Божијој. И у вјерности Христу Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Транскрипт Данило Балабан /извор:митрополија.цом |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
March 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|