Ризница Епархије зворничко-тузланске свечано је данас отворена у Бијељини у присуству Његове Светости патријарха српског Порфирија и више епископа Српске православне цркве. Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије рекао је, обраћајући се присутнима на отварању Ризнице, да је све њих данас благодат Божија сабрала у Бијељини, граду бјелине, граду свјетлости, да отворе Ризницу Лонгин-Зограф Епархије зворничко-тузланске. 
"Драма ове ризнице је велика, јер је она прошла све што је прошао наш српски народ у рату деведесетих. Ризница је, хвала Богу и бригом и старањем одговорних људи сачувана, и ево од данас свечано отворена и људи ће моћи да је виде и посјете овако очишћену и украшену", рекао је митрополит Фотије. Митрополит је навео да, захваљујући Покрајинском заводу за заштиту споменика културе из Новог Сада на челу са некадашњим директором г. Зораном Вапом, Секретарију за вјере Републике Српске и његовом директору г. Драгану Давидовићу, као и свим другим који су радили на рестаурацији, иконе и предмети, од којих су неки били потпуно црни, "сада послије уложеног труда и рада зраче свјетлошћу". Митрополит Фотије рекао је да је ово велики дан за Епархију и за Српску православну цркву. 
"То је првенствено унутрашње духовно благо које видимо у смиреним погледима икона, у освећеним богослужбеним предметима и утварама, у старим рукописним књигама и у величанственим свештеничким одеждама. Све то заједно чини једну цјелину - ову ризницу, која одише смирењем, а не гордошћу и зрачи унутрашњим духовним достојанством и узвишеношћу", истакао је митрополит Фотије. Министар просвјете и културе Републике Српске Жељка Стојичић указала је на значај отварања Ризнице, јер се у њој види огромно насљеђе српског народа. 
"У Ризници се јасно види да је ријеч о народу, о Србима који су живјели на овим просторима које обухвата ова епархија, те његовање православља и писмености кроз вијекове", рекла је Стојичићева на свечаном отварању Ризнице. Према њеним ријечима, ова ризница биће сигурно ослонац за будуће генерације које ће ову историографску и научну грађу моћи да користе за своје потребе, те да је обогаћују и доприносе њеном трајном чувању за корист народа којем припада. 
Ризницу Лонгин-Зограф освештао је епископ осјечко-пољски и барањски Херувим, по благослову митрополита Фотија.
Данашњој свечаности присуствовале су и Високопреосвећена господа митрополити и епископи бачки Иринеј, крушевачки Давид, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, умировљени средњоевропски Константин,  умировљени зворничко-тузлански Василије, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије, свештенство, монаштво и вјерни народ Божији. Послије отварања ризнице уприличен је пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали полазници Школе старог српског појања ''Свети Јован Кукузељ'' коју води протођакон Ненад Новић, хор ''Свети краљ Владислав'' из Дворова уз пратњу протођакона Немање Спасојевића и Лазара Илића, којим диригује Наталија Ђурић. Сабранима су се пригодним бесједама обратили Патријарх Порфирије, Митрополит Фотије, протојереј Немања Ерак, проф. др Дубравка Ђукановић, Драган Давидовић, директор Секретаријата за вере Владе Републике Српске. Извор: ​Епархија зворничко-тузланска

Сестринство Петропавловог манастира данас је организовало посебан програм вјеронауке за малишане из вртића „Дјечије царство“. Програм је започео у манастирским црквама, гдје је игуманија Павла одржала поучно предавање о светим апостолима и значају молитве. Након духовне поуке, дјеца су посјетила манастирске радионице, гдје су имала прилику да се упознају са основама иконописа и израдом свештеничких одежди. Током заједничког доручка, радознали предшколци су постављали бројна питања и давали симпатичне коментаре о свему што су видјели и доживјели у манастиру. Потом су, под менторством васпитачице Драгане, извели рецитал састављен од пјесама које славе Господа Христа и величају светитеље, Видовдан и ћирилицу. Остатак посјете дјеца су провела у игри — са лоптицама, коцкама и другим дидактичким материјалима — у пријатној хладовини манастирског дворишта. На крају дружења, игуманија је сваком дјетету поклонила новоиздату бојанку о црквеним појмовима, коју су припремиле сестре Магдалина и Теодосија, као и сет бојица. Малишани су се с радошћу захвалили и обећали да ће ускоро поново доћи. Очигледно је да су и овај пут понијели из манастира лијепе утиске, нова знања и радост заједништва у окриљу древне светиње.

