У недјељу 14. јула 2024. године, у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију (Грузија) одржано је још једно, 69. по реду, саборно крштење, са више од 1.200 дјеце која су постала нова кумчад Његове Светости Католикоса-Патријарха грузијског г. Илије II.
Патријарх Илија II руководи Грузијском православном црквом више од 40 година и човјек је од највећег повјерења у цијелом народу. У настојању да побољша лошу постсовјетску демографску ситуацију у Грузији, Црква је почела да одржава саборна крштења у јануару 2008. године, при чему је вољени примат лично постао кум трећем и наредној дјеци супружника који су били вјенчани у Цркви.
Његова Светост тренутно има више од 48.000 кумчади, саопштила је служба за односе с јавношћу Грузијске православне цркве. Претходно саборно крштење одржано је прошлог октобра. Тада је крштено више од 1.800 дјеце. Припремио вјеронаука.нет на основу писања овог извора

12. јула 2024. године навршило се 30 година од упокојења једног од највећих светитеља 20. вијека.
Свети Пајсије Светогорац* упокојио се у Господу 12. јула 1994. године у 69. години живота, оболевши од рака. Сахрањен је у манастиру Светог Јована Богослова у Суротију код Солуна, који је основао, поред цркве назване по Светом Арсенију Кападокијском, који је крстио будућег светитеља у његовом дјетињству.
Данас је свети Пајсије веома вољен, универзално поштован светац, са црквама посвећеним њему широм православног свијета. Канонизован је од стране Цариградске патријаршије 13. јануара 2015. године, мада га је велики број православних у Грчкој, Русији и Србији сматрао светим док још није био званично канонизован. И ове године, као и сваке године, хиљаде ходочасника стигло је у манастир 11-12. јула на свеноћно бденије и Литургију, чекајући неколико сати у реду да се поклоне његовим драгоценим моштима: Многи ходочасници који су дошли из Грчке и иностранства лично су се присјетили великог светитеља, који је имао велики утицај на њихов духовни живот, преноси Vima Orthodoxias.

*Старац Пајсије рођен је на празник свете Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени свети Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог светог Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христо, како се звао његов деда, и дао му име Арсеније. Свети Арсеније је тада пророчки рекао: „Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник."Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.
После одслужене војске 1949. године, Арсеније одлази на Свету Гору, али само на кратко. Поново се на Свету Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију светог Галактиона, да би се две године касније вратио на Свету Гору у ивиронски Скит светих Архангела.
Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем.
Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада манастиру Велика Лавра.
Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда.
Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру светог Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру светог Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна.

Свети синод Румунске православне цркве званично је одобрио канонизацију више десетина мученика, исповједника и подвижника 20. вијека на засиједању одржаном 11. до 12. јула 20244. године.
Румунска православна црква се од 2021. године припрема за канонизацију низа великих стараца и теолога који су страдали у комунизму, чија су имена постепено објављивана у посљедњих неколико година. Литургијско прослављање њихових канонизација биће обележено сљедеће године, поводом обиљежавања 140. годишњице румунске православне аутокефалности и 100. годишњице од успостављања Румунске патријаршије.
16 нових светаца су: (према новинској агенцији Басилица):
Архимандрит Софијан Богију, игуман манастира Светог Антима у Букурешту, са титулом преподобни исповједник Софијан манастира Светог Антимоса, помен 16. септембра;
о. Димитрије Станилоје, професор богословије у Сибиуу и Букурешту, са титулом Свети исповједник свештеник Димитрије Станилоје, помен 4. октобра;
о. Константин Сарбу, са титулом sвештеномученик Константин Сарбу, помен 23. октобра;
протосинђел Арсеније Бока, са титулом преподобни исповједник Арсеније Прислопски, помен 28. новембра;
о. Илије Лакатушу, са титулом исповједник свештеник Илије Лакатушу, помен 22. јула;
јеросхимонах Пајсије Олару, исповједник манастира Сихастрије, са титулом преподобни Пајсије Сихастријски, помен 2. децембра;
архимандрит Клеопа (Илије), игуман манастира Сихастрије, са титулом преподобни Клеопа Сихастријски, помен 2. децембра;
архимандрит Дометие Манолацхе, са титулом преподобни Дометие Милостиви из Рамеша, помен 6. јула;
архимандрит Серафим Попеску, игуман манастира Самбата де Сус, са титулом преподобни Серафим Многострадални Самбата де Сус, помен 20. децембра;
о. Ливиу Галацтион Мунтеану, професор теологије у Клуж-Напоки, са титулом свештеномученик Ливиу Галацтион из Клужа, помен 8. марта;
архимандрит Герасим Иску, игуман манастира Тисмана, са титулом преподобномученик Герасим Тисмански, помен 26. децембра;
архимандрит Висарион Тоја, игуман манастира Лаиници, са титулом преподобномученик Висарион Лаинички, помен 10. новембра;
протосинђел Калистрат Бобу, исповедник у манастиру Темишењу и Васиову, са титулом преподобни калистрат Темишански и Васиова, помен 10. маја;
о. Иларион Фелеа, професор богословије у Араду, са титулом свештеномученик Иларион Фелеа, помен 18. септембра;
протосинђела Ираклија Флокеја, егзарха манастира архиепископије кишињевске, са титулом преподобни Ираклије Бесарабијски, помен 3. августа;
протојереј Александар Балтага, са титулом свештеномученика Александра Бесарабијског, помен 8. августа
​Припремио вјеронаука.нет на основу писања басилица.ро

Свету тајну крштења, 11. јула 2024. године, обавио је епископ толијарски и јужномадагаскарски г. Продром (Александријска Патријаршија)
На фејсбук страници епархије саопштено је сљедеће:
"Благодаћу Божијом, нашој Православној Цркви приступило је 140 душа свих узраста. Наша срца су испуњена радошћу док видимо ове душе како се поново рађају и корачају путем спасења.У овом светом тренутку, волонтери са Кипра дошли су нам, са љубављу и преданошћу, под руководством оца Василија, старјешине Свете цркве Аја Напа. Њихово присуство је било благослов, обогаћујући наш рад Господњом љубављу и благословом. Наставимо сви заједно, са вјером и преданошћу, да идемо путем духовног раста и божанске благодати, у Светој епархији толијарској и јужномадагаскарској, са Христом као нашим водичем и љубављу према ближњему".

​​Кандидат за предсједника САД Доналд Трамп огласио се поново након покушаја атентата на њега у Пенсилванији.рекавши да је преживио покушај убиства захваљујући Божијој интервенцији.
"Хвала свима на вашим мислима и молитвама, јер је само Бог спријечио да се незамисливо догоди. Нећемо бити у страху, већ ћемо умјесто тога остати устрајни у нашој вјери и пркосни пред злом. Наша љубав иде према жртвама и њиховим породицама", написао је Трамп на мрежи "Truth Social". Он је позвао да на молитву за оздрављење рањених и да "у срцу чувамо сјећање на тако стравично убијеног суграђанина".
У Пенсилванији, на предизборном састанку Доналда Трампа са својим присталицама у граду Батлеру, дошло је до пуцњаве. Трамп је погођен у уво, али му живот није у опасности. Трампов портпарол рекао је да се осјећа добро и да је на прегледу у локалној медицинској установи. Како преноси CNN, позивајући се на агенције за спровођење закона, убица је елиминисан. У пуцњави је једна особа погинула, а два демонстранта су тешко повријеђена. Трамп је изразио саучешће њиховим породицама. Америчка Федерална истражна служба навела је да је инцидент био покушај убиства Доналда Трампа. Према FBI, осумњичени за напад је 20-годишњи Томас Метју Крукс.

Православна црква 15. јула прославља празник Полагања чесне ризе Пресвете Богородице у Влахерни. Према предању, ризу Пресвете Богородице пронашли су блиски сарадници византијског цара Лава Македонског, браћа Галвије и Кандид, у близини Назарета, у кући једне побожне Јеврејке. Одатле су браћа пренијела кивот са великом хришћанском светињом у Цариград, гдје су га са поштовањем примили свети патријарх цариградски Генадије (†471) и цар Лав. У предграђу Цариграда, Влахерни, близу мора, подигнут је храм у част Богородице, гдје је 2. јула 458. године свечано пренесена риза и постављена у нови кивот. Затим су њен свети омофор и дио њеног појаса стављени у ковчег са Богородичином ризом.
Касније су се по молитвама Богородице збивала бројна чудеса у Влахернском храму пред Њеном ризом. Прије свега спас Цариграда од страних освајача. Тако је, на примјер, Богородица спасла град током опсаде Авара 626. године, Персијанаца 677. године, Арапа 717. године, а такође и 860. године од руске флоте кнеза Асколда и Бугара 926. године. ​Наиме, 18. јуна 860. године, руска флота принца Асколда, са преко 200 бродова, налазила се у приобаљу Црног мора код Босфора, полако упловљавајући у Златни рог, угрозивши Цариград. Руски бродови су били толико близу да су видјеле зидине града, истовремено искрцавајући пјешачку војску на обалу. Цар Михајло III (840-867) прекида своје походе против Арапа, и враћа се у Цариград. Цијелу ноћ проводи на молитви ничице на каменом поду Влахернског храма, док је Патријарх Фотије позивао народ на плач и покајање, усрдно молећи Мајку Божију да помогне и спасе град од најезде незнабожачких Руса. Опасност се повећавала сваког часа, а град је био беспомоћан. У таквим околностима, донесена је одлука да се спасавају Црквене светиње, поготово риза Пресвете Богородице, која се налазила ту, у Влахернском храму. Послије свеноћног бденија, ризу Пресвете Богородице носе у литију око градских зидина, њен крај умачу у воду Босфора, и враћају у центар града где се налази црква Свете Софије. Мајка Божија је услишила њихове молитве, заштитила град угасивши гњев руских ратника. Склопљен је мир, и принц Асколд је прекинуо опсаду града. 25. јуна је руска војска почела са повлачењем, понијевши са собом договорену суму новца, као надокнаду. Недјељу дана послије, 2. јула, на исти онај дан када је прије 402. године, по први пут положена у цркву Влахерна, чудотворна риза Мајке Божије је враћена на своје мјесто у ризницу Влахернске цркве. Због тога је Патријарх Фотије, установио празник Полагање ризе Пресвете Богородице, и одредио да се празнује 2. јула. Влахернски храм цркву почели су да посјећују многи ходочасници који су долазили да се поклоне ризи Пресвете Богородице. Године 1434. храм је страдао у пожару (до 19. вијека није обнављана). Међутим, риза је спашена. Светиња је била у Византији неко вријеме до 1453. године. Када су земљу заузели Турци, хришћани су успјели да изнесу вриједну светињу.
Сада се њене честице налазе на различитим мјестима свијета. То су, на примјер, Латеранска базилика у Риму, црква Влахерна у грузијском граду Зугдидија (гдје су смештене друге светиње спасене од пожара у Влахерни, укључујући Богородичин појас). Такође, дио ризе налази се, заједно са другим светињама, у „Дионисијевом ковчегу“ – реликвијару направљеном по наруџбини суздалског кнеза Дмитрија Константиновича (1322-1383). Суздалски архиепископ Дионисије донио је дио ризе из Цариграда у Русију далеке 1381. године. Светиња се вијековима чувала у Благовештенској саборној цркви, а сада се налази у Оружарници Московског Кремља. Године 2008. честица ризе пренесенаа је у Саборни храм Христа Спаситеља.

