Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског господина Фотија, у четвртак 30. априла 2026. године у Горњој Толиси код Модриче, одржан је „Трећи Сабор дјеце Требаве”. Учествовале су парохије и основне школе са ширег подручја Требаве. Поред домаћина из Горње Толисе, на Сабору су учествовала дјеца из Крчевљана, Горње Зелиње, Горњих Ријечана, Скугрића, Копривне, Врањака, Српске Грапске, Кожуха, Палежнице Доње и Хорње, Осјечана и Осјечанских Чивчија. Сабору су присуствовале четири директора школа, око 190 ученика нижих разреда те око 60 просвјетних радника и стручних сарадника. Сабор је почео у 9.00 сати у храму Светих апостола Петра и Павла служењем Литургије. Литургију је служио протојереј-ставрофор Слободан Тошић, парох врањачки а саслуживали су му протојереј-ставрофор Јадранко Стојановић, парох копривљански; протојереј Миливоје Тешановић, парох српско-грапски; протојереј Срђан Белензада, парох кожушки; протојереј Немања Лукета, парох осјечански; протонамјесник Небојша Товирац, парох скугрићки и домаћин Сабора јереј Александар Стевановић, парох толишки. Присутна дјеца су била активни учесници литургијског сабрања кроз сједињење са Христом и пјевањем духовних пјесама. Након богослужења, за све учеснике је приређено послужење, а потом су дјеца имала слободно вријеме за дружење, игру, различите спортске и креативне активности те квиз из вјеронауке. Пред крај Сабора, о Свештеномученику Сави Божићу, Требави, Толиси и завичају, пјевали су и рецитовали ученици Основне школе „Сутјеска“. Бираним ријечима присутнима се у име школе домаћина обратила директорица ОШ „Сутјеска“ из Модриче госпођа Зорица Васиљевић, а присутне је поздравио и парох толишки јереј Александар Стевановић који се захвалио свима који су помогли да се овогодишњи Сабор реализује. Домаћин сљедеће године ће бити парохија у Кожухама са свештеником Срђаном Белензадом те ОШ „Радоје Домановић“. У име свештенства и просвјетних радника, користим прилику да се захвалим домаћинима из Толисе на челу са свештеником Александром на изузетној организацији и гостопримству!
Јереј Горан Пањков

Након урађених свих НОВИХ ПРИПРЕМА за све разреде урадили смо и нове, по уџбенику, детаљно и савремено урађене ПРЕЗЕНТАЦИЈЕ за 5, 6, 7, 8. и 9. разред (доступно члановима). Ускоро и нове презентације и за средњу школу!

У недјeљу, 26. априла 2026. године, наша црква молитвено се сјећа светих жена мироносица које су слиједиле Христа и које су прве сазнале за Његово васкрсење као и  Светих и праведних Јосифа и Никодима. У Светом писму, међу женама мироносицама, помиње се неколико побожних жена: „Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија, Јована и друге с њима“. У Синаксару Недјеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сузана.
Укратко о свакој мироносици:
-Сва четворица јеванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Господ наш истјерао седам демона.
-Марија Јаковљева, мајка Јакова и Јосије
- Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. 
-Јована, била жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ, такође, исцјелио од тешке болести. 
Марија и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк 16,1; Лк 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем.
Те жене су, заједно са апостолима, неуморно слиједиле Христа током Његове проповиједи Јеванђеља. Оне су, такође, служили првој хришћанској заједници са својим имањима. Када су Господа исмијавали и разапињали на Крсту, на Голготи, жене мироносице су кренуле за њим, за разлику од већине апостола који су се разбјежали. Не скривајући се, стајале су и плакале у под Крстом Спаситељевим. Трећег дана након распећа, у недјељу ујутру, жене мироносице дошле су у Христов гроб да би Његово тијело помазале мирисним уљем - миром (смирном). Помазање тијела покојника тамјаном била је уобичајена традиција на Блиском Истоку.
Када су жене дошле до гроба, откриле су да је камен који је прекривао улаз у пећину склоњен, гробно мјесто је било празно, а анђео је сједио на његовој ивици. Божији гласник је обавијестио жене да је Спаситељ васкрсао, након чега су похитале у град да о томе кажу апостолима.
Једна од светих жена, Марија Магдалина, вратила се у пећину са апостолима Јованом и Петром. Не нашавши ни Христа ни анђела, апостоли су убрзо у чуду отишли, док је Марија остала у гробу. Одједном јој се јавио васкрсли Господ, али га она није препознала. Тек када ју је Спаситељ назвао њеним именом, Марија Магдалина је препознала Спаситеља. Христос је заповиједио да свједочи о свом васкрсењу, што је Марија, према предању, учинила стигавши овом поруком до самог римског цара Тиберија.

Његова светост патријарх српски Порфирије одржао је предавање на Правном факултету Универзитета у Бањалуци, у присуству ректора Универзитета у Бањалуци, професора доктора Радослава Гајанина, градоначелника Бањалуке Драшка Станивуковића, представника академских и других установа Републике Српске, Епископа славонског Јована и Епископа марчанског Саве, бројног свештенства и монаштва. Најбројнији међу присутнима били су студенти и професори.
Ректор Универзитета у Бањалуци Радослав Гајанин изјавио је да је Универзитет први пут за 50 година постојања имао прилику да угости патријарха српског, што представља посебну част.
„Поносан сам на ту чињеницу и овом приликом, у име академске заједнице Универзитета, желим да се најсрдачније захвалим патријарху на доласку“, рекао је Гајанин у Бањалуци уочи почетка предавања.
Он је захвалио и Студентском парламенту и Унији студената Универзитета у Бањалуци, који су дали значајан допринос да се посета патријарха Порфирија реализује у оквиру манифестације „Дани студената“.
Патријарх Порфирије поручио је да школа, са универзитетом као својом круном, представља садашњост и будућност једног народа и државе.
„Ту се стичу знања и вештине које су неопходне друштву и држави, али је то и место где се етички и културолошки обликују они који ће уобличавати смернице и правце културног и идентитетског печата народа и државе“, истакао је патријарх.
Он је нагласио да је у Бањалуку дошао са жељом не само да одржи предавање, већ пре свега да чује студенте и оствари непосредан контакт и разговор са њима.
Обраћајући се младима, патријарх је поручио да је најважније да човек тежи да буде добар, да се непрестано усавршава и узраста у врлини.
„Ако имамо свест да треба да чинимо Господа радосним, онда ће и наша свакодневица бити испуњена честитошћу и вредностима које су истински позитивне. То подразумева да не желимо другоме оно што не бисмо пожелели себи“, поручио је патријарх, додајући да такав пут доноси мир, радост, лепоту и љубав. Предавање је одржано у оквиру обележавања празника Васкрсења Господњег и окупило је велики број младих људи, који са пуном пажњом пратили излагање Патријарха српског Порфирија. Извор: Тв Храм

Побусани понедјељак је назив за први понедјељак послије Томине недјеље (Недјеље Антипасхе). Назив је добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свјеже зелене траве. Ово је дан првог општецрквеног помена умрлих послије Васкрса, установљен да би вјерници „послије празника Васкрса могли да подијеле са упокојенима велику радост васкрсења Христовог. Овог дана хришћани се не удубљују у осјећања о смрти најмилијих, већ, напротив, да се радују њиховом рођењу у други живот – живот вјечни. Побједа над смрћу, извојевана смрћу и васкрсењем Христовим, замјењује тугу привременог одвајања од сродника, и зато ми, по ријечима митрополита сурошког Антонија, „с вјером, надом и пасхалним поуздањем стојимо на гробу покојника“. 
Руси овај дан називају "Радоница" или "Радуница" (назив дошао од ријечи радост), украјинци "Про́води" и обиљежавју га у уторак друге недјеље послије Васкрса. Вук Караџић наводи да се овај дан понегдје назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима. Свети Јован Златоусти (349 - 407) у својој омилији помиње да су се у његово вријеме славили радосни помени упокојених у Томину недјељу на гробљима. Свети Амвросије Милански (340 – 397) у једној од својих бесједа каже: „Заиста је достојно и право, браћо, да послије празника Васкрса, који смо прославили, своју радост подијелимо са светим мученицима и по њима. као учесници страдања Господњег, да благовијестимо славу васкрсења Господњег“. Иако се ове ријечи светог Амвросија односе на мученике, оне могу бити показатељ нашег обичаја да се сјећамо упокојених у понедјељак или уторак (нпр. у Русији) Томине недјеље.
На Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе". На овај дан се на гроб износе свјеже обојена црвена јаја сачувана од Васкрса. ​Аутор: вјеронаука.нет

