Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Дана 24. маја, на дан помена Светих равноапостолних Ћирила и Методија, словенских просветитеља, предсједавајући Одјељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, и патријарашки егзарх западноевропски Руске православне цркве Његово Високопреосвештенство митрополит корсунски и западноевропски Нестор, одслужили су молебан у базилици Светог Климента (Базилика Сан Клементе) у Риму. Вијековима у овом храму почивају мошти Светог равноапостолног Кирила, који је преминуо у Риму 869. године. Током богослужења, узнесена је сугуба молитва за Његову Светост Патријарха московског и све Русије г. Кирила, који слави свој имендан. Међу присутнима у храму били су директор Руског центра за науку и културу у Риму, Дарија Алексејевна Пушкова, представници Амбасаде Бјелорусије у Италији, вјерници из римских парохија Руске православне цркве и ходочасници. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Patriarchia.ru

Македонска православна црква-ОА и Српска православна црква заједнички су јуче у Прилепу прославиле празник свесловенских просветитеља, светих Ћирила и Методија. У цркви Светог Кирила и Методија у Прилепу, гост је био митрополит аустралијско-новозеландски Српске православне цркве г. Силуан, који је, заједно са митрополитом преспанско-пелагонијским и администратором аустралијско-новозеландским Петром и епископом величким Николом, служио литургију.
Митрополит Силуан је први српски епископ који је служио у овој цркви послије Другог свјетског рата.
„Управо су света браћа Ћирило и Методије најзаслужнији, не само за православље словенских народа, већ и зато што њихово дјело није завршено протјеривањем њихових светих ученика, светих Климента, Наума, Саве, Горазда, Ангеларија, већ је напротив, овде настављено и одавде се развијало и поново се враћа у све словенске земље“, рекао је епископ Петар, митрополит преспански и пелагонијски.
„Све нас Словене, јер су ови просветитељи заправо нама приближили Истину Христову на нашем језику. Управо тахваљујући њиховом труду и просветитељском раду и равноапостолном таду, како каже сам тропар и њихово житије, добили све те истине на језику и култури која нам је најближа“, истакао је митрополит аустралијско-новозеландски Силуан. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: религија.мк

Румунска православна црква предложила је канонизацију породице Светог Василија Великог, једне од најпоштованијих личности у хришћанској историји. Приједлог је изнесен током засиједања Св. Синода одржаног, 21. маја 2025. године, у патријаршијској резиденцији у Букурешту, којим је предсједавао Његово Блаженство патријарх румунски г. Данило. Синод је предложио успостављање празника у част читаве породице Светог Василија као обрасца хришћанског живота и светости.
Патријарх је нагласио значај ове породице у ишчекивању 2026. године, коју ће Румунска црква посветити хришћанској породици. „У породици Светог Василија Великог било је осам чланова које су канонизовале разне цркве, посебно јеладска (Грчка) црква. Желимо да усвојимо ову прославу и представимо ову породицу као узор светог живота“, рекао је патријарх Данило.
Свети Василије Велики, богослов, аскета и црквени вођа из 4. вијека, један је од најпоштованијих Отаца Цркве. Поштују га као свеца и православна и католичка црква али и друге хришћанске деноминације. Рођен око 330. године послије Христа у угледној хришћанској породици у Кападокији. Многи чланови ове породице постали су познати по свом узорном хришћанском животу и касније су канонизовани. Мајка Светог Василија, преподобна Емилија, поштује се као светитељка и примјер хришћанског мајчинства. Његова сестра, преподобна Макрина, постала је монахиња и била је игуманија манастира, увелико утичући на своју браћу. Други брат, Свети Григорије Ниски, дао је значајан допринос хришћанском богословљу, посебно у вези са учењем о Светој Тројици и Никејским Символом вјере. Још један брат, Свети Петар Севастијски, основао је монашку заједницу и подржавао њихову мајку у њеним монашким подухватима. Василијев отац, такође по имену Василије, био је познати реторичар и адвокат који је својој дјеци пружио одлично образовање, припремајући их за каријере у световном животу. Василије Старији се поштује и у Грчкој цркви, гдје се његов празник слави заједно са његовом супругом. Поред тога, Грчка православна црква поштује Василијеву баку, Свету Макрину Старију, која је била ученица Светог Григорија Чудотворца и страдала је током Диоклецијанових прогона.

Патријарх Данило је такође објавио да су у оквиру црквене „Године хришћанске породице“ у току напори да се канонизује неколико жена аскеткиња. Иако имена ових жена нису откривена, патријарх је открио да се припреме за њихову канонизацију, укључујући стварање химни, икона и канонских чинова, тренутно спроводе у осам епархија широм Румуније.
Поред тога, патријарх је поменуо могућу канонизацију четири румунска светогорска подвижника. Ове јесени, Румунска црква планира да на списак светаца дода сљедеће личности: Старца Дионисија (Игната), Старца Нектарија (Влаха) (надимак „Славуј Свете Горе“), оца Петронија (Танасе) и Старца Нифонта, првог настојатеља румунског скита Продрому на Светој Гори.

​Предложена канонизација породице Светог Василија означава значајан корак у напорима Румунске православне цркве да промовише светост хришћанске породице и истакне наслијеђе светости у једној од најутицајнијих хришћанских породица у историји. Одлука је привукла пажњу и богослова и мирјана, који је виде као позив на размишљање о улози породице у хришћанској вјери.

Предстојатељи Оријенталних православних цркава Блиског истока учествовали су, 18. маја 2025. године, у захедничкој прослави 1700. годишњице Првог васељенског сабора у Никеји, одржаној у Коптској православној катедрали Светог Марка у каирском округу Абасија, на позив предстојатеља Коптске православне цркве, патријарха Тавадроса II. Како је објављено на веб-сајту Коптске оријентално - православне цркве, мото прославе биле су ријечи Светог апостола Павла: „Бити једнодушни, једномислени“ (Фил 2, 2). Уочи церемоније, Тавадрос II састао се са патријархом Сиријске Јаковитске цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II и Католикосом Великог дома Киликијске Јерменске апостолске цркве Арамом I у својој резиденцији у Каиру. Међу гостима су били и предстојатељ Александријске патријаршије Његово Блаженство папа и патријарх великог града Александрије, Либије, Пентаполиса, Етиопије, свег Египта и све Африке патријарх Теодор II, Сами Фавзи Схехата из англиканске бискупије Египта, предсједник протестантске заједнице Египта др Андреа Заки и друге духовне вође Блиског истока као и амбасадор Венецуеле у Египту.
Након званичног пријема, учесници су се окупили у дворишту катедрале, гдје је одржана парада извиђача, затим су предстојатељи три древно-источне цркве: Тавадрос II, Игнатије Јефрем II и Арам I одржали заједничку конференцију за новинаре, након чега је наступило неколико црквених хорова и приказани су документарни филмови о Никејском сабору.
Затим је говорио патријарх Теодор II, објавивши да је његова Црква прогласила 2025. годину Годином сјећања на Светог Атанасија Александријског. Догађај је завршен говором патријарха Тавадроса II. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: copticorthodox.church

