Сазнај новости из
хришћанског свијета
На празник Светог Вазнесења Христовог - Спасовдан (10.јуна 2021.године), након учешћа на Светој архијерејској литургији и литији у Бањој Луци, његово преосвештенство епископ аустралијско-новозеландски господин Силуан са пратњом посјетио је Манастир Гомионицу. На многаја љета, преосвећени владико! Извор: инстаграм налог манастира Гомионица Просљавена Крсна славе града Бањалуке и Саборног храма Христа Спаситеља -Спасовдан. Свету архијерејску литургију у Храму Христа Спаситеља служили су Њихова преосвештенства епископ бањалучки г. Јефрем и епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан. Током литургије обављен је чин освећења славског жита и колача, а након тога је услиједила свечана литија око храма (погледај видео). У наставку свечаног обиљежавања, у порти Храма Христа Спаситеља у 20 часова отворена је изложба под називом „Сакрална архитектура Епархије бањалучке“. Кратка обраћања дали су аутори монографије Славољуб Лукић, доктор теологије, Бојан Вујиновић, мастер археологије, и Марко Јанковић, мастер историје. Монографија је подијељена на четири цјелине: „Црквене прилике на подручју садашње Бањалучке епархије од апостолског доба до Берлинског конгреса 1878. године”, „Базилике на простору садашње Бањалучке епархије”, „Активни манастири” и „Угашени манастири – манастиришта и црквишта”. Свако од поглавља је заокружена цјелина и може стајати самостално. Патријарх српски г. Порфирије је у беседи о правој вери, односу према Богу и ближњем и месту Христовом у нашем животу, током Свете архијерејске Литургије на Спасовдан у Вазнесењском храму у центру Београда, истакао да сваки човек треба да буде наш ближњи и становник нашег срца. У наставку можете да чујете поучно слово Патријарха Порфирија, из директног преноса који врши Радио Слово љубве АЕМ СПЦ: Патријарх је казао да је највећа потреба свих нас - да је Бог са нама. Сва пророчанства могу се скупити у ту једну тачку. И само онда када носимо у себи ту истину и живимо њом, само онда знамо шта је слава Божија и само онда знамо где је и слава читавог људског рода, сваког појединца и нас као народа. Патријарх Порфирије је указао да нема живота исправног и спасоносног без праве и чисте вере која у себи носи откривење Христово. Човек је биће створено за радост и за славу, биће које је створено да слави Бога, подсетио је Патријарх. Данас многи говоре о дијалогу са другим. Наш други је наш ближњи, а то је пре свега онај који је поред нас. Ту ми потврђујемо да ли смо ограничени или немамо граница, да ли прихватамо чињеницу да је Христос са нама, да он укида границе нашег егоизма. Ту, у односу на најнепосреднијег нашег ближњег. Још је Патријарх додао да град нису пре свега здања, него људи, љубав према свом роду, ако све те испите положимо како ваља онда ће сваки човек, ма ко био и ма где био, бити становник нашег срца. То је вера наша, вера Православна. Ако нисмо ухватили Христову руку, унапред смо губитници. А ако се чврсто држимо за Христове руке, унапред смо победници, казао је Патријарх. Вест о богослужењу којим овог јутра, на Спасовдан, началствује Његова Светост, налази се на овом линку. Извор: Радио Слово љубве Фото: Радио Слово љубве, Јелена Јеж Први пут од 1998. године у храму Христа Спаса у центру Приштине служена је Света литургија. Свету архијерејску литургију служио је Епископ Теодосије са свештенством и вјерницима у недовршеном храму, поводом празника Вазнесења Господњег. Црква у центру Приштине грађена је 90-их година као главни градски храм, а пројектовао је архитекта Спасоје Крунић. Након окончања сукоба 1999. године, црква је минирана, али није било већих оштећења. Британске снаге Кфора су потом преузеле обезбеђење објекта. Са повлачењем Кфора у косовској јавности, међу политичарима, невладиним организацијама и на Универзитету круже идеје да се храму промени намена и да не буде у власништву СПЦ, уз најчешћи изговор да је реч о цркви грађеној у доба Милошевићевог режима. Данас, након службе и резање славског колача владика Теодосије је рекао да је повод за ово окупљање у Приштини молитва и “да је то оно најбоље што можемо да принесемо Богу”. “Оно што смо најбоље имали од срца, принели смо Богу и Господ то прима у свој небески зртвеник – нашу жртву принету њему. Данашњи празник јесте радост хришћана”, рекао је владика Теодосије. Он је истакао да хришћани не треба да буду у безнађу када су у опасности јер Бог даје снагу, те навео да је данас много литургија које се служе у храмовима посвећеним Вазнесењу, у Москви, Београду, Високим Дечанима, Призрену. “По први пут ми данас прослављамо славу у овом величанственом али недовршеном храму који су наши претходници нама оставили у задатак да ми овде служимо, да се Богу молимо и да га довршимо”, рекао је епископ Теодосије. Он је истакао да је храм у Приштини подстицај да се још више молимо да се храм доврши и да попут храма Св. Саве у Београду, буде украс града. “Овај храм у Приштини треба да буде храм свих нас, да нас обједињује и сабира овде у миру, љубави и слози. Да овде, са овог места, шаљемо поруку љубави и мира према свима, без обзира ко су ти људи и какве намере имали. Служењем данас у овом храму ми сведочимо ко смо, ко смо били и шта треба да будемо у будућности. Сведочимо да се никада нећемо одрећи наших светиња и да оне нама припадају и да су залог нашег вечног живота. Иако сабрани данас у малом броју, ми смо семе за неке будуће хришћане и нека боља времена када ће овај храм бити завршен и испуњен верницима”, казао је владика Теодосије. Свету литургију владика је слузио са приштинским свештеником Станишом Арсићем и епархијским секретаром Сашом Митровићем.Славски колач припремила је Ђурђа Дрмончић која живи у непосредној близини храма Христа Спаса у центру Приштине.Извор:Рашко-призренска епархија и https://www.radiokim.net/
Митрополит дабробосански Хризостом изјавио је да СПЦ има у плану да гради две цркве, једну у Братунцу у спомен свим жртвама српског народа Подриња, као и у Коњевић Пољу, након што се утврди адекватна локација.