У трећу недјељу по Духовима, на Св. литургији чита се мали одломак из Јеванђеља по Матеју, неколико стихова чувене Христове „Бесједе на гори“. У „Бесједи на гори“ изнесена је суштина хришћанског учења. Ту су сабране главне Христове ријечи о моралној слици хришћанина, то су његове нове заповијести које човјечанству дају етичке норме и вриједносне смјернице, нове циљеве овоземаљског живота, пут ка спасењу.
Христов језик је препун слика, алегорија. Његове ријечи не могу се схватити дословно, нити сувише апстрактно, нагађање је, такође, немогуће. Мора се запамтити да је Господ говорио обичном народу тако да је смисао реченог био јасан. У говору је користио оне фразе које су тадашњим Јеврејима биле разумљиве. Како то рече наш владика Николај Велимировић: „…Својим данашњим јеванђељем Господ Исус открива просте и јасне истине, који многи од нас, тако рећи, сваки дан газе ногама и невиде их; тако просте и јасне истине, да их може човек са једном једином свећом – са богоданим чистим разумом – видети и признати“.
Ако поново пажљиво прочитамо редове Јеванђеља видјећемо да се предложени одломак Бесједе на гори може подијелити на три конвенционална дијела. Први нам говори о свјетиљки тијела - оку. Под оком, према Теофану Затворнику, треба разумјети ум, а под тијелом сво устројство душе. У књизи „Мисли за сваки дан у години“ он даје сљедеће објашњење за овај одломак:
„Ако око твоје буде здраво, све ће тијело твоје свијетло бити. Ако ли око твоје буде кварно, све ће тијело тамно бити (Мт, 6,22-23). Оком се овдје назива ум, а тијелом сво устројство душе. Када је ум прост, у души је светло, а када је ум лукав, у души је тамно. Шта је прост а шта лукав ум? Прост ум је онај који све што је написано у Светом Писму прима, и који је чврсто убеђен да је све онако како је написано. Лукави ум, међутим, јесте онај који са лукавством приступа речи Божијој, држећи се препредених запиткивања и испитивања. Он не може да једноставно верује, већ реч Божију подвргава свом умовању. Oн јој не приступа као ученик, него као судија и критичар, да би испитао шта она каже и да би се, потом, или подсмехнуо, или са висине рекао: „Да, то није лоше“. Код таквог ума не постоји сталност. Јер, речи Божијој очигледно не верује, а у својим умовањима нема постојаности: данас овако, сутра онако. Због тога код њега и постоје само колебања, недоумице, питања без одговора. Код њега ни једна ствар није на свом месту и он иде уз напор, све пипајући око себе. Прости ум, пак, све јасно види. Свака ствар код њега има своје одређено значење, речју Божијом одређено. Због тога је код њега свака ствар на своме месту. Он тачно зна како се према чему односити. Он иде, значи, по отвореном и светлом путу, са пуном увереношћу да се њиме иде ка правом циљу“.
„Оно што око значи тијелу, то значи и ум души“, објашњава свети Јован Златоусти. Ако вам је око лоше, ако је око болесно или нечисто, онда слабо види и тада ће вам цијело тијело бити мрачно.
О овоме нам Теофилакт Охридски каже: “… ако оптеретиш свој ум бригом о пролазним стварима угасићеш светиљку и помрачити своју душу. Као што здраво око просветљује тијело, а кварно и болесно га помрачује, тако и бриге (овога свијета) осљепљују ум. А када се ум помрачи, помрачује се и цијела душа, а с њом још више и тијело.
А владика Николај у својој Омилији на Трећу недјељу по Духовдану каже:„Очи су прозор телу, кроз који тело зна за светлост, прима светлост, и распознаје све у светлости. Ако је тај прозор залепљен, каква грозна тамница постаје тело! Очи су вођ телу; докле тај вођ зорко ходи напред, тело се правилно креће и не тумара ван пута: ноге иду како треба, руке раде како треба, и сваки орган тела врши своју улогу како треба. Но ако вођ западне у таму, у какву ли тек таму запада вођени! Ако се очи угасе и престану светлити телу, какву безумну гомилу таме тек представља тело! Тада се за тело затварају сви путеви: ноге или не иду никако или иду куда не треба; руке или не раде никако или раде како не треба; и сваки орган тела врши своју улогу како не треба. Нога тапка, и тапкањем труди се да замени потамнели вид; рука пипа, и пипањем труди се да замени потамнели вид; ухо пажљивије слуша, и труди се да пажљивијим слушањем замени вид. Но све узалуд, вођени не могу заменити свога вођу. Настаје једна збрка и пометња. Без очију тело човечје уистини постаје права правцата тамница“.

Желећи да јасније покаже да двије бриге не могу коегзистирати у човјековом срцу: брига да се угоди Богу и брига за богатство, Спаситељ даје још један примјер: „Нико не може два господара служити. Јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону“. У почетку Спаситељ говори једноставно о два господара, не именујући их по имену, како би се слушаоци сложили да Он говори истину. Затим именује оне на које је мислио под господарима: „Не можете служити Богу и мамону, већ морате изабрати једно од двоје: или Бога или мамона. 
Владика Николај каже:“ Могу ли два точка од кола возити напред а два назад? Може ли човек једним оком гледати на исток а другим на запад? ("Као што једно око не може смотрити на небо а друго не земљу, тако и ум не може сјединити бригу о божанском и о светском". Авва Исаија.). Или једном ногом корачати на десно а другом на лево? Не може. Тако се исто не може ићи у сусрет Богу и остајати у загрљају света. Не може човек служити Богу и греху, него или ће Бога мрзети а грех волети, или обратно: Бога волети а грех мрзети“.
А Св. Теофан Затворник: „Подељена мисао и подељено срце чине да човек није подесан ни за шта: двоједушан човек непостојан је у свим путевима својим (Јак 1,8). Он или ништа не чини, или ради, па онда поправља, тј. једном руком гради а другом руши. Извор истински богоугодног живота је тврда решеност да се у свему угађа Богу. Та решеност усмерава све човекове помисли, жеље и осећања на једно и, обједињујући његову унутрашњост, чини да је спреман за дела. Она уноси јединство у свеукупност његове делатности, дајући јој јединствен карактер. Таква дела су успешна и плодотворна због тога што су пуна истинског живота. А од чега се јављају млитавост, спорост и бесплодност? Од унутрашње беживотности, а она, опет, долази од унутрашње раздвојености. Ако један јединствени циљ није постављен за закон живота, сва дела се врше немарно. Једна су усмерена на једну страну, а друга на другу и животно здање не може да се изгради. Изабери циљ и посвети му свој живот. Прави и главни циљ указан је богоподобном природом човека: живо богоопштење. У односу на тај главни циљ усмеравај и појединачне циљеве: „житејске“, грађанске, пословне, службене, научне, управне. Када би се сви у друштву тога држали, у заједницу би се уселио један општи склад, и све би један дух испунио“.
Мамон је ријеч арамејског поријекла која означава богатство и похлепу. Ријеч је о персонификацији среброљубља. Сиријци су Мамона називали богом или идолом богатства, а Јевреји су ову ријеч схватали једноставно као богатство. „Мамон је свака неистина“, тумачи блажени Теофилакт, „али неистина је ђаво. Поставили смо себи господара ђавола када вршимо његову вољу, баш као што свој стомак чинимо богом; зато не можемо да радимо за Бога ако радимо за мамона “. „Човјек ће“, каже блажени Августин, „или мрзети Бога и волети ђавола, или ће бити ревносан за ђавола и запостављати Бога. Тако је и са грешним људима, иако никада не признају да воле Сатану, али мрзе Бога “. „Ако сте роб свакодневних брига“, каже свети Филарет, „онда не можете истовремено бити и Божји роб“. „Бог“, учи свети Златоуст, „једном заувијек рекао да служење Богу и мамону не могу бити уједињени. Јер мамон заповиједа да крадемо туђе, а Бог заповиједа да дајемо своје; Бог заповиједа да водимо чедан живот, а мамон да живимо расипно; Мамон заповиједа да се пије и насити, а Бог, напротив, да обуздавамо стомак; Бог заповиједа да презире права световна добра, а мамон - да се држимо за њих; како онда кажете да служење Богу и мамони могу да се комбинују заједно? " Не, не само да вам штети зависност од богатства, већ чак и прекомјерна брига за најнужније ствари:“ Зато вам кажем: „Не брините се душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим у шта ћете се одјенути“. А било је таквих изабраника Божјих који су буквално испунили ове Христове ријечи; нису размишљали данас о томе шта ће сутра јести, гдје ће положити главу; јели су оно што им је Бог послао, настанили су се тамо гдје су морали, и Бог је очигледно над њима манифестовао свој чудесни Промисао: многима је слао храну чак и преко Анђела. Такав је био преподобни Александар Цариградски, оснивач манастира будних (акимита, неусипајучих). Такав је био преподобни Висарион, чији је сав живот био као живот птице небеске  јер је читав живот је лутао пјесковитом пустињом, немајући ни ћелију ни непотребну одјећу. Таква је била преподобна Марија Египћанка, која дуги низ година није видјела лице човјека ...