У петак 16. маја 2025. године, под предсједавањем Његовог Високопреосвештенства митрополита берлинског и њемачког Марка, одржано је прво овогодишње засиједање Комисије за црквено право Међусаборског присуства Руске православне цркве. Учесници радног састанка, у формату на даљину, разговарали су о теми „Разлози за одбијање обављања чина погребења крштеног човјека у Руској православној цркви“ (развој теме се наставља) ("Причины для отказа совершения чина погребения крещенного человека в Русской Православной Церкви") . Такође је разматран сажетак одговора на нацрт документа „О питањима која се тичу молитве са неправославним хришћанима“ који је раније припремила комисија. Као резултат дискусије, формирана је радна група комисије. Наложено јој је да у текст нацрта унесе оне приједлоге који би јасније изразили став Руске православне цркве о теми документа, објављено је на Патриархија.ру. Припрема вјеронаука.нет

Једног од дванаесторице апостола Господа Исуса Христа Симона Зилота (Кананита) наша црква прославља 23. маја. У апостолском списку код Матеја (10, 4) и Марка (3, 18) носи надимак Кананит, док се код Луке у оба његова списа наводи као Зилот (Лк 6, 15; Дап 1,13), и то углавном на десетом мјесту. Подаци у Јеванђељима о Симону Кананиту крајње су оскудни. Помиње се у списку апостола у Јеванђељу по Матеју (Мт 10, 4), Марку (Мк 3, 18), Луки (Лк 6, 15), а такође и у Дјелима апостолским (ДАП 1, 13). Зове се Симон Зилот или Симон Кананит да би се разликовао од Симона Петра. 
Апостол Симон, рођен у Кани Галилејској, био је син праведног Јосифа Заручника, брат Господњи у тијелу. Према Црквеном предању, био је онај женик из Кане, на чијој свадби је присуствовао Господ Христос с Богомајком. Господ је у кући Симоновој учинио своје прво чудо (Јн 2, 1-11) - претворио је воду у вино током свадбеног весеља. Погођен таквим чудом, Симон је свим срцем и душом вјеровао у Исуса Христа као обећаног Спаситеља и, оставивши све, кренуо је за Њим.  Његов надимак је Зилот (јеврејски аналог је Кананит), тј. ревнитељ, добио је због снаге вјере у Христа и жеље да Му служи. Према другој верзији, могао је бити члан политичког и вјерског покрета Зилота који је постојао у Јудеји.
Послије Вазнесења Спаситеља и силаска Светог Духа на апостоле, Свети Симон је проповиједао Јеванђеље у Јудеји, Египту, Либији и Британији. Мученички је страдао у Абхазији. Према црквеном предању, тамо је мученички умро и разапет након тешких мучења. То се догодило у вријеме римског цара Трајана (96-117). Симон Зилот је сахрањен у Никопсији код Сукхумија. У деветнаестом вијеку, на мјесту његових подвига, у близини планине Иверскаја, основан је новоатонски манастир Симона Кананита. Пећина у којој се свети апостол подвизавао сачувана је до данас. Мошти светог апостола почивају у Ватикану у базилици Светог Петра.  Дио руке св. Апостола Симона Кананита од 1971. године чува у кивоту у цркви Сф. Импарати - Подеану у Букурешту.

Пренос моштију Светог Николе у ​​Бари празник је у православним црквама (осим Грчке) у част преноса моштију Светог Николе Чудотворца из Мире у Ликији у град Бари (Италија) 1087.године. Прославља се 9. (22) маја. Трговци из Барија превезли су мошти Светог Николе из Мале Азије у Италију, спасивши их од уништења од стране Турака, а такође, желећи да имају светињу у свом граду. У исто вријеме успјели су да  буду бржи од својих конкурената - Венецијанаца, који су, такође, хтјели да донесу светињу у свој град. 
Осмог маја бродови су стигли у Бари, а ускоро су се добре вијести прошириле градом. Сутрадан, 9. маја, мошти Светог Николе свечано су пренесене  у цркву Светог Стефана која је била недалеко од мора. Прославу преноса светиње пратила су бројна чудесна исцјељења болесника, која су побудила још веће поштовање према великом светитељу Божјем. 
У Барију су свештенство и бројни вјерници свечано дочекали светитељеве мошти.  Годину дана касније саграђена је црква у име Светог Николе коју је осветио папа Урбан II. Од тада светиња стално почива у Барију. 
Догађај у вези са преносом моштију Светог Николе изазвао је посебно поштовање Чудотворца и обиљежен је успостављањем посебног празника 9 (22). маја. Прво су празник преноса моштију Светог Николе славили само становници италијанског града Барија. У другим земљама хришћанског Истока и Запада то није прихваћено, упркос чињеници да је пренос моштију био надалеко познат. Грчка црква није успоставила прославу овог сјећања, јер је губитак моштију светитеља за њу био тужан догађај. Руска православна црква почела је да прославља пренос моштију Светог Николе из града Мире (Ликија) у град Бари (9/22. маја)  након 1087. године, на основу дубоког, већ утврђеног поштовања великог светитеља Божијег од стране руског народа. Тренутно се око 65% моштију Светог Николе Чудотворца налази у базилици Светог Николе у Барију под престолом олтара крипте. Преостали дио моштију могао би се наћи у разним црквама широм свијета, а посебно у Венецији, с обзиром на чињеницу да су Венецијанци 1099/1100.године, такође, напредовали до Мире и отели кости неких људи сахрањених у древној базилици Св. Николе. Реконструкција моштију, коју је 1988. године урадио професор Луиђи Мартино, приказује човјека средње висине.