Грађење нових цркви Хризостом је назвао новим почетком, те да ће оне истовремено служити потребама верника ових подручја. Митрополит је у видео-снимку подељеном на Фејсбуку појаснио детаље везане за рушење цркве у Коњевић Пољу. Он је навео да се приликом измештања цркве одступило од првобитног договора те да је радове обавила фирма из Брчког уместо првенствено најављене фирме из Фоче. "Ми смо у два, три наврата рекли да је у питању међународни суд који је пресудио тако да се црква уклони - с тим да се уклони на начин да то пристоји цркви, да се сав материјал сачува, како би се са њим изградила нова у спомен свих жртава средњег Подриња управо у Братунцу", казао је митрополит. Открио је и да се "одступило од првобитног договора". "То је резултирало онаквим начином рушења цркве који није ни по договору, а ни по ономе како смо били у последњем моменту обавештени", навео је. Како је казао, фирма из Фоче била је задужена да уклони цркву и да је пренесе у Братунац, међутим, десило се да је друга фирма из Брчког била извођач радова те је након рушења цркве материјал пребачен на локалитет у Братунцу. „Јесте да је ово тежак и врло емотиван моменат за сваког Србина, али ми смо један велики народ који мора размишљати и рационално и разумно, а не само емоцијама“, казао је митрополит. извор: Спутњик Српски члан и председавајући Председништва БиХ разговарао данас са Његовим високопреосвештенством митрополитом дабробосанским Хризостомом
Српски члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик разговарао је данас у сједишту Владе Републике Српске у Источном Сарајеву са Његовим високопреосвештенством митрополитом дабробосанским Хризостомом. Главна тема састанка била је изградња нове Цркве Усековања главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу. Додик је нагласио да ће изградњу нове цркве финансирати институције Републике Српске, саопштено је из Кабинета српског члана и председавајућег Председништва БиХ, преноси РТРС. Српски члан и председавајући Председништва и митрополит Хризостом нагласили су да ће то бити заветна црква која неће бити чин никаквог ината, већ молитве за мир и благослов за све верне људе. Црква ће бити изграђена на новој локацији која ће бити изабран у наредних неколико дана, а у њу ће бити уграђени делови некадашњег истоименог храма у Коњевић Пољу. На састанку је било речи и о изградњи цркве и спомен-комплекса у Братунцу посвећеног свим страдалим Србима у Подрињу, а што је била иницијатива Милорада Додика, уз сагласност митрополита Хризостома. Извор: Спутњик
Дана, 7. јуна увече у селу Рабочеостровск, код града Кем у Карелији (Република Карелија је федерална јединица у склопу Руске Федерације, смјештена на самој граници са Финском), дошло је до великог пожара. Дрвена кућа која је претходно била претворена у цркву за потребе снимања филма Павела Лунгина "Острво" (2006) изгорјела је. Није ју било могуће спасити јер се пламен брзо проширио и уништио дрвену конструкцију. У 17:39 примљена је порука о пожару у селу Рабочеостровск. Није било мртвих или повријеђених. Пожар је угашен у 21:00. Узрок пожара и штета се утврђују. Подсјетимо, снимање филма „Острво“ одвијало се у Рабочеостровску током 2005. године. Црква, коју гледаоци могу да виде у кадру, дио је пејзажа.
Главне улоге у филму играју Петар Мамонов, Виктор Сухоруков, Дмитриј Дјужев, Викторија Исакова и други. Острво је 2007. године освојило бројне филмске награде, укључујући Нику и Златног орла за најбољи филм године. Након приказивања филма ово мјесто постало је локална знаменитост и постала популарна за туристе. Филм “Острво” Павела Лунгина је духовна психолошка драма, са изванредним глумачким остварењем Петра Мамонова у улози јуродивог старца Анатолија. Проћелав, крезуб, у подераној мантији и неумивеног лица, отац Анатолиј, оптерећен осјећајем кривице, налази се у вјечитој потрази за душевним миром и опроштењем давно почињеног убиства којег не може ничим да се ослободи... Радња филма: Други свјетски рат. Анатолиј и његов друг Тихон транспортују угаљ, али их пресреће немачки ратни брод и заробљава. Анатолиј моли Немце за милост, а они му обећавају живот ако убије свог друга Тихона. Анатолиј чини издају, пуца у свог друга, али га Немци ипак остављају на минираном броду. Спашавају га монаси са оближњег острва. Године пролазе. Старац Анатолиј постаје уважени члан своје мале верске заједнице. Међутим, страшни грех убиства, учињен током рата, не даје му мира. Једног дана, на острво, у манастир долази човјек за кога је вјеровао да је давно мртав.