Неколико стотина вјерника прошло је вечерас, 28.6. 2025. године,у литији улицама Добоја поводом Видовдана. У Спомен-храма Светих апостола Петра и Павла служен је парастос за све страдале Србе од Косовског боја до данас, а у крсном ходу први пут пронесена је и икона добојских логораша, које је новомученицима Епархије зворничко-тузланске прогласио Свети архијерејски сабор Српске православне цркве. Претходно је у Спомен-храму Рођења Пресвете Богородице служено празнично вечерње богослужење. Архијерејски намјесник добојски Мирко Николић рекао је да је за Цркву значајно да Дан града, 28. јун, буде обиљежен и молитвено, да се ода захвалност свима који су животе уткали у темеље данашње слободе која се зове Република Српска и током вијекова дали немјерљив допринос развоју Добоја. Појашњавајући значај крсног хода, свештеник је навео да се том приликом читају и јеванђелске молитве за здравље и добробит свих грађана, без обзира на њихову нацију или вјерско опредјељење. У крсном ходу су, уз свештенство, учествовали припадници Министарства унутрашњих послова Републике Српске, Оружаних снага БиХ, Територијалне ватрогасне јединице Добој, представници политичких партија и грађани. Извор: Глас Српске

У Светом писму Старог завјета, пророк Амос -име можда скраћено од Амасија- (јеврејски: עמוס - ʿАмос= Јахве је носио) био је један од дванаест малих пророка. Његово име врло ријетко налазимо у Старом завјету. Рођен је у Јудеји у граду Текуји, недалеко од Витлејема (9 километара од Витлејема, а 18 км од Јерусалима). Живио у VIII вијеку п. н. е. Не знамо кад је тачно рођен, ни у којој години је постао пророк, нити када је тачно умро. Био је први пророк "писац" јер  је своје говоре записивао. Прије него што је постао пророк, Амос је био  пастир и узгајивач дивљих смокава. Његова тврдња „Ја нисам пророк ни син пророка“ (7, 14) указују да Амос није био из пророчке школе, за шта Амос тврди да га чини истинским пророком. Као старији савременик пророка Осије и Исаије, Амос је био активан 760–755.год п.н е. за вријеме владавине царева Јеровоама II и Озије. Био је из јужног Царства Јудеје, али је проповиједао у Сјеверном Царству- Израиљу.
Иако је дошао из јужног царства - Јудеје, Амос је своју пророчку поруку усмјерио на Сјеверно царство-Израиљ, посебно градове Самарију и Ветиљ (гдје се назило највеће и напосјећеније светилиште у Сјев. царству). Ветиљски свештеник Амасје оптуживао га је код цара Јеровоама да подиже буну (7, 10-11). Амасја га је као јужњака упућивао у Јудеју да тамо пророкује: "У Ветиљу више не пророкуј, јер је светиња царева и дом царски“ (7, 12-13). Амо је отишао али је прије тога изговорио тешке ријечи осуде и казне Амасји, народу и цару које ће се ускоро обистинити.
Јеровоам II (око 781–741. п. н. е.), владар Сјеверног царства, брзо је освојио Сирију, Моав и Амон, и тиме проширио своју доминацију од извора Оронта на сјеверу до Мртвог мора на југу. Читаво Сјеверно царство уживало је дуг период мира и сигурности обиљежен оживљавањем умјетничког и комерцијалног развоја. Преовлађивала је социјална корупција и угњетавање сиромашних и немоћних. 
Амос је писао у вријеме релативног мира и напретка, али и занемаривања Божјих закона. Говорио је против повећаних разлика између врло богатих и врло сиромашних. Залагао се за једнакост међу људима и за исправан однос према Богу. Народ позива на искрено обраћање и повратак Богу. Његове главне теме правда, Божја свемоћ и божански суд постале су основни елементи пророштва.  Српска православна црква слави га 15. јуна по црквеном, а 28. јуна по грегоријанском календару. ​Према неким изворима, Св. пророка Амоса је као крсну славу славио Свети кнез Лазар.

​Видовдан је празник којег наша црква слави 28. јуна (15. јуна по старом календару). Значај Видовдана за српски народ проистиче из историјских догађаја који су везани за тај датум. Од свих је најзначајнији Косовски бој, погибија кнеза Лазара (1371-1389)-Поред светог пророка Амоса, од почетка XX вијека слави се на овај дан и црквени празник Светог великомученика кнеза Лазара и светих српских мученика.
Лазар се родио око 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Због својих људских особина  би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар је био од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, кћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића. Лазар се вјери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби око 1353. године би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Бог им подари пет кћерки: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који је умро веома млад). 
Највећа задужбина светог кнеза Лазара је манастир Раваница, основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). 
Кнез је одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо бјеше кренула сјеверно од Скопља најприје на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић.
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. Дан прије битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би одслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну". На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу бесједу својој војсци пре самог боја, што све лијепо описа потоњи патријарх српски Данило III.
Када затим отпоче крвави бој између између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој бици и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
На српским православним иконама свети великомученик Лазар представљен је у царском византијском орнату, без круне, са крстом у десној руци и својом одсеченом главом у левој, као симбол мученичке смрти.