Свети Синод Кипарске православне цркве је, у четвртак  22. маја 2025. године, на ванредном засиједању већином гласова донио одлуку о свргавању митрополита пафоског Тихика са епископског трона. Одлука је донесена са десет гласова "за" и шест гласова "против", док митрополит Тихик, као лице против кога се разматрала оптужба, није имао право гласа.
Митрополит Тихик је изабран за пафоског митрополита прије само двије године, у фебруару 2023. године, уз активно учешће народа и одобрење Синода. Међутим, временом су почела да се јављају озбиљна неслагања између њега и кипарског архиепископа Георгија, као и других чланова Синода. Према писању кипарских медија, Тихик је заступао конзервативни став, оштро је критиковао екуменске иницијативе и јавно је изразио неслагање са бројним одлукама архиепископа и Синода. На примјер, у јуну 2023. године, митрополит Тихик је одбио да саслужује на литургији у Никозији због помена поглавара расколничке „ПЦУ“ Епифанија Думенка. А у септембру 2023. године, митрополит Тихик је оштро осудио увођење часова сексуалног васпитања у школе – у вријеме када су Св. Синод и архиепископ били спремни да се укључе у дијалог са властима, па чак и да подрже ову иницијативу. Један од разлога за сукоб између пафоског митрополита и Св. Синода било је одбијање епископа Тихика да у својој епархији прими мошти Светог апостола Павла, које су на Кипар стигле по договору са Ватиканом. Церемонија је укључивала учешће католичког кардинала, што је, по мишљењу митрополита, прекршило канонску традицију. У званичним документима Синода, кључна оптужба је била „отпадништво“ Кључна оптужба која је довела до његове оставке била је она за отпадништво, што се односи на прекид општења са црквеном јерархијом под изговором заштите чистоте вјере.
И поред тога што Устав Кипарске Цркве (чл. 14) предвиђа поступак уклањања епископа с његове столице само у присуству судске одлуке или осуде за тешки црквени прекршај, Синод је искористио своје право да се сазива у форми црквеног суда. То је омогућило доношење одлуке о смјени без прибјегавања световним или спољним властима. Према изворима, Цариградски патријарх је био унапријед обавиjештен о поступцима Синода, и очигледно је дао сагласност на оно што се дешава.
За смјену митрополита Тихика гласали су:
-      Архиепископ кипарски Георгије,
-      Епископ месаоријски Григорије,
-      Епископ хитарски Леонтије,
-      Епископ карпасијски Христофор,
-      Митрополит тримифунтски Варнава,
-      Митрополит тамаски Исаија,
-      Митрополит кикоски Никифор,
-      Митрополит киренијски Хризостом,
-      Митрополит китионски Нектарије.
Против одлуке били су:
-      Митрополит морфски Неофит,
-      Епископ арсинојски Панкратије,
-      Митрополит лимасолски Атанасије,
-      Епископ аматонтски Николај,
-      Епископ ледарски Епифаније,
-      Епископ неаполски Порфирије.
Митрополит Тихик је задржао свој чин и остао је члан Светог Синода, али је лишен права да управља епархијом, а изгубио је могућност да у будућности тражи архијерејски трон. Његовом епархијом привремено ће управљати онај кога именује Архиепископ кипарски Георгије. Извори: romfea.gr,  gorthodox.com и Савез православних новинара 

У уторак, 20. маја 2025. године, у башти Светогорског центра (Αγιορειτική Εστία) у Солуну одржана је промоција прве књиге о Светој Гори написане на шпанском језику од стране шпанског аутора, под називом „Athos, la montaña santa“ (издавач Dilema). На промоцији је дирљиво говорио епископ асоски Тимотеј, који је нагласио важност оваквог издања на шпанском језику. Истакао је недостатак православне литературе доступне на шпанском језику и подвукао вриједност ове књиге у упознавању шпанског говорног подручја са православним хришћанством и духовним наслијеђем Свете Горе. Епископ Тимотеј је такође говорио о јелинизму и његовим дубоким везама са православљем, дијелећи изазове и напоре који се улажу у Латинској Америци како би се људима помогло да открију и укључе се у православни начин живота.
Аутор књиге, Игнасио де ла Торе (Ignacio de la Torre), дао је увид у свој процес писања и представио структуру дјела, које је подијељено у три главна дијела. Говорио је о темама истраженим у сваком дјелу и инспирацији црпљеној из његовог личног путовања на Свету Гору. Догађај је означио значајан корак ка изградњи мостова између православног монаштва и света шпанског говорног подручја, нудећи нову перспективу на Свету Гору кроз призму шпанских читалаца и путника. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: orthodoxtimes.com

У четвтак 22. маја 2025. године, у граду Барију (Италија) одржана су торжества поводом дана помена на Светог Николаја Чудотворца. Божанствену Литургију у базилици у којој почивају мошти светитеља служили су предсједавајући Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, митрополит волоколамски Антоније, и икар Патријаршијског егзарха за Западну Европу епископ богородски г. Амвросије. Архипастирима су саслуживали старешина Патријаршијског подворја Светог Николе у ​​Барију, протојереј Вјачеслав Бачин, и бројни ходочасници у свештеничком реду. Богослужењу је присуствовао и изванредни и опуномоћени амбасадор Русије у Ватикану И.Д. Солтановски.
Након Литургије, одржан је молебан у крипти на гробу Светог Николе. На крају ссвете литургије, митрополит Антоније се обратио вјерницима пригодном бесједом. Истог дана, он се састао са католичким надбискупом Барија Битонтом Ђузепеом Сатријаном и настојатељем базилике Светог Николаја Чудотворца, свештеником Ђованијем Дистантеом. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: ​Патриархия.ru

Професорици православне вјеронауке у Техничкој школи Требиње Жанели Пажин додијељено је признање Амбасадор најбољих наставника региона на Осмој регионалној конференцији Асоцијације најбољих наставника, која је одржана у Охриду.
„Асоцијација је основана у 2018. године и окупља васпитаче, учитеље, наставнике и професоре из свих држава бивше Југославије са циљем да кроз међусобну сарадњу и подршку унапређују образовање у региону. У Сарајеву 2022. године сам већ освојила титулу најбољи наставник региона, а сад амбасадора. Ова титула је велика част, одговорност и обавеза да у свом раду будем још боља“, истакла је Пажин. На истом догађају, Пажин је учествовала на конференцији, чија је тема била “Сјеме поштења, на часу и у животу”.
„Бесједе су биле о поштењу и сви смо закључили да све што учимо, градимо и његујемо има смисао само ако нам помаже да будемо бољи људи. Једна од најдрагоцијенијих вриједности коју можемо носити кроз живот је поштење, које је темељ свега. Након те конферениције, циљ нам је да то сјеме поштења сијемо у нашим учионицама“, навела је Пажин.
Професорици православне вјеронауке, која се кроз рад у школи са дјецом дружи више од 25 година, награде су мотивација и подрстрек за даљи рад.
„Аутор сам туристичког азбучника нашег града, са ученицима сам снимила филм „Моћ слова“.... свега овога не би било да није мојих ученика, њиховог рада, труда и награда. Трудим се да их укључујем у разне пројекте, радионице, промоције и изложбе јер код њих ме мотивише то сјеме поштења и што је најважније да расту у здраве и поштене људе“, рекла је Пажин.
„Професорица Жанела Пажин је реализовала бројне пројекте и својим ентузијазмом надахнула бројне ученике да развијају своје потенцијале, са посебним акцентом на његовање српског идентитета. Она вјерује да је образовање наша башта у коју вриједи сијати поштење, емпатију, љубав и заједништво. Поносни смо и срећни што је, у складу са темом конференције, своје сјеме поштења посијала у Техничкој школи“, кажу из ове школе.
“То јутро кад сам то прочитала, било је баш емотивно. Захвална сам што радим у дивном колективу, гдје се препознаје рад, а подршка и вјетар у леђа смо једни другима“, истакла је Пажин. 
О конференцији, наградама, раду са дјецом, мотивацији и плановима у „Теми јутра“ са Жанелом Пажин разговарали Дејана Матовић и Дарко Куртовић. Извор: Радио Требиње