Изабрани Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије беседио је 6. јуна 2021. лета Господњег током свете Литургије у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу о све чешћој употреби мобилних телефона током богослужења у цркви, позивајући верни народ да то не чини: - Благословено је да један фотоапарат или једна камера дискретно снима у току службе, макар најупечатљивије дјелове службе. Ово што се сада узобичајило превршило је сваку мјеру. Дођемо на неку службу, на неки велики црквени сабор, сви држе подигнуте мобилне телефоне и сви снимају. Стварно премного. Да ли ти људи учествују на служби како ваља? Свако данас потеже мобилни телефон и снима. Да ли може оно што је главно на служби да ухвати мобилни телефон? Не може. Оно што је главно на служби не може да се ухвати никаквом камером нити било каквом техником. А много пажње се поклања томе и зато се народ удаљава од службе. Треба да отворимо своје срца, а не мобилне телефоне. - Отворимо своја срца, примимо Божју милост и Божју благодат, која невидљиво и неухватљиво силази на отворена срца, отворене душе и отворене умове. Маните беспослице и ситнице, оповршисмо све, претјерасмо, морамо се враћати на прави пут. Ничему то не води. А да не причамо која се све искушења после дешавају са тим снимцима, како се то лијепо користи против Цркве, против хришћана, против наше вјере, против свештника. Маните се ћорава посла. Кад долазите у Цркву оставите телефон у ауту или га искључите, па ставите у џеп, рекао је изабрани митрополит Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска У градској области града Њујорка /САД/, Бруклину, једна од улица названа је у част православног светитеља - Светог Рафаила (Хававини) Бруклинског (канонизован 2000-год.). Свечано преименовање дијела улице између раскрсница са улицама Бонд и Хојт у Улицу Светог Рафаила Бруклинског, у недјељу 6. јуна 2021.године предводио је митрополит Јосиф, првојерарх Антиохијске православне цркве у Сјеверној Америци. Церемонија је темпирана је да се поклапа са 125. годишњицом оснивања Николајевске парохије и почетком сиро-арапске православне мисије у Сјеверној Америци. Прије церемоније служена је Света Литургија, у којој су учествовали секретар Православне цркве у Америци протојереј Александар Рентел и представници Руске православне цркве - свештеници Патријаршијског храма Светог Николе на Менхетну игуман Никодим (Баљасников) и свештеник Марк Рашков (Антиохијска црква има двије цркве у Њујорку, а обје се налазе у истој четврти у Бруклину; постоји неколико других цркава ван Њујорка-примједба преводиоца). Свештенство и парохијани Православног архијерејског намјесништва антиохијске и других православних цркава, као и представници власти, учествовали су у церемонији. Обраћајући се учесницима церемоније, митрополит Јосиф је цитирао светог Рафаила Бруклинског: „Ја сам Арапин по поријеклу, Грк по образовању, Американац по мјесту пребивалишта, Рус по срцу и Словен по души“. Митрополит Јосиф захвалио је локалној заједници и владиним званичницима на сарадњи на преименовању улице. У Америци постоји још улица у част православних светитеља, које су се појавиле претходних година. На примјер, у граду Џерси Сити у држави Њу Џерси постоји "Пут Светог Александра Хотовитског" у близини цркве Светих апостола Петра и Павла под јурисдикцијом Православне цркве у Америци. У јануару 2020. године, једна од улица у Њујорку, такође, је преименована у част православног свештеника - протојереја Павела Шнејрла (+ 2014) - „Пут оца Павела Шнејрла“. Свети Рафаило рођен је у Бејруту, у Либану, 21.новембра 1860. године. Студирао је у Патријаршијској школи у Дамаску, Богословској школи Васељенске патријаршије на острву Халки и Духовној академији у Кијеву. Такође, служио је као професор арапског језика на Духовној академији у Казану, надалеко познатој по мисионарењу међу нехришћанским становништвом царске Русије и шире. Стигавши у Сједињене Америчке Државе 1895. отпочео је са служењем међу растућом популацијом православних емиграната са арапског говорног подручја, којих је било широм земље. Године 1904. постао је први православни клирик хиротонисан у епископски чин на тлу САД-а. Хиротонију су извршили свети Тихон Московски, тадашњи Епископ сјеверноамерички, и Епископ аљаски Инокентије (Пустињски). Као Епископ бруклински био је викар светом Тихону. Умро је 14. фебруара 1915 .године. Објављена књига митрополита волоколамског Илариона „Јеванђеље Достојевског“У години када се обележава сто четрдесета годишњица смрти и двестагодишњица рођења Фјодора Михајловича Достојевског, Издавачка кућа Познание објавила је нову књигу митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије – Јеванђеље Достојевског. Достојевски је један од најтежих руских писаца за разумевање. Као нико други, он приморава читаоца на размишљање тако што постављања питања не пружајући директне одговоре. Јеванђеље је један од кључева који открива поглед на свет Достојевског. Његови записи, пак, некоме могу бити кључ за откривање Јеванђеља. Наслов књиге има двоструко значење. Реч није само о Јеванђељу које је Достојевски читао читав свој живот, већ и оном које је написао јер његово дело је за руски народ била „блага вест“ – пророчка и апостолска порука спасења кроз Христа. Достојевски је доживљавао врло лично Јеванђеље, кроз призму сопственог искуства, и по промислу Божјем му је било суђено да постане пророк који објављује јеванђељске истине и у XX и XXI веку. У књизи се пишчев хришћански свет разматра на основу његове биографије и четири романа: „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“ и „Браћа Карамазови“. Његова друга дела такође представљају додатне изворе, као што су романи „Младић“ и „Пишчев дневник“, писма и свеске, као и сећања родбине и пријатеља на Достојевског. Пишчева уметност је представљена у општем контексту руске књижевности XIX века и друштвено-политичке ситуације у Русији његовог доба. Извор: моспат.