Његова Светост Патријарх српски г. Порфириј стигао је у суботу, 31. маја 2025. године, у поподневним часовима у манастир Тумане. Светејшег Патријарха су свечано дочекали Високопреосвећени Митрополит браничевски г. Игнатије и игуман тумански Димитрије са братијом и многобројним благочестивим народом. Услиједио је чин освећења новог манастирског конака који је обавио Светејши Патријарх уз молитвено учешће високопреосвећене и преосвећене господе архијереја: шумадијског Јована, браничевског Игнатија, тимочког Илариона, осечкопољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја, париског и западноевропског Јустина, топличког Петра и стобијског Јакова из Православне Охридске Архиепископије – Македонске Православне Цркве. Нови манастирски конак је грађен у периоду од 2021. до 2025. године. Конак располаже капацитетом од 90 места у двокреветним, четворокреветним и петокреветним собама, опремљеним купатилима и климатизацијом. У самом конаку налази се и библиотека са педесет хиљада наслова, а њен простор ће бити коришћен за одржавање научних, теолошких и других пригодних скупова. Патријарх српски г. Порфирије ће, 1. јуна 2025. године, у манастиру Тумане началствовати светом Литургијом, после које ће мошти Светог Зосима бити свечано пресвучене а делови старог одјејанија подељени присутним верницима на благослов. Потом ће мошти у молитвеној литији бити пренете до испоснице, где ће током читавог дана верници моћи да их целивају. Овај духовни обичај установили су руски монаси у манастиру Тумане још пре Другог светског рата, а обновљен је 2017. године доласком новог братства. Од тада, недеља по Спасовдану традиционално окупља мноштво верника. Извор

Рука Светог Саве из манастира Милешеве остаје у Светитељевом храму на Врачару на благослов верном народу до недеље, 8. јуна 2025. године. Сваког дана до Духова биће служено јутрење и света Литургија са почетком у 7.30 часова, а од 17 часова биће служено вечерње и у наставку Акатист Светом Сави.

Свети мученик Теодот живио је у Анкири Галатијској у трећем вијеку. Био је потајни хришћанин. Био је крчмар у Анкири у вријеме цара Диоклецијана. Свети Теодот је примио од Господа дар исцјељења и исцјељивао је болеснике полагањем руку на њих. Помагао је цркву и сахрањивао тијела светих мученика. Тако је сахранио и тијела 7 дјевојака које су пострадале за Христа: Текусе, Александре, Клавдије, Фаине, Ефрасије, Матроне и Јулије, које су након мучења удављене у језеру. Света Текуса јави се у сну Теодору и рече му да извади њихова тијела и сахрани их, што он, по мрклој ноћи, са једним другом, и учини. Али тај друг га прошпија судији, који га стави на муке, зубе му поломи камењем, а тело претвори у ране. Посјечен је 303. године.  Погубљење се догодило, али олуја која се подигла спријечила је војнике да спале тијело мученика. Војници, сједећи у шатору, остали су да чувају тијело. У то вријеме, свештеник Педимент је ишао оближњим путем, водећи магарца са товаром вина из свог винограда. У близини мјеста гдје је лежало тијело светог Теодота, магарац је изненада пао. Војници су му помогли да га подигну и рекли су Педименту да чувају тијело погубљеног хришћанина Теодота. Свештеник је схватио да га је Господ својим Промислом довео овдје. Положио је свете остатке на магарца и однио их на мјесто које је Свети Теодот назначио за своје сахрањивање и са чашћу их положио у земљу. Послије тога, подигао је цркву на овом мјесту. 

Египатске власти су категорично демантовале гласине да ће манастир Свете Катарине на Синају, који је основао цар Јустинијан у шестом вијеку, бити конфискован или да ће монаси имати ограничена права на околна подручја.
„Статус манастира Свете Катарине на Синају остаје непромијењен“, нагласила је египатска предсједничка администрација. Власти су изјавиле жељу да очувају вјерски статус манастира. Египатско министарство спољних послова дало је детаљно објашњење судске пресуде од 28. маја која је изазвала гласине.

„Тврдње о конфискацији манастира или његовог земљишта потпуно су лажне“, изјвио је портпарол министарства спољних послова.
По његовим ријечима, судска одлука „не само да не штети манастиру, већ напротив, по први пут правно осигурава његов статус“. Према египатским властима, судска одлука наводи сљедеће:
Прво, није нанесена никаква штета манастиру Свете Катарине, његовим археолошким споменицима, духовној вриједности, вјерском значају и гробљима. Друго, упркос постојању неких додатних територија за које су закључени споразуми са локалним властима (иако се сматрају природним резерватима), из поштовања према духовној вриједности и важном вјерском положају манастира, одлуком је утврђено да монаси задржавају право коришћења ових територија и вјерских и археолошких локалитета региона.
Треће, у одлуци се помиње постојање неких удаљених подручја резервата природе који се налазе далеко од манастира за које не постоје документи о власништву. Зато се ове територије сматрају државним земљиштем. Портпарол египатског Министарства спољних послова позвао је све да избјегавају исхитрене или лажне закључке без претходног проучавања цијелог текста судске одлуке. Такође је истакао важност заштите „блиских, братских и историјских односа који повезују Египат са пријатељском државом Грчком – односа који сежу вијековима уназад“. 
Архиепископ атински и све Грчке Јероним осудио је затварање манастира, рекавши да то представља ''још један историјски пад који хеленизам и православље доживљавају“. 
''Недвосмислено осуђујем сваки покушај промјене режима, који је на снази у региону већ 15 вијекова, и апелујем на одговорну грчку владу и лично на премијера Киријакоса Мицотакиса да одмах предузму одговарајуће мјере, како би се успоставио нормалан и законит ред и како Свети манастир не би био ефикасно укинут'', изјавио је архиепископ Јероним.
Грчко Министарство спољних послова саопштило је да се бави овим случајем, који је окарактерисало као ''случај од највеће важности''. Грчки министар спољних послова је, 30. маја 2025. године, контактирао египатску страну како би изразио забринутост због одлуке суда и захтијевао поштовање претходно договорених услова, утврђених на Високом савјету за сарадњу у Атини. Ово је објавила новинска агенција Orthodoxia News Agency.
Портпарол владе Павлос Маринакис потврдио је да став грчког премијера остаје непромијењен - манастир мора задржати свој грчко-православни карактер. Такође је рекао да је Атина била затечена неспремна и да чека званични текст судске одлуке прије него што заузме коначан став. За сада, кажу владини извори, у Атини влада разочарање: Египат још увијек није пружио јасне информације о суштини судске одлуке.
Монаси Синајског манастира су такође забринути, иако још нису изнијели свој званични став – чекају објављивање цијелог текста судске одлуке. Представник манастира у Атини, архимандрит Порфирије Фрагаку (Πορφυρίου Φραγκάκου), рекао је да је ситуација критична и да се Синај у суштини губи. Рекао је да Египат говори о светости локалитета, али ништа не каже о власништву, што га и брине. Архиепископ Јероним, који је подржао братство манастира, назвао је одлуку суда „историјским падом“ и позвао на заједничку молитву. Архиепископ је изјавио: „Не би требало да буде никаквих промјена у вези са манастиром. Правда мора бити враћена у вези са покушајем исељења након 15 вијекова непрекидног присуства и свједочанства православља на гори Синај.“
Треба напоменути да се питање власништва над Манастиром Свете Катарине расправља већ више од 10 година, и упркос десетинама судских одлука, стране су покушале да мирним путем ријеше спор. Грчка је предложила потписивање споразума којим би се признало право манастира на земљу, и овај пројекат је договорен, одобрен од стране монаха и добио је прелиминарно одобрење од Египта. Међутим, апелациони суд је пресудио у корист египатске државе, ефикасно признајући монахе само као привремене становнике, а даљи кораци биће могући тек након објављивања пуног текста одлуке и наставка преговора. Припрема вјеронаука.нет