У понедјељак, 19. маја 2025. године у просторијама Техничке школе Требиње, одржан је јавни час на тему “Изазови савременог доба и негативни односи према животу”. Јавни час је одржао јеромонах Теофил (Петровић), игуман Манастира Дужи. Час је почео молитвом и благословом.
Ученици су са пажњом слушали предавање, топле, пријатне и поучне ријечи оца Теофила. Након предавања имали су прилику да оцу Теофилу поставе питања.
Павле Паликућа, предсједник Савјета ученика Техничке школе и Савјета ученика Републике Српске, каже да ученици сматрају да је ово изузетно битна тема за све и да је било планирано да час буде одржан у школском парку “Ћирилољуб”. Лоши временски услови то нису дозволили, па је час одржан у учионици, али ни скученост простора није спријечила да заинтересовани уживају у овом предавању.
Пошто је један јавни час малени исјечак времена да би се покушао пронаћи бар дио одговора на сва питања средњошколаца, надамо се новим дружењима сличног типа.
Жанела Пажин
проф. Православне вјеронауке
ЈУ Техничка школа Требиње

​Посљедње године свог живота апостол је провео у Ефесу. Једног дана сазнао је да је један од његових ученика постао разбојник. Рискирајући живот, Јован се попео на гору. Када је бивши ученик видио старца, постидио се и побјегао. Јован је, дашћући, потрчао за њим и викао: „Сине! Стани! Врати ми се и не очајавај због свог пада! Узећу на себе твоје гријехе, само ме сачекај! " Ученик и разбојник пао  му је пред ноге и горко плакао.

Свети Јован Богослов умро је природном смрћу (једини од апостола), имајући око 105 година, за вријеме цара Трајана.  Постоји традиција заснована на Христовим ријечима да је жив узнесен на небо. Прије другог Спаситељевог доласка, он ће се вратити да свједочи о Христу и прихватиће мученичку смрт за Њега од  Антихристових слуга.
Извор: фома.ру /Цртежи Наталије Романенко /​превео, допунио и прилагодио сајт вјеронаука.нет