У суботу, 13. јула 2024. године, на празник Сабора светих дванаест апостола - Павловдан, Његово Преосвештенство епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светих дванаест апостола у Међеђи, уз саслужење свештеника и ђакона бањалучке митрополије. По завршетку Литургије епископ Сава освештао је генерално обновљени парохијски дом. Извор: Инстаграм налог митрополије бањалучке

​Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је извршио освећење капеле Светог Апостола Павла на гробљу у мјесту Трњак које се налази у федералној општини Оџак. Градња ове капеле почела је у новембру 2017. године на иницијативу мјештана који су заједно са свештеником формирали грађевински одбор и отпочели радове. Звоно за капелу је донирао господин Мирко Савић родом из овог села. Оно што је похвално јесте да су донације за градњу ове капеле пристизале и од народа других вјера и нација. Ова капела је Спомен капела за све наше пострадале војнике и војсковође у протеклим ратовима, јер је наша дужност и обавеза да их се стално сјећамо и никада да их не заборавимо. Посебно се овде сваке године 7. Децембра служи помен за 601 пострадалог војника у Другом свјетском рату и неколико жртава из последњег Одбрамбено-отаџбинског рата.
Митрополит Фотије је данас извршио освећење ове спомен капеле, уједно освештао и фреске у храму, а затим са члановима грађевинског одбора, који су кумови данашње славе, сломио славски колач. Освећењу су присуствовали и господин Ђорђе Милићевић, начелник општине Шамац и господин Саво Минић, министар пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Српске. Након молитвеног дијела митрополит Фотије је поздравио вјерни народ, честитао им славу, захвалио им се на уложеном труду у току изградње капеле. Извор: митрополија ЗТ

У Паризу је 51 нобеловац упутио апел вјерским вођама да промовишу примирје у појасу Газе и Украјини током Олимпијских игара. Писмо је упућено: цариградском патријарху Вартоломеју, папи Фрањи, XIV далај-лами Тензину Гјатсо, зараћеним странама, Уједињеним нацијама,Европском парламенту, Парламентарној скупштини Савјета Европе. Изванредни научници и мислиоци су се изјаснили против убијања и нуклеарне пријетње. Добитници Нобелове награде позивају политичаре да траже прекид ватре, а вјерске вође да директно разговарају са народом. Аутори писма су указали на конкретне кораке ка примирју: први корак је прекид ватре, размјена заробљеника и повратак талаца, започињање мировних преговора, а ако политичари не могу да нађу мирно рјешење данас, нека га препусте будућим генерацијама. 
„Број погинулих и рањених у срцу Европе ће до краја ове године премашити милион људи. Ово је први пут од Другог свјетског рата... Током овог рата, свјетски буџети за одбрану су толико порасли да су упоредиви са ресурсима довољним да успоре глобалне климатске промјене. Убијајући једни друге, људи истовремено убијају планету“, наводи се у писму.
Лауреати су позвали да се рјешавање сукоба пренесе на будуће генерације ако се садашњи политичари не могу сложити. „Дајте нашој дјеци прилику да нас надживе. Хајде да се не убијамо, већ да сачувамо планету“, истакли су потписници писма. Тренутно је у току најмање 55 таквих сукоба, а политичари не успијевају да окончају бројне оружане сукобе који и даље муче планету. 
Ко су данас жртве рата?
Већина њих су људи између 30 и 40 година, што значи отприлике 40 година изгубљеног животног века за сваког од њих. Дакле, сваких 100.000 убијених људи једнако је 4 милиона непроживљених година — открића која нису направљена, деца нису рођена, сирочад пате. Ми нисмо представници држава, али ако напори држава да успоставе мир нису довољни, морамо предузети акцију. Молимо вас да то учините! Тражимо вашу помоћ за позивање на прекид ватре и акције усмерене на то.
Прекините ватру!
Прекините губитак људских живота!
Спријечите нуклеарну катастрофу!
Ево потписа оних који су спасили планету од смртоносних болести, открили нове физичке феномене, уредили људски геном, открили ХИВ и Хеликобактер…Ови људи разумију боље од било кога како функционише Универзум. Да би га спасили, захтијевају прекид ратова.
Emmanuelle Charpentier (Chemistry, 2020)
Elias James Corey (Chemistry, 1990)
Alan Heeger (Chemistry, 2000)
Roald Hoffmann (Chemistry, 1981)
Martin Karplus (Chemistry, 2013)
Brian K. Kobilka (Chemistry, 2012)
Yuan T. Lee (Chemistry, 1986)
Morten Meldal (Chemistry, 2022)
Jean-Pierre Sauvage (Chemistry, 2016)
Richard R. Schrock (Chemistry, 2005)
Hideki Shirakawa (Chemistry, 2000)
​Sir James Fraser Stoddart (Chemistry, 2016)
Paul R. Milgrom (Economics, 2020)
Christopher A. Pissarides (Economics, 2010)
Svetlana Alexievich (Literature, 2015)
Elfriede Jelinek (Literature, 2004)
Werner Arber (Medicine, 1978)
Francoise Barre-Sinoussi (Medicine, 2008)
Louis J. Ignarro (Medicine, 1998)
Barry J. Marshall (Medicine, 2005)
Edvard Moser (Medicine, 2014)
May-Britt Moser (Medicine, 2014)
Erwin Neher (Medicine, 1991)
Sir Peter J. Ratcliffe (Medicine, 2019)
Charles M. Rice (Medicine, 2020)
Sir Richard J. Roberts (Medicine, 1993)
Gregg L. Semenza (Medicine, 2019)
Hamilton O. Smith (Medicine, 1978)
Jack W. Szostak (Medicine, 2009)
Carlos Filipe Ximenes Belo (Peace, 1996)
Mairead Corrigan-Maguire (Peace, 1976)
Beatrice Fihn (Peace, 2017)
Tawakkol Karman (Peace, 2011)
Denis Mukwege (Peace, 2018)
Dmitry Muratov (Peace, 2021)
Maria Ressa (Peace, 2021)
Oscar Arias Sanchez (Peace, 1987)
Jody Williams (Peace, 1997)
Pierre Agostini (Physics, 2023)
Barry Clark Barish (Physics, 2017)
Steven Chu (Physics, 1997)
Andre Geim (Physics, 2010)
Brian D. Josephson (Physics, 1973)
Takaaki Kajita (Physics, 2015)
Klaus von Klitzing (Physics, 1985)
Ferenc Krausz (Physics, 2023)
Michel Mayor (Physics, 2019)
Roger Penrose (Physics, 2020)
William D. Phillips (Physics, 1997)
Torsten N. Wiesel (Medicine, 1981)
Finn E. Kydland (Economics, 2004)

Његово Блаженство Архиепископ атински и све Грчке Јероним II присуствовао је, у сриједу 10. јула 2024. године, у Великој сали Националног и Каподистријанског универзитета у Атини, обиљежавању 50. годишњице од турске инвазије на Кипар*.
Догађају је присуствовала предсједница Републике Грчке Катерина Сакеларопулу и предсједник Републике Кипар, Никос Христодулидис, који је одржао говор. Били су присутни и бивши премијери, представник Владе, министри, неколико митрополита, народни посланици и академици. Архиепископу су саслуживали архимандрит Варнава Теохарис и протођакон Димитрије Фокианос.

*Инвазија Турске на Кипар, покренута 20. 7. 1974. ГОДИНЕ био је турски војни одговор на државни удар на Кипру 1974. у ком је збачен кипарски предсЈедник архиепископ Макариос III, а на власт постављен Никос Сампсон. Државни удар на Кипру наредила је војна хунта у Грчкој, а извршила га Кипарска национална гарда. Турска је употребила тај државни удар као разлог за инвазију и окупацију великог дела острва. У јулу 1974. турске снаге су напале и заузеле 3% острва, пре прекида ватре. У међувремену је војна хунта у Грчкој оборена и замењена демократском владом. У августу 1974. Турска је наставила напредовати освајајући приближно 40% острва. Линија раздвајања након примирја августа 1974. постала је тампон зона Уједињених нација на Кипру и обично се назива Зеленом линијом.

Глас о светој браћи, која су све бесплатно исцјељивала, без обзира ко им се обратио, раширио се међу људима. Учитељ Козме и Дамјана, који их је некада учио вјештини лијечења, завидио им је на слави. Позвао их је у планину да сакупљају љековито биље, убио их и бацио њихова тијела у ријеку. Било је то  284. године.
​Црква слави свете мученике и бесребренике  браћу Козму и Дамјана 14. јула. Молимо им се за изљечење од разних болести. Многи данашњи љекари поштују браћу исјелитеље као своје заштитнике.

Цртежи Наталије Кондратове /Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

У трећу недјељу по Духовима, на Св. литургији чита се мали одломак из Јеванђеља по Матеју, неколико стихова чувене Христове „Бесједе на гори“. У „Бесједи на гори“ изнесена је суштина хришћанског учења. Ту су сабране главне Христове ријечи о моралној слици хришћанина, то су његове нове заповијести које човјечанству дају етичке норме и вриједносне смјернице, нове циљеве овоземаљског живота, пут ка спасењу.
Христов језик је препун слика, алегорија. Његове ријечи не могу се схватити дословно, нити сувише апстрактно, нагађање је, такође, немогуће. Мора се запамтити да је Господ говорио обичном народу тако да је смисао реченог био јасан. У говору је користио оне фразе које су тадашњим Јеврејима биле разумљиве. Како то рече наш владика Николај Велимировић: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, тако рећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати“.
Ако поново пажљиво прочитамо редове Јеванђеља видјећемо да се предложени одломак Бесједе на гори може подијелити на три конвенционална дијела. Први нам говори о свјетиљки тијела - оку. Под оком, према Теофану Затворнику, треба разумјети ум, а под тијелом сво устројство душе. У књизи „Мисли за сваки дан у години“ он даје сљедеће објашњење за овај одломак:
„Ако око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тијело тамно бити (Мт, 6,22-23). Оком се овдје назива ум, а тијелом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу“.
„Оно што око значи тијелу, то значи и ум души“, објашњава свети Јован Златоусти. Ако вам је око лоше, ако је око болесно или нечисто, онда слабо види и тада ће вам цијело тијело бити мрачно.
О овоме нам Теофилакт Охридски каже: “… ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тијело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога свијета) осљепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цијела душа, а с њом још више и тијело.
А владика Николај у својој Омилији на Трећу недјељу по Духовдану каже:„Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница“.