У уторак, 27. маја 2025. године, у 14:00 часова, Његово Високопреосвештенство архиепископ сарајевско-сребренички и митроолит дабробосански г. Хризостом примио је на разговор Његову Екселенцију г. Даниела Коскија (Daniel Koski), отправника послова у Амбасади САД у БиХ. Господин Коски је отправник послова америчке амбасада у Сарајеву од одласка бившег амбасадора САД у БиХ г. Мајкла Марфија (Michael Murphy). Двојица саговорника су разговарали о актуелним питањима и односима у БиХ и о начинима превазилажења тешко поремећених међунационалних односа у БиХ. Извор

На велики празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа - Спасовдан, 29. маја 2025. године, Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом освештао је темеље новог Саборног храма Христа Спаситеља на тргу Србија у Источном Новом Сарајеву, након чега је обављен обред ломљења славског колача Парохије лукавичке, којем је присуствовао велики број вјерника које ни киша није спријечила да дођу на Трг "Србија" гдје се гради овај храм.
Освештање темеља храма обављено је у склопу прославе празника Вазнесења Господњег - Спасовдана, славе општине Источно Ново Сарајево и Црквене општине и парохије лукавичке. Митрополит Хризостом у обраћању вјерницима је рекао да је ово велики дан и да је велика потреба српског народа да има богомоље, цркве, светиње у којима ће се молити. Једанпут се доживаљава ово што ми данас доживљавамо, да једна генерација присуствује освештању темеља храма. Послије толико вијекова управо на овом тргу који се зове „Србија“, ми освештавамо темеље будућег храма Христа Спаситеља - рекао је митрополит Хризостом.
- Ево прилике, браћо и сестре, драга децо духовна, да се сви вером, љубављу и трудом уградимо у овај нови храм. Ми смо иначе живоходајући храмови Духа Светог и као такви треба да се пре свега љубављу уградимо у овај Саборни храм, који ће, ако Бог да, бити понос и дика, срце и душа Источног Сарајева, храм који ће вековима нашим потомцима сведочити нашу живу веру и љубав према Богу и своме роду. Градимо храмове да би они изградили нас. Жалосно је видети да не само на наше велике празнике, већ и на недељна литургијска сабрања, већина наше браће и сестара не могу да уђу у претесне храмове. Зато градимо овај прекрасни храм да би верни народ имао место молитве и свете Литургије. Нека нам буде срећан овај празник и овај историјски догађај. Уистину је ово историјски догађај који ће бити и остати уписан у историју наше Цркве, наше Митрополије и нашег народа. Ми смо привилегована генерација нашег српског народа да градимо овакав храм и да учествујемо у његовој градњи, а ево данас и у освећењу темеља. Нека би дао Бог да се што пре поново са поводом окупимо око њега и учествујемо у његовом закровљењу и, ако Бог да, освећењу.
У темеље храма положена је Повеља посвећена освештању храма, један примјерак ће бити у архиви црквене општине, а два у архиви Митрополије. Повељу су у темеље храма положили митрополит Хризостом, начелник Источног Новог Сарајева Јован Катић који је и кум овог изузетно важног православног чина и његов син Вукашин.
- Дај Боже да се чим прије поново окупимо, да прву литургију овдје служимо и да се радујемо и веселимо-поручио је митрополит Хризостом. Митрополит Хризостом је на Спасовдан 2022. године освештао земљиште и крст на мјесту на којем се храм гради. Збох лоших временских прилика литија није прошла улицама општине, а митрополит Хризостом је изразио наду да ће литија бити одржана догодине. Идеју за градњу храма Христа Спаситеља дао је Високопреосвећени г. Хризостом 2018. године. Послије свих обављених разговора и прибављања сагласности први радови на темељима су кренули 2022. године.​ Извори: Глас Српске и ​Митрополија дабробосанска

Свети апостол Андроник, апостол из реда 70-рице и његова помоћница у апостолским трудовима, света Јунија, били су рођаци апостола Павла (као што сам Павле пише  посланици Римљанима 16, 7). Вриједно су радили, проповиједајући Јеванђеље незнабошцима, како апостол Павле помиње у Посланици Римљанима: „Поздравите Андроника и Јунију, родбину моју, и моје другаре у сужањству који су знаменити међу апостолима, који и прије мене вјероваше Христа“ (Рим 16, 7). Свети Андроник је хиротонисан за епископа Паноније, али проповијед њега и свете Јуније проширила се и у друге земље, далеко изван граница  његове епархије. Напорима светих Андроника и Јуније основана је Црква Христова, пагани су се окренули богопознању, многи незнабожачки храмови су престали да постоје, а умјесто њих настале су хришћанске цркве. Из службе у част ових светитеља познато је да су они претрпјели мучеништво за Име Христово.​
У 5. вијеку, за вријеме царева Флавија Аркадија (395—408) и Хонорија (393 –423), њихове свете мошти су пронађене у Евгенији, близу Цариграда заједно са моштима других мученика. Благочестиви клирик Никола добио је откривење да се међу 17 мученика налазе и мошти светог апостола Андроника. У XII вијеку је цар Андроник I (владао од 1183. до 1185) саградио величанствени храм у част апостола Андроника.

Католикос Великог дома Киликије, Његова Светост Арам I изјавио је да Киликијски јерменски католикосат није монофизитски, наглашавајући да је монофизитизам јерес. Католикос Арам је дао ову изјаву у петак поподне (30. мај 2025. године) у Старом грчком парламенту у Атини, током промоције своје књиге „Јерменска црква“, коју је недавно на грчки превео митрополит новојонијски и филаделфијски г. Гаврило (Грчка православна црква), у присуству Његовог Блаженства архиепископа атинског Јеронима II. На представљању књиге, патријарх Арам I, говорећи о заједничким коријенима Грчке православне цркве са Јерменском апостолском црквом, карактеристично је изјавио „Ми нисмо монофизити. То није само моја тврдња – историја то потврђује. Ми нисмо монофизити! "Једна природа" је јерес. Двострука, уједињена природа је православље. Наша теологија је утемељена у нашем заједничком апостолском темељу. Наше тумачење је православно.“
Током свог обраћања, Католикос Арам је више пута истицао дубоку заједничку основу између двије Цркве и њихових народа, Грчке и Јерменије.
„Свако ко пажљиво посматра може лако да види ово“, нагласио је. Даље је нагласио да свака страница његове књиге одражава присуство и паралелна путовања и Грчке и Јерменске Цркве, кроз све историјске и културне димензије два народа.
„Користим ријеч заједништво“, рекао је, „јер је наш однос са Грчком и Грчком Црквом дубоко укоријењен у нашем идентитету – заједничке традиције, заједничка теологија, јуче и данас.“ Католикос је такође изразио своје чврсто увјерење у важност континуираног дијалога, под вођством цариградског (васељенског) патријарха Вартоломеја, како би се обновила посвећеност екуменској и теолошкој сарадњи. „Дијелимо заједничку христологију, иако са различитим тумачењима“, рекао је. „Вјерујем да ова књига служи као подсјетник да морамо заједно да идемо напријед – да обновимо наше напоре и продубимо наша заједничка схватања. Наравно, Наравно, још увијек постоје питања, између наших Цркава, о којима треба да дискутијемо.“ О улози Цркве у данашњем свијету, католикос Арам је јасно ставио до знања: „Црква није музеј. Она мора размотрити своју улогу у друштву – гдје се налази у односу на тренутне свјетске реалности, климатске промјене, демократију и политику, проблеме са којима се друштва данас суочавају. Наше Цркве не смију остати регионалне – имамо већу улогу.“ Такође је нагласио да су Цркве Грчке и Јерменије постале саставни дијелови својих друштава, описујући их као „Цркве народа, народа, мученика“. „Порука књиге“, ​​наставио је, „јесте о томе како се можемо приближити људима – како можемо постати опипљива стварност у њиховим животима.“ На крају, католикос Арам је изразио дубоку наклоност према архиепископу Јерониму и топло се захвалио свом пријатељу, митрополиту Гаврилу, на одличном раду на грчком преводу књиге.
Са своје стране, митрополит Гаврило изразио је дубоку емоцију и част што је учествовао као преводилац у првом грчком издању књиге "Јерменска црква", коју је објавила Αποστολική Διακονία.