У организацији Републичког педагошког завода и Катихетског одбора СПЦ, а са благословом Предсједника Катихетског одбора СПЦ Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског Г. Фотија, 18. априла 2026. године у хотелу Парк Добој одржано је пето савјетовање вјероучитеља Православне вјеронауке средњих школа.
У оквиру савјетовања обрађене су сљедеће теме: 
– Нови завјет у настави Православне вјеронауке – протојереј-ставрофор Дарко Ђого,
– Светосавско образовање и мисија Православне Цркве – проф. др Ведран Голијанин,
– Савремени вјероучитељ – наставник ауторитета, дијалога и повјерења – инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић. 
Савјетовање је почело уводном бесједом Предсједника Катихетског одбора СПЦ Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског Г. Фотије, коју је прочитао инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић, пошто је Предсједника Катихетског одбора СПЦ због неодложних обавеза био спријечен да лично присуствујуе савјетовању. Након уводне бесједе у првој сесији говорио је протојереј-ставрофор проф. др Дарко Ђого. У другој сесији савјетовања говорили су проф. др Ведран Голијанин и инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић. Послије сваког излагања остављено је по 15 минута за дискусију, констатације и коментаре вјероучитеља.
На крају савјетовања организован је заједнички ручак у сали хотела Парк у Добоју за све вјероучитеље и госте. Савјетовање је технички било одлично организовано а одзив вјероучитеља је био веома добар пошто је на савјетовању ове године било присутно 86 вјероучитеља. ​Инспектор-просвјетни савјетник др Славољуб Лукић

Цјелокупан текст писменог обраћања митрополита Фотија:
​
ВЕРОНАУКА ЈЕ ПРИВОЂЕЊЕ ХРИСТУ 
Часни оци, уважена господо вероучитељи, браћо и сестре! 
Ево већ на првом сусрету морам од вас да тражим опроштај, што сам овај пут физички спречен да будем са вама. Нажалост још увек имам одређених здравствених тегоба које ме у томе спречавају, али и резервисане су нам карте за Свету Гору, већ за понедељак. Молим да ми опростите и да ме поменете у својим молитвама. Биће још симпосиона и сусрета, ако Бог да. 
Што се тиче наших састанака, ми ћемо радити како Правилник о раду то прописује. Желимо ли добру веронауку у нашој Епархији, то значи да ми морамо бити добри вероучитељи, а то најбоље осете деца, тј. ученици. Пред њима се ништа не може сакрити. Зато, ко хоће да буде добар вероучитељ, мора све своје снаге и дарове да употреби да би га деца разумела и као наставника заволела.
 
1. Вероучитељ мора да буде спреман за сваку лекцију 
Често поједини вероучитељи неке лекције из веронауке не припремају довољно, мислећи да то градиво добро знају, или пак да та лекција деци није довољно интересантна. Али то свакако није добро решење. Вероучитељи лекције морају добро знати и припремити, јер на тај начин задобијају сигурност у предавању и може да се води дијалог са ђацима. А ђачка питања, као што знате, често могу да буду незгодна.
 
2. Методологија наставе 
Час веронауке, као уосталом и други часова у школи, морају имати своју методологију. Неко може рећи да је то схематизација, сваки пут исто. Али не треба тако мислити. Када је блаженопочивши Митрополит Амфилохије од нас на Теолошком факултету тако тражио да држимо час, то сигурно значи да овај концепт наставе има добар квалитет. 
Када вероучитељ дође на час, мора прво да упише у дневник наставну јединицу и пита да ли су сви ученици на часу. Потом, на почетку часа пита поједине ствари са претходног предавања. Вероучитељ нову лекцију држи 25-30 минута, не стојећи на једном месту, него крећући се, да би свим ученицима био једнако доступан. Затим следи кратко понављање те лекције 5-10 минута, и 5 минута за евентуална питања ученика, везана за предавање са тог часа. Професор када предаје лекцију треба да се држи одређене структуре. Прво говори увод, потом излаже главну тему и на крају долази закључак лекције. На тај начин се лекција и сам час допуњују и чине једну целину.
 
3. Веронаука и савремени живот младих  
Вероучитељи знају да деца морају имати контакт са другим младим људима своје генерације. Ту су ученици на својеврсном испиту - шта су истински усвојили од вере, другачије речено, колико вером живе у пракси. Познато је да млади који данас живе у градовима, излазе, мање-више, у поноћ у град, а враћају се кућама касно, у зору, што свакако није добро. Данас дружење младих чине километарске забаве и свакако да полазницима веронауке ту није место, јер свет има своје законе, а веронаука и вера је уски пут који приводи човека Богу и Цркви његовој. Деца са веронауке не могу бити изолована од света, али морају бити мудри као змије и безазлени као голубови, да би се могли одржати у таквој гужви и безпоретку. То искуство које стекну у свету, могу да пренесу млађим полазницима веронауке и да их на тај начин припреме за оно што њима предстоји у животу.
 
4. Православна веронаука  
Питамо се, па каква би могла другачија бити него православна, али полако, одмах из првог дела текста ћемо видети, на шта мислимо. Познато је да су данас на Православље устали његови непријатељи са свих страна, како друге државе, тако и друге религије и вере, као и многи лажни учитељи и пророци, које све више виђамо на улицама и у медијима: разни гуруи, биоенергетичари, врачеви, магови и разни други. Они су искушење не само нашем народу у целини, него и нашим вероучитељима ако нису добро потковани у вери. Јер секташи су, као што је познато, врло слаткоречиви у својим обманама. Зашто сви устају на Православље? Зато што се у Православљу крије Истина. Они против нас ратују и воде полемике зато што траже Истину на потпуно погрешан начин - без покајања и преумљења. Зато су многи Оци са Свете Горе рекли, да је ово време Православља. Да бисмо тај призив сачували, морамо и ми бити вероучитељи како доликује, и животом својим сведочити најпре код оних са којима живимо, својим најближима, а потом и другима које сусрећемо у животу и које ћемо и убудуће сусретати. Једноставно, наша мисија не може и не треба да стане.
 
5. Веронаука и Литургија 
Заиста није довољно да деца уче веронауку само у школама. Ту добијамо теоријска и схоластичка знања, а богословље и веронаука су практичне науке. То значи да циљ вероучитеља и веронауке уопште, мора бити припрема полазника веронауке за учествовање у богослужењу. Све што се учи на веронауци би требало да буде припрема за Свету Литургију. Веронаука од нас тражи пристојно понашање на улици, у аутобусу, уопште међу људима, а највише у нашим храмовима,  који су светиње над светињама, где Сам Бог обитава и ангели Божији. Ако вероучитељ у томе успе - успео је и његов час веронауке. Међутим, ако и поред 8 година веронауке није од ученика учинио црквене и  богослужбене младе људе - није ништа учинио. Ако су остали само у теорији, она нестаје као мехур од сапунице. Међутим, ако се теорија утврди у пракси, она постаје као кућа зидана на камену - постојана и чврста, јер је њен темељ Сам Христос. 

Антипасха или Мали васкрс или Томина недјеља је назив прву недјељу послије Васкрса. Посвећена је Светом Апостолу Томи и његовом невјеровању у Христово Васкрсење. Помињање празновања Антипасхе налазимо већ у хришћанским изворима IV-V вијека. На данашњи дан Црква се сјећа два јављања васкрслог Исуса Христа апостолима. Прво јављање догодило се на дан Васкрсења Спаситељевог, када се он јавио десеторици апостола без светог апостола Томе. Осам дана касније васкрсли Господ се поново јавио својим ученицима, међу којима је овај пут био и Свети Тома.​
Током другог јављања, апостол Тома, који је раније посумњао, могао је лично да се увјери у васкрсење Исуса Христа из мртвих. Овај догађај је описан у 20. глави Јеванђеља по  Јовану. Назив „Антипасха“ не значи никакво противљење празнику Васкрс, већ у преводу грчке ријечи  Άντίπασχα значи „умјесто Вскрса“- „ умјесто Пасхе“), пошто у извјесном смислу, за апостола Тому Васкрс је наступио недјељу дана касније од осталих апостола, а јер је то први недјељни дан у читавој години када се поново празнује догађај Васкрсења Христовог. 
​Од Томине недјеље се опет врше молитве за умрле, након прекида унутар периода који је почео од Лазареве суботе. Из овог периода забране су изузети четрдесетодневни парастоси, сагласно прописима Типика. На дан послије Томине недјеље, у Побусани понедјељак, служе се парастоси на гробљима, чиме живи као да честитају својим упокојеним сродницима и ближњима радосни празник Васкрсења Христовог. На парастосима и сахранама на гробљу све до оданија Васкрса умјесто "Свјатиј Боже" пјева се "Христос воскресе".

А Тома, који се зове Близанац, један од дванаесторице, не беше онде са њима кад дође Исус (Јн 11, 16). А други му ученици говораху: Видесмо Господа. А он им рече: Док не видим на рукама Његовим рана од клина, и не метнем прста свог у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра Његова, нећу веровати. И после осам дана опет беху ученици Његови унутра, и Тома с њима. Дође Исус кад беху врата затворена, и стаде међу њима и рече: Мир вам. Потом рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран. И одговори Тома и рече Му: Господ мој и Бог мој. Псал. Исус му рече: Пошто ме виде веровао си; благо онима који не видјеше и вјероваше.
Зашто Тома није био са осталим апостолима када им се јавио Васкрсли Христос?
Многи тумачи Св. писма пишу да се апостол још увијек крио у то вријеме након хапшења и погубљења свог Учитеља. Будући да је био у стању екстремне депресије, Тома, очигледно, дуго времена није могао и није желио никога да види, више волећи да сам доживи смрт Христову. Осим тога, свети Јован Златоусти примјећује о одсуству апостола: „По великом домостроју Христовом, Тома је тада био одсутан, да би његова сумња учинила васкрсење извјеснијим, јер ако би Тома био није тада био одсутан и не би сумњао у васкрсење, а Господ не би разријешио његове сумње очигледним доказима, тада би чудо васкрсења наставило да искушава многе више. И његова сумња послужила је као лек за све вјерне“.