ру Патријарх Порфирије: Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав У Шесту недељу по Пасхи, Недељу Слепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Предстојатељ Српске Православне Цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу беседом након читања светог Јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: Ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи?. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога. Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увек проузрокована личним или грехом нечијих предака. Пример за то налазимо управо у прочитаном Јеванђељу у ком Господ каже да је човек био слеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божја, односно да би том који је слеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. - Колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи али постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом. За свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божјег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали, казао је патријарх Порфирије.Извор: Митрополија загребачко-љубљанска Постоји једна прилично честа грешка коју многи православни хришћани чине, без обзира на то колико су оцрковљени. Суштина ове грешке је мешање исповести са разговором. У црквеној пракси постоји исповест, а затим постоји саветовање где верник може духовнику да постави питања и добије савет. Постоје и катехетска едукативна предавања, итд. Често се покајана особа све то труди да уклопи у једну исповест која се значајно продужава у времену. Не заборавимо, међутим, да просечна Литургија траје 1,5-2 сата и обично има много исповедника. Окренимо се катихизису и дефинишемо појам Свете тајне покајања (исповести). „Покајање је света тајна у коме се особа која се каје за своје грехе, преко видљивог примања опроштаја од свештеника, невидљиво се ослобађа од тих грехова од самог Господа Исуса Христа“ (Св. Филарет Московски, Опширни хришћански катихизис Православне Васељенске Источне Цркве). ...настави да читаш
Сликовито речено, Света тајна покајања је хируршка операција, где ваше лично покајање излаже вашу грешну болест Богу. Уз помоћ свештеника, сам Бог га затим уклања и лечи. Тешко је могуће замислити пацијента који је довезен у колицима у операциону салу и постављен на сто изненада седи и говори нешто попут: „Докторе, хајде да прво разговарамо о животу“. У таквој ситуацији особа жели да се реши бола и пре свега мисли на опстанак. Слично томе, у исповести морамо изричито назначити где боли, уместо да почнемо да препричавамо свој живот у свим детаљима. Као што пацијент подиже кошуљу и показује лекару рану, тако бисмо и ми требало да научимо да „лоцирамо“ свој грех и да га прецизно именујемо, покушавајући да избегнемо беспотребне речи. Уместо да потрошимо десет минута на детаљно описивање сваког конкретног случаја, можемо једноставно рећи „Осуђивао сам људе и кајем се“ или „Имао сам ласцивне мисли“. или „Кајем се због прождрљивости“, „Посвађао сам се са родитељима“ и тако даље. Нема потребе да преносите све детаље који описују како, када или колико пута се то догодило. Бог ЗНА ваше срце. Потребан вам је да схватите свој грех, будете згрожени њиме и имате жељу да се покајете, промените на боље и јасно кажете свештенику о томе. У случају вашег личног покајања и скрушености, сам Господ ослобађа ваш грех у тренутку када свештеник чита молитву разрешења током исповести. Речи поседују велику моћ. Размислите о свакој својој речи и потрудите се да своје признање не преоптеретите гомилом непотребних информација. Свештеник, који има богомдану моћ да опрости и ослободи нас греха, прво мора да га препозна. Помозите му у овоме. То не значи да разговори нису потребни. Наравно да јесу. Увек постоје загонетна питања која треба решити, али нема потребе то чинити током исповести, бар не током Литургије. Наравно, постоје питања у вези са тешким гресима или припремом за Свето причешће која треба решити одмах током исповести, али то су прилично изоловани случајеви. Обично је најбоље назвати свештеника телефоном и договорити састанак са њим ван богослужења. То би била савршена прилика и за исповест и за постављање питања која вас се тичу. “ Али током богслужења, нарочито када има много људи, покушајте да будете детаљни у набрајању својих грехова, али не и у описивању околности. Говорите сажето и језгровито. Будите јасни у вези са својим грехом, уместо да препричавате свој живот врло детаљно. Исповест је света тајна. Схватите то као велику светињу, а не као разговор. Покушајте да не мешате небеско са земаљским. Концентришите се на своју унутрашњу свест о свом греху: видите га у свом срцу, задрхтите од гађења, схватите свој грех и реците то пред свештеником. Исцељење од Бога неће доћи споро. Ово је цела суштина. Аутор: о. Андреј Чиженко За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /Преведено из Каталога добрих дела смањи проширени текст