У свом обраћању, митрополит Гаврило је истакао: „Повод за писање и објављивање ове књиге 2016. године од стране њеног аутора, Његове Светости Арама I, Католикоса Киликије – кога имам велику част да лично познајем кроз билатералне и мултилатералне дијалоге у оквиру Свјетског савјета цркава – био је двострук: прво, прослава 1700. годишњице званичног примања хришћанства у Јерменији 2001. године, и друго, стогодишњица обиљежавања геноцида над Јерменима 2015. године.“ Нагласио је да је још једна подједнако значајна мотивација за аутора била потреба да се историја Јерменске цркве упозна и са јерменском омладином у дијаспори и са свима који желе да разумију богато наслијеђе и савремени живот ове древне Цркве. Митрополит Гаврило је истакао апостолско поријекло Јерменске цркве, укоријењено у мисијама апостола Тадеја и Вартоломеја, и нагласио да је Јерменија била прва нација која је званично прихватила хришћанство 301. године послије Христа.
„Упркос прогонима, геноциду, политичким превирањима и расељавању, Јерменска црква је вјерно сачувала свој апостолски идентитет током вијекова, остајући светионик вјере и наде за дугострадални јерменски народ.“ Он је подвукао важност овог издања у вријеме када дијалог, зближавање и међусобно разумијевање између Православне и Древне Оријенталне Цркве постају све виталнији. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Orthodoxtimes.com

​Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. вијека, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан.
Волио је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, гдје је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавјештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Извор: Радио Светигора

Теодор Блажени је био један од омиљених ученика Пахомија Великог. Теодор је био син богатих и племенитих родитеља. Рођен је око 316. године у Египту. Био је омиљено дијете своје мајке због своје интелигенције и побожности.Од малена је горио љубављу према Богу.  Када је имао дванаест година, отишао је у школу на очев захтјев. Недалеко од села у коме су живјели Теодорови родитељи био је манастир. Овде је сваки брат живио одвојено од осталих, у својој ћелији. Са четрнаест година отишао је у манастир Тавенисиот код преподобног Пахомија, желећи да служи Господу. Ускоро су га сви завољели због његове интелигенције, побожности и скромности. Велики подвижник га је прихватио, видећи у њему истинско звање за монашки живот. А младић, ојачан Божијом благодаћу, радо је подносио све врсте трудова и свакојака лишавања и из дана у дан напредовао на путу светости. Касније - након смрти светог Пахомија - Теодор је постао игуман манастира. Умро је око 368 године. Теодора Блаженог одликовало је широко познавање Светог писма.

Овај православни Србин, Новомученик из Јасеновца, родом је из херцеговачког села Клепци, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине). Био је родом од фамилије Мандрапа, и звао се Вуксан-Вукан-Вук, Вукашин. Треба да је рођен негде крајем 19. века, највероватније у своме селу, али је рано отишао и радио у Сарајеву, па га се зато они Клепчани којису преживели усташки геноцид над Србима 1941-45. г. мало сећају, док га се поједини Срби у Сарајеву добро сећају. У Сарајеву је породица Мандрапа била позната као побожна српска трговачка породица, блиско повезана са Старом Сарајевском црквом. Када је 1941. г. дошла усташка злочиначка НДХ, Вукашин, који је до тада често виђан у Старој Српској цркви Св. Арханђела у Сарајеву, склонио се у своје село, али су хрватске усташе римокатолици и тамо дошли, побили му све у његовој и другим кућама у Клепцима и суседним Пребиловцима, као и многе друге Србе у долини Неретве и по скоро читавој Херцеговини, и тада буде ухваћен и Вукашин. Кажу да је био на “неким шумским радовима”, али изгледа да се био склонио “у шуму”, тј. у неки од збегова Српског народа, где су се прогоњени и убијани Срби склањали да би сачували голи живот. Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима. У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом Само ти, дете, ради свој посао.
Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје Православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне „Живео Павелић”. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем сјекао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке “Независне Државе Хрватске”, тада спроводио страховит прогон и затирање Православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!”
Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исјекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ убица је затим полудио, и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је ово касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца. Светог Мученика Вукашина сав народ српски поштује као Новомученика. Његова фреска поодавно је насликана у манастиру Светог арханђела Гаврила у Земуну, и такође у скиту Јован-До код Острога, а свети лик му је насликан и међу Светитељима Захумско-Херцеговачке Епархије, коју је за прославу њене 780-годишњице урадио иконописац Александар Живадиновић. На Светог апостола и јеванђелиста Јована Свети Архијерејски Сабор наше Цркве свечано је прославио Светог Вукашина заједно са бројним другим новим Свештено- мученицима и Мученицима и у календар Светих Православне Цркве унео. У манастиру Тврдошу насликана је икона Светог Вукашина и спеван му је тропар. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. Датум празновања је 16. мај по јулијанском календару.

1451. године султански престо заузео је Мехмед II Освајач, који се зарекао да ће заузети Цариград. Искрцавши се на европску обалу Босфора, почео да уништава грчка села, заузимајући градове који су остали у рукама Грка и подижући тврђаву на ушћу Босфора, опремљену моћним топовима, како би се блокирао излаз на Црно море. Од почетка 1453. године, Мехмед је почео да се припрема за заузимање Цариграда, настанивши се у Адријанопољу (Једрене, тур. Edirne), гдје је концентрисао војску од 150 000 војника и флоту од 400 бродова, док је османска војска за то вријеме била опремљена савременом артиљеријом. Када је 5. априла 1453. године Мехмед II стигао под цариградске зидине, Град је већ био опкољен и са мора и са копна. Султан је 7. априла подигао свој шатор испред Врата Светог Романа и најавио почетак опсаде града.
За разлику од Османских Турака, Византинци су имали 7000 ратника, од којих 2000 плаћеника - углавном Млечана и Ђеновежана, док је у то вријеме у граду живјело 50 000 становника којима је требало обезбиједити храну.
Константинопољ је са копнене стране био опкољен ровом и двоструким зидовима, који су од 12. априла свакодневно били подвргавани артиљеријској ватри. Султан је 24. маја посљедњи пут предложио „мирно“ рјешење: или се цар обавезује да годишње плаћа 100 хиљада златника (у то вријеме потпуно нереалан износ), или сви становници напуштају град. Византијски цар, Константин XI Драгаш (1448—1453), уздао се у помоћ са Запада и није хтио да се преда. Добивши  негативан одговор, Мехмед је 27. маја наредио својој војсци да се почне припремати за посљедњи напад, Обећао је да ће благо које буду затекли у граду бити равномјерно распоређено војницима и обећао им је три дана пљачке. Наредио је да понедјељак буде дан одмора како би се војници могли припремити за коначни напад.