Зашто Тома није вјеровао ријечима својих најближих пријатеља апостола?
Парадоксално, свети Кирило Јерусалимски је претпостављао да је невјерје апостола повезано са великом радошћу коју је доживио од онога што је чуо. То исто унутрашње ликовање, међутим, ушло је у најтежи унутрашњи сукоб са страхом да се на крају не наиђе на још горче разочарење – чињеницом да Христос није васкрсао. Фома, како бисмо сада рекли, није вјеровао својој срећи. Поред тога, он се, такође, плашио да га је, можда, његов вољени Учитељ лишио могућности да га види послије Васкрсења.
Свети Јустин Ћелијски пише: "Неверје се и састоји у томе што нова факта богочовечанског живота Христовог хоће да провери чулима: вида, слуха, пипања. тј. да камилу провуче кроз иглене уши. И разуме се, не успева. И ако по каткад успе, то бива само по изузетном снисхођењу Свеблагога; као што је у случају апостола Томе. Сви ученици Спасови тврде Томи: „видјесмо Господа“. А он им одвраћа: „Док не видим и рукама Његовим ране од клинаца, и не метнем прст свој у ране од клинаца, и не метнем руке своје у ребра Његова – нећу веровати“. Зашто апостол жели да баш ране Спасове опипа и ребра? Зато што је са ранама умро, и тако био сахрањен. Има ли ране на рукама, и рану на ребрима, значи – васкрсао је стварно Он сам, а не неко други, или неко који би се наметнуо место њега, или подметнуо место њега, док је Он стварно мртав у гробу. „Нећу веровати“ – „док“: то је томински скептицизам и неверје".
Свети Кирило Јерусалимски пише: „Али мени се прије чини да овај ученик није имао толико повјерења у ове ријечи колико га је обузео посљедњи степен туге што ни сам није удостојен виђења нашег Спаситеља. На крају крајева, можда је мислио да ће бити потпуно лишен ове могућности. ..
Други тумачи овоме додају да је ап. Тома једноставно сматрао потпуно немогућим да мртва особа може васкрснути. У такву вијест могао је да повјерује тек када је сам својим очима видио живог Христа и својим рукама дотакао Његово васкрсло тијело. Свети Јован Златоусти пише: „Када су му апостоли рекли: Видјех Господа, он не повјерова, не толико због неповјерења у њих, колико зато што је ово дјело, односно васкрсење из мртвих сматрао немогућим. Није рекао: Не вјерујем вам, већ: док не ставим руку, нећу вјеровати... Заправо, (Тома) је тражио потврду за себе кроз најгрубље осјећање и није вјеровао ни својим очима. Није рекао: док не видим, него: док не дотакнем, да сазнам није ли то што видим дух..."
Зашто се Христос јавио Томи тек осам дана касније, а не одмах?
Свети Јустин Ћелијски каже да је Господ "оставио Томи читавих неколико дана да размишља о ономе што су му остали ученици говорили о васкрсењу Његовом. Ко зна у каквим је све недоумицама бивао апостол Тома, и кроз какве мисли, и кризе мисли и осећања пролазио. Али је ипак остао сав у жељи: да провери лично сам тврђење својих другова. И после осам дана то се збива. Васкрсли Господ опет улази кроз затворена врата, стаје међу ученике који су на окупу, и говори им: „Мир вам“. А Тома? – сав је у немиру; запрепашћен и збуњен, а можда и постиђен од своје жеље. А Спас право се обраћа њему, и рече му: „Пружи прст овој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран“. – Извршена је најгрубља, иако најекперименталнија провера Христовог васкрсења: најјача сумња отклоњена је самом стварношћу факта у који се сумњало, логички сумњало. А иза апостола Томе стоје хиљаде и хиљаде људи томинске скепсе и томинског неверја. Богочовеков одговор је јасан: опипај и види!
Уствари, све што је Богочовеково располаже неодољивом и неуклонљивом стварношћу. За све скептике има једна апологија, једно средство да се увере у стварност Богочовека и свега његовог: опипај и види! Спаситељ не избегава и ту грубу експериментацију, него је чак и предлаже, али са благим прекором предлаже: „не буди неверан, него веран“: тј. имај поверење у Мене. Вера хришћанска је уствари сва заснована на поверењу у Христа. Вера у Христа је поверење у Христа. А Он, зар може обманути, и неистину рећи, и лаж заступати, и у заблуду човека одвести, или у грех и смрт завести? Верујем у Њега, имам поверење у Њега, па макар сав мој разум био против Њега, и моје срце, и мој вид, и мој слух, и цело биће моје. Знам да ме Он неће изневерити никад; само ја могу изневерити Њега. Он остаје увек веран Себи, доследан Себи: јер се не може одрећи Себе. Е баш на томе се и заснива наша вера у Њега. Све се зида на поверењу у Њега. Поступи ли тако, повери ли се Њему, човек улази у претопљење свога целога бића: претапа у Христу, и сам Христос претапа, и ум човеков, и срце, и душу, и вољу: и човек добија нов ум – „ум Христов“, ново срце, нову душу, нову вољу: од старог човека постаје нов човек: „старо прође, гле све ново постаде“. И тај нови ум, нова душа, ново срце, тај обновљени, нови, новозаветни човек: и разуме, и схвата, и с радошћу верује свему што је Христово; потпуно се поверава Господу Христу да га Он води и руководи куда хоће и како хоће. Тако је наша вера у Христа уствари наше пооверење у Христа. До те вере може доћи сваки, и то – врло лако. Главно је: одрећи се себе и поверити се Христу. Разуме мој, срце моје, душо моја, ти се колебаш, ти нећеш за Христом, ти сумњаш, ти се двоумиш, ти се буниш, онда се ја одричем и тебе – разуме мој, и тебе – срце моје, и тебе – душо моја, одричем се вас ради Христа, и поверавам себе Њему потпуно. А ви, идате од мене; без вас могу, али без Њега – никада, никада, никада ни у овом ни у оном свету.

​Али ако је Христос васкрсао, зашто су на Његовом тијелу биле ране од ексера и римско копље? 
Да апостоли не би сумњали у стварност Његовог васкрсења. Свети Кирило Јерусалимски пише: „Сматрајући да је потребно ово проучити, одговорићу на предложене недоумице колико год је то могуће, и покушаћу да откријем да после времена васкрсења неће недостајати трулежи која се увукла у нас, али, као што је премудри Павле рекао за ово тело, да је посејано у слабости, устаје у слави (1 Кор  15, 43 ). Али пошто је Тома то захтијевао ради потпуног убјеђења, онда је Господ наш Исус Христос, сматрајући да је потребно да не наводи никакав разлог за наше невјеровање, као што је Тома захтијевао, јесте тако.
И зашто је Тома назвао Христа и „Господом“ и „Богом“?
Такво обраћање апостола Христу није случајан. Много прије догматских дефиниција Васељенских Сабора, Тома је, слично великом богослову, исповиједао двије природе  у Господу Исусу  Христу— Божанску и човјечанску. Блажени Теофилакт Бугарски пише: „Погледајте како је онај који испрва није вјеровао, дотакнувши ребро, постао одличан богослов. Јер је проповиједао двије природе и једну личност у једном Христу. Рекавши „Господе“, исповиједаше људску природу... А рекавши „Бог мој“, исповиједио је божанску суштину и тако је исповиједио Једног и истог Господа и Бога.​

Васкрсење Христово видјевши, поклонимо се светоме Господу Исусу, јединоме безгрешноме. Крсту се твојему поклањамо, Христе и свето васкрсење твоје славимо, јер си ти Бог наш. Осим тебе другога не знамо, твојим се именом именујемо. Приђите сви верни поклонимо се светоме Христовом васкрсењу. Јер ево дође с крстом радост свему свету. Благодарећи свагда Господу, појмо његово васкрсење јер претрпе распеће, смрћу смрт разруши! (Канон Васкрса).