Једном је Господ Исус Христос пролазио поред Генисаретског језера. Видио је двојицу браће, Јакова и Јована, како су са оцем Заведејем крпили своје рибарске мреже. Позвао их је да Га слиједе. Оставили су оца, мреже, лађу и одмах кренули за Њим. И од тада су са Спаситељем. Христос их је назвао "синовима грома" (воанергес). Према предању, у градићу Витсаиди, на обали Галилејског језера, живјела је породица Јована Богослова. Отац му се звао Заведеј, а мајка Саломија, била је кћерка Јосифа, хранитеља и старатеља Пресвете Богородице. Заједно са Симоном Петром били су присутни при васкрсењу Јаирове кћерке, као и приликом Његовог Преображења на гори Тавор. Поново са Симоном Петром, два  брата била су најближа Богочовјеку у Гетсиманском врту када се он молио са крвавим знојем уочи својих страдања на Голготи. На Тајној вечери Јован је сједио поред Господа. Када је Исус Христос рекао да ће га један од његових ученика издати,  Он је једино њему Христос открио Јудино издајство: "Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме" (Јн 13, 21-26). 
Висећи у страшним мукама на крсту Голготе, Господ Исус је видио поред себе Своју пречисту Мајку и „ученика кога љубљаше“.
Пресветој својој Мајци рекао је:
- Мајко, ево ти сина!
И свом ученику Јовану:
-Сине, ево ти мајке!
Јован је прихватио Свету Богородицу као своју праву мајку и бринуо се о њој као о сину до њеног блаженог Успења.
Првог дана у недјељи, пред зору, Марија Магдалина је дошла на гроб Господњи. Тражила је, али у њему није пронашла Спаситељево тијело. И пожурила је да каже Петру и Јовану. Двојица ученика су одмах отишли ​​до гроба. Јован је дошао први, завирио у гробницу и видио је празну. Симон Петар је, такође, ушао у њу и видио је празну. Ушао је и Јован. Ушао је и био први од ученика који је повјеровао у васкрсење Христово. Након свог васкрсења, Господ се много пута појавио својим ученицима. Појавио се и на Генисаретском језеру. Јован га је прво препознао и рекао Симону Петру:
- То је Господ ("Онда ученик онај кога љубљаше Исус рече Петру: то је Господ"). 
Послије Вазнесења, Јован је живио у Јерусалиму са осталим апостолима. Често се молио с њима у храму. На Педесетницу, заједно са њима, примио је благодатне дарове Духа Светога. Од тада је марљиво проповиједао јеванђеље и обраћао Јевреје и незнабошце у вјеру Христову.
Једног дана отишао је са апостолом Петром у јерусалимски храм. На вратима храма, човјек, хром по рођењу, почео је да моли за милостињу. Нису имали сребра ни злата. Дали су му шта су имали - излијечили су га: "И скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у цркву идући и скачући и хвалећи Бога.Устао је и кренуо". Ово чудо привукло је код њих много људи. Апостоли су проповиједали сву истину о Спаситељу - Његов живот, Његово искупитељско страдање и Његово васкрсење. Позвали су све да се покају и обрате Њему за спас. Хиљаде су повјеровале и крстиле се.
Првосвештеници и старјешине храма држали су двојицу апостола у притвору. Сутрадан су изведени на суд пред Синедрион. Било им је забрањено да проповиједају истину о Господу Исусу. Али Петар и Јован одговорише својим судијама:
-"Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога? Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо! А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило". Међутим, упркос опасности, они су наставили да се повинују Христовој заповијести. А број вјерника се непрестано увећавао. До Успења Пресвете Богородице, Јован је боравио у Јерусалиму. Затим је отишао са својим учеником Прохором да проповиједа ријеч Божију у Малој Азији.мЊих двојица су стигли у град Ефес. Овдје су живјели у великом сиромаштву. Радили су као слуге у једној породици. Њихови господари су били незнабошци. Према њима су поступали строго, сурово. Додјељивали су им најтеже ствари. Кажњавани су немилосрдно. Јован и Прохор су све стрпљиво поднијели. Служили су марљиво и послушно.
Али убрзо је Бог отворио пут ка јеванђељу.
Умро је младић, син Диоскорида, предсједника градског већа. Отац је био толико шокиран синовљевом смрћу да је изненада умро. Цио град је био узбуђен. Свети апостол Јован је отишао у кућу Диоскорида. Молио се. И Бог је васкрсао сина и оца. Видјевши ово чудо, неки су Јована називали мађионичаром, а други Богом и Сином Божјим. Али свети Јован је свима објаснио чијом је силом учинио чудо. Газдарица куће и васкрсли отац и син, такође, су повјеровали и крстили се. Позвали су апостола да се пресели код свог ученика и даље их подучава Божјем закону.
Кроз ово чудо, јеванђељска проповијед у Малој Азији постигла је велики успјех. Вјера у Христа Бога се непрестано ширила. Томе су помогла бројна чудеса која су услиједила и нарочито добар примјер апостола. Као што је учио ријечима, учио је и дјелима. Својим примјером показао је какав хришћанин треба да буде. Обилазио је села и градове, проповиједао, оснивао црквене општине, постављао епископе, свештенике, ђаконе. Позвао је све да слиједе његов примјер.
 Римски цар Домицијан, сазнавши за велике успјехе нове вјере у Малој Азији, наредио је да му апостола доведу у Рим. Угледавши га са собом, почео је да га жестоко мучи: дао му је чашу отрова да га попије, бацио га у котао са узаврелим уљем. Јован је остао здрав и неповријеђен. У њему су се испуниле ријечи Господње: ако они који вјерују у Њега попију нешто смртоносно, то им неће наудити.
Присутни на мучењу почели су да вичу:
- Велики је хришћански Бог!
Цар више није хтио да мучи апостола. Послао га је у изгнанство на острво Патмос, смјештено поред малоазијске обале.
Везан и окован, апостол је бродом путовао на острво. Током путовања учинио је многа чуда која су све путнике привукла истинској вјери. Спасио је дављеника молитвом. Морску олују је укротио молитвом. Ријечју је излијчио болесника. Једном, када су сви патили од жеђи, претворио је слану морску воду у слатку. Након ових чуда сви путници су хтјели да их он крсти. Војници који су га пратили хтјели су да га ослободе и одведу на обалу Мале Азије. Али Јован им није дозволио да крше цареву заповијест. Тако је доведен без ланаца на острво Патмос. Његов боравак на овом острву служио је као спас у Господу за локално становништво.
Неколико година им је апостол проповиједао јеванђеље, лијечио болеснике и уопште чинио многа чудеса. Свима је дао примјер кротости, невиности и љубави према Богу и ближњем. Обратио је људе Христу и својим добрим примјером и надахнутом ријечју. 
До његовог доласка на острво, сви становници су били незнабошци. Вјеровали су у магију и демонске моћи. Лукави људи су се користили уобичајеним празноверјем, претварајући се да су мађионичари. Тако су стекли моћ над људима и експлоатисали их. Јован је разоткрио њихове лажи. Проповиједао је истинитог Бога и тако многе одвратио од идолопоклонства. 
У далеком изгнанству апостол је био радостан и смирен. Ништа га није могло одвојити од Господње љубави, Господ Исус Христос је свог вољеног ученика учинио још срећнијим. Показао му је своју славу у дивном откривењу. Једне недјеље му је дато да у небеској визији сагледа будућу судбину Цркве и читавог свијета. Показала му се величина царства Божијег. По Господњој заповиести описао је оно што је видеио и чуо. Ова света књига позната је као Апокалипсис или Откривење. Њоме се завршава Света писмо.
Када је цар Домицијан умро и цар Нерва заузео престо (Марко Кокцеј Нерва, умро 27. јануара 98. године био је римски цар између 96. и 98. године), прогон хришћана је спласнуо. То је омогућило светом Јовану да се врати у Ефес. Хришћани су га са највећом радошћу дочекали изван града. На састанку су га поздравили ријечима:
- Благословен који долази у име Господње!
До краја свог живота апостол је остао у Малој Азији и наставио са својим учеником Прохором започето спасоносно дјело. Проповиједао је у свим областима Мале Азије, обилазио градове и села и водио је многе људе правим путем ријечима, чудима и личним примјером. Многи његови ученици постали су познати својим светим животима.
Ни у старости апостол није престајао да ради, надахнут ревношћу за славу Божију и љубављу према људима.
У једном од малоазијских градова видио је младића који је имао племените таленте. Прихватио га је, научио и крстио. Требало је отпутовати негдје далеко. Повјерио је то локалном епископу. Али епископ није у потпуности оправдао повјерење апостола. Учио је младића, али није обраћао пажњу на његово понашање. Још увијек не укоријењен у вјери и закону Божјем, младић се заплео у лоше примјере и препустио пороцима. Зближио се са изопаченим младима, основао с њима банду разбојника, пронашао тајно мјесто у шуми и почео с њима да напада и пљачка путнике на путевима.
Апостол је поново прошао тим градом и питао за младића. Рекли су му све о њему. Био је претужан. Позвао је владику и укорио га због немара.
„Врати ми", рекао је, „благо које сам ти повјерио да чуваш!" Врати ми младића којег си требао научити Господњем закону.
Апостол је кренуо у ту шуму и стигао до разбојника, који су га ухватили и довели до њиховог вође. Испоставило се да је главни био младић којег је Јован тражио.
Угледавши апостола, младић се постидио и побјегао од њега. Јован га је пратио и викао:
"Врати се оцу, сине!" Не очајавај у Божјој милости! Ја ћу преузети твоје гријехе - само ме слушај и покај се! Бог ме послао да те нађем!
Поражен речима апостола, младић се зауставио, вратио му се, пао му пред ноге и дуго ћутао. Није се усудио подићи поглед према њему. Па се постидио својих дјела ...Апостол га је подигао, пољубио и повео са собом. Обрадовао се, као што се обрадовао добри пастир кад је нашао изгубљену овцу.

Кренуо је да га подучава, позивајући га поново на покајање. Указао му је бескрајну милост Божију, Који је спреман да прихвати увијек покајаног грешника. Млади се вратио добру захваљујући великој љубави којом се апостол бринуо о њему. 
У то вријеме у Цркви су се појавиле разне јереси. Јеретици су погрешно протумачили свету истину Божје ријечи. Неки лажни учитељи ишли су толико далеко да су се усудили да одбаце истину о Спаситељевом божанском достојанству. Хришћани су наговарали апостола да им у писаном облику преда учење које је чуо од Божанског учитеља. Њиме су намјеравали да се боре против јеретика.​
Намећући пост вјерницима у Ефесу, Јован је са собом повео свог ученика Прохора, попео се на високу планину и тамо провео три дана у посту и молитви. Трећег дана апостол је заповедио Прохору да напише све што ће му диктирати. И тако, на предлог Духа Светога, ап. Јован је започео своје Јеванђеље ријечима: „У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“.
Ово Јеванђеље је написано када је апостол већ био у старости.
Када је његова снага била тако слаба да није могао дуго да говори, понављао је својим ученицима само ријечи:
- Дјецо моја, волите једни друге. То је највећа заповијест Господња, и доста је ако њу испунимо како ваља волите се!
Осјетивши приближавање смрти, Јован је са собом повео неколико ученика, укључујући свог омиљеног ученика Прохора, и изашао са њима у град. Зауставио се на погодном мјесту и наредио им да ископају гроб. Дао им је посљедња упутства, благословио их, легао у гроб и предао своју душу Богу.
Сваке године 8. маја из његовог гроба излазила је танка прашина која је од болести исцјељивала оне који су му долазили у вјери. Стога се успомена на Светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова прославља 8. маја.
Поред једине пророчке књиге Новог завјета - Апокалипсиса - апостол Јован је написао и Јеванђеље, које се знатно разликује од три такозвана синоптичка јеванђеља (Марко, Матеј, Лука), и три Саборне Посланице упућене свим хришћанима. У свим дјелима Јована Богослова главна идеја о љубави је: „да љубимо један другога; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав“ (1 Јн 4, 7-8). Зато се Јован Богослов назива апостолом љубави. Припремио вјеронаука.нет