Желећи да јасније покаже да двије бриге не могу коегзистирати у човјековом срцу: брига да се угоди Богу и брига за богатство, Спаситељ даје још један примјер: „Нико не може два господара служити. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“. У почетку Спаситељ говори једноставно о два господара, не именујући их по имену, како би се слушаоци сложили да Он говори истину. Затим именује оне на које је мислио под господарима: „Не можете служити Богу и мамону, већ морате изабрати једно од двоје: или Бога или мамона. 
Владика Николај каже:“ Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети“.
А Св. Теофан Затворник: „Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак 1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио“.
Мамон је ријеч арамејског поријекла која означава богатство и похлепу. Ријеч је о персонификацији среброљубља. Сиријци су Мамона називали богом или идолом богатства, а Јевреји су ову ријеч схватали једноставно као богатство. „Мамон је свака неистина“, тумачи блажени Теофилакт, „али неистина је ђаво. Поставили смо себи господара ђавола када вршимо његову вољу, баш као што свој стомак чинимо богом; зато не можемо да радимо за Бога ако радимо за мамона “. „Човјек ће“, каже блажени Августин, „или мрзети Бога и волети ђавола, или ће бити ревносан за ђавола и запостављати Бога. Тако је и са грешним људима, иако никада не признају да воле Сатану, али мрзе Бога “. „Ако сте роб свакодневних брига“, каже свети Филарет, „онда не можете истовремено бити и Божји роб“. „Бог“, учи свети Златоуст, „једном заувијек рекао да служење Богу и мамону не могу бити уједињени. Јер мамон заповиједа да крадемо туђе, а Бог заповиједа да дајемо своје; Бог заповиједа да водимо чедан живот, а мамон да живимо расипно; Мамон заповиједа да се пије и насити, а Бог, напротив, да обуздавамо стомак; Бог заповиједа да презире права световна добра, а мамон - да се држимо за њих; како онда кажете да служење Богу и мамони могу да се комбинују заједно? " Не, не само да вам штети зависност од богатства, већ чак и прекомјерна брига за најнужније ствари:“ Зато вам кажем: „Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути“. А било је таквих изабраника Божјих који су буквално испунили ове Христове ријечи; нису размишљали данас о томе шта ће сутра јести, гдје ће положити главу; јели су оно што им је Бог послао, настанили су се тамо гдје су морали, и Бог је очигледно над њима манифестовао свој чудесни Промисао: многима је слао храну чак и преко Анђела. Такав је био преподобни Александар Цариградски, оснивач манастира будних (акимита, неусипајучих). Такав је био преподобни Висарион, чији је сав живот био као живот птице небеске  јер је читав живот је лутао пјесковитом пустињом, немајући ни ћелију ни непотребну одјећу. Таква је била преподобна Марија Египћанка, која дуги низ година није видјела лице човјека ...

Поводом новоканонизоване Свете дјеце мученика јастребарских и сисачких служена је света архијерејска литургија у Храму Свете Петке у Сиску. Литургију је служио Његово преосвештенство еписком буеносајерски и јужно-централно амерички Кирило. Епископ Кирило је и администратор Митрополије загребачко-љубљанске. Литургији су присуствовали: Јелена Милић амбасадорка Србије у Хрватској, Милорад Пуповац СДСС, Милорад Арлов предсјеник Одбора за помоћ КиМ из Српске. Присутна и била Невенка Кончар, рођена у селу Милошеву у Градишци 1937. године, преживјели логораш у дјечијем логору у Сиску и Јастребарском.
Тропар, глас 1.
Православља изданци
и у телу анђели и нови страдалници, показали сте се,
о, младенци, у Јастребарском и Сиску храбро пострадавши,
украсили сте Цркву
која вам вапије: Слава Христу који вас прослави,
слава Њему који вас овенча,
слава Њему који нам
кроз вас кротост дарује.
Извор:РТРС

​У Храму Светих апостола Петра и Павла у Притоци код Бихаћа прослављена је храмовна слава и обављено прво крштење након 15 година, а друго послије рата. Парох бихаћки Славиша Милиновић рекао је да је слава храма у Притоци обиљежена молитвено, у присуству четрдесет вјерника.
- Након литургије обављено је и крштење, друго у периоду послије рата и прво, ево, након 15 година. Посебно је јер се крстио човјек који је родом испод Козаре - рекао је свештеник Милиновић.
Он је подсјетио и на историју овог храма који датира из 1897. године.
- Из Храма светих апостола Петра и Павла у Притоци Срби су одведени на Гаравице, гдје су мученички пострадали, а Храм је 1941. године спаљен, порушен и уништен. Он данас свједочи о мученичком животу Срба из Бихаћа и чека обнову - истакао је о. Славиша Милиновић. Кум храмовне славе био је Жарко Ковачевић из села Велики Радић из Босанске Крупе. Извор: СРНА

​Двадесет година се чекало на благословене дане када ће се најприје довршити, а затим и освештати храм Светих апостола Петра и Павла на Бајковцу на Немањићкој гори Озрен. Велико освећење храма је извршио Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије уз саслужење архимандрита Гаврила, игумана озренског; протојереја-ставрофора Николе Пекића, пароха лончарско-вучиловачког; протојереја-ставрофора Зорана Трипића, пароха лозничког; протојереја-ставрофора Милоша Тришића, архијерејског намесника тузланског; и протођакона Немање Спасојевића и Лазара Илића. митрополита Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Радослав Милановић, заједно са браћом свештеницима и мноштвом верног народа озренског краја, који је упутио топле речи добродошлице свом архипастиру и замолио га да се у молитвама које буде узносио помоли се за сав српски род и Републику Српску. Ни висока летња температура није спречила вернике да молитвено присуствују и учествују у троносању светог храма, јер су две деценије чекали да добију свој храм и сада су залагањем свог свештеника Радослава и заједничким трудом и улагањима за двје године завршили храм и спремили га за освећење.
Светој архијерејској Литургији молитвено су присуствовали г. Озрен Петковић, начелник општине Петрово; г. Борис Јеринић, градоначелник Добоја; као и г. Недељко Чубриловић, министар саобраћаја и веза Републике Српске. После чина великог освећења храма и свете архијерејске Литургије уприличено је послужење за све присутне и велико народно весеље. Кум освећења храма био је г. Слађан Јовић, директор Железница Републике Српске, а овогодишњи кум славе је г. Драган Драгић, обојица су родом из Бајковца. Истакнути трудбеници и приложници у току изградње светог храма су добили и архијерејске грамате у знак захвалности за њихов допринос. Извор: Епархија зворничко-тузланска

По благослову Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, Његово Високопреосвештенство митрополит волоколамски Антоније, предсједник Одјељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије, посјетио је Рим и Ватикан 11-12. јула 2024. године. 11. јула, у Дому Свете Марте у Ватикану, јерарха је примио папа Фрања.Током састанка размотрена су питања међуцрквених односа и заједничких напора у хуманитарној сфери.
Митрополит Антоније служио је 12. јула Божанствену Литургију у храму Свете великомученице Катарине у Риму. Истог дана, предсједавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије имао је низ радних састанака у Римској курији. Посебно је обавијестио саговорнике о текућем прогону канонске православне цркве у Украјини. Поред тога, митрополит волоколамски Антоније детаљно је објаснио однос Руске православне цркве према документу „Fiducia supplicans“ и упознао са одговором Синодалне библијско-богословске комисије на њега.

У суботу се навршило 250 година од када се мошти Светог Димитрија Новог налазе у Букурешту.
У Букурешту су, 12. јула одржане свечаности у част 250. годишњици од преноса моштију Светог Димитрија Новог. У петак увече, предвођени патријархом румунским Данилом, румунским и бугарским јерарсима, свештенослужитељима, десетине хиљада вјерника учествовало је у литији у центром румунског главног града Букурешта. Празновање је почело свеноћним бденијем у Патријаршијској саборној цркви. Потом је патријарх Данило освештао кивот у којем се чувају мошти светитеља. За годишњицу, кивот је поправљен и углачан. Након освећења, кивот са моштима је свечано изнесен из саборног храма и отпочела је литија у којој је учествовало више десетина хиљада вјерника.
Како преноси басилица.ро, литија се одвијала упркос врућини од четрдесет степени. „Вјера је топлија од спољашње температуре“, рекао је овом приликом архијереј Румунске цркве епископ праховски Тимотеј. Епископ се обратио вјерницима пастирском ријечју и заблагодарио им на учешћу у молитвеном опходу. „Вјера је топлија од спољашње температуре“, рекао је овом приликом јерарх Румунске Цркве епископ праховски Тимотеј. На крају литије, патријарх румунски Данило честитао је вјерницима празник и подсјетио окупљене на духовни подвиг Светог Димитрија и околности под којима су његове мошти донесене у Букурешт прије 250 година. „Два и по вијека мошти Светог Димитрија Новог биле су штит, извор радости и мира, утјеха и благослов за становнике града Букурешта и за све вјернике који су га тражили у својим молитве, чудеса светитеља, произашла из милосрдне љубави према страдалним људима“, рекао је патријарх Данило. Да подсјетимо, традиција литије са моштима светог Димитрија потиче из 19. вијека. 
Како су мошти Светог Димитрија стигле у Букурешт?
Историјски контекст у којем су поштоване мошти стигле у главни град Румуније био је током руско-турског рата (1768-1774). Борбе су се водиле на румунском тлу и јужно од Дунава. Када је руски генерал Иван Петрович Салтиков? стигао са својом војском у село Басараб, наредио је да се свете мошти Светог Димитрија однесу у Русију како би спријечио Турке да их оскрнаве. Док је литија са моштима пролазила кроз Букурешт, богати трговац румунског поријекла по имену Хаци Димитрије, заједно са митрополитом влашким Григоријем II, молили су руског генерала да преда поштоване мошти румунском народу и митрополији земље као утјеху за многе материјалне штете и страдања које су Румуни претрпјели током рата, тим прије што је Свети Димитрије био влашког поријекла. Генерал је био убијеђен и испунио њихову жељу. 13. јула 1774. године мошти Светог Димитрија положене су са великим почастима у Митрополитској катедрали у Букурешту.
Духовни заштитник Букурешта
Свети Димитрије Нови, био је монах XII вијека, а проглашен је за „Заштитника Букурешта“ 1792. године, за вријеме митрополита Филарета II (1792-1793). Од тада је поштован као заштитник града. Међутим, поштовање светитеља касније је генерализовао патријарх Јустинијан Марина, у вријеме атеистичког комунистичког режима. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је 28. фебруара 1950. године да уопшти култ Светог Димитрија Новог. 27. октобра 1955. године Румунска православна црква га је канонизовала. Као духовног заштитника Букурешта, Светог Димитрија Црква памти по чудима која су се чинила у тешким периодима за становнике града: епидемији куге 1813-1815, године. епидемији колере 1831. године, великом пожару 1847. године и пандемији корона вируса 2020. године. Свети синод Румунске православне цркве одлучио је да празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт унесе у црквени календар Румунске православне цркве на свом засиједању 5. јула 2022. године. Празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт одржава се сваке године 13. јула. Недавно се на новчаницама појавио лик Светог Димитрија Новог, који ће ускоро бити постављен и на грбу Букурешта (садашњи грб, усвојен 1994. године, приказује Св. Димитрија Мироточивог Солунског). Патријарх румунски Данило покренуо је ову иницијативу прошле године.​
Прво литургијско славље
Обиљежавајући 250 година од доласка моштију Светог Димитрија, Румунска патријаршија је организовала неколико јубиларних догађаја почевши од првих мјесеци године. У марту и априлу организовано је историјско поклоничко путовање током којег су часне мошти Светог Димитрија посјетиле 123 парохије и манастира Архиепископије букурештанске. Од 10. до 14. јула одржан је обиман литургијски програм. 