Пјесма „Видјевши Христово васкрсење“ (грч. ᾿Ανάστασιν Χριστοῦ θεασάμενοι̇) је јединствена. Не знамо њеног аутора нити тачан датум њеног настанка, али можемо са сигурношћу говорити о веома древном поријеклу ове прелијепе химне. Помиње се у литургијским споменицима студитског периода. Химна је очигледно јерусалимског поријекла („поклонимо се светом Васкрсењу Христовом“ – референца на Цркву Гроба Господњег, са честим референцама на Крст који се чува у храму). На то указују прве назнаке у Јерусалимском лекционарију и у Ијадгарију (грузијском зборнику с почетка IX вијека) који садржи химне Јерусалимске цркве од 5. до 8. вијека. Првобитно је била дио посебне пасхалног богослужења које се одржавало на мјесту распећа и васкрсења Христовог. Временом се ова химна почела изводити свуда, и не само на Васкрс, већ и током недјељних служби током цијеле године. На јутрењу прије канона и у седмичне дане увијек се пјева: "Воскресеније Христово видјевше", а у недјељне дане, послије читања Јеванђеља, ова пјесма се пјева чак трипут (Архиепископ АВЕРКИЈЕ „ЛИТУРГИКА“). Као и већина раних текстова, Васкрсна пјесма (под овим именом је у православној традицији позната химна „Васкрсење Христово видјевши") је торжествена изјава вјере у Христа као Бога, који је узео људску природу, прожививши земаљски живот без иједног гријеха, страдао и васкрсао.
Торжествене ноте су помијешане у овој химни са подсјећањем на високу цијену коју је Бог платио за наше спасење. Радост Васкрса је дошла кроз Крст, а смрт је уништена смрћу Христовом. Наглашавајући значај Крста и позивајући нас да му се поклонимо, аутор као да нас упућује на ријечи апостола Павла, првог пд хришћана који је указао на важну улогу Крста у историји нашег спасења: „А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свијет и ја свијету“ (Гал 6, 14); „Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо“ (1 Кор 1, 18). Припрема вјеронаука.нет на основу материјала фома.ру

Поводом 680. годишњице крунисања Стефана Уроша IV Душана, у Цркви Светог апостола Марка на Ташмајдану где се чува кивот са његовим земним остацима, на Светли четвртак служена је света архијерејска Литургија и одржана пригодна свечаност. Светом Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство викарни Епископ липљански и војни г. Доситеј. ​После Литургије, одржана је свечана државна церемонија у славу Душанове владавине и његових историјских успеха у државотворности, на кој је говорила Милица Ђурђевић Саменковски, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Мошти Цара Душана пренете су 1927. године из његове задужбине, Манастира Светих Архангела код Призрена, у Београд, где су положене у кивоту у Цркви Светог Марка. Ово преношење извршено је на иницијативу славног професора Радослава Грујића како би се мошти великог српског владара сачувале и учиниле доступним народу, након векова разарања и запуштености његове задужбине на Косову и Метохији. Извор: Тв Храм

​Преподобни Јосиф Химнограф рођен је на Сицилији у побожној хришћанској породици у 9.вијеку.. Његови родитељи, Плотин и Агатија, бјежећи од најезде варвара, преселили су се на Пелопонез. Са 15 година свети Јосиф је отишао у Солун и ушао у манастир. Одликовао се побожношћу, марљивошћу, кротошћу и уживао је љубав све браће манастирске. Након тога, рукоположен је у чин презвитера.
Пре­по­доб­ни Григорије Декаполит) посјетио је манастир и примијетио младог монаха. Повео га је са собом у Цариград. То је било за владавине цара Лава Јерменина (813–820) - у вријеме сурових иконоборачких прогона. Свети Григорије и Јосиф неустрашиво су бранили поштовање светих икона. Проповиједали су на градским трговима, посјећивали домове православних, расправљајући против јеретика. Ситуација Цариградске цркве била је изузетно тешка: не само цар, већ и патријарх били су иконоборци.
​У то вријеме су римски епископи били у јединству са Васељенском црквом, а папа Лав III, који није био под контролом византијског цара, могао је бити од велике помоћи православцима. Православни монаси изабрали су Јосифа за свог посланика папи као најупорнијег и најрјечитијег. Св. Григорије га је благословио да оде у Рим и обавијести о стању цариградске цркве и опасностима које пријете православљу.
Током путовања, преп Јосифа ухватили су арапски разбојници, поткупљени од иконобораца и послали га на острво Крит. Ту су га предали иконокластима. Преп. Јосиф је затворен. Храбро подносећи све недаће, подржавао је друге затворенике Његовим молитвама један православни епископ, који је почео да се колеба, био је толико ојачан духом да је храбро прихватио мученичку смрт. Јосиф је провео шест година у затвору.
У божићној ноћи 820. године удостојен је виђења Светог Николаја Мирликијског, који га је обавијестио о смрти цара иконоборца-прогонитеља Лава Јерменина и о крају прогона светих икона. Током обнове иконоборачке јереси под царем Теофилом (829–842), преп. Јосиф је по други пут страдао од јеретика. Једанаест година био је у изгнанству у Херсону. 842. године, током владавине свете царице Теодоре, која је обновила православно поштовање светих икона, преп. Јосиф је постављен са­су­до­хра­ни­те­љем у Софијском храму у Цариграду. Али због смјелог проказивања брата царице Варде у незаконитом суживоту, поново послат је у прогонство и враћен тек након Вардине смрти, 867. године.  Патријарх Фотије (857–867, 877–886) вратио га је на старо мјесто и поставио за исповједника цјелокупног цариградског свештенства препоручујући га као: „ човјека Божјег, ангела у тијелу, оца отаца“.
Доживјевши дубоку старост, преп. Јосиф се разболио. Непосредно пред Васкрс, на Велики петак, Господ га је у сну обавијестио о приближавању смрти. Преподобни је извршио попис црквене имовине Софијског храма, која му је била на располагању према положају, и послао је патријарху Фотију. Неколико дана се усрдно молио, припремајући се за смрт. У својим молитвама тражио је од Цркве мир, а за своју душу - милост Божију. Причестивши се, преп. Јосиф је благословио све који су били с њим и радосно се упокојио у Господу (+ 883). Преподобни Јосиф је испјевао каноне и стихире многим светитељима, а имао је и дар прозорљивости.

Источни петак, петак Свијетле седмице посвећен је прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива "Живоносни источник" или пак Извор изљечења (грч: Ζωοδόχος Πηγή), јер тога дана вјерници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради изљечења од многих болести. Важно је напоменути да се епитет источни не односи на страну свијета, већ на источник као извор. У православној традицији Богородица се назива Животворним извором, прослављеним као Извор живота, јер се из Ње родио Христос  - Пут, Истина и Живот.​ Историја повезана са овом иконом започела је у 5. вијеку за вријеме владавине византијског цара Маркијана.
Дана 4. априла 450. године, војник Лав, будући цар Византије, срео је слијепца у мочварама испред Златних врата у близини Константинопоља, Ту је био извор познат по својим чудима. Слијепац је био уморан и изгубио се. Лав му се смиловао, одвео га под крошње дрвећа, посео га да се одмори, а у међувремену је отишао до извора по воду и слијепцу дао да пије. Изненада је зачуо глас: „Лаве! Не тражи воду далеко, овдје је близу“. Лав се изненадио и почео да тражи воду, али је није могао пронаћи. Кад је престао да тражи, зачуо се исти глас: „Царе Лаве! Иди под сјенку оног гаја, извуци воду коју тамо нађеш и дај жедном. Блато, које нађеш у извору, стави му на очи. Тада ћеш знати ко сам ја, посвећујући ово мјесто. Ускоро ћу ти помоћи да овдје саградиш храм у Моје име и сви који овдје дођу са вјером и зазову Моје име добиће испуњење својих молитава и потпуно исцјељење од болести“. Након што је Лав извршио наредбу како му је глас рекао, слијепцу се вратио вид и самостално је отишао у Цариград, славећи Богородицу. Када је Лав I Велики (Трачанин или Макела; 457-474. године) постао цар 457. године, није заборавио на јављање Богородице и њено пророштво, наредивши да се извор очисти и над њим сагради храм у част Богородице, називајући га „Живоносним источником“ . Храм је више пута обнављан и украшаван (односно обнављан), то је било под царем Јустинијаном Великим, као и под царевима Василијем Македонским и под његовим сином Лавом Мудрим.

Преподобни Никита Исповједник (Мидикијски), игуман Мидикијског манастира, рођен је (око 760. године) у Кесарији Витинијској (сјеверозападно од Мале Азије) у побожној породици. Мајка му је умрла 8. дана након његовог рођења, а отац, по имену Филарет, положио је монашке завјете. Дијете је остало на бризи баке која га је одгајала у истинском хришћанском духу. Од својих младалачких година свети Никита је служио у цркви и био послушан отшелнику Стефану. Са његовим благословом, свети Никита је кренуо пут Мидикијског манастира, гдје је свети Никифор био игуман.
Након седам година честитог живота у манастиру, познатом по строгости устава, преподобни Никита је рукоположен за презвитера. Преподобни Никифор, знајући свети живот младог монаха, повјерио му је управу над манастиром, пошто је и сам био тешко болестан.
Не штедећи труда, преп. Никита је почео да брине о просперитету и напретку манастира. Личним примјером и строгим монашким животом поучавао је братију. Убрзо је слава о високом манастирском животу привукла многе који су тамо тражили спас. Послије неколико година број монаха се повећао на 100.
Када је преп. Никифор у дубокој старости отишао Господу, браћа су једногласно изабрала преп. Никиту за игумана.
Господ је удостојио Светог Никиту даром да чини чудеса. Његовом молитвом глувонијемом дјетету вратио се дар говора; двије опсједнуте жене су излијечене; и многи други боесни излијечени су од својих болести.