Православна Црква 28. јуна помиње Блаженог Августина, eпископа ипонског (+ 430). Име Аурелија Августина познато је сваком, чак и површном студенту историје философије. За Католичку цркву, Блажени Августин је стуб на који се њена теологија ослањала вијековима. И Православна црква га поштује као једног од светих отаца (уз извјесне ограде које се односе на поједине Августинове теолошке ставове који су се показали као спорни са становишта хришћанског правоверја). Блажени Августин је рођен 13. новембра 354. године у Тагасти у Нумидији (данашњи Алжир). Августинова мајка Моника била је хришћанка, а њен отац паганин, и упркос чињеници да је покушала да васпита сина у хришћанској традицији, Августин је крененуо својим, самосталним и јединственим путем ка Христу.  У 33. години живота, пошто је, по сопственим речима, провео живот као »грешник, незнабожац и развратник«, прелази у хришћанство, добрим дијелом под утицајем своје мајке Монике. У чувеној књизи „Исповијести“ (Confessiones) светитељ је са невјероватном искреношћу и истинитошћу говорио о свом путу ка Богу. Иако је у младости био манихејац, касније се као хришћански епископ борио се против манихејаца, донатиста и пелагијанаца. 
Августина је прогањало питање разлога постојања зла: ако је Бог Творац свега, ако је Он љубав, одакле је онда дошло зло у свијету. Трагање за одговором трајало му је деценију и по. И иако је Августин био одличан философ, одговор на питање зла дошао му је из сопственог искуства духовног живота: Бог није створио зло, онтолошки оно уопште не постоји, то је само одступање од добра, нешто као паразит или болест људског срца које не чује Бога. Прошло је хиљаду и по година, али питање које је Августин толико дуго патио је актуелно за многе људе данас. Тридесет пет година је прослављао Господа као епископ града Хипона у римској Африци, и свега на земљи поживио је седамдесет шест година (354-430).

Мел Гибсон, америчко-аустралијски глумац, режисер и продуцент, је у петак 27. јуна 2025.године, стигао је у Свети манастир Хиландар, гдје ће боравити наредних неколико дана. Током доласка, Гибсон се сусрео са игуманом Хиландара, оцем Методијем. Видовдан је провео са хиландарском братијом. Био је на хиландарској трпези и присуствовао свеноћном бденију. Гибсон наводно тренутно ради на новом пројекту посвећеном Васкрсењу Христовом, чије снимање отпочиње у септембру, и тражи духовну инспирацију и молитвену подршку на Светој Гори. Филм „Васкрсење“ ће пратити догађаје који су наступили након што је Син Божији устао из мртвих. Гибсон је и раније јавно говорио о значају Хиландара и православне духовности, што му је, у очима многих Срба, донијело трајно поштовање. Његов искрени однос према вјери и српској духовној баштини многи тумаче као гест аутентичне блискости, а не пуке симболике. Мел Гибсон је познат по дубокој личној вјери, а његово двочасовно филмско остварења из 2024. године "Страдање Христово" (The Passion of the Christ)
јасно одражава његову посвећеност хришћанској вјери. 
У недавном интервјуу за подкаст „The Joe Rogan Experience“, Гибсон је отворено говорио о изазовима са којима се хришћанство суочава у холивудској индустрији. Открио је да се суочио са жестоким негативним реакцијама док је снимао филм „Страдање Христово“, описујући хришћанство као једину религију коју „третирају са презиром“ у Холивуду. Напоменуо је да филмском индустријом доминирају „прогресивци и фанатични либерали“, који, како је рекао, често прихватају друге религије, али критикују хришћанство. Његова посјета манастиру Хиландар потврђује његову оданост вјери и њен трајни утицај на његов лични живот и његову умјетничку каријеру. Припрема вјеронаука.нет

Господо и пријатељи! Дошао сaм из Србије, из eвропске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду Архиепископу кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета Господњег 1916. године, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством краљем Џорџем Петим и најугледнијим Енглезима могу да вам се обратим.
Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донесеног из разних крајева империје у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана. И да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овог храма. Тај храм се налази у српском граду Нишу и зове се ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би дана, могао подићи руку и показати: Ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума. Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то, не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Речју, када је Европа вршила смело кориговање, и богова и људи из прошлости, и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно. Ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште. И другом речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан 1389. године српски кнез Лазар, са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе, и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу. Сада је време да Европа Србији врати тај дуг. Беседа владике Николаја Велимировића на Видовдан 1916. године у Лондону

Пјесма „Царе Лазо, Лазаре“, снимљена поводом Видовдана у продукцији Храм телевизије, у свештеном простору Манастира Раванице, крај моштију Светог кнеза Лазара, са благословом и посебним дозволама. Ова умјетничка и молитвена пјесма, у исто вријеме снажна и блага, израз је вјековног поштовања према великом српском владару и мученику и подсјећа на вјечну снагу Косовског завјета. Извор: Тв Храм

Одазивајући се братском позиву Високопреосвећеног Митрополита браничевског г. Игнатија, Светејши Патријарх српски г. Порфирије ће 27. и 28. јуна 2025. године, узети учешће у Видовданским свечаностима у манастиру Раваници, задужбини Светог кнеза Лазара Косовског. Празнично сабрање богољубивог народа око свог поглавара, у порти Раванице започеће у 17 часова уручењем признања и награда најбољим ученицима. Његова Светост служиће празнично бденије у 17,30 часова, а Свечана академија почиње у 19 часова наступом Градског хора „Марги”. Бесједу „Слово о мученицима” одржаће Митрополит браничевски др Игнатије. Присутнима ће се обратити и гђа Јелена Ћулинац, предсједник Општине Ћуприја. Услиједиће драмско-сценски приказ „Уочи Видовдана” у извођењу ансамбла „Возглас” и глумице Маје Колунџије. Академија ће бити завршена концертом Јоване Зукановић и етно-ансамбла „Севдах”. Сутрадан, на сам дан празника Светог великомученика кнеза Лазара, у 8,30 часова парастос косовским јунацима ће служити Митрополит браничевски г. Игнатије. Почасну стражу поред кивота Светог кнеза Лазара даће питомци Војне академије Универзитета одбране и студенти Криминалистичко-полицијског универзитета. У 9 часова ће почети света Литургија којом ће началствовати Светејши Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење високопреосвећених митрополита шумадијског Јована, браничевског Игнатија и нишког Арсенија. Извор: Храм ТВ