​Ноћу 29. маја у два сата почео је јуриш дуж читавог обода зидова. Поучен ранијим искуством, султан Мехмед је одлучио да не пошаље своје елитне јединице војске одмах, већ да непријатеља прво измори, а онда му зада коначан ударац. Најпре у напад шаље нередовну војску, башибозуке, авантуристе из свих крајева, чак и хришћане, који су се борили за плату и плен који је султан  обећао. Имали су сопствено оружје: криве сабље, праћке и аркебузе. Проблем је био што је ова војска била непоуздана, јер кад не би имали успјеха у првом налету, лако би губили храброст, тако да су иза њих били султанови људи са бичевима који су имали задатак да их шибајући гурају напријед. Иза њих налазили су се султанови јаничари. Борба се водила прса у прса. Хришћани су помислили да борба јењава, с обзиром на то да јаничари нису успијевали да се пробију, али им срећа није била наклоњена. Турци су искористили чињеницу да браниоци приликом повратка из једног напада нису лијепо затворили малу капију звану Керкопорта. Једна група од 50-так Турака прошла је кроз капију и нашла се иза зидина. 
Цар је увидио да је спољашњи зид пробијен и зато је брзо покушао да организује одбрану унутрашњег зида. Уз њега су били и дон Франциско де Толедо, царев рођак, као и његов синовац Теофил Палеолог и одани пратилац Јован Далмата. Али одбрана је већ била
разбијена. Теофил нестаје у маси, а цар Константин схвативши да је царство изгубљено, одбацује царске инсигније и креће за својим синовцем, гдје му се у борби губи сваки траг.
Град Константинопољ, који је хиљаду година био познато огњиште духовности и умјетности - по ријечима Висариона Никејског, «gymnasium optimarum artium»  - пао је под налетима Турака .... Али и прије подне, критски морнари држали су се у кулама. Из поштовања према њиховој храбрости, Турци су им дозволили да се укрцају на бродове и отплове кући. Читава ескадрила бродова препуних избјеглица кренула је на запад ...
Сам султан Мехмед II ушао је у град тек 1. јуна,  у пратњи одабране групе јаничарске гарде, у пратњи везира. Све је било опустошено и разрушено, цркве оскрнављене и опљачкане, куће - празне, продавнице и магацини - разбијени и опљачкани. Султан је ујахао је на коњу у цркву Свете Софије, наредио да се сруши крст и претвори у највећу џамију на свијету. 
На мјесту Византијског царства створено је Османско царство чија је престоница премјештена из Адријанопоља у Цариград, који су Турци преименовали у Истанбул ...

У четвртак, 29. маја 2025. године, у четрдесети дан послије Васкрса, православни хришћани прославају велики покретни Господњи празник Вазнесење Господње -Спасовдан. Догађај Вазнесења Господњег описан је у два Јеванђеља и Дјелима апостолским (Мк 16, 19-20; Лк 24, 50-53; ДАП 1, 4-11). На овај дан, вјерници  се сјећају вазнесења васкрслог Исуса Христа у Царство Оца свог Небеског, које се догодило на Маслинској гори, у присуству апостола и Богородице. Према Јеванђељима и књизи Дјела апостолска, након свог васкрсења, Христос се 40 дана јављао апостолима и говорио им о Царству Божјем. Посљедњег дана свог земаљског боравка, Господ је сабрао апостоле у ​​Јерусалиму и заповиједио им да се не разилазе, рекавши да ће за неколико дана Дух Свети сићи ​​на њих:" С њима боравећи заповједи им да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећање Оца, које чусте, рече, од мене".
На Маслинској гори, Христос је дао посљедња обећања својим ученицима, укључујући о Његовом Другом доласку, а затим их је, подигавши руке, благословио. У тренутку благосиљања, почео је да се удаљава од њих и уздиже на небо, скривајући се у облаку. Ученици су се поклонили вазнесеном Господу и наставили дуго да стоје и гледају у небо. Тада су се пред њима појавила два анђела у бијелој одјећи  и рекоше: "Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо“.
Тада су се вратили у Јерусалим са горе зване Маслинска (*1), која је близу Јерусалима један суботни дан хода, и тамо остали сви заједно, чекајући силазак Светог Духа, који се догодио 10 дана касније.​ 
(*1)Маслинска гора је једна од највиших гора која окружује Јерусалим. Налази се источно од града и од њега је одвојена Јосафатовом долином. Његова висина је 1200 метара надморске висине. Гораа, такође, служи као врста баријере која раздваја Јерусалим од сушне јудејске пустиње. Гора има три врха: средњи је највиши и одавде се Господ Исус Христос вазнео на небо.
Препоручујемо: ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕ И ОБЕЋАЊЕ УТЈЕШИТЕЉА-Квиз-попуни празна поља

Поводом великих Господњих празника Вазнесења Господњег - Спасовдана и Духова припремили смо неколико онлајн игара и квизова за ученике:
1. Спасовданска икона-пронађи ко је ко на икони Вазнесења Господњег! Превуци ријеч на праву позицију!
​2. Спасовданска помјерајућа икона
​3. Спасовданска игра меморије
4. Квиз о Спасовдану
​5. Спасовдански анаграми
​6. Спасовданска пузла
7. Шта је у вези са Спасовданом? Изабери 5 тачних одговора.
​8. Духовска осмосмјерка
​9. Духовска пузла