Тих година, под царем Лавом Јерменином (813–820), поново се наставља иконоборачка јерес и појачава се прогон светих икона. Православни епископи су протјерани. У Цариграду је 815. године сазван сабор јеретика, на коме су свргнули светог патријарха Никифора (806-815; + 828), а на његово мјесто изабрали су јеретика Теодота. На мјесто прогнаних и затворених православних епископа постављени су и јеретици. Цар је код себе сазвао игумане свих манастира и покушао да их привуче иконоборачкој јереси. Међу онима које су позвали био је и преп. Никита, који се чврсто залагао за православно исповиједање. По његовом примјеру, сви игумани су остали вјерни поштовању светих икона. Због тога су стављени у затвор.
Тада су цар и лажни патријарх Теодот одлучили да лукавством ухвате упорне. Речено им је да ће цар свима дати слободу и дозволити поштовање икона под једним условом: ако се причесте од лажног патријарха Теодота. Дуго је пре­по­доб­ни размишљао да ли може да уђе у црквену заједницу са јеретиком, али су га други затвореници молили да причести с њима. Попустивши њиховим молитвама, преп. Никита отишао је у цркву, гдје су биле постављене иконе за превару исповједника, и причестио се. Али када се вратио у свој манастир и видио да се прогон икона наставља, покајао се за своје дјело, вратио се у Цариград и почео неустрашиво да осуђује иконоборачку јерес.
Пре­по­доб­ни Никита је поново затворен  на острву Св. Гликерија  у Пропонтису, мјесту насупрот Никомидији, гдје је био шест година, све до смрти цара Лава Јерменина. Тамо је, трпећи глад и тугу, преп. Никита снагом својих молитви чинио чуда: на његову молитву фригијски цар је отпустио два заробљеника без откупнине; три човјека који су доживјели бродолом, на молитву преп. Никите, таласи су избацили на обалу. Након смрти цара Лава Јерменина, царство је преузео правовјерни цар Михаил Валвос  (820–829), који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено мјесто у близини Цариграда, гдје у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје посљедње дане земнога живота. 824. године, преп. Никита се упокојио у Господу. Његово тијело су бродом у Мидијски манастир превезли епископ Ефески Теофило и солунски архиепископ Јосиф. На путу до манастира, погребну поворку са мноштвом монаха и мирјана дочекао је епископ Плусијадски Павле. Многа исцјељења су се десила на гробу преп. Никите. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и његовог друга Атанасија. Након тога, чудеса су се догађала на светитељевом гробу. Умро је 3. априла 824. године. Српска православна црква слави га 3. априла по јулијанском, а 16. априла по грегоријанском календару.

У сусрет Васкрсењу Господа Исуса Христа, у Копривљанској парохији организована је акција помоћи потребитима, у оквиру које је подијељено 19 пакета са основним животним намирницама, као и брашно, породицама у стању потребе.
„Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав. Јер, Васкрсли Господ Исус Христос је рекао: ‘Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте’ (Мат. 25, 40). Управо се у томе показује да вера у Васкрсење није само унутрашње уверење него сила која обликује наш однос према ближњима, према сваком човеку као икони Божјој“— Патријарх српски Порфирије.
Захваљујемо свим приложницима на љубави и жртви, као и свима који су учествовали у подјели пакета, показујући дјелатну љубав и братску бригу.

​Свијетли уторак, Васкрсни уторак, други дан по Васкрсу, када се наставља прослављање највећег хришћанског празника - Васкрса, како у Црквеним богослужењима, тако и у домовима Православних вјерника. Богослужења су иста као и за претходна два дана.
Новозавјетна читања у уторак свијетле седмице, са поуком светог и Богоносног Теофана Затворника.
Дап 4 зач. (II, 14-21)
"У дане оне, стаде Петар са једанаесторицом и подиже глас свој и рече им: Људи Јудејци, и сви ви који боравите у Јерусалиму: ово нека вам је на знање, и саслушајте ријечи моје. Јер ови нису пијани као што ви мислите, јер је тек трећи час дана. Него је то оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, и младићи ваши видјеће виђења и старци ваши сањаће снове. Па и на слуге своје и на слушкиње своје у те дане излићу од Духа мојега, и прорицаће. И даћу чудеса горе на небу и знаке доље на земљи: крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и славни Дан Господњи. И биће да ће се спасти сваки који призове име Господње".
Лк 113 зач. (XXIV, 12-35)
"У време оно, Петар устаде па отрча на гроб, и нагнувши се видје само покрове гдје леже, и отиде чудећи се у себи томе што се догодило. И гле, двојица од њих иђаху у онај дан у село које бијаше удаљено од Јерусалима шездесет стадија и зваше се Емаус. И они говораху међу собом о свим овим догађајима. И док они разговараху и расправљаху, приближи се и сам Исус и иђаше с њима. Али очи њихове бјеху задржане да га не познају. А он им рече: Какав је то разговор који водите међу собом идући, и што сте невесели? А један, по имену Клеопа, одговарајући рече му: Зар си ти једини странац у Јерусалиму, и зар ниси сазнао шта се у њему збило ових дана? И рече им: Шта? А они му рекоше: О Исусу Назарећанину, који бјеше човјек пророк, силан на дјелу и у ријечи пред Богом и свим народом; како га предадоше првосвештеници и кнезови наши да буде осуђен на смрт, и разапеше га? А ми се надасмо да је он тај који ће избавити Израиља. Али поврх свега тога, ово је данас трећи дан откако се ово догоди. А запрепастише нас и неке жене између нас које су биле рано на гробу, па не нашавши тијело његово, дођоше говорећи да су видјеле и појаву анђела који говораху да је он жив. И неки од наших отидоше на гроб, и нађоше тако као што и жене казаше, али њега не видјеше. А он им рече: О безумни и спорога срца за вјеровање у све што говорише пророци! Није ли требало да Христос то претрпи и да уђе у славу своју? И почевши од Мојсеја и од свију Пророка разјасни им што је у свим Писмима о њему писано. И приближише се селу у које иђаху, и он се чињаше да хоће даље да иде. А они га устављаху говорећи: Остани с нама, јер је дан нагнуо и близу је вече. И уђе да остане с њима. И док он сјеђаше с њима за трпезом, узевши хљеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма? И уставши онога часа, вратише се у Јерусалим, и нађоше окупљену Једанаесторицу и оне који бијаху с њима. Који говораху: Заиста устаде Господ, и јави се Симону. И они испричаше шта би на путу, и како га познаше при ломљењу хљеба".
Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години - уторак Свијетле седмице
Јудејци су покушали да светлост Христовог Васкрсења замагле маглом лажи: "Украли су га ученици". Међутим, ту нискост је било лако савладати, и истина је победила. Ипак, ни после тога времена враг не престаје са покушајима да замагли сунце Васкрсења. Ни то не треба да нас смућује! Од оца лажи шта би се могло очекивати осим лажи? Он је многе од својих сарадника научио те су написали читаве књиге против Васкрсења. Та магла је књигама и расејана. Ви, пак, не узимајте лоше књиге па се нећете помрачити. Ако се и деси да случајно наиђеш на такву књигу, узми као противотровно средство добру књигу да би освежио главу и прса. Постоји, међутим, и друга магла од непријатеља - у помислима. Али, и она ће се одмах развејати као дим од ветра путем здравог хришћанског расуђивања. Проходи са расуђивањем све што се десило и лако ћеш, као на светлости дана, увидети да се све то није могло остварити ничим другим до силом Христовог Васкрсења. То убеђење ће за тебе бити тврђава са које ћеш, утврдивши се, лако одбијати и побеђивати непријатеље истине.
Преузето са сајта СПЦ

​Васкршњим понедјељком (други дан Васкрса) почиње Свијетла седмица. Првих седам дана након Васкрса називају се Свијетла (Васкрсна, или Пасхална недјеља) седмица. Током трајања Свијетле седмице не пости се сриједом и петком, који је уобичајен током цијеле године (трапава седмица). Црквене пјесме које се тада пјевају, пуне су радости и весеља. Свијетла недјеља се завршава Томином недјељом или недјељом Антипасхе (Мали Васкрс). Током ове седмице, Царске двери све вријеме буду отворене, све до Свијетле суботе. Свијетла недjеља (Васкрсна, или Пасхална недеља) сматра се као један дан Васкрса - цијела седмица се третира као један непрекидни дан. Зато је сваког дана богослужење исто као и на Васкрс. Сваког дана на вечерњу због великог прокимена, врши се Мали вход. ​Петак ове седмице посвећен је Пресветој Богородици - Источни петак. Васкршње празновање ће укупно трајати 40 дана - до Вазнесења Господњег (Спасовдан). Све ово вријеме православни вјерници ће се поздрављати ријечима „Христос Васкрсе!“.
​66. правило Шестог васељенског сабора каже: Од светог дана васкрсења Христа Бога нашега, па до нове недјеље, током читаве те седмице, вјерници су дужни да у храмовима постојано буду у псалмима, молитвама и духовним химнама, радујући се у Христу и светкујући; такође нека слушају читања из Светог Писма и нека се наслађују светим Тајнама јер ћемо на тај начин заједно са Христом и ми васкрснути и вазнети се. Зато, нека у поменуте дане, никако не бива коњских трка или неких других народних игара.