Питање које смо добили од једног нашег читаоца данас је јако важно је за многе од нас. Шта бисмо могли рећи некоме ко се осећа усамљено и пати због тога? Ово питање упутили смо једном сабрату нашег свештенства, оцу Сергеју Нежборту, и замолили га да подели своје мисли. Ово није лако питање, јер је усамљеност различита за свакога. Наша осећања усамљености често су најјача када се растанемо од некога ко нам је важан, када изгубимо своје вољене или након много година неуспешног тражења сродне душе или супружника. Можда се осећамо усамљено када тражимо разумевање, али схватамо да нико не слуша. Усамљеност доживљавамо на различите начине, а општи или универзални савети често могу бити неважни или бескорисни. „Несрећни? Саберите се”, говори нам се. „Усамљени? Проведите време у друштву других. Пронађите себи занимање у којем ћете уживати и које ће вам одвратити пажњу. Будите заузети послом“, чујемо. Да ли то помаже? Не увек. Чак ће се и најбоља забава у једном тренутку завршити, пријатељи ће отићи, а нико не може да ради без одмора. Неизбежно ће доћи тренутак када ћемо бити сами. Током ових тренутака самоће, бол се враћа, чинећи нас неиспаваним, плачним и несрећним. ...настави да читаш
Неко је мудар рекао да ако не можемо да променимо своју ситуацију, можда ћемо успети са својим схватањем тога. - Као хришћани, своје животне догађаје не доживљавамо као случајности, већ као знаке Божјег промисла за нас. Божји план није да нас казни, Бог никога не кажњава. И није да нам наноси бол само да би нас натерао да страдамо. Он нас воли. Његова сврха је да нас води ка светлости и чистоти, да нам помогне да вреднујемо праве ствари и спознамо њихову вредност. Прекид пријатељства може довести до тога да дамо већу вредност људским односима. Како доживљавамо бол, могли бисмо научити да будемо саосећајнији према другима. Пропаст наших животних вредности и идеала често нас наводи на проналажење и преиспитивање и проналажење нових циљева у животу. Али како можемо веровати у то да нам бол може бити од користи? Да би могао да буде израз Божје љубави према нама? Дозволите да вам објасним пример из свог живота. Користим прашњав пут до куће. Једног дана је киша падала, а насред пута створила се огромна бара. Зауставио сам се испред ње питајући се да ли да возим даље и ако да, како да је заобиђем. Скренуо сам лево, а ауто ми се заглавио у дубоком блату. Нисам могао изаћи. Закаснио сам кући. Морао сам да узмем трактор да ме извуче и одвезе ауто у гаражу. Али док сам покушавао да изађем, оставио сам дубок пар трагова. Пут је пресушио, они постали су видљиви. Осталим возачима прокрчио сам траг и они су почели да га користе. Запео сам, сатима сам чекао расположен и аутомобилу ми је била потребна поправка, али уступио сам место другим људима. Нешто слично се може догодити и нама у нашем животу. Можда трпимо бол и тугу, али дајте другима пример истрајности и вере и надахните их. Показали бисмо хиљадама другима пут којим треба ићи. На тај начин би наша искуства постала врло значајна и спасоносна. Ево још једног примера, овог пута из недавног филма. Његов јунак је управо изгубио вољену жену. Толико је туговао да му је живот изгубио сваки смисао. Није видео крај својој патњи и одлучује да себи одузме живот. Ипак, он не може да спроведе своју одлуку. Породица иранских избеглица настанила се поред њега и сваки пут кад би покушао да то изврши, увек би неко био ту. Породица има много деце и у великим је тешкоћама. Почиње да помаже породици и на крају савладава своју усамљеност и враћа се у живот. Оба примера нас уче да је усамљеност - баш као и све друге наше туге - увек значајна и Бог ће нам на крају открити њено значење. Када се то догоди, упознајемо Бога, знамо Његову вољу и добијамо олакшање. Начин за решавање наших потешкоћа је тражење таквог сусрета. Са Богом се можемо чврсто супротставити било којој жалости. Како се тога можемо сетити кад смо најрањивији и најслабији? Господ је милостив и мудар. У свету који је створио, дан увек долазииза ноћ, а светли и сунчани дани увек долазе после пролазне кише и тмурног времена. Увек ће бити пролеће после сиве и хладне зиме. Можда смо данас усамљени, али увек се можемо радовати свежем пролећу, новом сунчаном дану и ведром небу. Господ је својом жртвом потврдио светост човека, постигнуту у пуноћи његовог живота у Богу. Усамљеност може бити корак ка нашој светости ако је доживљавамо као своју Богом дану прилику да му се обратимо у молитви и да обновимо наше јединство са Њим. Аутор: о. Сергеј Нежборт За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф / извор смањи проширени текст
Јеванђеоско читање / Сриједа седмице пете (Оданије преполовљења) Јн 6, 5–14 ; Дап 13, 13–24 Као што знамо из Јеванђеља, Господ је нахранио пет хиљада људи који су га следили до далеке обале Галилејског мора (Галилејско језеро, назива се још Галилејско море- примједба прев.). Узео је пет јечмених хлебова, “и заблагодаривши, раздаде ученицима, а ученици онима који бијаху посједали: тако и од риба колико хтједоше". Не само да су људи имали довољно да једу, већ су и сведочили о Господњој моћи; и они су га - попут нас - доживљавали као извор своје наде. Такође су искусили Његово снисхођење према нашој људској природи. Иако је донео непроцењиви хлеб вечног живота, не оклева да их нахрани обичним земаљским хлебом. Јасно је да је правио разлику између добровољног подвижника и гладног човека које је требало нахранити пре него што је могао да упије Божанску истину. Господ нас, такође, учи да се према храни односимо са одговарајућом побожношћу, као према другим Његовим даровима. Рекао је: „Скупите преостале комаде. Нека се ништа не расипа“. У очима многих богослова, пет хлебова подсећају на Пет светих рана које је Он примио ради искупљења наших грехова. Заузврат, умножавање хлебова наговештава бескрајно увећавање Тела Христа које нас храни на свакој Божанској Литургији. Читали смо и о дванаест котарица у које је упутио своје ученике да сакупе преостале комаде хлеба. Можда је стављао мали део хлеба у котарицу сваког апостола како би они делили људима хлеб који се непрестано умножава. Јасно је да је ризиковао - људи би могли апостоле сматрати чудотворцима, а апостоли би могли поверовати у исто. Он се побринуо за то изазивајући их питањем: „ Одакле да купимо хљеба да ови једу?