*Гроф Иван Петрович Салтиков је био руски фелдмаршал, генерал-губернатор Москве од 1797. до 1804. године

Сабор Светих славних и свехвалних апостола-Павловдан је празник који наша Црква прославља 13. јула по новом календару, а 30 јуна по јулијанском календару. Мада сваки од дванаест великих апостола има свој посебан дан када се слави, ипак је црква одредила овај празник за саборни празник свих апостола заједно, и уз њих Павла. На данашњи празник прослављају се апостоли: Петар, Андреј Првозвани, Јаков и Јован Заведејеви,Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левије прозвани Тадеј (Јуда Јаковљев)),  Симон Зилот, Матија (изабран умјесто Јуде Искариотског) и Павле. Сви апостоли су сем Јована мученички страдали: Петар – распет на крст главом окренутом на доле; Андреј – распет на крст; Јаков Зеведејев – посјечен; Филип – распет на крст; Вартоломеј – распет на крст, па одеран и посјечен; Тома – избоден са пет копаља; Матеј – спаљен; Јаков Алфејев – распет на крст; Тадеј – распет на крст; Симон Зилот – распет на крст; Матеј – каменован, па мртав посјечен сјекиром; Павле – посјечен. Сабор светих славних и свехвалних апостола пада на дан након празника светих апостола Петра и Павла-Петровдана. У Синаксару Цариградске Цркве на данашњи дан празнује се не само сабор Свете Дванаесторице, него и Свете Седамдесеторице апостола. Цар Константин Велики (306—337) саградио је у Цариграду храм у име дванаест апостола.

​Ово није истина. Апостоли су се цијенили и признавали њихов узајамни допринос у проповиједању јеванђеља. Упркос чињеници да су то били веома различити људи, да су вршили апостолску службу у различитим дијеловима Римског царства и да су међусобно врло мало комуницирали, ми празнујемо њихов спомен истог дана и најчешће их приказујемо заједно на иконама. То није случајно: апостоли Петар и Павле називају се Првоврховним, тј. они су супериорнији од других по својој важности за хришћанску мисију и формирање хришћанске цркве. Међу њима су заиста постојале разлике, али оне су ријешене током отворене дискусије, прожете духом братске хришћанске љубави. Прије него што пређемо на дискусију међу апостолима, подсјетимо се укратко какви су људи били.
Петар
Апостол Петар, прости, необразовани човјек, који је зарађивао за живот риболовом, један је од првих апостола које је сам Христос позвао. Петар се одликовао горљивим карактером, био је врло искрен и частан у својим ријечима и поступцима. Био је први од апостола који је отворено исповиједио Исуса као Месију и Сина Божијег. Када је Христос питао коме се апостоли клањају, Симон - тако се до тада звао Петар - рекао је: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16). И чуо је у одговору Спаситељево обећање: Благословен си, Симоне, сине Јонин, јер ти ово није открило тело и крв, већ Отац мој који је на небесима; и кажем вам: ви сте Петар (на грчком „петрос“ је камен - прим. аут.), и на овој стени ћу саградити Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт 16,17-18) .
Петар је непосредни очевидац свих главних догађаја Христовог земаљског живота. Гледао је светлост Тавора током Преображења, био је поред Господа током Његове молитве у Гетсиманском врту, покушао је да заштити Исуса од војника који су дошли да га ухвате, за шта је чак користио и мач. Господ је често разговарао са упутствима и упутствима директно са Петром. А разговор између Христа и Петра послије Васкрсења један је од најдужих дијалога између Спаситеља и Његовог ученика у цијелом тексту Јеванђеља.
Павле
Апостол Павле је - бар до свог чудесног обраћења Христу -био сушта супротност Петру. Рођен је у породици римског грађанина јеврејског поријекла. У то доба, право римског грађанства, била је привилегија која се давала врло малом броју становника провинција. Павле, који је рођењем добио јеврејско име Савле (име Павле је римског поријекла), одрастао је међу фарисејима - ревносним присташама и скрусулозним извршиоцима Мојсијевог закона. Грчки језик је знао од дјетињства и стекао је одлично богословско образовање под вођством учитеља Гамалила, који је уживао апсолутни ауторитет у академској заједници.
Павле је био смирен, разборит полемичар, суптилни теолог који је комбиновао јеврејску религиозну мудрост и грчко философско оруђе и дипломата који је знао како да нађе прави приступ разним саговорницима. „И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за јеванђеље, да будем његов заједничар“ свједочио је о себи у Посланици Коринћанима (1 Кор 9, 20-22). Па ипак - Павле није био међу Христовим ученицима . Напротив, прије обраћења био је жестоки прогонилац хришћана.
Али постоје заједничке црте које су спојила ову двојицу различитих људи - снажна вјера, искрена потрага за истином, горуће срце и велика жеља да цио живот служе Богу и пренесу ову истину другим људима. Ови квалитети су у великој мјери одредили изузетну улогу апостола Петра и Павла у историји Цркве и њихов ауторитет у ранохришћанској заједници.
Сад о несугласицама.
Од самог почетка мисионарског рада Петра и Павла, њихово проповиједање било је усмјерено на различиту публику. Петрова мисија одвијала се углавном међу Јеврејима, док је Павле настојао да радосну вијест пренесе незнабошцима. О томе је и сам писао: „…када увидјеше да је мени повјерено јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане“ (Гал 2,7).
Мора се рећи да је апостолска посланица у првим данима послије Педесетнице у принципу била упућена прије свега Јеврејима. Апостолима који су одрасли у традиционалној старозавјетној култури, васпитани на правилима и нормама Закона, било је тешко да превазиђу уобичајену национално-вјерску парадигму. Поред тога, на тај начин су буквално испунили завјет самог Господа, Који их је посебно послао изгубљеним овцама дома Израиљевог: “ Него идите најприје изгубљеним овцама дома Израиљева"! (Мт 10,  6).
Петар је, да би прихватио идеју о могућности проповиједи незнабошцима, било потребно виђење, које је имао док се молио на крову куће Симона Кожара: “изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос.  И видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу“. Трипут му се с неба спустило платно са нечистим животињама, које Јевреји нису јели, трипут је чуо глас који му заповиједа да устане закоље и поједе, и још трипут као одговор на Петрово одбијање (Нипошто, Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто)  глас Божији му говори: „Што је Бог очистио ти не погани“ (Дјела апостолска 10, 13-15). Послије тога је крстио капетана Корнелија, који је раније био незнабожац, и све укућане, а затим је о томе испричао осталим апостолима. „А чуше апостоли и браћа који бијаху у Јудеји да и незнабошци примише ријеч Божију. И кад узиђе Петар у Јерусалим, препираху се с њим они из обрезања, Говорећи: Ушао си необрезаним људима и јео си с њима. А Петар им отпоче излагати по реду…“. Саслушавши га „заћуташе, и слављаху Бога говорећи: Заиста и незнабошцима даде Бог покајање за живот“ (Дјела 11, 18).
Овај покрет ка незнабошцима изазвао је забуну код Јевреја који су се обратили Христу, који су и након крштења наставили да поштују многе обичаје старозавјетног закона. Немајући никаквих основних примједби на апостолску мисију међу незнабошцима, они су захтијевали од посљедњих да  слиједе и поштују основне норме јудаизма, прије свега, обрезање. Таква осјећања утицала су и на апостоле. Петар овдје није био изузетак. На тој основи су настала неслагања између њега и апостола Павла.
Спор и помирење
Павле описује околности спора између апостола у свом писму Галаћанима, који су, такође, изнијели горе описане тврдње против хришћана који су изашли из незнабожаца. Павле пише да је Петар, боравећи у Антиохији, лако комуницирао са незнабошцима, укључујући и заједничко јело с њима, али пошто су тамо дошли хришћани из Јерусалима, који су раније били Јевреји, снебиваше се и одвајаше, бојећи се оних који су из обрезања (Гал (2, 12). Павле је био огорчен таквим понашањем апостола, које је, по његовом увјерењу, противријечило истини Јеванђеља (Гал 2, 14) и отворено пред свима (Гал 2, 14) осудио Петра: „А када дође Петар у Антиохију, супротставих му се у лице, јер бјеше за осуду“ ., замјерајући му лицемерје: “Али кад видјех да не иду право истини јеванђеља, рекох Петру пред свима: Када ти који си Јудејац живиш незнабожачки а не јудејски, зашто нагониш незнабошце да живе јудејски?
Показало се да је питање односа према бившим незнабошцима толико важно да је постало главни предмет расправе на јерусалимском (или другачије - апостолском) сабору, који се одржао 49. Главни говорници на сабору били су апостоли Петар, Павле и Јаков, брат Господњи, који је због свог аскетског живота уживао посебно поштовање међу јудео-хришћанима. Учесници сабора изнијели су своја разматрања и дошли до једногласног мишљења: одбачена је потреба да се крштени незнабошци обрежу и поштују друге старозавјетне обреде и ритуале. Саборна посланица, која је послата антиохијским хришћанима, каже:  „Јер угодно би Светоме Духу и нама да никакво бреме више не мећемо на вас осим овога што је неопходно: Да се чувате од жртава идолских и од крви и од удављенога и од блуда, (и што нећете да се чини вама не чините другима); од овога ако се чувате, добро ћете чинити. Будите здраво“ (Дјела апостолска 15,  28-29).
А шта је са апостолима Петром и Павлом? Осим кратке епизоде ​​у Антиохији, у Новом завјету не налазимо доказе да је однос међу њима био нарушен сукобом. Као што се види из текста књиге Дјела апостолских, одлука Апостолског сабора донесена је уз помоћ Духа Светога и уз општу сагласност његових учесника. Павле је наставио да проповиједа и задржао поштовање према Петру као једном од стубова младе хришћанске цркве, како га сам назива у писму Галатима. И Петар се поклонио мудрости и интелигенцији свог брата, иако је открио да су у Павловим посланицама “… нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу“ (2 Петр 3, 16), што неуки не могу да разумију.
Апостоли Петар и Павле су изванредни мисионари свог времена на којима је благодат Божја очигледно почивала. Они су испунили Христове ријечи: „Ко вјерује у мене. дјела која ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити; јер ја идем Оцу своме“ (Јн 14, 12). Њиховим молитвама болесници су добијали исцјељења, мртви су васкрсавали, окови су се распадали. Чувши њихово ватрено проповиједање, хиљаде људи се обратило Богу. Током свог живота имали су врло мало личних контаката, али су се духовно сјединили међусобно у смрти: отприлике у исто вријеме оба апостола су мученички пострадала у Риму, главном граду царства, који је, захваљујући њиховом проповиједању, убрзо постао средиште хришћанства. Извор: фома.ру/ преод; вјеронаука.нет