У свечаном духовном сабрању одржаном у 6. Недјељу по Васкрсу, 25. 5. 2025. године, у порти храма Свете Тројице у Приједору, освештани су новоизграђени парохијски центар и иконостас у храму, који је рестауриран након 104 године.  Свету архијерејску литургију служио је Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит бањалучки Јефрем са свештенством. Након литургије, митрополит Јефрем освештао је рестаурирани иконостас у храму Свете Тројице, док је парохијски центар освештао Његово Преосвештенство епископ марчански Сава. Протонамјесник Драган Хрваћанин, старјешина храма, који је током Божанске литургије одликован звањем протојереја, овом приликом изразио је захвалност вјерницима који су својим прилозима допринијели реализацији пројекта, као и Граду Приједору и Републичком секретаријату за вјере на пруженој подршци.
“Слава Богу и хвала свима који су својим прилозима допринијели – од наших вјерника, преко кумова: господина Драгана Грбића, градоначелника Слободана Јавора и предсједника Милорада Додика, до свих других институција које су подржале овај пројекат. Данас смо, поред парохијског центра, освештали и рестаурирани иконостас, поново освјежен након 104 године. На тај начин му је продужен вијек трајања и остављен као свједочанство будућим генерацијама о д‌јелима наших предака и нашем времену”, поручио је о. Драган Хрваћанин.
Свечаности је присуствовао и градоначелник Приједора Слободан Јавор, један од кумова парохијског дома храма Свете Тројице, који је нагласио да овај догађај представља још један корак у јачању вјерског и друштвеног живота Приједора и потврђује посвећеност локалне заједнице очувању православне традиције. Изградња парохијског центра почела је 2021. године.
“Ово је важан и значајан пројекат који желимо да оставимо у аманет будућим покољењима. Сигуран сам да су наши преци поносни на оно што данас чинимо, јер је православни народ кроз историју увијек градио, чувао и обнављао оваква мјеста. Посебну захвалност дугујем предсједнику Републике Српске Милораду Додику, који је, као и много пута до сада када је ријеч о Приједору, показао разумијевање и пружио подршку. Драго ми је што данас можемо да покажемо слогу и јединство – представници локалног и републичког нивоа окупљени су око истог циља, око наше православне цркве, која је кроз вијекове била уз свој народ, док је народ био уз цркву. Управо та међусобна повезаност омогућила нам је да опстанемо као народ на овим просторима. Такође, захвалио бих се свим парохијанима и људима добре воље који су дали свој допринос у изградњи парохијског дома, који је важан доказ јединства и слоге нашег народа”, нагласио је градоначелник Јавор.
Поред градоначелника Приједора и привредника Драгана Грбића, значајну подршку пружио је и предсједник Републике Српске Милорад Додик.
Кум иконостаса је теолог Дарио Дринић, начелник Од‌јељења за односе и сарадњу са Српском православном црквом у Секретаријату за вјере Републике Српске. Рестаурацију иконостаса, који садржи 28 икона, извела је сликар-конзерватор Вања Шотра Дурсун из Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа. Припрема вјеронаука. нет/ Извор

Мозаик је израђен по замисли и благослову Његовог Високопреосвештенства митрополита аустралијско-новозеландског г. Силуана и постављен у за то предвиђено мјесто, изнад улазних врата манастирског храма. Мозаик је израдио чувени умјетник г. Ристо Вујиновић у својој умјетничкој радионици у Требињу. Композицијом доминира лик Светог Саве, Покровитеља Свете Обитељи новокаленићке. Први Архиепископ, просветитељ и духовни родоначелник рода Српског, са мозаика својом десном руком благосиља народ и указује на духовни програм свога рода: Јеванђеље Христово, које држи у лијевој руци, са поруком и позивом Српском роду на љубав, јединство и слогу. Мозаик је донација Светосавца из Мелбурна, брата Саве Ковачевића, који је, са породицом, мозаик подарио Српском народу који се окупља у овој Светињи, за здравље породице и духовно добро Српског рода. Мозаик је транспортован из отаџбине љубављу и трудом породичне фирме породице Стевановић – ‘Рас Трејд’ којима овим путем такође изражавамо своју благодарност. Мозаик је инсталиран трудом и љубављу наших вјерника из града Бризбејна: брата Жељка Цвитановића и сестре Катарине Драмићанин, а скеле за овај подухват су поставили трудољубиви брат Јован Палавестра и Џо Афонсо, којима смо исто толико неизмјерно захвални. Породици Ковачевић, и овим путем, још једном, изражавамо велику захвалност за љубав према својој Мајци Цркви и Светосавском роду на Петом континенту изражену у овом Богуугодном дару Светосавској Светињи, манастиру Новом Каленићу. Уједно, свим добротворима и свим појединцима који су и најмањим трудом, љубављу и молитвом помогли да се мозаик изради, постави и буде још један украс и символ наше посвећености Светосавском путу шаљемо нашу неизмерну благодарност и молитвени благослов. Да живимо сви у слози Свети Саво ти помози! Амин! Боже дај! Извор

Преподобни Пахомије родио се у Горњем Египту - у Тиваиди, у околини града Есне, око 290. године. од незнабожачких родитеља и стекао је добро световно образовање. Од младости је имао добре особине, био је чедан и разуман. Када је Пахомије имао 20 година, био је позван у војску цара Константина који се борио против Максенција..
Регрути су смјештени у зграду градске тамнице под заштитом стражара. Локални хришћани су долазили са залихама хране, хранили војнике и марљиво их служили. Када је младић сазнао да ови људи то чине због свог Бога, испуњавајући Његову заповијест да воли друге, то је дубоко дирнуло његову чисту душу. Пахомије је обећао да ће постати хришћанин. Враћајући се из војске послије побједе, Пахомије је примио свето крштење, настанио се у забаченом селу Шенесит и одмах почео да води строг аскетски живот. Осјетивши потребу за духовним учитељем, обратио се тиваидском пустињаку Паламону, старац га је примио с љубављу и почео је ревносно да се подвргава монашким подвизима по узору на свог учитеља.
Одвојивши се од свог учитеља Авве Паламона, с којим је у подвизавању провео око десет година, Пахомије је на источној обали ријеке Нил, у селу Тавениса (Горња Тиваида), основао мали манастир (око 320), а потом и други, већи, код села Пебуа.​Свети Пахомије упокојио се 346. године, у 74. години свога земнога живота.
​Свети Антоније се сматра оснивачем отшелничког живота, а Свети Пахомије манастирског општежића. Смирење, трудољубље и уздржање овог светог оца би и оста редак примјер за подражавање огромног броја монаха. Безбројна чудеса сотвори свети Пахомије, но и безбројна искушења претрпе од демона и људи. И послужи људима као отац или брат рођени. И побуди многе да пођу путем спасења. И управи многе на пут истине. Би и оста велико светило Цркве и велики сведок истине и правде Христове. Упокојио се мирно 348. године у седамдесет четвртој години свога земнога живота. Многе од његових ученика Црква је уврстила у ред светитеља, као што су: Теодор, Јов, Пафнутије, Пекузије, Атинодор, Епоних, Сур, Псој, Дионисије, Псентаисије и други. Од дјела Св. Пахомија Великог остала су позната Правила (краћа збирка монашких правила), са 192 кратке ставке, подијељене на четири дијела (правила и упутства, правила и епитимије, правила и закони и уредбе).  Поред тога, Пахомије је написао и краће Духовне поуке, које су сачуване на коптском, као и 11 Писама. 

​Српска Православна Црква позива Београђане и све људе добре воље да својим присуством и молитвама узму учешће у традиционалној Спасовданској литији, која ће се ове године одржати 29. маја са почетком у 19 часова. 
Овогодишњи крсни ход, који још од давне 1862. године пролази улицама српске престонице, предводиће наш свенародни отац и архиепископ – Светитељ Сава, својом светом руком и жезлом, заједно са његовим наследником, Светејшим Патријархом српским г. Порфиријем. Рука која више од осам векова благосиља и грли српски род, а која је једини део Светитељевих моштију преостао код нас иза њиховог спаљивања на Врачару кобног 27. априла 1594. године, стићи ће из манастира Милешеве у престони Београд у среду, 28. маја, у 17.30 часова. Тим поводом ће испред Вазнесењске цркве бити приређен свечани дочек. Уследиће празнично вечерње богослужење. 
На сам празник Вазнесења Господњег, у четвртак, 29. маја, са почетком у 9 часова, Светејши Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви покрај Светитељевих моштију и уз саслужење више архијереја и свештенства. Патријарх Порфирије је затим, у 12 часова, у Скупштини града Београда обавити чин благосиљања славских дарова. Круна прославе славе града Београда – Спасовданска литија кретаће се добро познатом путањом од раскрснице улица кнеза Милоша и краља Милана до Светосавског храма на Врачару. У литији ће, као и претходних година, поред предстојатеља Српске Цркве, који ће овом приликом носити жезал Светог Саве, као и епископа, свештенства, монаштва и великог броја богољубивих душа, учествовати и представници републичких и градских власти, припадници Војске Србије, Жандармерије, оркестра Полиције, чланови певачких и фолклорних друштава, ђаци и студенти.
По доласку литије, у храму Светог Саве биће узнесене молитве Господу нашем Исусу Христу, Његовој Пресветој Мајци и Светом Сави, првом Архиепископу српском, после чега ће се својим архипастирским словом присутнима обратити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Мошти Светог Саве биће изложене у његовом храму на Врачару на поклоњење и целивање вернима и наредних дана уз свакодневна богослужења.
Дођите да заједно прославимо Бога, који се нас ради вазнео на небеса, и да примимо благослов највећег и најлепшег изданка нашег рода – Светитеља Саве! Његовим молитвама нека се мир и братска љубав уселе у срца наша!