Васкрс је најважнији хришћански празник. Свети Јован Дамаскин, аутор пасхалног канона, назива га „празником над празницима и славље над слављима". И зато се Васкрс прославља, за разлику од других празника, не само један или више, већ 40 дана (до Вазнесења Господњег).
Зашто баш 40? Прије свега, то има историјску основу: Христос се након свог Васкрсења четрдесет дана јављао својим ученицима и тек након тог времена вазнео на небо. Јеванђеље описује неколико ових јављања. Прво, одмах по Васкрсењу, Спаситељ се јавио женама мироносицама, које су дошле да помажу тијело Учитељево мирисним уљима. Друго, у наредним данима, апостоли Петар, Клеопа (апостол из реда седамдесеторице) и његов сапутник (претпоставља се да је апостол Лука), затим једанаесторици апостола без Томе, затим апостолима заједно са Томом и друга јављања васкрслог Господа, која су забиљежили јеванђелисти. У ствари, било је више јављања (11), као што је, по свему судећи, било више очевидаца. Као што примјећује апостол Јован: "А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге" (Јн 21, 25).
Осим тога, број четрдесет има посебну симболику у хришћанству. Сваки пут када га "сретнемо" у Светом писму, то указује на одређени период активности, напора, превазилажења, довршености, заокружености. Мојсије је провео 40 дана на гори Синај, разговарајући са Богом, и водио је јеврејски народ кроз пустињу 40 година након што су јеврејски извиђачи истраживали Обећану земљу 40 дана. Цар Давид је 40 година владао Израиљом, стварајући чврсте темеље за моћ државе, а исто толико времена на престолу је био и његов син Соломон, под којим је Израиљ достигао свој врхунац. Много је примјера из Старог завјета. У Новом завјету, Господ Исус Христос је постио четрдесет дана прије него што је изашао на проповијед. У спомен на ово, Велики пост траје 40 дана (без дана Страсне седмице, који се у строгом смислу не односе на пост). А васкршња радост, коју Црква протеже на четрдесет дана, јесте својеврсни огледални одраз покајничког великопосног времена.
Четрдесетодневни период прослављања Васкрса тако, с једне стране, указује на историјско вријеме од Васкрсења до Вазнесења, а са друге, симболизује пуноћу васкршње радости коју је васкрсли Спаситељ подарио свијету.

​У Светом писму помиње се једанаест јављања Васкрслог Христа, од којих се десет догодило између Васкрсења и Вазнесења и једно након Педесетнице. Нека од њих су детаљно описана, а друга су само наведена. И, наравно, морамо рећи да их нису описали исти јеванђелисти, тј. нису свих једанаест наведена у сваком Јеванђељу, већ нека спомиње један, а нека други.
Очигледно је било и других јављања Васкрслог Христа. Типичне су ријечи јеванђелисте Луке у Дјелима апостолским: „Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (ДАП 1, 3). Природно је да се то догоди, јер је, с једне стране, желио да их утјеши, а с друге стране да их припреми за Његово Вазнесење, али и за Силазак Светог Духа.
Ових 11 јављања Васкрслог Христа помињу се у Новом завјету:
1. Симону Петру (Лк 24, 34; 1 Кор 15, 6-8)
2. Марији Магдалини (Јн 20, 16)
3. Женама Мироносицама (Мт 28, 9)
4. Двојици ученика који су ишли у Емаус (Лк 24, 13–35; Мк 16, 12–13 )
5. Десеторици апостола, када је Тома био одсутан (Јн 20, 19)
6. Апостолима са Томом (Јн 20, 26).
7. Седморици апостола на Тиверијадском језеру (Јн 21, 2)
8. Једанаесторици у Галилеји („Најпослије јави се њима Једанаесторици када бијаху за трпезом“ Мк 16, 14; Мт 28,16-19).
9. Апостолима у Витанији, приликом вазнесења (Лк 24, 50)
10. Апостолу Јакову („Потом се јавио Јакову, затим свима апостолима“ 1 Кор 15, 6-8).
11. Апостолу Павлу („А послије свију као каквом недоношчету, јавио се и мени“ 1 Кор 15, 6-8).
Али прије свих, како свједочи древна св. Црква, Исус Христос обрадовао је Пресвету Мајку Своју, јавивши Њој кроз ангела о Свом васкрсењу. 
О томе овако пјева Св. Црква: Ангел вопијаше благодатнеи: чистаја Дјево, радуисја! и паки реку: радусја! Твои Син воскресе тридневен от гроба, и мертвие воздвигнувии: лјудие веселитесја! Светисја, светисја, новии Иерусалиме! слава бо Господнја на тебје возсија: ликуи нине и веселисја, Сионе! Ти же чистаја, красуисја, Богородице, о востании рождества Твојего. 
Ангел говораше благодатној: чиста Дјево, радуј се! и опет кажем: радуј се! Твој Син Васкрсе из гроба, на трећи дан после смрти и васкрсе мртве: људи, веселите се! Прослави се, прослави се хришћанска Црква, зато што над тобом засија слава Господња: слави сада и весели се! А Ти, Чиста Богородице, радуј се због васкрсења Тобом рођеног.

У недјељу, 12. априла 2026. године, православна црква прославља највећи и најважнији хришћански празник - Васкрс. На данашњи дан славимо васкрсење Господа Исуса Христа из мртвих након Његових страдања, смрти на крсту и боравка у гробу. Христос је васкрсао у недјељу "трећи дан по писму" (трећи дан од петка) како то у Символу вјере читамо „И Који је васкрсао у трећи дан по Писму“ што нам указује да је Господ Исус Христос васкрсао управо онако, како је о томе пророчки написано у књигама Старог завјета. ​Сва четворица светих јеванђелиста: Матеј (глава 28), Марко (глава 16), Лука (глава 24) и Јован (глава 20) описују Васкрсење Спаситељево. У свим храмовима на овај дан служе се празнична богослужења. 
Прослава Васкрсења Исуса Христа наставља се током недјеље након Васкрса, која се у Цркви назива Свијетла недјеља. Главни хришћански поздрав свих дана прославе Васкрса: „Христос Васкрсе! - "Заиста васкрсе!" Васкршње честитање је обичај који је потекао још од апостола: "Поздравите један другога цјеливом светим" написао је апостол Павле у својој посланици Римљанима (Рим 16,16). Православни хришћани поздрављају једни друге ријечима: „Христос Воскресе!“ - "Ваистину васкрсе!", док се трипут љубе у образе. Вјерници се на овај начин поздрављају почевши од Васкршње ноћи и још наредних четрдесет дана – до празника Спасовдана, тј. празника Вазнесења Господњег.  
НА КОЈИ НАЧИН СУ ЉУДИ САЗНАЛИ ДА ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ВАСКРСАО?
О томе да је Исус Христос васкрсао људи су сазнали на сљедећи начин. Војници који су чували Његов гроб,  су то сазнали када је Анђео Господњи одвалио камен којим је био покривен Његов гроб, при чему је дошло до великог земљотреса. Такође, Анђели су о Васкрсењу Христовом обавијестили Марију Магдалину и још неке. Сам Исус Христос се на дан Свога Васкрсења јавио многима: мироносицама, Апостолу Петру, двојици ученика који су ишли у Емаус, и свим апостолима који су се налазили у кући којој су врата била затворена. Послије тога се током четрдесет дана јављао више пута; једнога дана Он јавио се пред више од петсто људи одједном (1 Кор 15, 6).
КАДА СЕ СЛАВИ ВАСКРС?
Васкрс најраније може да календарски падне 4. априла, а најкасније 8. маја. Из историјских разлога (да датум Васкрса за све православце одређује Јерусалимска патријаршија, која се и даље држи јулијанског календара), и цркве које иначе користе новојулијански календар, као што су Грчка, Румунска и др. славе Васкрс по Православној пасхалији (начин одређивања датума празновања Васкрса), и нема везе ни са јулијанским ни са грегоријанским календаром.Више о овој теми прочитајте у тексту објављеном раније на нашем сајту: ЗАШТО ПРАВОСЛАВЦИ СЛАВЕ ВАСКРС РАЗЛИЧИТОГ ДАТУМА ОД ОСТАЛИХ ХРИШЋАНА?
На Васкрс -  Свети Јован Златоуст
Ако је ко благочестив и богољубив нека се наслађује овом добром и светлом победом.
Ако је ко благоразумни слуга, нека уђе радујући се у радост Господа свога.
Ако се ко подвизавао постом, нека сада прими плату.
Ако је од првога часа радио, нека сада прими праведни дуг.
Ако је ко дошао после трећег часа, нека празнује захваљујући.
Ако је ко стигао после шестог часа, нека ни мало не сумња, јер ничим неће бити оштећен.
Ако је ко изгубио и девети час, нека приступи, ни мало не сумњајући, ни мало се не бојећи.
Ако ко стиже тек у једанаестом часу нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар примиће и последњег као и првог; даје мир ономе који је дошао у једанаести час, као и ономе који је радио од првога часа. И последњег милује и првоме угађа, и ономе даје и овоме дарује, и дела прима и намеру целива; и делање уважава и принос хвали.
Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога: и први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је пуна, наслађујте се сви: теле је угојено; нека нико не изађе гладан, сви се наслађујте пиром вере; сви примите богатство благости. Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште царство. Нека нико не плаче над сагрешењима, јер опроштај заблиста из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај Кога је она држала, заплени ад Онај који је сишао у ад, загорча га када је (ад) окусио Тело Његово. И ово предвиђајући, Исаија завапи: ад се загорча сретнувши Те доле; загорча се, јер опустоши; загорча се, јер би поруган; загорча се, јер се умртви; загорча се, јер паде; загорча се, јер би свезан; прими Тело (Христово) и Бога се додирну; прими земљу и срете небо; прими оно што виђаше и паде у оно што не виђаше. Смрти, где је твоја жаока? Аде, где је твоја победа? Васкрсе Христос и ти си се сурвао. Васкрсе Христос и падоше демони. Васкрсе Христос и радују се анђели. Васкрсе Христос и живот живи. Васкрсе Христос и ниједног мртвог у гробу нема. Христос уста из мртвих и би почетак преминулих. Њему слава и сила у векове векова. Амин.