Српска православна црква слави Св. пророка Јелисеја 14. јуна по јулијанском, а 27. јуна по грегоријанском календару. Његово име значи „Бог је помогао/спасава“. 
Био је ученик и насљедник пророка Илије (IX вијек прије Христа-вјероватно од 850-800. године прије Христа), сина извјесног Сафата (јевр. Шофет – судија; име оца може указивати на висок положај породице у друштву) из Рувимовог племена, из града Авелмаула (град у сјеверном дијелу долине Јордана). Пророк Илија позвао је Јелисеја у службу док је орао биковима у пољу (наводи се да је посједовао 12 пари волова које је поклао, приредио гозбу и пошао за пророком Илијом (1 Цар 19, 19). Пророк Јелисеј наставља дјело пророка Илије. Наслиједио је његов огртач (плашт) који му помаже да чини чуда. Пророчки рад пророка Јелисеја везује се за  сљедећа мјеста: Јерихон, Гилгал,, Ветиљ, Самарија, Дотан и Кармил.
Напустивши родитеље, Јелисеј је пошао за Илијом, служећи му и схватајући познање тајни Божијих откривених пророцима. Илија и Јелисеј су били велика брана према 450 царевих пророка и 400 Ашериних пророка које је штитила царица Језавеља. Прије него што је Господ узео Илију к себи у огњеним колима, пророк је упитао свог ученика шта он, Илија, може учинити за Јелисеја. Исти је за себе тражио двоструко дух који је почивао на Илији и којим је прорицао и чинио чуда. Симбол овог духа био је огртач, део Илијине горње хаљине која је пала приликом пророковог огњеног успона на Небо. Свети Јелисеј је пророковао преко шездесет година, надживјевши шест израиљских царева (Климент Александријски каже да период службе пророка Јелисеја обухвата шездесет четири године). Он је неустрашиво говорио истину царевима, оптужујући их за злоћу и склоност идолопоклонству. Свети Јелисеј се одликовао снагом, чврстом вјером и дубоком проницљивошћу. Многа чудеса чинио је пророк Јелисеј у славу Божију и на опомену народа, који је под утицајем околних племена био склон идолопоклонству. И чак су се незнабошци обраћали светом Јелисеју са молбама за помоћ и молитву. Неки чак називају пророка Јелисеја највећим старозавјетним чудотворцем. Нека од чудеса пророка Јелисеја су: плаштом дијели воде Јордана, спасење жене  једног умрлог пророка (2 Цар 4, 1-7) чудо са 20 јечмених хљебова којима храни велику групу људи (2 Цар 4, 42 - 44), оздрављење Немана војводе цара сиријског великог јунака "који бјеше сав губав" (2 Цар 5, 20-27), низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослијепио цијелу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бјекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Свети Јелисеј  се упокојио у дубокој старости од неке болести коју нам Свето писмо не наводи већ нам само каже: "А Јелисије разбоље се од болести, од које и умрије; и Јоас цар Израиљев дође к њему, и плачући пред њим говораше: оче мој, оче мој, кола Израиљева и коњици његови!" (2 Цар 13, 14). Годину дана након Јелисејеве смрти, однијели су неког покојника у град да га сахране. У то вријеме, Моавци су напали град. Људи који су носили мртваца уплашили су се и бацили га у најближу пећину, а у којој је је почивао пророк "и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје" (2 Цар 13, 20-22). Ово је импресивно свједочанство Светог писма о чудесном дејству моштију светих угодника Божјих. Аутор: вјеронаука.нет

У петак,14/27. јуна 2025. године, Јерусалимска Патријаршија прославила је Светог пророка Јелисеја у њему посвећеном манастиру, који се налази у близини смокве на коју се попео Закхеј, цариник, да би видио Исуса. Пророк је често дјеловао у Јерихону, гдје је, уз Божју помоћ, чинио многа чуда. Празнична Божанска литургија служена је у поменутом Светом манастиру у Јерихону, којом је началствовао јерусалимски патријарх Теофил III, уз саслужење Његовог Преосвештенства митрополита назаретског г. Киријакоса (Јерусалимска Патријаршија), архиепископа константинског Аристарха, митрополита птолемајског Макарија и јеромонаси агиотафити, међу којима је био и драгомански архимандрит Матеј, и архимандрити Клаудиос и Христодулос заједно са јеромонасима из сусједних манастира. Саслуживао је и начелник Руске духовне мисије у Јерусалиму архимандрит Васијан. Припрема вјеронаука.нет / Извор: orthodoxtimes.com

У посебно оштрој изјави против државе Израел, Свјетски савјет цркава (ССЦ) први пут је јавно оптужио државу Израел за спровођење апартхејда против палестинског становништва у Појасу Газе, истовремено идентификујући постојање „индикација геноцида над Палестинцима“. Користећи оштар језик, Централни комитет Свјетског савјета цркава позвао је на глобалну мобилизацију у знак подршке Палестинцима и захтијева санкције против Израела.
„Војна офанзива израелске владе у Гази представља озбиљно кршење Четврте женевске конвенције, што може представљати геноцид и/или друге злочине према Римском статуту Међународног кривичног суда“, наводи се у саопштењу Свјетског кривичног суда, истичући да „криза у Палестини и Израелу достиже нивое који грубо крше међународно хуманитарно право и људска права, као и најосновније моралне принципе“.
У саопштењу, ССЦ прави јасну разлику између „јеврејског народа (наше браће у вјери) и поступака израелске владе“, истичући да стоји „чврсто против сваког облика расизма, укључујући антисемитизам, антиисламски и антиевропски расизам“.
Централни комитет, који се састао од 18. до 24. јуна 2025. године у Јоханесбургу, Јужна Африка, додао је да „неподношљив бол народа Газе, заједно са растућим насиљем и репресијом на Западној обали и у Јерусалиму, обавезује глобалну хришћанску заједницу да се јасно, хитно и досљедно огласи у складу са принципима правде према међународном праву и моралу“.
Документ који је усвојио Пленум Централног комитета, на приједлог Комисије за међународне послове под предсједништвом грчког митрополита новојонијског и филаделфијског Гаврила (Грчка Православна Црква), истиче четири тачке:
1. Признавање стварности апартхејда: Систем апартхејда који је Израел наметнуо палестинском народу, кршећи међународно право и моралну савјест, је признат и осуђен.
2. Санкције и одговорност: Државе, цркве и међународне организације се позивају да примијене казне за кршење међународног права – кроз циљане санкције, продају инвестиција и ембарго на оружје. Позива се пуна подршка Међународном кривичном суду и механизмима Уједињених нација који истражују могуће ратне злочине и злочине против човјечности.
3. Потврђивање права и слобода Палестинаца: Свјетски савјет за безбједност подржава неотуђива људска права Палестинаца – на слободу, правду, повратак и самоопрједељење. Захтијева прекид окупације и укидање незаконите блокаде Газе.
4. Подршка отпору и свједочењу палестинских хришћана: Брани се њихово право да остану на својој земљи и слободно исповиједају своју вјеру.
Генерална скупштина Светског савјета цркава је његово највише управно тијело, које се састаје сваких осам година. Ове године се састало у Јоханесбургу, у Јужној Африци (18–24. јун 2025). Од православних учествују: Цариградска, Московска, Александријска, Антиохијска, Јерусалимска, Румунска и Српска патријаршија, као и Цркве Грчке, Кипра и Албаније. Делегације су састављене од епископа, свештеника и богослова који равноправно учествују у дискусијама и гласањима. Московска патријаршија је замрзнула своје учешће од 2022. године, због неслагања углавном у вези става ССЦ о рату у Украјини. Православно учешће у ССЦ је током времена карактерисано досљедношћу и критичком будношћу, углавном по теолошким питањима. Упркос примједбама које се повремено износе, присуство православних јача свједочанство Цркве у глобалном екуменском дијалогу. Припрема вјеронаука.нет/Извор: orthodoxia.info