Београдска Спасовданска литија
Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије.
Овакве свеопште, заједничке и свечане литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем односно уласком у храм где би се оно обавило.
Један од великих празника Цркве, за чију прославу су одвајкада одржаване литије, јесте и Вазнесење Господње – Спасовдан.  Тај благочестиви обичај је настављен и у нашој помесној Цркви, а посебно у првопрестоном Београду, који Спасовдан слави као своју славу, још од времена деспота Стефана Лазаревића. Наиме, према договору угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана, који је склопљен крајем 1403. или почетком 1404. године, Београд је постао престоница Српске деспотовине, и посвећен је Пресветој Богородици, његовој заштитници, док је а за славу града установљен Спасовдан. Један од начина на који је ово било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана литија која је прошла улицама нове престонице. 
Начин прославе градске крсне славе, који се и данас практикује, осмислио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, по чијем предлогу је и изграђена Вазнесењска црква у Београду. Последња литија по доласку комуниста на власт у Југославији, одржана је 1947. године и том приликом су њени учесници били каменовани од стране скојеваца, да би убрзо и само одржавање литије било забрањено. 
Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле. Од обнављања традиције, сваке године о Спасовдану, после свете Литургије, верници предвођени патријархом српским и свештенством, иду у литији београдским улицама.
Литија креће из Вазнесењске цркве. Раније је ишла улицама Кнеза Милоша, Краља Милана, Теразијама, Париском и Улицом кнеза Симе Марковића до Саборне цркве Светог архангела Михаила и Патријаршијског двора, да би се одатле преко Зеленог венца вратила до Вазнесењске цркве. У току поворке застајало се три пута: први пут код Теразијске чесме, извора воде, да се свештенство и народ помоле Богу за здравље београђана; други пут код Саборне цркве и Патријаршијског двора, где су се молили Богу за поштеду Београда од страдања, за мир и за напредак; и последњи пут у југозападном делу дворишта Вазнесењске цркве, пред каменим крстом где су се присутни молили Богу за покој душа свим палим јунацима Београда. Тиме се литија завршавала.
Од 2021. године, литија иде од Вазнесењске цркве улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, да би преко Славије и Булевара ослобођења дошла на плато испред Храма Светог Саве. На литијској застави, која се носи на челу београдске спасовданске литије је са предње стране икона Светог Вазнесења Господњег и златним нитима извезен натпис „Општина града Београда 1938“, а са друге стране је икона Свете мати Параскеве и натпис „Ко крсно име слави – оном и помаже“.
Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењевековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена. 
Спасовданску литију  предводи Патријарх српски, праћен архијерејима Српске Православне Цркве, као и свештеницима из храмова Архиепископије београдско-карловачке. У овом чину вере и саборности учешће узима на десетине хиљада богољубивих душа уједињених у истој вери и молитви за добро и мир престоног Београда, наше отаџбине и целога света.

Рука Светог Саве
Први архиепископ самосталне Српске Цркве, равноапостол и просветитељ свога рода – Светитељ Сава Немањић, кончину својих земаљских дана достигао је при повратку са свог другог поклоничког путовања, у тадашњој бугарској престоници Трнову, 14/27. јануара 1235. године. Светитељево тело је погребено у месту његовог упокојења, у храму Светих четрдесет мученика севастијских.  Чињеница да је највољенији отац и пастир српскога рода остао да телом пребива у туђини, навела је архиепископа Арсенија да подстакне српског краља Стефана Владислава, Савиног синовца, да ступи у преговоре са својим тастом, бугарским краљем Асеном II, како би мошти биле враћене у Србију. Након годину дана преговори су успешно окончани, с тим да су Бугари задржали један прст Светог Саве, који се данас чува у Самокову, у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Откупљено Светитељево тело свечано је пренето у Владислављеву задужбину, манастир Милешеву, где је и похрањено. Успомену на пренос моштију Светог Саве наша Црква прославља 19. маја.
У Милешеви су мошти Светог Саве пружале утеху и исцељење свима који су им притицали, све до кобне 1594. године. Те године, баш на Велики петак, Турци су одатле однели Светитељеве мошти у Београд, а затим су их 27. априла, односно 10. маја по новом  календару, спалили на Врачару, као осветнички чин због устанка банатских Срба које је предводио Свети Теодор, митрополит вршачки. Молитвени спомен на овај догађај у календару наше Цркве обележава се 10. маја.
Иако су Турци спалили Савине мошти, они их ипак нису до краја уништили, као што то нису успели учинити ни са вером и љубављу нашег народа према Богу и Његовом угоднику Светитељу Сави. Наиме, у историјским изворима налазимо знатан број помена моштију Светог Саве и након трагичне 1594. године, што значи да су монаси један значајан део сакрили и сачували у манастиру. Постоји и предање да је део моштију извађен из врачарског огња и враћен у Милешеву.
У историјским записима налазимо да су Милешевци 1627. године, у молби руском цару изјавили да мошти Светог Саве у манастиру њиховом почивају, многа знамења и чуда чине, исцељујући „верне и неверне“. То понављају 1635. године, додајући да су им сада Турци све однели из манастира; затим и 1647. године, а 1652. године кажу како је братство од Турака манастир откупило да не би они зловерни многоцелебне мошти Саве чудотворца дигнули и манастир његов разорили. О откупу моштију Светог Саве после разарања манастира пишу 1657. године, такође и 1659. и 1688 године. Мошти Светог Саве у Милешеви спомиње у својој повељи од 11. августа 1643. године молдавски војвода Јон Василије, а 29. маја 1665. године и влашки војвода Јон Радул. Има и других записа који отворено спомињу сталну борбу Милешеваца да по сваку цену сачувају део моштију Светог Саве, јер је манастир био стално нападан, пљачкан, монаси мучени и убијани и после 1594 године. О  томе пише у Раваничком летопису, житију Светог Саве које се чува у Рилском манастиру у Бугарској итд.
О најстрашнијем разорењу манастира и спаљивању остатака моштију Светог Саве најодређеније податке оставили су нам калуђери славонског манастира Пакре, некадашњи Милешевци, на протоколу саслушања 23. октобра 1712. године у Москви. Они кажу да су Турци двадесет пет година раније манастир Милешеву „разорили, црквене утвари покупили и чудотворца Саве мошти сажегли, од којих је, по умолењу неких хришћана, великим откупом од Турака остала рука, која се и до сада у том њиховом манастиру налази”.