Свештеник на оствру Лимнос, прије око мјесец дана, спасао је живот двогодишњаку који је доживио срчани застој у једном селу на острву. Док је свештеник ишао улицом, врата једне куће су се изненада отворила и жена је искочила напоље, вичући да дијете не дише. Улетео је у кућу, гдје је пронашао дијете без свијести.
Свештеник, кога су инструктори волонтери из здравственог сектора регионалног одјељења Лимнос-Агиос Ефстратиос обучавали у пружању прве помоћи одмах је започео кардиопулмоналну реанимацију.
Након неколико минута, дијете се освијестило. Међутим, у року два или три минута, поново је остало без свијести. Отац Нектарије, који је још увијек био на лицу мјеста, поново је интервенисао, поново примјеном кардиопулмоналне реанимације, и овог пута дијете се брзо освијестило. У међувремену, добијено је драгоцјено вријеме и дијете је одведено у болницу, где је сада у добром здравственом стању. Када га је предсједник Црвеног крста Лимноса - Агиос Ефстратиос, Димитрис Ахиладелис, питао „шта сте радили у том тренутку“, он је искрено одговорио:  „Радио сам двије ствари истовремено, молитву и кардиопулмоналну реанимацију“ .
У свом саопштењу, Света митрополија Лимноса и Светог Евстратија велича чин оца Нектарија Булицакиса (Νεκτάριος Μπουλιτσάκης), наводећи да Његово Високопреосвештенство митрополит Јеротеј, намјерава да свештеника награди као знак захвалности и духовног признања за његов чин. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: romfea.gr

Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил изразио је спремност Руске православне цркве да развија дијалог са Ватиканом о питањима заштите традиционалних вриједности, очувања мира, заштите хришћана, заштите животне средине и хуманитарним питањима.
​„Упркос тешкоћама које се појављују, везе са Римокатоличком црквом остају. Нови папа постао је Лав XIV и спремни смо да даље развијамо дијалог са Ватиканом. Укључујући и питања заштите традиционалних хришћанских моралних вриједности, питања очувања мира, заштите хришћана од дискриминације и прогона, заштите животне средине и рјешавања многих хуманитарних питања која су данас на глобалној агенди“, рекао је он на васкршњем пријему у руском Министарству спољних послова. По његовим ријечима, папа Фрања „био је веома љубазан према Руској православној цркви“. „Ову позицију је задржао до своје смрти. И, наравно, дао је свој допринос јачању односа између наших Цркава“, закључио је патријарх Кирил. Припрема вјеронаука.нет /Извор: ТАСС

У уторак 20. маја 2025. године, на 555. годишњицу јављања чудотворне иконе Богородице Жировицке (најмање чудотворне иконе на свијету димензије 43 x 56 милиметара), у Свето-Успенском Жировицком митрополитском мушком манастиру одржане су свечаности које је предводио митрополит мински и заславски г. Венијамин, патријаршијски егзарх све Бјелорусије. Након отпуста Божанске литургије, архипастири, свештенство и ходочасници извршили су литију са чудотворном иконом до Цркве Јављења, гдје је пред Њеном чудотворном Жировицком иконом одслужен молебан са акатистом Мајци Божијој. На крају Божанске литургије, митрополит смоленски и дорогобушки Исидор прочитао је поздравну ријеч Његове Светости патријарха московског и све Русије г. Кирила, упућену учесницима прославе посвећене 555. годишњици проналаска Жировичке иконе Мајке Божије. Поздравну ријеч предсједника Републике Бјелорусије Александра Лукашенка  прочитао је помоћник предсједника - инспектор за Гродњенску област Константин Бурак. У навечерје празника, 19. маја, у Успенском саборном храму, уз окупљање ходочасника и свих оних који желе да се помоле за празник у манастиру, патријаршијски егзарх  је началствовао је празничним свеноћним бденијем у Успенском саборном храму манастира. Богослужење је уживо преношено на званичном Јутјуб каналу Бјелоруске православне цркве и на телевизијском каналу „Сојуз“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Church.by

Икона Пресвете Богородице Жировицке
Икона Богородице Жировицке појавила се 1470. године у граду Жировици у Гродненској области. У шуми која је припадала православном литванском племићу Александру Солтону, пастири су видели необично јаку светлост како продире кроз гране крушке која се налазила изнад потока испод планине. Пастири су се приближили и угледали на дрвету малу икону Богородице у блиставом сјају. Пастири су с поштовањем узели икону и донели је Александру Солтону, који није придао велики значај пастирској поруци, али је ипак узео икону и закључао је у ковчег.
Следећег дана, гости су дошли у Солтон, а власник је желео да им покаже икону. На његово изненађење, није пронашао икону у сандуку, иако ју је видео мало пре тога. После неког времена, пастири су поново пронашли икону на истом месту и поново је однели Александру Солтону. Овог пута се према икони односио са великим поштовањем и заветовао се да ће на месту њеног појављивања саградити цркву у част Пресвете Богородице. Убрзо се око дрвене цркве појавило село и формирана је парохија. Око 1520. године храм је потпуно изгорео, упркос напорима становника да угасе пожар и спасу икону. Сви су мислили да је изгорела. Али једног дана, сељачка деца, враћајући се из школе, видела су дивну визију: Богородица необичне лепоте у блиставом сјају седела је на камену близу изгорелог храма, а у Њеним рукама била је икона за коју су сви мислили да је изгорела. Деца се нису усудила да јој приђу, али су пожурила да испричају виђење својим рођацима и пријатељима. Сви су прихватили причу о визији као божанско откровење и, заједно са свештеником, отишли су на планину. На камену близу упаљене свеће стајала је Жировицка икона Богородице, нимало оштећена ватром. Неко време је икона била смештена у свештениковој кући, а камен је био ограђен. Када је камени храм изграђен, тамо је постављена чудотворна икона. Касније је у близини храма изграђен манастир. Његово братство је предводило борбу за православље против уније и латинизма. Године 1609. манастир су заузели унијати и остао је у њиховим рукама до 1839. Све то време, Жировицку икону Мајке Божије поштовали су и унијати и католици. Године 1839. манастир је враћен православцима и постао је прво место где је обновљено православно богослужење у западном руском региону.
Током Првог свјетског рата, Жировицка икона Богородице је пренета у Москву, а почетком 1920-их је враћена у манастир. Данас се налази у Саборном храму Успења Пресвете Богородице Жировичког манастира Минске епархије и дубоко је поштован због своје благодатне помоћи. Икона је исклесана на камену димензија 43 x 56 мм.