​​Разврстај: Видовдан Петровдан Илиндан Ивандан​
Асоцијација о Видовдану
​Квиз о Видовдану
Видовданска Осмосмјерка
​Криптограм-видовданска мисао
Петровданска слагалица
​Петровдан-попуни празна поља
​Поређај празнике прије или послије Петровдана​
Петровдански квиз
​Петровданска игра меморије​ 
Петровданска пузла
​АСОЦИЈАЦИЈА
​Петровдански X-O

Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије примио је 26. јуна 2025. године, у Владичанском двору у Бијељини г. Ненада Поповића, министра без портфеља у Влади Републике Србије, задуженог за међународну економску сарадњу и за питања положаја Цркве у друштву и дијаспори. У оквиру срдачног и садржајног разговора, митрополит Фотије је упознао министра Поповића са актуелним стањем у Епархији зворничко-тузланској, са посебним освртом на текућу обнову манастира Папраћа. Ријеч је о вишегодишњем подухвату који се спроводи уз стручни надзор Републичког завода за заштиту споменика културе, а у сусрет обиљежавању 170 година од прве обнове ове знамените светињe. Саговорници су разговарали и о другим актуелним питањима у вези са очувањем и унапређењем српских православних светиња у оквиру Епархије, укључујући манастире Ловницу и Папраћу, те о неопходности наставка започетих радова, побољшању услова и утврђивању приоритета у наредним фазама обнове. Том приликом, министар Поповић је потврдио своју подршку раду Епархије и истакао важност заједничког дјеловања на очувању духовног, културног и историјског наслијеђа српског народа. Пријему је присуствовао и протојереј-ставрофор Милош Тришић, архијерејски намјесник тузлански. Истог дана, министар Поповић је, у пратњи проте Милоша, посјетио манастире Папраћу и Ловницу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свештеник Станко Ћелић из Александровца освојио је прво мјесто на првенству Републике Српске у вожњи на хронометар, а у укупном пласману међу такмичарима из цијеле БиХ заузео је треће мјесто. Отац Станко је познат по томе што своје слободно вријеме посвећује спортовима издржљивости, а резултати које постиже равни су професионалним спортистима. Прошле године успјешно је завршио најтежи спортски догађај у Босни и Херцеговини – ултрабициклистички маратон B-Hard, дужине 1200 километара са чак 18.000 метара успона. Трку је завршио за 67 сати, што је тренутно важећи рекорд БиХ у овој дисциплини. Поред бициклизма, отац Станко се такмичи и у триатлону, гдје је био државни првак у категорији 30–35 година, а иза себе има и истрчан маратон у дужини од 42 километра, који је савладао за 3 сата и 29 минута. Иако му спортски успјеси доносе признања, отац Станко једнаку посвећеност улаже и у рад са вјерницима. У својој парохији у Александровцу организује бројне духовне, културне и спортске догађаје. Међу њима се издваја породична бициклијада, манифестација која сваке године окупља бројне учеснике и промовише здрав начин живота, заједништво и породичне вриједности. Овогодишња бициклијада најављена је за септембар. Отац Станко Ћелић својим примјером показује да духовни и физички развој могу ићи руку под руку – и то у великом стилу, преноси РадиоЛакташи.
Сродна вијест:
Свештеник истрчао маратон (42.2 км)

У уторак, 24. 6. 2025. године, на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, Епархија ЗХиП организовала је у Требињу једнодневну љетну школу на тему ,,Светосавско насљеђе“ за ученике свршеног шестог и седмог разреда у којој је учествовало око педест ученика из Невесиња, Берковића, Билеће и Требиња. Организацију цјелокупног догађаја и реализацију радоница обављали су вјероучитељи, свештеници  и теолози. Све је започело Архијерејском Литургијом у Саборном храму у Требињу, којом је началствовао Његово Преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски г.  Димитрије. Високопреосвећеном Владици саслуживало је свештенство Епархије Захумско-Херцеговачке и Приморске, и гости из других Епархија. По отпусту, вјернима и сабраним ђацима обратио се Владика Димитрије пожеливши им угодан боравак у Требињу. Након послужења, ученици су посјетили музеј у којем су слушали радионицу на тему Свете Јелене Анжујске, с акцентом на историјске изворе у музеју који нас везују за немањићки период. Осим радионице, ученици су имали прилику да виде сталне поставке музеја које свједоче о животу наших предака са подручја Требиња и околине.
Након посјете музеју, у саборном храму су одржане двије радионице. Прву радионицу је држао теолог Теодор Симеуновић и вјеоучитељ Немања Илић, говорећи о светим сасудама, богослужбеним књигама и одеждама. Говорећи о богослужбеним књигама, теолог Теодор је појаснио ученицима да су управо богослужбене књиге представљале прве уџбенике из којих су првобитно учили наши преци. Радионицу појања је водила Бракна Јанковић, вјероучитељица и хоровођа појничког хора при Саборном храму Христовог Преображења, на којој су ученици савладали пјесму светој Анастасији српској и тропар Светом Сави. Након радионица, ученици су посјетили херцеговачку Грачаницу, која је грађена по узору на косовску Грачаницу. Том приликом, ученицима се обратио свештеник Дражен Тупањанин говорећи о Светом Сави и свим Немањићима као ученицима савршеног Учитеља, Господа Исуса Христа.
Једнодневна љетна школа завршена је доласком у манастиру Тврдош гдје су ученици, осим манастирске Цркве, посјетили гроб владике Атанасија. Програм је свечано затворен пјесмом светој Анастасији, коју су ученици тог дана савладали. Ученици и реализатори радионица се увелико захваљују свима који на љубазном гостопримству и помоћи у реализацији љетне духовне школе. Припрема вјеронаука.нет на основу извора Епархија ЗХиП