Прослављајући апостоле Петра и Павла истог дана, изгледа да Црква жели да нас подсјети на различитост људских карактера и путева који воде ка Богу. Оба апостола називају се проврховним, али њихово првенство није нимало исто. Петар је током свог земаљског живота био један од најближих Христових ученика, а Павле уопште није имао никакве везе са јеванђеоским догађајима. Проповиједање је започео много касније, а чак није био ни „званично прихваћен“ као један од дванаесторице апостола. Па ипак, можемо најопштије упоредити ове две судбине.
Петар је био ожењен, а Павле је одлучио да увијек остане самац како породични послови не би ометали његов главни позив. Петар је био једноставан галилејски рибар. Павле је, пак, припадао елити. Као Фарисеј, он није требао само зарони у тумачење Мојсијевог закона – већ је требало да примијени овај закон у пракси, и жестоко се бори са хришћанима, које је сматрао јеретицима, лично путујући у Дамаск да би казнио невјернике. Петар је, такође, ватрен, али на другачији начин. Управо је он, без оклијевања, изговорио много прије Васкрсења Христовог: „Ти си Христос, Син Бога живога“. У животу сваког од ове двојице апостола догодила се прекретница. Павлу се васкрсли Христос јавио на путу за Дамаск и од тог тренутка његов живот био је посвећен проповиједању Онога Којег је претходно прогонио. А за Петра је, напротив, такав тренутак био одрицање, које је оплакивао читав свој живот. Дакле, шта спаја животни пут двојице овако различитих људи? Љубав према Христу, од Којег их ни прогон, ни затвор, ни сама смрт нису могли одвојити.
Свети апостол Петар - старији брат апостола Андреја Првозваног - прије своје апостолске дјелатности био је рибар, имао је жену и двоје дјеце и звао се Симон. Био је прост, сиромашан и богобојазан, како о њему каже свети Јован Златоусти. „Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар“- тако је рекао Господ када је Андреј к њему довео свог брата Петра (Јн 1, 42). И премда је Петра одмах обузела пламена љубав према Господу, Спаситељ га није одмах позвао на апостолску службу, већ када су у њему ојачали вјера и одлучност.
Убрзо је и сам Господ посјетио Петрову кућу и додиром руке излијечио његову ташту од грознице (Мк 1, 29-31). Од своја три изабрана ученика, Господ је удостојио Светог Петра да буде свједок његове Божанске славе на Тавору (Мт 17, 1-9; Лк 9, 28-36), Његове Божанске моћи током васкрсења Јаирове кћерке (Лк 8 , 41-56), Његово божанско молитвено бденије у Гетсиманском врту (Мт 26, 37-41). Апостол Петар је био толико горљиво предан Господу Исусу Христу у својој служби да му је Господ чешће од других допустио да открије своје људске слабости, назиђујући овог и друге ученике који су заборављали ријечи: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15, 5).
На примјер, свети Петар је био једини од ученика који је, препознавши Господа Исуса Христа како хода по мору, кренуо да га сретне на води, али изненада посумњавши у Божанску помоћ свог Учитеља, почео је да се дави, али је спасен од Господа, који му је замјерио недостатак вјере (Мт 14, 28-31). Свети апостол Петар био је једини од ученика који је на Господње питање, за кога Га сматрају, одмах одговорио: „Ти си Христос, Син Бога Живог“ (Мт 16,16). Апостол Петар је био једини који је бранио Господа од оних који су дошли да ухвате Учитеља и одведу Га на страдање и смрт. Такође, био је једини ученик који је, кад је био у искушењу, трипут се одрекао Христа. Међутим, Господ је, прихвативши сузно покајање свог ученика, удостојио да буде први од апостола који ће сагледати самог Воскрслог (Лк 24, 34).Господ Исус Христос вратио му је апостолско достојанство, повјеривши му да пасе његове словесне овце.
Након Силаска Светог Духа на апостоле, љубав апостола Петра према Господу толико се подигла да се није устручавала да се испољи у својој горљивој исповијести, у учињеним чудима у име Христово, у радости својој да поднесе сваку тугу, прогонство и неимаштину, у спремности да прихвати смрт на крсту за Учитеља. Прогоњен од Синедриона, апостол Петар је неустрашиво, са великом смјелошћу проповиједао Васкрслог Христа у лице онима који су га разапели и забрањивали Му да проповиједа о Њему (Дјела апостолска  4, 13-20; 5, 27-32).
Снага ријечи апостола Петра била је толико снажна да је његова кратка бесједа хиљаде људи обратила Христу (Дјела 2, 41; 4, 4). Његово исповиједање вјере Христове пратили су чудесни знаци. Према његовој ријечи, осуђени за злочин предали су дух (Дјела 5,  5-10), а мртви су поново устали (Дјела 9, 40), хроми су почели да ходају (Дјела 3, 1-8), раслабљени су били излијечени (Дјела 9, 32 —34), болесници су добијали благодатну помоћ чак и од додиривања његове сјенке (Дјела 5, 15).
У својим апостолским путовањима (историчари цркве их броје шест), која је свети Петар извршио из Јерусалима , проповиједао је јеванђеље у Самарији и Јудеји, Галилеји и Кесарији, Сирији и Антиохији, Феникији и Кападокији, Галатији и Понту, Витинији и Троји, Вавилону и Риму, Британији и Грчкој. У Кесарији Палестинској свети Петар први од Христових ученика отворио је врата вјере незнабошцима, крстивши римског капетана  Корнилија (капетан чете која се зваше Италијанска) и његову родбину (Дјела апостолска 10).
Познате су двије посланице апостола Петра које припадају 63. и 67. години. Апостол подстиче новообраћене хришћане да не подлегну клеветама, пријетњама и прогонима, подстиче их да не одступају од чистоте хришћанског живота како би удовољили незнабошцима; осуђује лажне пророке и лажне учитеље који укидају све моралне принципе с обзиром на лажно схваћену хришћанску слободу и негирају Божанску суштину Спаситеља.
У Риму је сам Господ објавио апостолу Петра о његовој блиској смрти (2 Петр 1, 14). По наредби цара Нерона, који је жудео да се освети апостолу за смрт свог пријатеља Симона врача и за обраћење вољених жена Христу, свети апостол Петар је 67. године, вјероватно 29. јуна, био разапет. Прије свог мучеништва, сматрајући се недостојним да прихвати исто погубљење као и његов вољени Учитељ, апостол Петар је замолио мучитеље да га разапну наопачке.
Свети апостол Павле поријеклом је  из венијаминовог племена, а прије апостолске службе звао се Савле. Рођен је у киликијском граду Тарсу, од племенитих родитеља и имао је права римског грађанства. Савле је васпитан са одговарајућом строгошћу у отачком закону и припадао је секти фарисеја. Да би наставио школовање, родитељи су га послали у Јерусалим код чувеног учитеља Гамалила, који је био члан Синедриона. Упркос вјерској толеранцији свог учитеља, који је касније примио свето крштење, Савле је био побожни Јеврејин који је у себи подстицао мржњу према хришћанима. Одобравао је каменовање  Светог архиђакона Стефана чији је био рођак према неким свједочењима као његов рођак, а чак је чувао одјећу оних који су каменовали светог мученика: „ А свједоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла“ (Дјела апостолска 8, 3). Тјерао је људе да хуле на  Господа Исуса Христа: „често их мучећи приморавах да хуле“ (ДАП 26, 11), па чак и тражио од Синедриона дозволу да прогоне хришћане ма гдје се појавили и доводио их везане у Јерусалим (ДАП  9, 1-2).
Једном, било је то 34. године, на путу за Дамаск, када како сам Савле каже „иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче“. Божанска свјетлост, која је надмашила сунчеву свјетлост, изненада је заслијепила на Савла. Сви војници који су га пратили пали су на земљу али али не чуше гласа који је Савлу рекао: „Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је против бодила праћати се“.
Савле је упитао: "Ко си ти, Господе?" Глас је одговорио: „Ја сам Исус Назарећанин, којег ти гониш“. Устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш. „И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск“.
У Дамаску је провео три дана у посту и молитви, не једући и не пијући ништа. У овом граду је живио један од 70 -рице Христових ученика, свети апостол Ананија. Господ му је у виђењу открио све што се догодило Савлу и заповиједио му је да оде до њега како би положио руке на њега и вратио му вид (ДАП 9, 10-12). Апостол Ананије је испунио заповијест и одмах, као да је крљушт спала са Савлових очију, и он је прогледао и одмах је примио од Ананије свето крштење. (Крштење Савлово догодило се 37. године послије Христа).
Примивши свето крштење, Савле је назван Павлом и постао је, по ријечима светог Јована Златоустог, јагње од вука, грожђе од трња, жито од пљеве, пријатељ од непријатеља, богослов ог богохулника. Свети апостол Павле почео је усрдно проповиједати по синагогама у Дамаску да је Христос заиста Син Божији. Јевреји, који су га познавали као прогонитеља хришћана, сада су распламсали бијесом  и мржњом према њему и одлучили су да га убију. Међутим, хришћани су спасили Павла: помажући му да се склони од потраге, спустили су га у корпи с прозора куће низ градски зид.
У виђењу, којем је апостол Ананија удостојен, Господ каже да је апостол Павле „суд избрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве одабраним сасудом“ (Дјела апостолска 9, 15). Добивши упутства од Господа о евангелизацији, апостол Павле почео је да проповеда веру Христову међу Јеврејима и, посебно међу незнабошцима, лутајући од земље до земље и шаљући своја писма (број 14), која је написао на начин и који, према светом Јовану Златоустом, затварају Васељенску цркву попут зида изграђеног од непопустљивог.
Просвећујући народе Христовим учењем, апостол Павле је кренуо на дуга путовања. Поред свог поновљеног боравка у Палестини, ишао је да проповиједа о Христу у Феникији, Сирији, Кападокији, Галатији, Ликаонији, Памфилији, Карији, Ликији, Фригији, Мизији, Лидији, Македонији, у Италији, на острвима Кипар , Самотракија, Самос, Патмос, Родос, Мелит, Сицилија и друге земље. Моћ његовог проповиједања била је толико велика да Јевреји нису могли ништа супротставити сили Павловог учења: “А Савле се већма сиљаше и забуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос“ (Дјела апостолска 9, 22). Чак су га незнабошци молили да им проповиједа ријеч Божију: “А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре“ (Дјела апостолска 13, 42-44).
Снага ријечи апостола Павла праћена је чудима: његова ријеч лијечила је болеснике (Дјела 14, 10; 16, 18), ударала врачара Елима сљепилом „да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме“ (Дјела 13, 11), васкрсавала мртве (Дела 20, 9-12 ); чак су и ствари светог апостола биле чудесне - од њиховог додиривања постигнута су чудесна исцјељења, а зли духови су напустили запосједнуте: “Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дјела апостолска 19, 12). За добра дјела и ватрену проповијед, Господ је удостојио свог вјерног ученика да буде узнесен на треће небо. Према сопственом признању светог апостола Павла „ би однесен у рај, и чу неисказане ријечи којијх човјеку није слободно говорити“ (2 Кор 12, 2-4).
У свом непрестаном труду апостол Павле је подносио небројене невоље. У једној од посланица признаје да је више пута био у тамницама и много пута умирао. „Од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; Трипут сам био шибан, једном су камење бацали на ме, три пута се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам у дубини морској. Много пута сам путовао, био сам у страху на водама, у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом“ (2 Кор 11, 24-27).
Свети апостол Павле подносио је све своје потребе и туге са великом понизношћу и сузама захвалности (Дјела 20, 19), јер је у свако доба био спреман да умре за име Господа Исуса (Дјела 21, 13). Упркос непрестаном прогону који је апостол Павле трпио, такође је осјећао велико поштовање према себи од својих савременика. Пагани, видјевши његова чуда, пружише му велику част: “И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе“ (Дјела 28, 10); становници Листре због чудесног изљечења хромих препознали су га као бога (ДАП 14, 11-18); име Павлово користили су Јевреји за уроке (Дјела апостолска 19, 13). Вјерници са највећом ревношћу чували су апостола Павла (Дјела апостолска 9, 25, 30; 19, 30; 21, 12); Опраштајући се од њега, хришћани су се са сузама молили за њега и, љубећи га, пратили (ДАП 20, 37-38); неки коринтски хришћани називали су се Павловим (1 Кор 1, 12).
Према неким предањима, апостол Павле је помогао апостолу Петру да побиједи Симона врача и преобрати двије вољене жене цара Нерона у хришћанство, због чега је осуђен на смрт. Други извори указују да је разлог погубљења апостола Павла била чињеница да је прешао у хришћанство, главни царски пехарник. Према неким извјештајима, дан смрти апостола Павла поклапа се са смрћу апостола Петра, по другима се то догодило тачно годину дана након распећа апостола Петра. Као римски грађанин, апостол Павл је посјечен  мачем.
Поштовање светих апостола Петра и Павла почело је одмах након њиховог погубљења. Мјесто њиховог сахрањивања било је свето за ране хришћане. У IV вијеку, свети равноапостолни Константин Велики (+337) подигао је цркве у част светих најистакнутијих апостола у Риму и Цариграду. Њихово заједничко празновање - 29. јуна - било је толико широко распрострањено да је познати црквени писац 4. вијека, свети Амвросије, епископ Медиолански (+397), написао: „... њихово празновање не може се сакрити ни у једном дијелу свијета". 
Свети Јован Златоусти у својој бесједи на празник апостола Петра и Павла каже: „Шта је веће од Петра! Шта је равно Павлу у дјелу и ријечи! Они су надмашили сву земаљску и небеску природу. Везани тијелом, постали су супериорнији од анђела ... Петар је вођа апостола, Павле је учитељ васељене. Петар је узда злих Јевреја, Павле је призивалац незнабожаца; и видите врховну мудрост Господњу, који је изабрао Петра од рибара, Павла од произвођача коже. Петар - почетак православља, велики свештенослужитељ Цркве, неопходан савјетник хришћана, ризница дарова небеских, изабрани апостол Господњи; Павле је велики проповједник истине, слава васељене, уздиже се у висине, духовна лира, орган Господњи, будно кормило Христове Цркве“.
Прослављајући на овај дан успомену на Првоврховне апостоле, православна црква прославља духовну чврстину светог Петра и ум светог Павла, пјевајући у њима слику обраћења оних који гријеше и реформишу: у апостола Петра - слику онога који се одрекао Господа и покајао се, у апостолу Павлу - слика онога који се одупирао бесједи Господњој, а затим повјеровао.

Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

На обали језера, на преврнутом чамцу, сједио је човјек и плакао. Да га је неко сада видио, био би веома изненађен. Па, заиста, чудно је - брадат човјек, велики и снажан, а сузе рони као дјевојчица! Али у овом часу није било никога ко би се изненадио туђим сузама - била је ноћ.
Током дана овдје су се обично окупљали рибари, код својих чамаца, поправљали су једра, сушили мреже и једноставно лежерно причали о својим рибарским пословима.. Али сада су сви људи још спавали, около је било тихо. Само су пробуђени пси понекад договарали лењу прозивку над успаваним рибарским селом. Усамљени човјек је плакао без јецаја и без ридања. Сузе су му полако цуриле низ чупаву браду и капале на пијесак.

Много ноћи заредом долазио би овдје у исто вријеме - послије кукурикања првих пијетлова. Сви знају да они  пјевају своју јутарњу пјесму по мраку, када се чак ни уска трака зоре још није појавила на хоризонту. И сваки пут, пробуђен од пијетловог кукурикања, човјек више не може да заспи.
Тихо, да не би провудио уснулу жену, устаје из кревета, облачи се и пролази кроз цијело село овдје, до пусте обале.
Мјесец се огледа у тамној води језера. Понекад дува ноћни вјетар. Вода се таласа и ломи рефлектовану мјесечеву свјетлост на хиљаде малих свјетала. Али човјек гледа преко воде, у мрачну даљину. Као да тренутно није овде. Био је одсутан. Поглед му је био уперен у прошлост. Ту је остала његова радост и снага, његова љубав и част. Одатле му сваке ноћи, уз кукурикање пијетла, стид његова, која се никаквим сузама не може опрати...Човјек се звао Петар.
Једна за другом, пред оћима му пролазе слике онога што се догодило прије само неколико недјеља. Након - празничне вечере, заједно са најближим пријатељима, одлазе из града у Гетсимански врт, гдје су обично ноћивали.
И задржавши дах слушају горке ријечи свог учитеља Исуса:
-Кажем вам, сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ.
А Петар ударајући се у прса рече му: - Чак и ако се сви уплаше и побјегну, никада те нећу напустити и остаћу уз тебе до краја! 
И на крају крајева, Петар није лагао. Заиста је врло храбра и веома одана особа. И био је спреман  да да свој живот за свог вољеног Учитеља. Али шта он чује у одговору?
-И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се трипут одрећи.
Ово је за ватреног и храброг Петра, било веома увредљиво слушати, па још и у присуству пријатеља! Најзад, сви су знали да је он поштен човјек и да никога није издао. Петар је закорачио и још одлучније поновио: "Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху". Остали ученици, који су раније престрашено ћутали, пожурили су се, и такође, почели да говоре да су спремни да умру са Учитељем. Исус је поново погледао Петра. И кренуо је даље стазом, не рекавши ништа.

У Гетсиманском врту
Петар, сједећи на обали језера, подиже поглед. Изгледао је као да се пробудио из сна. Изнад, на црном небу, блистале су велике звијезде. Баш као оне страшне ноћи када су чувари храма и слуге првосвештеникове дошли у Гетсимански врт да ухапсе Исуса.
Петар се сјетио како је грмље пуцкетало и из мрака, попут духова ноћу, људи су се појављивали са палицама у рукама и стали у полукруг. Као издајник, Јуда је пољубио Учитеља, дајући стражарима знак кога треба да ухвате. "А они ставише руке своје на њега и ухватише га".
Али Петар се није плашио мноштва наоружаних људи. Није ни чудо што је са собом увијек носио кратки мач. Сада је вријеме да се то спроведе у дјело! Оштрица је као муња бљеснула у полумраку лампиона и бакљи. Петар је попут вихора улетио  у њих, одгурнуо их од Исуса, па чак и једном од њих мачем нанио рану /одсјекао уво првосвештениковом слуги Малху-принједба преводиоца/. Љут и застрашујућ, стао је испред запрепашћених стражара, закривајући Учитеља својим тијелом. Крв је капала са кратке оштрице на траву. А Петар је био спреман да га поново искористи. Ниједан непријатељ се не би усудио да додирне Исуса!
Али онда се зачуо тихи глас Учитеља иза леђа: "Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?"
Петар се збуњено освртао око себе, не знајући шта даље. А Исус, одгурнувши га, закорачи према стражарима и  на сав глас: "Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме".
Стражари су се опоравили и поново кренули на Христа. Остатак ученика је у страху побјегао на све стране. А Петар је стајао са мачем у руци и није знао шта даље. Заиста је био спреман да се бори до смрти - сам против свих. Али Исус је ово зауставио. И сада му стражари увијају руке конопцима, и нико више не обраћа пажњу на Петра. Размисливши на тренутак, Петар је донео одлуку и тихо нестао у грмљу.
У међувремену су стражари везали Исуса и одвели га у првосвештениковој кући. А Петар се прикрао иза њих. И заједно са свима ушао је у првосвештениково двориште, претварајући се да је један од слуга.

У дворишту првосвештеника
Мјесечеве таласе на води узбуркао је ноћни ветар. Петар је поново прекинуо своја сјећања и ставио главу у руке. Да ли се тамо, у Гетсиманском врту, плашио за свој живот? Зар није био спреман да умре бранећи Исуса? Не! Исус му је рекао да стави свој мач у корице. А шта је друго Петар могао да уради? Уосталом, није побјегао, као остали ученици.
Дошавши, тајно, у двориште првосвештеника, желио је да буде са својим вољеним Учитељем до самог расплета догађаја. Шта ако буде дао знак Петру - дејствуј, сада можеш. Тада би свима показао за шта је способан његов мач! Али ... не може се заваравати. Петар је схватио да се заправо тамо, у дворишту, веома плашио. Толико да готово није знао шта се около дешава и шта он сам ради и говори. Није ни знао да колики је страх осјећао ...
Петар се сетио, а сузе су наставиле да теку низ ожалпшћене боре на његовом лицу.
- И ти си био са Исусом Назарећанином. Врисну слушкиња која је износила смеће из првосвештеникове куће. „Видјела сам те са овим ...“ Климнула је главом према кући у којој је Исус одведен на испитивање. - Зашто ћутиш? Теби се обраћам! - слушкиња спусти канту са смећем на земљу, ослони песнице на своје бујне бокове и захтјевно погледа у Петра.