Пећина Светог апостола и јеванђелисте Јована или Пећина Апокалипсе  ​​(грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) је пећина на острву Патмос, у којој је, према Предању, био апостол када му је откривено знање о посљедњим временима. Све што је откривено Јовану, диктирао је свом вјерном ученику Прохору. У пећини су сачувани мјесто гдје је апостол боравио и камена говорница, која је Прохору служила као сто. Може се видјети камење на којем је, према предању, светац спавао (он је положио главу на њих, као на јастук). Према предању, Свети Јован је овдје нашао своје уточиште када је протјеран од стране римског цара Домицијана. Историја Патмоса почиње са Св. Јованом Богословом, 95. године послије Христа. У 14. години владавине римског цара Домицијана, јеванђелист Јован прогнан је из Ефеса у Патмос, јер је проповиједао Христа.​
Пећина се налази између луке Скала и града Патмоса. Није баш слична пећини, више је попут цркве у стијени.
Над пећином је саграђена црква, чија се једна бочна капела налази у самој пећини. Изнад улаза у пећину направљен је натпис који обавјештава онога ко улази да је ово „кућа Божја“ и „врата у небо“. Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као посљедице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6,12). Манастир Светог јеванђелисте Јована као и Пећина Апокалипсе 1999. године уврштени су на списак свјетске баштине УНЕСКО-а. Иконе иконостаса у пећини старе су око 400 година. 

У организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Катихетског одбора СПЦ, а по благослову Његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског г. Хризостома, Предсједника КО СПЦ, у суботу  17. маја 2025. године, у ЈУ ОШ „Вук Караџић“ Вишеград, одржано је Републичко такмичење из Православне вјеронауке. На такмичењу су учествовали ученици шестог разреда, а на такмичење се пласирало 13 ученика са подручја читаве Републике Српске. Побједник (четрнаестог по реду) Републичког такмичења из Православне вјеронауке за школску 2024/25. годину је ученица Сашка Симић ЈУ ОШ "Јован Дучић" Бијељина. Друго мјесто су подијелили ученици Матеј Ћулибрк из ЈУ ОШ „Васа Чубриловић“ Градишка и Луција Вранчић из ЈУ ОШ „Бранко Ћопић“ Бања Лука. Треће мјесто су подијелили Данијел Симовић из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" Војковићи и Марко Милојевић из ЈУ ОШ "Свети Сава" Брод.
По завршетку тестирања ученика бодовани су тестови, проглашени побједници, а потом су додијељене дипломе и награде ученицима који су освојили прва три мјеста, као и поклони свим ученицима и вјерочитељима Послије додјеле награда и поклона организован је заједнички ручак за све ученике, вјероучитеље и госте, те вожња бродићем Дрином и око моста Мехмед-паше Соколовића. На крају, може се закључити да су ученици на Републичком такмичењу показали изузетне резултате пошто су сви ученици урадили тест са преко 80 бодова, од могућих 100 бодова, а да је организација самог такмичења одлично припремљена, а исто тако и реализована. Посебна захвалност се треба исказати и ЈУ ОШ „Вук Караџић“ Вишеград, на челу са директорицом Тањом Јевтић-Рацковић, која је све потребно учинила да ово такмичење прође у прелијепој атмосфери за памћење ученицима, али и вјероучитељима. Припрема вјеронаука.нет

РЕЗУЛТАТИ РЕПУБЛИЧКОГ ТАКМИЧЕЊА ИЗ ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРОНАУКЕ ШКОЛСКА 2024/25

Чудесног јављања Крста Господњег на небу над Јерусалимом 351. године наша Црква се сјећа 20/7. маја. Овај догађај се догодио када је, након смрти светог цара Константина Великог у Византији, на престо дошао његов син Констанције, који је застранио у јерес аријанизма.
У девет сати прије подне, 7. маја 351. године, на небу се над Јерусалимом појавио равнокраки Крст Господњи, блистајући свјетлошћу која је јача од сунчеве. Многи људи су били свједоци чудесног знака, истовремено доживљавајући страх и изненађење. Према овим свједочењима, крст се појавио над Голготом, на којој је Христос разапет, а затим премјестио на Маслинску гору. Ширина Часнога крста одговарала је његовој дужини. Крст је истовремено заблистао свим дугиним бојама. Многи од оних који су видјели знак похитали су у цркву Васкрсења Христовог.
Цар Констансије је о чуду обавијештен у поруци јерусалимског патријарха Кирила , који га је, такође, позвао да пређе у православну вјеру. Према сведочењу Созомен-а, историчара ранохришћанске Цркве, кроз ову појаву Крста многи Јевреји и Хелени дошли су у православну вјеру, приступивши кајући се Христу и примивши крштење.

На иницијативу старјешине Саборног храма у Требињу, о. Младена Жуловића, организована је тродневна екскурзија за чланице пјевничког хора у чијој пратњи су кренуле и презвитере, вјероучитељице и остали помагачи у припремама и организацији празника и разних других црквених догађаја. На пут се пошло у четвртак 16.маја и након ноћне вожње смјестили смо се у пријатан хотел на обали Охридског језера. Иако је био кишан дан, то није пореметило план обиласка града богате историје. Туристички водич нас је провео кроз језгро Старог града откривши нам најприје цркву Св. Софије чију је надалеко чувену акустику посвједочио и наш хор отпојавши на амвону васкршње стихире и тропаре. Потом смо се упознали са амфитеатром из римског времена и културним дешавањима којима он, нарочито у љетном периоду, обилује, те занимљивостима у вези са производњом хартије и чувених охридских бисера.
Сутрадан смо се помолили код Св. Климента у цркви Св. Пантелејмона, у коју су, након што је обновљена, 2002.год. пренесене мошти из оближње цркве Богородице Перивлепте. Потом смо се лаганом шетњом спустили низ брдо до цркве Св. Јована Богослова (Канео) пред чијом љепотом застаје дах и која међу 365 цркава, колико их је по предању у граду изграђено, је најпропознатљивија разгледница Охрида. Ту нас је затекла и добра вијест да је Св. Ана, мајка Св. Василија Тврдошког и Острошког, канонизована, па смо јој отпојали тропар. У поподневним часовима обишли смо Залив костију, познат као музеј на води гдје се може видјети реконструисана насеобина из бронзаног доба и остаци грнчарија, кости и дрвених стубова, што свједочи о континуитету живљења на том подручју још од праисториског доба. Врхунац обиласка тог дана је био одлазак у манастир Св. Наума. Свједочанства о чудима над светитељевим гробом који ходочасници са страхопоштовањем ослушкују, љепота фресака међу којима и уникатни приказ Св.браће Кирила и Методија и њихових пет ученика, и цјелокупни архитектонски склад, карактеристичан за све храмовима које смо могли видјети, је оставио дубок утисак. 
У недјељно јутро, по позиву љубазних свештенослужитеља, на литургијско сабрање смо пошли у средњовјековну цркву Богородице Перивлепте. Она је смјештена на брежуљку са ког се пружа невјероватан поглед на панораму града и језеро. У цркви се може видјети задивљујући живопис, а у јужном параклису смо уочили икону нашег Св. Николаја Охридског и Жичког који је ту служио, поучавао и писао инспиративна књижевна дјела. Наши свештеници, о. Младен и о. Велимир, су саслуживали домаћинима, а хор је одговарао за пјевницом, што је у скромној црквеној заједници примљено са одушевљењем. 
Захваљујући таленту, умијећу и посвећености хоровође Бранке Јанковић, али и пажњи и подршци свих свештеника и епископа претходних деценија, хор ,,Света Анастасија Српска” је стасао у ријетко квалитетан хор који је неизоставан на свим значајним саборима у нашој епархији али и изван ње. Двадесетак дјевојака, махом средњошколки и студенткиња, а уз њих и мноштво млађих дјевојчица, својим неуморним ангажовањем за пјевницом значајно доприносе богослужбеном животу Саборне цркве. 
Како је то јутро молитвено обиљежен и спомен Св. великомученице Ирине, једна Ирина из хора је прославила свој имендан, а сви присутни јој пожељели многа и блага љета. На повратку кући, у манастиру Св. Јована Владимира у граду Елбасану у Албанији, цјеливали смо мошти тог мирољубивог владара и мученика. Добро расположење и међусобно дружење, пјесма и радост, а изнад свега захвалност што смо заједно на тако дивним мјестима, су обиљежили ово путовање које вјерујем да ће свима остати у лијепој успомени и бити подстрек за још приљежније служење у црквеној заједници. 
Миља Тупањанин