“ Филип му је одговорио: „ Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако од њих само мало добије “ Андреј је такође открио нешто: „Овдје има једно момче које има пет хљебова јечмених и двије рибе. Али шта је то на толико мноштво?“ То су били тачно одговори које је Господ чекао да чује. Прво је својим ученицима јасно ставио до знања да је ово задатак који превазилази сваку људску способност. Друго, он их је натерао да раде све што је било у људској моћи да прехране људе. Коначно, сви су видели да је то врло мало. У ствари, то није било ништа. Заправо, Господу нису били потребни помагачи; једноставно је желео људе који му не би стали на пут и преко којих би могао да изврши читав задатак. Нека би нас ова истина водила кроз наш живот. Пред изазовним задатком који поставља питање: „Одакле да купимо хљеба да ови једу?“ одговорите, као што је Филип урадио, „ Ни за двјеста динара хљеба није им доста, да свако од њих само мало добије“ Следите његов пример чак и ако вам се чини да је задатак лак. Онда учините све што је у вашој моћи; потрудите се да помогнете, баш као што је Андреј пронашао пет хлебова и две рибе. Обавезно приметите, као и он, „Али шта је то на толико мноштво?“ Не занемарите да то кажете, колико год вам се ваши напори чинили величанственим. На тај начин направићете места за Господа и Он ће вас пустити да учествујете у Његовим чудима, Његовој моћи и Његовој милости. Аутор:о. Вјачеслав Режњиков За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /Извор: Азбука.ру Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години
Ученици су говорили Господу да отпусти народ како би купили хлеб у селима. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт 14,16). То је било пред чудо насићења пет хиљада људи, осим жена и деце, са пет хлебова и две рибе. Тај догађај, који има посебно значење у животу Господњем, садржи још једну поуку. Народ је образ човечанства које је гладно и жедно истине. Рекавши апостолима: Подајте им ви нека једу, Господ је предсказао њихово служење људском роду, тј. њихову службу питања [храњења] истином. У своје време апостоли су је остварили. За каснија, пак, времена ту службу су предали пастирима, својим прејемницима. И садашњем пастирству Господ упућује реч: „Дајте вашем народу да једе“. И пастирство је дужно да на својој савести држи обавезу да народ храни истином. У Цркви је неопходно да стално тече проповед речи Божије. Пастирство које ћути зар се може назвати пастирством? А оно много ћути, преко мере ћути. Али, не треба рећи да је то због тога што нема вере у срцу. Ради се само о неспоразуму и неприкладном обичају. Ипак, то не оправдава ћутање. смањи проширени текст
Грузијска црквена музика добила је статус споменика културне баштине Додјељивање статуса споменика нематеријалне културне баштине грузијским напјевима помоћи ће очувању културних феномена и вриједности. ТБИЛИСИ. 31. маја 2021. године, Грузијској традиционалној црквеној музици додијељен је статус споменика нематеријалне културне баштине, према информацијама Државног центра за фолклор. Додјељивање статуса споменика нематеријалне културне баштине грузијским напјевима помоћи ће очувању културног феномена и вриједности повезаних са грузијским напјевима, пише Спутњик-Грузија. „Грузијске напјеве, заједно са вишегласним музичким фолклором, Грузијци препознају као један од најважнијих симбола националног идентитета. Ово је јединствена традиција у којој се естетски принципи националног вишегласног мишљења и хришћанског погледа на свијет органски комбинују “, каже се у поруци. У документу се напомиње да је грузијско пјевање, с једне стране, национална традиција која је настала и развија се у Грузији, а с друге стране посебно показује јединство грузијске културе са европским хришћанским свијетом. Већина историчара се слаже да полифонија у Грузији претходи хришћанству на територији Грузије (почетак 4. вијека). „Према научницима, полифонија у црквеној музици први пут успостављена у Грузији, достигла је класични степен развоја у X-XI вијеку, а у XII-XIII вијеку, заједно са цјелокупном грузијском културом, била је прожета погледом на свијет ренесансе. Према томе, грузијски напјеви (сагалобели) нису само национално, већ и културно наслијеђе читавог хришћанског свијета“, каже се у поруци. Такође, наглашава се да ће додјељивање статуса споменика нематеријалног културног наслијеђа грузијској традиционалној црквеној музици / грузијским напјевима промовисати учење и пренос грузијских напјева, указати на потребу за живим наступима и промовисати ову јединствену вишегласну уметност. Изводи Тбилиски патријаршијски хор храма Свете Тројице - Самеба
Преподобни Михаило Исповједник био је родом из Фригије, Рођен је у породици ревносних хришћана и од малих ногу се посветио монашком животу, Његова светост патријарх Тарасије послао га је у манастир смјештен на обали Црног мора. Патријарх Тарасије хиротонисао је светог Михаила за епископа града Синада (Синадска митрополија Цариградске патријаршије). Због свог светог живота и мудрости свети Михаио стекао је дубоку љубав вјерујућег народа и посебну пажњу царева Нићифора I Геника и Михаила Рангабе. У то вријеме царевао је цар, иконоборац Лав Јерменин (813-820). Патријарх је послао преподобног Михаила, заједно са светом браћом Теодором и Теофаном, да наговоре цара да престане да прогони православце. Цар је мучио Светог Михаила и послао га у изгнанство. Враћајући се из изгнанства, преподобни је поново страдао због поштовања светих икона. Пратитељи Светог Михаила, свети Теодор и Теофан, били су мучени: усијани жигови стављани су на њихова лица натписима који их осуђују. Добили су надимак „Уписани“. Новоосуђени свети Михаило са својим учеником Јовом прогнан је у манастир Павеиада. Послије Теофилове смрти, царица Теодора (842-855) обновила је поштовање икона и позвала Светог Михаила да преузме патријаршијски трон умјесто свргнутог иконоборца Јована Граматике. Током владавине Лава Јерменина, свети Михаило је, као ревносни изобличитељ иконоборства и „поборник побожности“, прогнан у затвор у Евдокијади, гдје је умро 821. године. Учествовао је на Седмом Васељенском сабору 787.