У својој ВАСКРСНОЈ ПОСЛАНИЦИ Православном клиру и народу епархије Охридско-Битољске и Жичке, 1936.године Свети владика Николај је између осталог написао:
"Кад се јавио у свету Он се представио свету. Казао се, ко је Он, одкуда је, зашто је дошао у свет и куда се враћа из света. Обична учтивост захтева и од нас да се представимо један другом кад се сусретнемо; да се кажемо и искажемо ко смо, откуда смо, зашто смо ту и куда ходимо. Сви разумни и поштени људи представљају се тако. Који су с ума сишли не знају о себи рећи истину, а који су непоштени не желе о себи истину рећи. Они први говоре неистину по лудости, а ови по лукавству. Кроз оне говори зли дух, онај исти који је кроз уста гадаринског бесомучника представио се под именом легион, а кроз ове исти зли дух се претвара у ангела светла. Зли дух, дакле, дејствује кроз обоје, као што дејствује кроз све оне који су се оделили од истине или од поштења или од обога.
Господ наш сасвим је просто и истинито представио Себе овим речима: Изиђох од Оца и дођох у свет; и опет остављам свет и идем к Оцу".

Преподобни  Јустин Ћелијски: Новозаветно учење о Васкрсењу
"Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај – Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан – не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он – вечни живот. Сва Његова наука – у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати".

Свети Јован Златоусти: Васкршње слово
Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?
Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу!
Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин! Христос васкрсе!

Главна васкршња химна „ Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши, а онима који су у гробовима живот дарова“ је, уз „Трисвето“, „Алилуја“ и „Господе, помилуј“, један је од најкраћих богослужбених текстова. По својој типологији то је тропар, односно пјесма у којој се сажето открива суштина празника. По својој типологији, то је тропар (грч: τροπάριου) тј. кратка црквена молитвена пјесма, која најсажетије открива суштину празника. Аутор пасхалног тропара није познат. ​Вјерује се да је настао у Грчкој. Први пут „Христос васкрсе…“ налазимо у изворима из VIII вијека, али много тога указује да је и старији. Најчешће се овај тропар датира у 6. или 5. вијек, а неки сматрају да је чак настао у 2. вијеку.

Једноставан и чист, попут дјечије пјесмице, разумљив и недвосмислен као сваки аксиом, пасхални тропар лако се урезује у памћење свакога ко је присуствовао богослужењу у данима прослављања Васкрса. У овом пјесмопоју садржана је сва радост у својој једноставности, ликовању и животворној сили. Христос васкрсе — радујте се! Наш живот по вјери није узалудан, а Његова обећања су истинита. Проповијед апостола није узалудна, а наше будуће васкрсење је извјесно. А све зато што је Христос васкрсао. Његово васкрсење је потврда и доказ Његове проповиједи.
Васкрсавши, Христос је уништио пакао и однио побједу над смрћу. шта то значи?
По старозавјетном схватању, до васкрсења Спаситеља сви људи су након смрти одлазили у ад — шеол. Иако је тамо постојало посебно мјесто које се називало „наручје Аврамово“, гдје су пребивали старозавјетни праведници и пророци, боравак у њему био је безрадостан и далеко од рајског блаженства.
Након Свога васкрсења Христос је сишао у ад, извео одатле Адама, Еву и друге праведнике и отворио свим људима врата Царства небеског. Ад је лишен моћи над душама мртвих. Васкрсење Христово означило је крај и власти смрти, која је ушла у свијет падом првих људи. Оно је људима открило могућност вјечног живота са Богом, а сама смрт постала је својеврсна привремена појава.

Васкрсење Христово било је гаранција општег васкрсења људи за живот у обновљеном свијету. Као што каже у Символу вјере, који хришћани читају сваки дан: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека" "ожидаю воскресения мертвых и жизни будущего века".
Пасха је древнојеврејска ријеч која означава излазак, прелаз. Пасха Старог завјета јесте излазак из ропства и почетак пута ка обећаној земљи. Пасха Новог завјета јесте прелаз из смрти у живот. Умјесто пророка Мојсија, који је извео израиљски народ из Египта, сам Христос води за собом све који вјерују у Њега. Ову истину поетски изражава догматик 2. гласа: „Умјесто стуба огњенога, засијало нам је Сунце правде, умјесто. Мојсеја, Христос, спасење душа наших“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру

Васкршњи поздрав на разним језицима:
Арамејски
 ܡܫܺܝܚܳܐ ܩܳܡ ܡܶܢ ܒܶܝܬ ܡܺܝ̈ܬܐ ܕܰܝܶܫ ܡܰܘܬܳܐ ܒܡܰܘܬܶܗ ܘܚܰܝܵܶܐ ܠܡܺܝܵܬܶܐ ܝܰܗ݈ܒ

Енглески
Christ is risen from the dead, Trampling down death by death, And upon those in the tombs Bestowing life!
​
Арапски
Al-Masīh qām min baīni'l-amwāt Wa wati’ al-mawt bi'l-mawt Wa wahab al-hayāt Lil-ladhīna fī'l-qubūr!

Бјелоруски
Хрыстос уваскрос з мёртвых, смерцю смерць зваяваў, і тым, што ў магілах, жыццё дараваў!

Бугарски
Христос възкръсна от мъртвите, като със смърт смъртта потъпка и на тия, които са в гробовете, дарува Живот!

Мађарски
Krisztus feltámadt halottaiból, halállal eltiporván a halált és a sírban lévőknek, életet ajándékozván.

Холандски
Christus is opgestaan uit de doden Hij overwon de dood door zijn dood Aan hem die in de graven waren Schonk hij het leven!

Грчски
Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν, θανάτῳ θάνατον πατήσας καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι ζωὴν χαρισάμενος!

Грузијски
Krist’e ağsdga mk’vdretit, sik’vdilita sik’vdilisa damtrgunveli, da saplavelis šinata cxovrebis momničebeli!

Јеврејски
המשיח קם מבין המתים רמס מות במותו וחיים למתים נתן

Шпански
Cristo ha resucitado de entre los muertos con su muerte ha vencido la muerte y los sepultados ha dado la vida!

Италијански
Cristo è risorto dai morti con la sua Morte ha calpestato la Morte donando la vita ai giacenti nei sepolcri!

Корејски
Geu'ri'seu'do-gge'seo bu'hwal-ha'shyeott'ne jug'eum-eu'ro jug'eum-eul myeol-ha'shi'go mu'deom-e itt'neun ja'deul-e'ge saeng'myeong-eul be'pu-shyeott'na'i'da!

Латински
hristus resurrexit e mortuis, morte mortem calcavit et entibus in sepulchris vitam donavit!

Летонски
Kristus no miroņiem augšāmcēlies, Nāvi ar nāvi iznīcinājis Un tiem, kas kapos, Dzīvību dāvinājis!

Литвански
Kristus prisikėlė iš numirusių, Savo mirtimi mirtį nugalėjo, Mirusiems gyvybę dovanojo!

Њемачки
Christus ist auferstanden von den Toten hat den Tod durch den Tod zertreten und denen in den Gräbern das Leben geschenkt!

Норвешки
Kristus er oppstanden fra de døde, med døden nedtrampet han døden, og til dem i gravene gav han liv!