Гријао се уз ватру заједно са осталим слугама, ни жив ни мртав од страха. Највише би волио да нестане, потоне у земљу, буде негдје далеко, далеко одавде. Али ова гласна жена стоји пред њим. И он треба нешто да одговори одмах. Покушавајући да свом гласу да што више самопоуздања, Петар је рекао: 
-"Не знам шта говориш. Ја први пут видим овог човјека". 
Слушкиња је пришла ближе и почела пажљиво да посматра Петрово лице. Било је хасно да није била сасвим сигурна у своје претпоставке. Напокон се, одмахнувши руком, окренула и наставила својим послом. Петар је одахнуо. Али онда је видио да га људи који су стајали поред ватре гледају са сумњом.
- Зар те нисмо видјели са Њим у храму? На крају крајева, ти си заиста један од ученика овог Исуса!
Петар се запрепасти:
- Не, гријешите. Сигурно сте ме помијешали са неким другим.
Слуге су у невјерици одмахивали главама, али нису се расправљали. Заиста, можда су погријешили.
У међувремену, испитивање се завршило. Везаног Исуса извели су из куће да одлуче о његовој даљој судбини. Сада је Он стајао овдје, у дворишту, мало даље. Двојица високих стражара гледали су да се Он не окреће према слугама окупљеним у дворишту и да ни са ким ни разговара. Њихове вође су знале снагу Исусове ријечи, па су одлучили да се заштите.
Људи који су стајали крај ватре живнули су. Сви су се питали како ће се завршити прича са хватањем овог необичног Учитеља из Галилеје. Прије само неколико дана, цио Јерусалим га је дочекао као новог цара. А сада - ево га, стоји свезаних руку, окренут зиду. Да ли је заиста преварант и бунтовник? Вјероватно је тако, пошто је првосвештеник наредио да Га ухапсе. Тако важна личност не може погријешити!
Изненада је један од слуга још једном добро погледао Петра и рекао: 
-Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац,  и говор ти је сличан.
Петрове ноге су се готово савиле од страха. Тада се он се поче клети и заклињати. Сакупивши посљедње остатке своје воље, гласно је рекао да сви чују:​ 
-Не знам тога човјека о којем говорите.
Једва је то рекао када је негдје у комшилуку пијетао гласно закукурикао. Исус, стојећи уза зид, окренуо се и погледао Петра. И с ужасом се сјетио Учитељевих ријечи изговорених у Гетсиманском врту: „Прије него што пијетао закукуриче, одрећи ћеш се Ме трипут ове ноћи“. Петар је схватио да је управо то учинио сада - одрекао се Исуса трипут. И напуштајући двориште, горко је заплакао.Није више видио како су слуге и стражари почели да се ругају Учитељу и туку Га по лицу. Ноге као да су га носиле све даље и даље од мјеста гдје је управо издао најдражег Човјека.

Потом ће услиједити још много страшних, великих и невјероватних догађаја. Пресудом римског намјесника, Исус ће бити убијен најстрашнијом казном - распећем на крсту. И након три дана Он ће васкрснути. Петар ће својим очима видјети Његову празну гробну пећину.
Васкрсли Исус ће се јавити ученицима неколико пута након Његовог васкрсења. Али од те страшне ноћи Петар више неће моћи мирно да слуша пијетлово оглашавање. Сваки пут кад би зачуо пијетлово кукурикање, пробудио би се у хладном зноју и сјетио  шта би желио да заборави ...
Ни данас, пробуђен кукурикањем, више није могао да спава. И сада сједи на преврнутом чамцу на ивици мрачне воде, погрбљен и погнуте главе. А сузе као да му лију из очију и он их никако не може да заустави. Али постоји једно сјећање које не боли, већ напротив, загријава му душу.

На Тиверијадском језеру
Послије Исусовог васкрсења, ученици су се вратили из Јерусалима у своју домовину - у Галилеју, на обали Тиверијадског језера. Били су рибари прије него што их је учитељ позвао да проповиједају јеванђеље. И мислили су да ће Исус ускоро постати нови израиљски цар и да ће му помагати у разним државним пословима. Али то се није догодило. Умјесто земаљског царства, Исус је добровољно прихватио срамотну смрт. Шта је преостало Његовим ученицима? Вратили су се кући и поново наставили риболов. Штавише, сам васкрсли Исус им је наредио да оду у Галилеју, гдје ће их срести.
И на крају, Он се ученицима показао по трећи пут, управо овдје, на обали, на рибарском пристаништу. Поново су сви заједно сједили крај ватре и вечерали као у стара времена. А онда је Исус изненада питао Петра:
- Љубиш ли ме већма него ови? 
Петар је био изненађен овим питањем. А онда је одговорио:
-Да, Господе! Ти знаш да те љубим. 
Исус, настављајући да га гледа право у очи, поновио је своје питање:
-Симоне Јонин! Љубиш ли ме?
Петар се осјећао нелагодно. Зашто Учитељ то пита? Зар не вјерује у искреност свог одговора?
Рече му: да, Господе! ти знаш да те љубим. Рече му Исус: паси овце моје.
Али Исус је трећи пут питао:
Симоне Јонин! Љубиш ли ме?   
Петар се растужио. Сјетио се како се те страшне ноћи трипут одрекао Исуса. И схватио је да му сада Учитељ даје прилику да свједочи трипут своју љубав према Њему .И рече му:
-Господе! ти све знаш, ти знаш да те љубим.
Рече му Исус: паси овце моје. 
Наравно, није мислио на праве овце и јагњад, већ на људе који ће чути за Њега и доћи у Цркву да наслиједе вјечни живот. Овим ријечима је натјерао Петра да схвати да му је опростио одрицање и да га је поново шаље на апостолску службу. На крају крајева, и за најгоре дјело човјек се може искрено покајати.

Петар се сјетио ових Исусових ријечи које су попут зрака свјетлости дотакле његово измучено срце. Исправио се и погледао површину језера. Вода више није била тамна. Свитало је. На хоризонту се пробијала танка трака јутарње зоре. И што се више раздањивало, постајало је мирније у Петровој души. Сузе му више нису текле низ образе. Пред њим је био сјајан живот испуњен служењем Богу и људима. Не може бескрајно да себе да кажњава за оно што му је већ опроштено. Петар је још једном погледао у гримизну зору. На тренутак је затворио очи. Затим је устао и кренуо широким, самоувјереним кораком према селу преко којег су с различитих крајева чула пијетлова кукурикања. Почео је нови дан.
Аутор: Александар Ткаченко/ извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

​У петак, 12. јула 2024. године, на празник Светих апостола Петра и Павла, Његово Преосвештенство епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, служио је Свету архијерејску Литургију у Придворном храму Свете Тројице у Бањој Луци уз молитвено присуство Његовог Високопреосвештенства архиепископа и митрополита бањалучког г. Јефрема и саслужење свештеника и ђакона митрополије бањалучке. На Светој Литургији, епископ Сава рукоположио је дипломираног теолога Милана Шућура у чин ђакона.

... Два младића иду уском улицом која води од Јерусалимског храма. О нечему се жестоко расправљају. Зауставили су се на раскршћу, и почели да вичу, машу рукама, доказујући свако своје. Чини се  још само мало - и младићи ће напасти један другог! Најзад се један окреће и брзо одлази. Тешко је замислити да ови дебатанти имају много тога заједничког - они су рођаци, дуги низ година су се школовали у истом граду од истих учитеља... Ускоро ће имати још један сусрет. И биће много горе од уобичајене расправе на улици ... Али да кренемо редом.
Стефан и Савле – тако су се звали ови младићи. Били су у рођаци. Обојица су Јевреји, обојица су дошли у Јерусалим да проучавају древни Мојсијев закон. Можда су се чак срели на часовима истих учитеља, слушали иста учења. Шта их је толико подијелило и натјерало да се свађају?
И ево у чему је ствар. Једном је Стефан чуо глас о Исусу, изузетном учитељу из Галилеје, који говори невјероватне ствари и чини чуда. Младић се толико заинтересовао да је одлучио да се придружи онима који су слиједили Исуса. Ријечи Христове, Његове проповиједи толико су погодиле Стефана да се младићу свијет преокренуо! Све се промијенило, све је заискрило новим бојама, све поуке које је Стефан добијао од својих некадашњих учитеља изгубиле су смисао... Стефан је постао вјерни, одани ученик Христов, један од апостола Спаситеља. Сада је и сам исповиједио вјеру у Христа.

​А шта је са Савлом? Овај млади човјек био је заокупљен проучавањем. Бриљантно је учио! Велики учитељ Гамалил га је подучавао Тори - главном јеврејском закону. Савле, природно способан, надмашио је своје вршњаке у знању и марљивости. Штавише, био је из племените, поштоване породице и наслиједио је титулу римског грађанина од својих родитеља – а Јудеја је тада била управо под влашћу великог и снажног Римског царства. Мало ко је могао да добије титулу римског грађанина. То је власнику дало посебне привилегије, отворило пут до високих положаја. Римски грађани имали су право гласа када се одлучивало о најважнијим државним питањима. Римским грађанима се чак судило по посебним правилима. Једном рјечју, Савле је имао свијетлу будућност, па није желио да зна ни за каква друга учења и нове истине које су разни лутајући проповједници нудили људима. Штавише, док је Стефан слушао Христову проповијед, Савле је постајао све строжи и нетолерантнији према онима који су се усуђивали да одступе од древног јеврејског закона. Као и његов отац, Савле је постао фарисеј - утицајна личност у Јерусалиму и ... побожни прогонитељ хришћана. 
Тако су се путеви Савла и Стефана раздвојили. Али када би се несугласице младића ограничиле само на спорове! Нажалост, ускоро су се сударили под много тежим околностима.
Чувар одјеће
Прошло је неколико година од распећа Христовог, Његовог Васкрсења и Вазнесења. Апостоли су наставили да причају људима о васкрслом Спаситељу...Ево трга у Јерусалиму. Данас је овдје гужва. У центру окупљене масе људи је човјек који страствено и ентузијастично проповиједа. Ко је он? Да, то је... Стефан!
Младић више није само Христов сљедбеник: због његове јаке вјере апостоли су га изабрали за помоћника. Он није само проповиједао – активно је учествовао у пословима хришћанске заједнице и био одговоран за многе ствари: организовао је вечере љубави које су организовали апостоли, дијелио одјећу сиромашнима, помагао сиромашнима...
Управо сада он говори људима о Христу. Али како се Стефан не боји? На крају крајева, његови непријатељи могу бити у окупљеној маси људи!

Јеврејски свештеници већ узвикују нешто љутито и љутито, подстичући окупљени народ да прекине проповијед. Стражари се већ крећу кроз гомилу. Тада је Стефан опкољен... Ухапшен је!
Стефан је убрзо изведен пред суд. Не признаје своју кривицу. Напротив, он оптужује јеврејске свештенике да су убили Исуса. Они су огорчени до крајности. Стефан је осуђен и одвучен иза градских зидина. Побјеснели Јевреји бацају своју горњу одјећу на гомилу, стављају неког поред ње да чува, а сами узимају камење са земље и ... почињу да га бацају на несрећног Стефана!
Али, чекај..... Лице тог чувара одјеће дјелује познато...Је ли то... Савле?! Али шта он ради овдје? Да ли заиста помаже убицама свог рођака?!
Да! Док чува одјећу џелата, Савле посматра како Стефана каменују. Камење лети и лети. Стефан је већ окрвављен. Моли се за своје мучитеље, моли Христа да прими његову душу и... умире пред Савлом.
Тако је Стефан постао први хришћански мученик. 
Шта је са Савлом? Да ли је могуће да се послије тако страшног масакра, чији је свједок и учесник постао, ништа није промијенило у његовом животу? Замислите не. Ево га, жив и здрав, успјешан и богат. Утицајни, просперитетни римски грађанин у Јерусалиму.
Савле иде у Дамаск
Прошле су године. Након Стефановог каменовања у Јерусалиму, почело је гоњење хришћана. Христове ученике су тражили, прогањали, хапсили, затварали, чак и убијали, сматрајући их непријатељима јеврејске вјере. Хришћани су били принуђени да напусте град и сакрију се на другим мјестима. Савле је са све већом ревношћу учествовао у прогону. Успио је да направи много невоља у Јерусалиму, нанио је много зла људима. Истина, Савле је то учинио, мислећи да чини добро – искрено је вјеровао да је хришћанство опасно за његову вјеру. На крају дође прогонитељ јерусалимском првосвештенику. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим. Првосвештеник је Савлу дао писмо упућено вођама јеврејских заједница сиријског града Дамаска, да би помогли Савлу да ухапси хришћане и доведе их у Јерусалим. И тако је, Савле кренуо на пут ка Дамску.