За одступањем војске цара Леополда Првог и српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, после пораза, кренуле су и колоније Дубровчана трговаца. Из Новог Пазара се бекством спасао Никола Бошковић, отац знаменитог Руђера Бошковића. На тражење дубровачког исусовца Ричепутија, скупљача грађе за Illyriricum sakrum, Никола је почетком ХVIII века описао укратко страдање неколико манастира. Ту стоји да је од свих манастира нарочито пострадала Милешева. „Турци дигоше велико благо с много злата, сребра, разне црквене утвари на грчку и једну краљевску круну, коју сам ја главом видео“. Сем осталога, Бошковић је од блага милешевског видео и „једну позлаћену сребрну кутију, на којоj je con letra serviane било уписано, да се у њој налази, како и сам видех, комадић дрвета од Светог Крста. Кажу они монаси да га је послала Мара, кћи Ђурђа Деспота, жена султанова. Била је и једна слична кутија с руком Светога Саве“. Узели су и ову Турци са осталим благом, кад расуше милешевски манастир и растурише око седамдесет калуђера, али обе ове кутије Никола Бошковић са другим пленом откупио је и потајно код себе држао. Руку је после изгубио, а крст са часним дрветом поклоњен је исусовачком манастиру у Дубровнику, те тако „пред Ускрс и данас дубровачки исусовци благосиљају католички народ реликвијом из старог православног Милешева.“
Овај део моштију Светог Саве, по више записаних сведочанстава, је чуван у Пећкој Патријаршији, у посебном кивоту, а у другом кивоту, који је јеромонах Нектарије Милешевац оковао 1680. године, чуван је прст Светог Саве. Године 1834. Светитељева рука се налази у манастиру Довољи, да би од тада па све до 1912. године била чувана у фамилији Ченгића, у селу Потпећу код Пљеваља. Од 2007. године мошти Светитеља Саве поново су враћене у његово прво почивалиште – у манастир Милешеву. Извор

Свети мученик Исидор живио је у III вијеку на острву Хиос. Био је поријеклом из Александрије.
​Током владавине цара Трајана Деција (249-251), Свети Исидор, пошто је био висок, снажне конституције, присилно одведен у војску и прибројан у пук војсковође Нумерија Од малих ногу био је хришћанин и провео је живот постећи, молећи се и чинећи добра дјела, те избјегавајући све паганске обичаје.  Један царски едикт заповиједао је да сви војници морају да поштују и приносе жртве римским пагансим боговима. Они који се нису повиновали одредби требали су бити предати на мучење и смрт. Центурион је извијестио војсковођу Нумерија да је Исидор хришћанин. Током испитивања пред Нумеријем, свети Исидор је неустрашиво исповиједио вјеру у Христа Спаситеља и одбио да принесе жртву идолима. Нумерије је наговарао светитеља да избјегне мучење и да се покори царевој вољи, али свети Исидор је одговорио: да се покорава само вољи вјечног Бога, Христа Спаситеља, и да га се никада неће одрећи.
„Чак и ако убијете моје тијело, немате моћи над мојом душом“. Имам истинитог и живог Бога Исуса Христа, који живи у мени и сада и биће са мном након моје смрти; и сам сам у Њему и пребиваћу у Њему и нећу престати да исповиједам Његово свето име док је мој дух у тијелу.
Војвода је прво наредио да Исидора туку воловским жилама, а затим су му одсјекли језик. Али и без језика, Исидор је говорио и исповиједао име Христово кроз Дух Божији. У међувремену, војводу је Бог казнио и изненада је занијемио, али није дошао к себи. Дао је знак да Исидору одсијеку главу. То се догодило 251. године.

У понедјељак, 26. маја 2025. године, у Букурешту, одржана је инаугурација новог предсједника Румуније, Никушора Дана. Церемонија је одржана у згради парламента, у присуству представника вјерских заједница, дипломатског кора и владиних званичника. Након што је предсједник положио заклетву, румунски патријарх Данило произнео је молитву за одбрану Румуније и њеног народа. Након полагања заклетве, предсједник је положио традиционалну заклетву: „Заклињем се да ћу сву своју снагу и вјештине посветити духовном и материјалном просперитету румунског народа... Нека ми Бог помогне!“ — ово је званична формула садржана у законодавству земље.
На крају церемоније, патријарх Данило произнео молитву за Румунију, њен народ и националне лидере. „Господе Исусе Христе, Боже наш, који си се неисказаном добротом Својом и мудрошћу Својом бринуо о нашем румунском народу, да би га учинио вјерним народом Себи, и дао си у наслијеђе ову земљу, Румунију, у којој си основао Своју Цркву за румунски народ, и кроз њу си осветио наше претке и учинио их достојним да Ти служе као Господу и Цару свих, погледај са милошћу из Свог светог пребивалишта на ову земљу, Румунију, и на наш праведни вјерни народ“.
... Даруј нашим вођама дух мудрости и правде... усади у њихова срца љубав према домовини и народу“, помолио се Његово Блаженство патријарх Румунске православне цркве г.  Данило. Нагласио је да тражење Божје заштите није израз самопоуздања, већ израз смирене наде: „Не због наше праведности усуђујемо се да тражимо Твоју милост, већ због Твоје неизмјерне љубави према људима.“
У свом говору, предсједник Дан је захвалио грађанима на њиховом активном учешћу у јавним дискусијама прије избора. Обећао је да ће бити „отворен за глас друштва“ и партнер у реформисању државних институција. 
Међу почасним гостима били су и римокатолички надбискуп Букурешта Аурел Перка (Aurel Percă), главни рабин Румуније Рафаел Шафер, представници протестантских цркава, Чувар румунске круне Маргарета, бивши предсједници земље (Емил Константинеску и Трајан Басеску), посланици Европског парламента и шефови дипломатских мисија. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: басилица.ро

Света Гликерија претрпјела је мучеништво за вјеру Христову у другом вијеку током прогона хришћана од стране цара Антонина (138-161). Потицала је из племићке породице, отац Макарије био је градоначелник Рима, касније се преселио у трачки град Тројанопољ. Света Гликерија је рано изгубила оца и мајку. Приближивши се хришћанима, окренула се правој вјери и свакодневно посјећивала храм Божији. Владар Тројанопоља Савин, добивши царско наређење за приморавање хришћана на жртвовање идола, одредио је за становнике града дан општег обожавања идола Зевса. Света Гликерија чврсто је одлучила да страда за Христа и рекла је хришћанима о својој намјери, замолила их да се моле да јој Господ пошаље чврстину да издржи муке. На Зевсов празник, света Гликерија, нацртавши знак крста на свом челу, појавила се у храму показујући свима свети крст уписан на челу. Усрдно се молила Богу да Он просвети незнабошце и сруши камени идол Зевса. Изненада се зачу грмљавина, статуа Зевса срушила се на под и разбила на ситне комаде. У бијесу, гувернер Савин и свештеници наредили су народу да каменује свету Гликерију, али бачено камење није додирнуло светитељку. Света Гликерија је била затворена, гдје јој је дошао хришћански свештеник Филократ и ојачао мученицу за подвиг који је био пред њом. Намјесник ју је у тамници мучио глађу. Али Гликерију је хранио анђео Божији, небеском храном. Када су отворили тамницу, угледаше је здраву и веселу, сву свијетлу. Тамничар Лаодикије видјевши то чудо повјерова у Христа и одмах га посјекоше. А Гликерију су бацили у огњену пећ, гдје је остала неповријеђена. Најзад су је бацили пред лавове, гдје света дјева предаде душу Господу. Пострадала је 177. године. Епископ Дометије и ираклијски хришћани сахранили су свету мученицу Гликерију. Из њених моштију потекло је миро. 