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије разговарао је 24. јуна 2025. године, у Патријаршијском двору у Београду са Њеном Екселенцијом гђом Аном Лугон-Мулен, амбасадором Швајцарске у Републици Србији. Његова Светост је, у првом званичном сусрету, гђи Лугон-Мулен пожелио срдачну добродошлицу и успјешан мандат у Београду, изразивши увјерење да ће њено дипломатско службовање допринијети даљем унапређењу односа између двије земље.
У отвореном и пријатељском разговору, саговорници су размијенили мишљења о низу важних тема које се тичу како билатералне сарадње Србије и Швајцарске, тако и савремених изазова.
Светејши Патријарх је, између осталог, истакао важност међурелигијског дијалога, на чијем развијању Српска Православна Црква већ деценијама континуирано ради. Нагласио је да је то начин очувања мира и унапређивања разумијевања међу народима, а да управо Црква, кроз своју мисију, може бити мост сарадње, солидарности и помирења.
Амбасадор Лугон-Мулен је информисала Патријарха о актуелним активностима Швајцарске у Србији, истичући да се односи између двије земље темеље на узајамном поштовању и заједничкој жељи за напретком.
Састанку су присуствовали: протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, и г. Младен Андрејић, службеник Кабинета Патријарха српског. Извор: СПЦ.рс

Током свог засиједања одржаног, 12. јуна 2025. године, Стални Свети Синод Грчке Православне Цркве, којим је предсједавао Његово Блаженство Архиепископ атински и све Грчке г. Јероним II, одлучио је да упути писмо честитке Институту „Свети Максим Грк“, у вези са ТВ серијом „Свети Пајсије – Од Фарасе до неба“, у продукција Института, а која је постигла велики успјех.
У писму Светог Синода, такође, се истиче значајан позитиван утицај који је историјско-биографска серија имала на грчки народ, што је изванредно јер је емитовано у епохи и у друштву у којој су вјера и традиционалне вриједности у силазној путањи.
Упркос чињеници да је серија „Свети Пајсије– Од Фарасе до неба“ имајући почетак у који многи нису вјеровали и нису очекивали, успјела да константно буде програм број један и међу динамичном публиком и међу општом публиком, док је свака епизода достизала, а често и прелазила, 20% телевизијске публике. Успјех серије био је сличан на Кипру, гдје је телевизијска публика достигла 30%, што је чини фаворитом године. Да подсјетимо, прва сезона серије „Свети Пајсије – Од Фарасе до неба“ о једном од најзначајнијих и најуваженијих светогорских стараца XX вијека, емитована је 2022. године, на грчкој телевизијској мрежи MEGA, и у девет епизода приказала је прву половину живота Светог Пајсија. Друга сезона почела је са приказивањем, 24. јануара 2025. године, и прати његов живот на Светој Гори, укључујући и чуда која је чинио.

​Преподобни Петар Атонски, поријеклом Грк (из Цариграда) и војник по занимању. Ратујући једном против Арапа, заробљен је, окован у вериге (ланце) и бачен у тамницу. Тамновао је Петар дуго у граду Амари на реци Еуфрату, и молио Бога да га ослободи тамнице и одведе у неку пустињу, где би се сав посветио молитвеном подвигу. У хришћанској традицији помиње се да му се јавио Свети Симеон Богопримац са светим Николом у тамници, додирнуо му жезлом окове, и окови су се истопили као восак, а Петар се наједанпут створио у пољу ван града. Одмах је кренуо на пут за Рим, где је на гробу апостола Петра од самог папе пострижен за монаха. Затим је кренуо лађом опет за Исток. У хришћанској традицији помиње се да ми се у сну јавила Богородица са светим Николом; и и рекла да је одредила Петру Гору атонску за подвизавање. Петар дотле није ни чуо за Гору атонску. Искрцавши се, дакле, у Свету гору Петар се уселио у једну пећину, где је провео педесет три године у тешким подвизима, у борби са глађу и жеђу, са жегом и мразом. Хришћани верују да му је, пошто је издржао прва искушења и положио добро прве тешке испите пред Богом, анђео Божји почео доносити хлеб сваких четрдесет дана, а да му се неколико пута јављао ђаво у виду анђела, али да га је Петар одагнао крсним знаком и именом Пресвете Богородице. На годину дана пред смрт пронашао га је неки ловац, који је ловио јелене по Атону, и из уста светитељевих чуо његово житије. Преподобни Петар Атонски је преминуо 374. године. Мошти су му пренесене у Македонију. ​Датум празновања: 12. јун по јулијанском, 25. јун по грегоријанском календару.

Савјет министара Републике Кипар, након препоруке Министарства спољних послова, одобрио је у сриједу 25. јуна 2025. године, слање хитне финансијске помоћи у износу од 50.000 евра породицама жртава терористичког напада у храму Светог пророка Илије у Дамаску, који се догодио 22. јуна 2025. године.
Финансијска помоћ, која ће бити обезбијеђена преко Антиохијске патријаршије, има за циљ, између осталог, покривање непосредних и неодложних потреба, укључујући медицинску његу повријеђених, психолошку подршку и допринос санацији материјалне штете на Светом храму. У саопштењу Министарства спољних послова наводи се да је у контексту данашњег телефонског разговора са патријархом Јованом X антиохијским, министар спољних послова Кипра Константинос Комбос још једном изразио пуну подршку Републике Кипар и поновио недвосмислену осуду терористичког напада, који би требало у потпуности да истражи сиријско руководство, које мора да обезбиједи заштиту хришћанског становништва. Такође је обавијестио о одлуци Савјета министара да пружи финансијску помоћ Антиохијској патријаршији.
Потребу за подршком хришћанском становништву у Сирији нагласио је и министар спољних послова у контексту недавног Савјета за спољне послове Европске уније у Бриселу 23. јуна. Припрема вјеронаука.нет/Извор: orthodoxtimes.gr