Недјеља, 5./18. мај 2025. године, Недјеља Самарјанке, четврта недјеља послије Васкрса, је дан када обиљежавамо духовни сусрет нашег Господа Исуса Христа са женом Самарјанком на бунару патријарха Јакова код Сихема (Јн 4, 1-42). Током њиховог разговора, Он јој се открио као очекивани Месија, Ова жена одушевљено је повјеровала у Онога који је стајао и разговарао пред њом као Син Божји. Напустила је свој пређашњи световни начин размишљања који је до тог тренутка управљао њеним животом и свакодневном рутином и, заједно са својом светом породицом (два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија). постала је мученица. Празник Света Фотина Самарјанка свечано је прослављена у њеном величанственом храму на Јаковљевом бунару. Божанском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство архиепископ константински г. Аристархи, а домаћин је био обновитељ манастира и оснивач Свете цркве, архимандрит Јустин, а у побожној молитви придружили су се многи мештани и ходочасници. Након Божанске литургије, услиједила је света литија око Светог храма, освежење и свечана трпеза. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Јерусалимска патријаршија

Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. ​
Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противрјечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја  (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али скоро 4 хиљаде година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

​Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

​Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању. Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру /Цртежи Наталије Кондратове /

Помен праведног Јова православна црква прославља 19. маја. Име Јов изводи се од јеврејског коријена ајв и са семантичког становишта може да означава неколико ствари: 1. означава питање – гдје је божански отац и 2. означава епитет – онај који је омражен, прогоњен, завађен.
Праведни Јов је живио 2000  -  1500 година прије Христовог рођења у земљи Уз, у сјеверној Арабији. Његов живот, патња и подвиг вјере описани су у Књизи о Јову, која се налази у Старом завјету. Књига о Јову је једина књига Светог писма Старог завјета, у којој се уопште не помињу ни Израиљ, ни Мојсијев закон, ни Света земља, ни Јерусалим. Проблем је подигнут на нови ниво: то није само историја појединачних људи или народа, то је нешто универзално. Ова књига говори о различитим начинима вјере и о њеној кризи. Не, о промјени разних философских и теолошких конструкција, већ о личној кризи вјере као повјерењу у Бога. Јов је био праведан не због награде или из страха од казне, већ прије свега зато што је вјеровао Богу и тражио добар однос с Њим. И одједном се на њега обрушило нешто што би, чини се, било незамисливо да човјек преживи ...
Праведни Јов је био побожан и богобојажљив човјек и био је толико предан Богу да је на поклон добио многе бенефиције: богатство, стоку, имања и велику породицу. Такође, је био веома цијењен у друштву. Према Светом писму, једног дана се сатана појавио пред Богом заједно са анђелима. На питање да ли је видио праведног Јова, који је био стран било каквом пороку, Сатана је одговорио да се Јов понаша тако јер га Бог штити и умножава његово богатство, и да ће ако Он пошаљу недаће на њега, престати да Га благосиља.
Затим, да би доказао да Јовова праведност не зависи од материјалног богатства и срећног живота, и да би тестирао самог Јова, Бог га је предао Сатани, забранивши му само да му дира душу.
Послије тога је за Светог Јова започео дуг период тешких искушења. Између осталог, изгубио је све богатство, дјецу, а касније се и тешко разболио. Дуготрпљиви Јов био је присиљен да живи издвојен од друштва, пријатељи су се окренули од њега, чак је и његова жена мрмљала против њега, савјетујући га да хули на Бога и да умре.
Упркос свим искушењима, праведни Јов није увриједио Бога, већ је наставио да се моли и прихвата Његову вољу. Јов је прихватао да је оно што му се догодило Божја воља, али није схавтао зашто. Проклињао је дан када је рођен, али није клео Бога.
Три пријатеља Вилдад, Елифас и Зофар посјетили су Јова и тврдили да је згријешио када је изазвао толику несрећу. Упркос њиховим неумољивим аргументима и притиску да призна своје гријехе Јов је остао чврст, а пријатељи су се коначно умирили. Затим, Елијуј, који је био неодлучан да говори због своје младости, истиче да ако је Јов крив за било што, онда је то због самоправедности, јер је у брањењу своје праведности и тражењу Божјих разлога поставио себе изнад Бога. Након ове интервенције Елијуја, Јов је имао визију Бога који се појавио из вихора и прекоријева Јова због испитивања његових разлога. Бог наставља показујући колико је земља пуна чуда и мистерија у које Јов не може продријети, те какви су монструозни процеси на дјелу (Бехемонт и Левијатан су познате немани из јеврејских митова – Јов 40, 20-28 и 41, 1-25) које Јов не може контролисати. 
Као резултат, Сатана је постиђен, а дуготрпљиви Јов је награђен. Бог му је вратио здравље и дао му двоструко више него раније. Умjесто дјеце коју је  изгубио, Јов је поново добио седам синова и три кћерке. Имање му је удвостручено. Јов умире стар и задовољан. Након претрпљене патње, Јов живи још 140 година, а укупно  -  248 година.
Према тумачењима светих отаца, праведни Јов представља Господа Исуса Христа, који је страдао за спасење људи, а затим се прославио у Свом славном Васкрсењу. ​Више о овој теми прочитај овдје!