Св. Епифаније кипарски  (око 310/320 - 403), познат по свом животу, учењу и чудима, био је син сиромашних јеврејских земљорадника који су живјели у Феникији, тачније селу Висандуку, недалеко од града Никеје. Оца је изгубио као дијете (када је имао 10 година), а мајка је вриједно радила да би издржавала двоје дјеце, сина и кћерку. Живјели су у великом сиромаштву, било је дана када нису имали ни хљеба. Постао је хришћанин нако што је видио монаха по имену Лукијан како даје своју одјећу просјаку. Погођен монаховом милошћу, Епифаније је затражио да буде упућен у хришћанство. Увидјевши силу вјере Христове крстио се заједно са својом сестром Калитропијом. Након крштења повукао се  у манастир који је уредио његов духовник Лукијан. У манастиру сеподвизавао под вођством искусног старца Илариона, бавио се преписком грчких књига, успијевајући у монашком животу. За своје подвиге свети Епифаније је удостојен даром чудотворства, али да би избјегао људску славу, повукао се из манастира у пустињу Спанидрион. Тамо су га заробили разбојници и држали у заточеништву три мјесеца. Својом бесједом о покајању, светац је једног од припадника банде разбојника привео светој вјери у Истинитог Бога. Кад су пустили светог подвижника, разбојник је кренуо са њим. Свети Епифаније га је одвео у свој манастир и крстио именом Јован. Од тада је постао одани ученик светог Епифанија и пажљиво је записивао живот и чуда свог учитеља. 
Доцннје оснује засебан манастир гдје се прочуо по цијелој Палестини и по Мисиру због свог подвижништва, духовне мудрости, и чудотворства. Бежећи од славе људске, удаљи се у Мисир. У 60 години постао је епископ града Саламина, и као епископ управљао је црквом Божјом 55 година. Живио је укупно 115 година,Пред смрт буде позван у Цариград од цара Аркадија и жене му Евдоксије на сабор епископа, који је требао по жељи царевој и царичиној да осуди св. Јована Златоуста. Приспевши у Цариград он оде у двор царев, где га цар и царица дуже задрже наговарајући га да се изјасни против Златоуста. Чују грађани, чује и Златоуст, као да се Епифаније сагласио c царем против Златоуста. Зато му Златоуст написа писмо: ,,Брате Епифаније, чух да си саветовао цара, да се ја прогнам; знај да и више нећеш видети престола твога". На то му Епифаније отписа: „страдалниче Јоване, одолијевај увредама; знај да и ти нећеш стићи до мјеста, у које те прогоне". – И оба ова цветитељска иророчанства збише се убрзо: не хотећи се сагласити нипошто с царем на прогонство Златоуста Епифаније тајом сједе у лађу и пође за Кипар, но на лађи умре; a Златоуста отјера цар у прогонство у Јерменију; но светитељ овај уз пут умре. Упокоји се св. Епифаније 403. године.Епифаније је био веома образован, знао је пет језика - грчки, латински, јеврејски, египатски и сиријски - и написао је неколико духовних књига од којих је иајпозпатија "Ковчежић" (грчки: Панарион), у којем су изложене и побијене 80 јереси. Седми васељенски сабор назвао је светог Епифанија оцем и учитељем Цркве.

У пост-васкршњем периоду у нашој цркви је прочитано неколико Јеванђеља, од којих је свако имало посебно значење и за која се, у исто вријеме, испоставило да су смислено повезана. А данашње читање Јеванђеља о исцјељењу слијепог, попут Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, које је читано прије двије недјеље , говори нам о томе како је наш Господ Исус Христос показао Своју љубав према људима. Не само ријечју, већ и дјелом. И дјело које је чак претпостављало чуда. Ова јеванђеља нас подсјећају да Бог није само љубав упућена нама, љубав која је спремна да се излије на нас у најтежим животним ситуацијама, чак и понекад превазилазећи законе природе. У овим јеванђелским читањима, не мање пажње се поклања још једној веома важној теми. Ово више није тема Божанске љубави, већ људска захвалност, људска способност да се одговори на Божји дар.
Традиционално, на недјељној литургији шесте недеље по Васкрсу чита се готово цијела девета глава Јеванђеља по Јовану. У овој глави описана је прича о човјеку слијепом од рођења, којег ће Спаситељ излијечити, а такође описује и даље повезане догађаје. "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења"(Јн 9,1).

​Упркос строгим ограничењима и систематском прогону од стране власти, хришћанство се брзо шири у Ирану. Према подацима међународне организације за људска права International Christian Concern, хришћанство у Ирану данас расте брже него било гдје другдје у свијету. 
Сагласно подацима међународне хришћанске организације Open Doors 2014. године број хришћана у Ирану износио је око 370 хиљада људи (приближно 0,5% становништва). Међутим, до 2025. године, према организацији Article 18, овај број се скоро удвостручио на 800 хиљада. Стручњаци ову динамику приписују разочарању дијела иранског друштва, посебно младих, званичном државном идеологијом – шиитским исламом. Хришћанство привлачи својом отвореношћу, нагласком на личној вјери и живим односима у заједници. Пораст броја прелазака у хришћанство изазвао је забринутост међу иранским лидерима, који то виде као манифестацију „страног утицаја“ и пријетњу националној безбедности. Иако ирански устав признаје хришћанство као мањинску религију, прелазак из ислама у другу вјеру остаје кривично дјело, кажњиво смрћу. Према извештају организације Article 18, 134 хришћана су ухапшена у Ирану 2022. године због исповиједања своје вјере, а најмање 30 њих је добило затворске казне или је приморано да напусти земљу. Крајем 2022. године, најмање 17 хришћана је и даље служило затворске казне до 10 година по оптужбама за „пропаганду против режима“ и „угрожавање националне безбједности“. Прогнозе Pew Research Центра указују, до 2050. године број хришћана у Ирану могао би да се повећа за 1,5 до 2,2 пута, упркос сталном притиску државе. Припрема вјеронаука.нет

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио данас Светејшем Патријарху московском и све Русије г. Кирилу честитку поводом празника Светог равноапостолног Кирила, имендана предстојатеља Руске Православне Цркве, у којој се између осталог надводи:
- У духу братске љубави и нераскидивог јединства у православној вери, упућујем Вам најсрдачније честитке поводом Вашег имендана – Светог равноапостолног Кирила, просветитеља словенских земаља. Нека Вам Господ, молитвама Вашег небеског заштитника, подари дуг живот, духовну снагу и мудрост у Вашем патријарашком служењу на престолу Руске Православне Цркве – Московске Патријаршије, на радост верног народа и на славу Свете Цркве Христове. Ваша Светости, у радости предстојећег празника Светих Кирила и Методија, поздрављамо Вас с братском љубављу у Христу Исусу, молећи се за Ваше добро здравље и свако добро од Господа. Долгоденствуј Светејши Владико! Извор