У сриједу 25. јуна 2025. године, у сали Врховног црквеног савјета Храма Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил предсједавао је радом засиједања Врховног црквеног савјета Руске православне цркве*. Отварајући састанак, Предстојатељ РПЦ обратио се учесницима говором у којем је подијелио своја размишљања о теми прве тачке дневног реда "Изазови повезани са развојем вјештачке интелигенције“:
„Данас имамо важну тему, која није баш у вези са традиционалним богословљем, али је директно у вези са оним што се догађа у данашњем свијету и што носи потенцијалне пријетње човјеку, његовом духовном животу. Посљедице спровођења идеја које су сада на дневном реду могу у великој мјери утицати на поглед на свијет људи, и то је већ питање којим се Црква мора пажљиво позабавити. Желио бих да подијелим са вама нека размишљања о овој теми. Размотрићемо једну од најважнијих тема нашег времена – проблеме у вези са развојем вјештачке интелигенције. Ова брзо развијајућа технологија већ утиче на различите аспекте људског живота и друштва и из тог разлога захтијева промишљено и одговорно размишљање од стране Цркве. 
Прије свега, желим да нагласим да Руска оравославна црква никада није одбацила научно-технолошки напредак као такав – то је добро познато. Ми се са интересовањем и пажњом односимо према истинским достигнућима научне мисли и увијек смо се трудили да дамо моралну оцјену могућности које се отварају кроз научна истраживања. Ирационални страх од будућности је стран црквеној традицији. Али у друштву, не само у нашем, већ и широм свијета, расту страхови – рационални или ирационални, то још увијек треба да се ријеши – од будућности. У том смислу, потребно је да развијамо сопствена богословска истраживања, да формирамо богословски став о проблемима који данас брину људе и од чијих рјешавања заиста зависи будућност човјечанства. Требало би да поздравимо припрему научних радова усмјерених на проучавање ове теме, користећи могуће резултате ових истраживања у богословљу. 
Очигледно је да ће вјештачка интелигенција у догледној будућности имати још значајнији утицај на све сфере живота: економију, јавну управу, образовање, медицину, културу и свакодневни живот. Експерти су сагласни да ће предстојеће трансформације бити великих размјера. Међутим, позвани смо да посвједочимо да ове промјене не би требало да поткопају фундаменталне вриједности људског постојања. Вјера, љубав, слобода, одговорност, породичне вриједности темељи су које никакве технолошке трансформације не могу замијенити, па чак ни поништити. 
У којој мјери ћемо моћи да спроведемо заштиту вјечних вриједности, Богом датих вриједности, од овог колосалног притиска савремених утицаја? Од масовне психологије, која, најчешће ослањајући се на разне врсте научних или псеудонаучних идеја, све ово прелама у веома опасну, нашим језиком речено, грешну праксу живота? 
Посебно је забрињавајућа могућа дехуманизација међуљудске и друштвене комуникације. Многи људи већ бирају да комуницирају са машином умјесто са особом. То је разумљиво: коришћење машине за комуникацију може бити ефикасније, несумњиво брже, а понекад и богатије значењем од људске комуникације. На примјер, познато је да људи комуницирају са вјештачком интелигенцијом као са личним психологом, тражећи њен савјет и мишљење. Али не треба заборавити да људска природа и природа друштва првенствено претпостављају везу међу људима. А ако се та веза прекине, друштво деградира или чак нестаје, јер сама ријеч „друштво“(ориг. "общество") потиче из истог коријена као и ријечи „заједница“, „комуникација“(ориг. "община", "общение"). Какав би то био свијет у којем би живјели људи који су изгубили способност међусобне комуникације, а самим тим и способност да воле, опраштају и саосјећају? 
Ово је већ богословска тема, јер са нестанком ових особина и ових способности човјека, човјечанство ће прећи границу након које више није могуће разликовати добро од зла; и управо губитак ове способности означава долазак ере Антихриста. Како може доћи Антихрист, ово оличење зла? Само ако људи изгубе способност да разликују добро од зла и прихвате зликовца као великог вођу и ментора. Стога смо ми као хришћани данас позвани да препознамо надолазећу опасност и да формулишемо одговор на овај опасни изазов теолошким језиком, језиком Цркве. 
Желим да кажем опет и поново: оно што је јуче изгледало илузорно, фантастично, данас постаје стварност, дио нашег живота. И Црква, која сноси одговорност за духовно стање човјека и друштва, позвана је да уђе у ову проблематику у пуном смислу ријечи и да људима пружи исправне, разумне, убједљиве савјете: како човјек треба да живи да би остао човјек у пуном смислу ријечи у потпуно новим условима друштвеног постојања.
То су ријечи које сам вам данас желио да упутим као увод у нашу дискусију. ​Припрема вјеронаука.нет/ Извор:Патриарцхиа.ру
*Врховни црквени савјет Руске православне цркве (ВКС) савјетодавно је тијело при патријарху московском и све Русије. Разматра питања која се односе на живот Цркве, а затим даје препоруке патријарху и Светом синоду. ВКС је формиран 2011. године и састоји се од представника клира и световњака. 

Чудотворна икона Мајке Божије "Достојно јест" (Милујућа -грч. Ἄξιον Ἐστί) прославља се 24. јуна по новом, односно 11. јуна по старом календару. Пред иконом Пресвете Богородице „Достојно јест“ вјерници се моле за исцјељење од душевних и физичких болести, на крају било ког посла, током епидемија, за срећу у браку, у случају несреће. Ова чудотворна икона се од 982. године чува у Успенскоом храму административног центра Свете Горе Атонске - Кареји. Икона је напустила Атос само четири пута како би утјешила, подржала и опоменула оне православне хришћане који немају прилику да сами дођу на њу. 

Помен за покој душа страдалих у терористичком нападу и молитву за исцјељење повријеђених и утјеху ожалошћених, служио је, 23. јуна 2025. године, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован Х у храму мучеништва пророка Илије у Дамаску. Његова Светост је стигао у Свети храм у 18:00 часова по локалном времену у пратњи сироправославног патријарха Антиохије и свег Истока, Његове Светости Игњатија Јефрема II, и мелкитског патријарха Антиохије и свег Истока, Његове Светости Јосифа.
Вјерници, који су испунили храм, пјевали су на грчком „Христос васкрсе“. „Наша срца крваре. Ово је бол цијеле Цркве – бол сваке мајке, сваког дјетета, сваког служитеља олтара, који је изгубио брата или сестру. Они нису били војници, они су били молитвеници. Убили су их само зато што су православни хришћани“, рекао је Његово Блаженство.
Након помена, Његово Блаженство и сироправославни патријарх Антиохије и свег Истока, Његова Светост Игнатије Јефрем II, посјетили су повријеђене у болницама.
Храм Св. пророка Илије у Дамаску, саграђен је у 8. вијеку, а реновиран у 19. вијеку. Сматра се једном од најважнијих за грчку православну заједницу у Дамаску, а такође је и мјесто за друштвена окупљања недјељом и вјерским празницима. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: orthodoxianewsagency.gr