године. Глава Светог Михаила чува се у лаври Светог Атанасија на Атосу, дио моштију је у Иверском манастиру (манастир Иверон) . О богатству једног народа свједочи његова прошлост, која је често пута препуштена забораву, немару и небризи. Да има и позитивних примјера увјерили смо се у петровачком селу Колунићу, гдје је током радне акције поново откривено споменичко благо, да нас подсјети на богату прошлост али и потребу да од заборава отргнемо сваки дјелић наше историје. Наиме, током јучерашњег послијеподнева, док је са својим вриједним парохијанима сређивао порту некадашњег храма Светог Георгија, у народу познатији као Панађур, протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, овдашњи парох и секретар Епархије бихаћко-петровачке, пронашао је споменик и на њему глагољски натпис, за који смо мислили да је неповратно изгубљен. Наиме, постојали су сачувани записи о спомен-плочи извјесног Остоје и о глагољском натпису на њему, али већ више од стотину година сматрало се да је споменик са записом или уништен или однешен. Знајући прошлост овдашње православне светиње, отац Здравко Богојевић је интуитивно предосјећао да би се поменута спомен-плоча са натписом ипак могла пронаћи, па је током јучерашњег кошења траве нарочито обратио пажњу на утонули стећак са десне стране храма. Након уклања траве и маховине, почела су се назирати обриси слова, а након детаљнијег одстрањивања траве и земље око спомен-плоче откривен је и бочни запис, који се до тада скривао у површинском слоју земље. Непосредно након открића натписа, контактирали смо др Горана Комара из Херцег Новог, једног од највећих познаваоца српске споменичке средњевјековне баштине, који је ранијих година посјећивао овај локалитет, а који нам је о проналаску глагољског натписа рекао: „Као и низ других натписа и овај се у науци сматрао изгубљеним. На овај споменик указао је у своје вријеме учитељ Петар Мирковић. Скицу је обезбједио Котарски суд у Петровцу, а о садржају се први изјаснио др Ћиро Трухелка (Старобосански писмени споменици, Гласник Земаљског музеја БиХ, Сарајево, VI, 1894, 773-775). Oн је пружио схематски цртеж. И епиграфичар Марко Вего натпис је сматрао изгубљеним, а пренио је исту скицу којом се до јуче оперисало (Zbornik srednjovjekovnih natpisa BiH, Sarajevo, 1970, 80-81). Шефик Бешлагић у свом прегледу стећака Југославије (1971, 102) не помиње натпис. B. Fučić je донио читање натписа: „Остоја, Остоја“ (Glagoljski natpisi, Sarajevo, 1982, 215). Натпис је у свој зборник уградио и Љ. Стојановић (Стари српски записи и натписи, књ. 3, бр. 4794). Натпис по својој типологији припада уставној глагољици, вјероватно 15. вијека и њиме се два пута исписује лично име Остоја. Као што је уобичајено у БиХ, православне цркве и гробља на много мјеста почивају на некрополама стећака, које су се у народу називале „грчким гробљима“. Због тога је и православни народ у Колунићу остатке храма Светог Георгија називао „грчком црквом“. Приликом чишћења старог гробља на средњовјековном локалитету Панађур, свештеник Здравко Богојевић, са парохијанима, открило је још један споменик са представом крина, поред већ помињаног. По благослову епископа бихаћко-петровачког Господина Сергија, протојереј-ставрофор Здравко Богојевић обавијестио је надлежне институције које се баве заштитом културно-историјског насљеђа на овим просторима о открићу у селу Колунићу, како би се што прије предузеле мјере на заштити и конзервацији спомен-плоче, односно стећка са натписом. Брига о крајишким старинама јуче је у Колунићу резултирала богатим археолошким открићем, а отац Здравко Богојевић истиче како до овог не би дошло да није било труда и воље његових парохијана, који су му у овом послу, по ко зна који пут, били од непроцјењивог значаја, као пријатељи и сатрудници, који су, заједно са њим, подијелили радост несвакидашњег открића. Извор: епархија бихаћко-петровачка Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са преосвећеном господом епископима: бањалучким Јефремом, бачким Иринејем и рашко-призренским Теодосијем, примио је 4. јуна 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Мирослава Лајчака, специјалог представника Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, и г. Метју Палмера, специјалног изасланика Сједињених Америчких Држава за Западни Балкан, каже се у Саопштењу Информативне службе СПЦ које у наставку преносимо у целини. У дугом и отвореном разговору представници Европске уније и Сједињених Америчких Држава су упознали Светејшег Патријарха и архијереје са активностима које предузимају ради наставка дијалога између представника Београда и Приштине. Истакли су и да се ангажују и на решавању проблема на нижем, општинском нивоу, као што је питање везано за статус и имовину манастира Високи Дечани, ...настави да читаш