Пољски
Chrystus powstał z martwych, śmiercią podeptał śmierć i będącym w grobach życie dał!

Португалски
Cristo ressuscitou dos mortos, pela morte ele venceu a morte, aos que estavam no tumulo Cristo deu a vida!

Румунски
'Hristos a înviat din morţi, Cu moartea pre moarte călcând, Şi celor din morminte Viaţă dăruindu-le!

Српски
Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима који су у гробовима. живот дарова!

Словачки
Kristus slávne vstal z mŕtvych, smrťou smrť premohol a tým, čo sú v hroboch Život daroval!

Црквенословенски
​Хрїстосъ воскресе изъ мертвыхъ, Смертїю смерть поправъ, и сущимъ во гробѣхъ животъ даровавъ!
(Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав!)

Турски
Mesih ölülerden dirildi, ölüm ile ölümü tepeleyerek ve mezarda olanlara Hayat bağışladı!

Украински
Христос воскрес із мертвих, смертю смерть подолав, і тим, що в гробах, життя дарував!

Фински
Kristus nousi kuolleista, kuolemalla kuoleman voitti ja haudoissa oleville elämän antoi!

Француски
Le Christ est ressuscité des morts; par la mort, il a vaincu la mort; à ceux qui sont dans les tombeaux il a donné la Vie!

Чешки
Kristus vstal z mrtvých, smrtí smrt překonal a jsoucím ve hrobech život daroval!

Естонски
Kristus on surnuist ules tousnud, surmaga surma maha tallanud, ja neile kes hauas olid elu kinkinud!

Јапански
ハリストス死より復活し，死を以て死を滅し，墓に在る者に生命を賜えリ。

Дански
ristus er opstanden! – Ja, sandelig opstanden!

Кинески 
​Helisituosi fuhuole! – Queshi fuhuole!

Сиријски
Meshiha qam! – Bashrira qam!

Велшки
​Atgyfododd Crist! – Atgyfododd in wir!

Шведски
Kristus är upstånden! – Ja, Han är sannerligen uppstånden!

Црквенословенски: Аще и во гроб снизшел еси, Безсмертне, но адову разрушил еси силу и воскресл еси, яко победитель, Христе Боже, женам мироносицам вещавый: радуйтеся! и Твоим апостолом мир даруяй, падшим подаяй воскресение.
Српски: Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујући мир, а палима дарујући васкрсење.
Овај текст припада типу кондака, жанру који је настао у Сирији у IV вијеку. Кондак (грч: κοντάκιον) је назив за православну црквена химну у част празника или светог, по невеликом обиму, садржинској концизности и начину појања скоро идентична тропару, од кога се разликује само по мјесту у богослужењу. Кондаци су, у почетку биле дугачке пјесме, али су временом постајале све краће док се нису претвориле у релативно кратке пјесме посвећене догађају који се обиљежава. У савременој пракси пјевају се на Јутрењу послије шесте пјесме канона, на крају Часова и на Литургији одмах након Малог входа.
Као и већину пасхалних химни „Иако си у гроб сишао...“ написао је свети Јован Дамаскин, који је живио у 8. вијеку. Грк по националности, рођен је на територији Персијског царства и цио живот је живио на Блиском истоку, Јован Дамаскин је саставио готово све химне за најважнији православни празник – Васкрс. Молитве и химне које је он написао испуњене су дубоким богословским смислом, а кондак Васкрс није изузетак. У њему се износи учење Цркве о плодовима које је донијело Васкрсење Христово. Христос је дошао да обнови могућност непосредне комуникације између човјека и Бога и да побиједи смрт. Због тога је Христос морао тјелесно да умре. Да би се побиједила смрт, требало је дотаћи је, а да би се ослабио ад, било је неопходно ући у њега. Што Христос и чини.
Догађаји Страсне седмице били су испуњење, завршна фаза Христове мисије. Све је то споља изгледало крајње неугледно и безрадосно: интриге фарисеја, брзо и пристрасно суђење, цинично Пилатово испитивање, бичевање, ругање, страдање на крсту, брза сахрана, погреб у туђем гробу…
Није изненађујуће што је Христовим ученицима оно што се догодило изгледало као слом свега – и сопственог живота, који су посветили следовању Спаситеља, и саме проповиједи Христа. И тако, послије свих ових страшних догађаја, Учитељ се појављује пред својим ученицима „као Побједник“, откривајући им Своју Богочовјечанску природу, Своју бесмртност и нетрулежност.
У пасхалном кондаку се помиње прво јављање Христа послије Његовог васкрсења „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се“ (Мт 28, 9–10). Радост овдје дјелује као антоним (ријеч супротног значења) страха, а не туге. Радост није као смијех, не као узбуђење осјећања из оствареног сна или неочекиваног успјеха, већ као чврсто самопоуздање, мир и свијетла смиреност.
Кондак такође објашњава разлог такве радости: радујте се, јер Христос палим дарује васкрсење, јер за живот вјечни није потребно ништа осим жеље самог човјека да га прими и спремности да се потруди да добије оно што жели. Пасхални кондак се изводи у осмом гласу – радосно и торжествено. Не може другачије, јер је празник Васкрса велико славље, побједа живота над смрћу. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: фома.ру и radiovera.ru

На Васкршњем конкурсу кравичке парохије за ученике од VI - IX разреда основних школа са територије братуначке општине пристигло је више дјечијих радова, а ми смо одабрали оне најуспјешније, према мишљењу нашег жирија. Захваљујемо се свим учесницима нашег конкурса и најављујемо овакву традицију и сљедеће године.

Прво мјесто: Магдалена Танасић VII -2
ЈУОШ “Вук Караџић” Братунац
Наставник: Сњежана Попић

Друго мјесто: Павле Аврамовић VIII - 1
ЈУОШ “Бранко Радичевић” Братунац
Наставник: Весна Ракић

Треће мјесто: Јелена Јерковић VI-1
ЈУОШ “Петар Кочић” Кравица
Наставник: Слађана Васић

Свечано уручење награда ће се обавити у Кравици, у храму светих апостола Петра и Павла, у 10.00 часова, након молитве.

​Извор: Парохија кравичка

Грчки град Солун и трећу годину заредом доживио је Велики петак на начин који ће остати дубоко урезан у сјећање хиљадама становника и бројним посјетиоцима града. Умјесто уобичајеног опхода око храмова, Митрополија солунска организовала је свечану литију кроз централне градске улице, па се читав центар града претворио у мјесто сусрета и заједничке молитве.
Посебан догађај био је сусрет пет плаштаница на Аристотеловом тргу. Ове године на једном мјесту истовремено сусреле су се плаштанице из пет византијских храмова: Митрополијског храма Светог Григорија Паламе, Цркве Свете Софије, Цркве Панагија Халкеон, Манастира Свете Теодоре и Цркве Светог Николе Траноског. Под тужним свјетлом свијећа и уз звуке Градског филхармонијског оркестра, који је давао посебан тон жалости и молитвеног расположења, пет различитих литија из централних градских храмова слило се на истој тачки. Вјерни народ у тишини је пратио свечани сусрет, испуњен дубоком побожношћу и молитвеним сабрањем.
Када је пет плаштаница поређано на тргу, саобраћај у околним улицама је потпуно стао, а град је утихнуо. Наступила је готово потпуна тишина коју су прекидали само псалми свештеника и хвалоспјеви, стварајући снажан духовни доживљај и јединствену атмосферу Великог петка у срцу Солуна. Овај сусрет више није само вјерски догађај, већ снажна атракција за вјерски туризам. Хотели и тржни центри забиљежили су стопе попуњености које подсјећају на времена прије кризе, јер су хиљаде ходочасника изабрали Солун да доживе посебну ауру византијске традиције. Припрема вјеронаука.нет

На Велику суботу, 11. априла 2026. године, Благодатни огањ сишао је у Кувуклију  (капела Гроба Христовог унутар храма Васкрсења Христовог (Гроб Господњи) у Јерусалиму. Традиционално, молитву за силазак Благодатног огња предводио је Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил III. У храму су били присутни представници разних хришћанских цркава, као и бројни ходочасници из цијелог свијета. Од тренутка силаска Благодатног огња, хришћани почињу да се поздрављају васкршњим ријечима: „Христос воскресе!“ – „Ваистину воскресе!“ 
Након обреда силаска Благодатног огња, пламен се авионом преноси у друге православне заједнице у Грчкој, Русији, Украјини, Србији и Грузији. Чудесни силазак Благодатног огња дешава се сваке године на Велику суботу, уочи православног Васкрса. Десетине хиљада ходочасника сваке године долазе у Јерусалим да би свједочили овом догађају.

У манастиру Драганац на Велику суботу крштена двојица америчких војника Кфора. Њих је у манастиру Драганац крстио владика Иларион, објавила је ТВ Храм.
„Владика Иларион крстио је на Велику суботу у манастиру Драганац на Косову, слуге Божије Саву и Симеона, Американце који су на служби у војној бази Бондстил код Урошевца“, наводи се у објави ТВ Храм на Инстаграму.