Свјетлост и глас
Врео дан. Пут води кроз стјеновиту пустињу. Врући ваздух трепери изнад њега... Шта је то? У даљини се ковитла прашина. Чују се кораци... Ово је Савле са својим сапутницима који се крећу из Јерусалима у Дамаск. Горући поглед, одлучан корак, иде самоувјерено ка непријатељу. Савле иде у рат... са хришћанима.
Три стотине километара дијели Јерусалим и Дамаск. Није им први дан на путу и ​​још је дуг пут до тога. Уморни. А сунце пече немилосрдно до подне ...Одједном - шта је то? Свјетлост! Каква сјајна свјетлост са неба! Зраци су погодили Савла право у лице!

​Фарисеј пада на земљу, покривши уши. А онда чује Глас:
— Савле! Савле! Зашто ме гониш?
- Ко си ти, Господе? Савле упита.
„Ја сам Исус кога ти гониш. Тешко ти је против бодила праћати се.
Људи у близини стајали су забезекнути. Савловог саговорника нису видјели. Али ко му се обраћа? Коме он упућује своја питања? Тренутно се дешава нешто невјероватно...
А разговор се наставио:
- А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (ДАП 9, 3-6).
Савле је послушно устао. Само... Шта му је?! Очи су му отворене, трепће, трља очи шакама, а не види ништа!.. Савле је ослијепио!
Зачуђени Савлови сапутници подижу га под лактове. Савле је шокиран. Шта је то? Зашто тако јако свјетло, а затим тама? Зашто су сапутници сада принуђени да га воде у Дамаск за руке, као дијете? Шта су значиле ријечи Господње? И како да настави да живи сада – слијеп и беспомоћан? Читав живот мрзитеља хришћана у трену се преокренуо.

Неочекивани гост
Пратиоци су довели ослијепљеног Савла у Дамаск, и оставили га у једној од кућа. Три дана није ништа видио. Три дана није ништа јео ни пио.
Одједном се на прагу куће појавио човјек. Ко је он? Доктор? Свештеник? Не. Зове се Ананија и он је... Христов ученик!
Али како је Ананија завршио овдје, у кући у којој се налазио прогонитељ хришћана? Зашто би дошао у код непријатеља? Можда није знао ко је и зашто стигао у Дамаск?
Не, Ананија је много чуо о Савлу. И – најгоре! Чуо како је овај ратоборни римски грађанин прогонио и убијао његове другове. Такође је знао за сврху са којом је Савле стигао у град. Али дан раније, Ананију се сам Господ јавио у виђењу:

Ананија! А он рече: Ево ме, Господе!  А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер Гле, он се моли Богу.
Био је веома изненађен! Али Господ је инсистирао: А Господ му рече: Иди, јер Ми је он сасуд изабрани, да изнесе Име Моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име Моје.
Зашто је Господ назвао Савла „изабраним сасудом“? Шта то значи? Бог је изабрао такву слику да објасни да је Савле, као сасуд, био испуњен силом Божијом, да је морао да испуни посебан задатак, да само за њега ријеши изводљив задатак од Господа. Шта је овај задатак, биће јасно касније. У међувремену, Ананија се није усудио да се супротстави Ријечи Божијој. Учинио је све како је Господ заповиједио: ушао је у кућу у којој је био Савле, положио руке на њега говорећи:
​Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога. И одмах отиде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се. И узевши храну, окрепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.
Ко није вјеровао Савлу?
Савле је повратио снагу и остао у Дамаску још неколико дана. А онда је отишао у пустињу. Требало му је времена – шок свега што му се догодило био је превелик, његови погледи и увјерења су се превише промијенили. Савле се спремао да изађе да проповиједа. Уосталом, у то вријеме није било Светог писма, већ само усмених предања о Христу, чији су чувари били апостоли, који су и сами видјели и чули Господа. Савле још није могао да се научи вјери од апостола – они му нису вјеровали, сјећајући се да је донедавно био прогонитељ и мучитељ хришћана. Савле је имао само један начин да схвати вјеру – молитву у самоћи, удубљивање у себе и откровења од Самог Христа.
Коначно, из Арабије, Савле се вратио у Дамаск. Обратио се људима проповиједајући Христа, али ... они му нису вјеровали! Људи су га слушали и шапутали: „Није ли ово Савле, прогонитељ из Јерусалима? Говорио је једно, а сада – сасвим друго! Да ли је искрен? Може ли му се вјеровати...? Било је оних који нису сумњали: да, Савле је сада такође сљедбеник Исусовог учења. Али умјесто да пођу за проповједником да се окрену вјери, ови људи су се разбјеснели и одлучили да га убију!

Бјекство
... Над Дамаском - дубока ноћ. Огроман мјесец јарко осветљава градске зидине. На капији неке фигуре покушавају да се сакрију у сјенци. Ово су Јевреји. Овде су даноноћно дежурни да убију Савла ако буде хтио да побјегне из града. Стражари не одлазе ни ноћу...Т-с-с! Какво је то шуштање?.. Спушта се корпа са зида даље од капије на конопцу! Шта је у њој? Можда лопови износе украдено из града? Или неко покушава да прокријумчари забрањену робу ван градских зидина? Не, у корпи је човјек! То је... Савле! Да, уз помоћ ученика, Савле је надмудрио стражаре и изашао из града неопажен, жив и неповријеђен. Тајно је отишао из Дамаска у Јерусалим. Стигавши у престоницу, Савле се придружио Исусовим ученицима, упознао се са апостолима Петром, Јаковом, испричао како је видио Господа и шта му је Бог говорио. Тако је, чинило се, Савле нашао свој нови дом, гдје је могао да живи окружен браћом по вјери, заједно са њима да служи Богу и ближњем. Али Бог је имао посебан пут за њега. Морао је да оде у далеке земље да однесе вијест о Христу људима који су тада вјеровали у друге богове. Управо је то био задатак за који је Господ назвао Савла својим „изабраним сасудом“.
Кроз олују, врућину и хладноћу
Савле је кренуо на путовања. Некада дрски, горди, љути фарисеј, а сада скромни хришћанин, оснивао је заједнице вјерника у различитим градовима. Понекад када је отишао, људи су имали питања. Тада им је Савле писао посланице. Савле је морао да пређе хиљаде километара - на бродовима, на коњу, а понекад и пјешке. Посјетио је разне земље, градове проповиједајући о Христу. Доживио је опасне авантуре на својим мисионарским путовањима, бродоломе, вјетрове и олује, врућину и хладноћу, неколико пута био близу смрти и неким чудом избјегао је...
Прошавши кроз многа искушења, Савле се још више промијенио – све што је раније било важно за прогонитеља хришћана постало је празно и непотребно за хришћанског мисионара. Сада је другачији, а чак је и изабрао друго име за служење Христу – Павле. И данас га знамо под овим именом: некадашњи Савле – то је велики апостол Павле.
Ревнитељи старе јеврејске вјере су пажљиво и опрезно посматрали Павла. Били су веома огорчени на све што је чинио бивши фарисеј. Дуго су размишљали како да поступе са хришћанским мисионартом. Коначно, када је Павле још једном завршио у Јерусалиму, градски свештеници су нашли изговор да га ухвате... И после-неког времена, Павле се налази у Риму. На крају крајева, он је римски грађанин - и суђење му се мора одржати у престоници Римског царства. Тада је владао окрутни цар Нерон. Суђење је одржано. Павле је осуђен на смрт. Пострадао је за Христа, као некада Стефан.
***
Ето то је била једна задивљујућа прича о човјеку који није видио Христа у свом земаљском животу, али је чувши глас Спаситеља у пустињи, потпуно се промијенио и постао један од највећих учитеља који је проповиједао Јеванђеље многим, многим народима. Прича о Савлу који је постао Павле.
Извор: Фома.ру/ превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Иницијатива посланика биће разматрана у парламенту.
Сенатор Маурицио Гаспари (Maurizio Gaspari), шеф посланичког клуба Напред Италијо (итал. Forza Italia), поднио је приједлог закона у Сенату који има за циљ да се успостави "порођајни приход" за Италијанке које одлуче да не абортирају. Мјера предвиђа мјесечну субвенцију од 1.000 евра док дијете не напуни пет година преноси Оrizzontescuola.it. У тексту, састављеном од два члана, предлаже се да се ова економска корист одобри резидентним италијанским држављанима који се обрате јавним клиникама, овлашћеним здравственим установама или љекарима од повјерења. Декларисани циљ је смањење захтјева за прекид трудноће мотивисаних економским разлозима.
На овај начин власти желе да се боре против абортуса које сиромашне Италијанке врше из економских разлога, јер је прекид трудноће из финансијских и социјалних разлога најчешћа категорија абортуса. Осим тога, у посебним консултацијама, женама ће се помоћи да ријеше своје економско или социјално питање због којег су жељеле да прекину трудноћу.За финансирање иницијативе, приједлогом је предвиђено оснивање "Фонда породиљских прихода" при Министарству привреде, са годишњим буџетом од 600 милиона евра почев од 2024. године. Гаспари сматра да тренутне мјере подршке родитељству нису довољне да обесхрабре абортус из економских и социјалних разлога. Приједлог је заснован на члану 5. закона 194, који предвиђа испитивање могућих алтернативних рјешења за прекид трудноће када је то мотивисано економским разлозима.
Овакве иновације су одмах изазвале критике опозиције. Италијанска политичка партија Покрет 5 звијезда (итал. Movimento 5 Stelle) преко посланице Гилде Спортијело (Gilda Sportiello) ову законодавну иницијативу види као „увреду за жене“ и „економску уцјену“.Демократска странка, са сенаторком Сесилијом Д'Елија ((Cecilia D'Elia), означила је иницијативу као "чисту пропаганду направљену на кожи жена", тврдећи да то није начин да се ријеши питање родитељства. Alleanza Verdi e Sinistra, преко Луане Занеле, дефинисала је приједлог као „увреду за женску интелигенцију и даљи израз мизогиније“. Припрема вјеронаука.нет