за захтев Приштине да се са листе угрожених споменика културе под заштитом Унеска уклоне манастири Пећка Патриjаршиjа, Високи Дечани и Грачаница, као и црква Богородице Љевишке у Призрену, за право слободе кретања, као и друга питања од највећег значаја за свакодневни живот Српске Православне Цркве и верног народа на Косову и Метохији. Посебно су истакли да су древни манастири, као што су Високи Дечани, Грачаница и други, за њих живи организми, а не само споменици културе и да тако треба и да остане. Нагласили да они не носе никаква готова и унапред припремљена решења или притиске, него да разговори које воде са Његовом Светошћу и архијерејима сведоче да желе поштено и праведно решење. Његова Светост Патријарх г. Порфирије и епископи су захвалили представницима Европске уније и Сједињених Америчких Држава на ангажовању, које може битно да олакша тежак живот свештенства, монаштва и српског православног народа на Косову и Метохији. „Њихову мисију, с обзиром на то да је заснована на дијалогу, доживљавамо као јеванђелску, јер као хришћани, сваког човека видимо као брата, као ближњег и стога смо увек спремни на дијалог. За нас су Косово и Метохија, Република Српска и Црна Гора од животне важности“, поручио је Патријарх и истакао да није непознаница да Владу у Приштини дијалог суштински не интересује, што убедљиво потврђују проблеми манастира Високи Дечани, захтев упућен УНЕСКУ и свакодневне тешкоће наше Цркве и народа широм јужне српске покрајине. Највиши представници Српске Православне Цркве су подржали дијалог, али не под условом да на било који начин угрожава или доводи у питање интересе Цркве, верног народа и државе Србије. Став Српске Православне Цркве је добро познат: ради се о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да неко наметне такво решење које ће прихватити незакониту сецесију. Патријарх Порфирије је изнео став да кроз дијалог треба ићи ка европском решењу, које је у духу Европске уније, где границе омекшавају и постају мање важне. Српски архијереји су нагласили забринутост због односа приштинских власти према Српској Православној Цркви која доследно поштује тамошње законе: „Очекујемо да институције поштују Цркву, да не насрћу на наше име, наш идентитет, и порекло наших светиња“, истако је патријарх Порфирије и нарочито указао да Цркву не чине само парохијски и манастирски храмови, свештенство и монаштво, него верни народ који је прогнан из својих кућа и који не види могућност да оствари своја имовинска права уколико то не може и широм културног света познати манастир Високи Дечани упркос правоснажним пресудама правосудних органа. Косово и Метохија су за Србе оно што је Јерусалим за Јевреје, а Пећка Патријаршија за Српску Православну Цркву оно што је Ватикан за Католичку Цркву. Извор: Информативна служба СПЦ ...смањи вијест
Наша Црква, данас у петак, 4. јуна 2021. године, се молитвено сјећа Отаца Другог васељенског сабора, који је одржан 381. године, у Цариграду. Сабор, коме је присуствовало 150 епископа, сазвао је свети цар Теодосије Велики (379-395). Сабору је у почетку председавао Св. Мелетије Антиохијски, али је у току сабора преминуо. На овом Сабору били су присутни само источни епископи, којих је било сто педесет. Међу оцима Сабора били су велики светитељи тога доба: Мелетије Антиохијски, Григорије Ниски, Кирило Јерусалимски , Григорије Богослов, Амфилохије Иконијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски и други. На овом сабору је потврђен и проширен Символ вјере, усвојен на I васељенском сабору 325. године у Никеји, а осуђене су и јереси Македонијева, Аполинаријева, као и евномијани (по Евномију Кизичком), савелијани (по Савелију), фотиновци (по Фотину, Eпископу сирмијумском), маркелијани (по Маркелу Анкирском). Символ вјере, усвојен на сабору у Никеји, није говорио о божанском достојанству Светог Духа, јер у то вријеме још увијек није било духоборске јереси. Због тога су свети оци Другог васељенског сабора додали 8., 9., 10., 11. и 12. члан Никејском вјеровању, коначно формулишући и одобравајући Никејско-цариградски Символ вјере, који је од тада непромијењен у цијелој Православној Цркви. 1. Спасовданска икона-пронађи ко је ко на икони Вазнесења Господњег! Превуци ријеч на праву позицију! 2. Спасовданска помјерајућа икона 3. Спасовданска игра меморије 4. Квиз о Спасовдану 5. Спасовдански анаграми 6. Спасовданска пузла 7. Духовска осмосмјерка 8. Духовска пузла У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, на пример, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мт 8, 22; ср. Лук 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижевницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат 20, 18 – 19 и Марк 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лк 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лк 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Тв Храм.рс Свети Патрик је живио у 1. вијеку и био је епископ града Бруси (или Пруси) у Витинији (Мала Азија). Отворено је и смјело проповиједао учење Христа Спаситеља и осуђивао заблуде незнабожаца. Због тога је приведен заједно са тројицом презвитера Акакијем, Менандром и Полиеном на испитивање пред управника града, Јулија. Одлазећи на топле воде, Јулије нареди да за њим поведу и хришћанског епископа са три презвитера, оковане у гвоздене ланце. Покушао да је натјера Светог Патрикија да призна да се исцјељења од топлих вода дешавају по вољи ових богова питајући Патрикија: „Ко створи ове љековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?“ Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш“. Онда упита намјесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?“ Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!“ Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе бијаху одсјечене, душе њихове веселе узнијеше се у свијетло царство Христово, да вјечно царују. Смрт мученика догодила се отприлике 100-те године након Христовог рођења. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|