Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа сарајевско-сребреничког и Митрополита дабробосанског Господина Хризостома, а у организацији Катихетског одбора Српске Православне Цркве за Републику Српску и Федерацију БиХ и Републичког педагошког завода Републике Српске, одржано је епархијско такмичење из Православне вјеронауке, 28. марта 2026. године, у ЈУ ОШ „Свети Сава“ у Источном Новом Сарајеву, са почетком у 10.00 часова.
На такмичењу је учествовало 13 ученика осмог разреда са подручја митрополије Дабробосанске, који су се пласирали на овај ниво након школских и општинских такмичења. Такмичење је започело заједничком молитвом, након чега су се присутнима обратили директор школе, госпођа Жељка Топалић, и координатор за Православну вјеронауку, протојереј-ставрофор Младен Дробњак. У свом обраћању поздравили су ученике и њихове наставнике, истичући значај изучавања вјеронауке и духовног узрастања младих. Након уводног дијела, ученици су приступили изради теста, показавши висок ниво знања, залагања и интересовања за предмет Православне вјеронауке. Такмичење је протекло у лијепој и достојанственој атмосфери.
Најбоље резултате остварили су:
Прво мјесто: Николај Живановић, ЈУ ОШ „Вук Караџић“ Братунац (вјероучитељ Данијела Млађеновић);
Друго мјесто: Марија Шарић, ЈУ ОШ „Веселин Маслеша“ Фоча (вјероучитељ Радан Мимић);
Треће мјесто: Владимир Бучалина, ЈУ ОШ „Прва основна школа“ Сребреница (вјероучитељ Данијела Млађеновић).
Најуспјешнијим ученицима уручене су дипломе и пригодне награде.
Ово такмичење је још једном потврдило значај Православне вјеронауке у образовању младих, као и потребу његовања знања, вјере и заједништва међу ученицима.​ Вјероучитељ Младен Драгаш

Свети Кирило рођен је 315. године у Јерусалиму, васпитаван је у строгој хришћанској побожности. Поставши пунољетан замонашио се, а 346. године постао свештеник. Четири године касније, након смрти архиепископа Максима, свети Кирил је предводио Јерусалимску столицу. Као јерусалимски патријарх, борио се против двије тада раширене јереси - Аријеве и Македонијеве. Због тога су јеретички епископи клеветали Светог Кирила, док нису постигли његово свргавање и протјеривање из Јерусалима.
Отац Цркве, епископ јерусалимски (350–386), подвижник, проповједник који је покушао да подигне значај Јерусалима као средишта читаве хришћанске цркве. Јерусалим је у то вријеме био подређен митрополиту Кесаријском, што није одговарало св. Кирилу. Трипут је уклањан на иницијативу царског епископа Акакија, који је захтијевао да Кирило прихвати аријанизам. Свети Кирило је послао „Писмо благочестивом цару Констанцију“. Кирил је потрошио много енергије на  борбу против јеретика, против којих је потписао осуду на II Васељенском сабору. Свети Кирило се упокојио у Госоду 386. године. До данас је сачуван низ његових духовних дјела од којих су најпознатије "Катихезе Светог Кирила Јерусалимског"; двије бесједе на јеванђеоске теме «О раслабљеном» и «О претварању воде у вино у Кани Галилејској», Писмо цару Констанцију ο појави свјетлосног Крста на небу изнад Јерусалима, говори ο чуду које се догодило 351. године.

Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита зворничко-тузланског, а у организацији Републичког педагошког завода Републике Српске и Канцеларије за вјерску наставу епархије зворничко-тузланске, 28. марта 2026. године,  одржано је Епархијско такмичење из Православне вјеронауке за ученике осмог разреда основних школа. Домаћин овогодишњег такмичења била је ЈУ ОШ „ Десанка Максимовић“ Станари. Све учеснике поздравила је директорица школе госпођа Зорица Глишић Самац, пожеливши свима добродошлицу и успјешно такмичење. У име Канцеларије за вјерску наставу Епархије зворничко-тузланске обратио се протојереј-ставрофор Јован Михајловић, пренијевши благослов Митрополита Фотија. Честитавши ученицима остварене резултате на претходним нивоима такмичења , пожелио је успјеха и на Епархијском такмичењу, нагласивши да је важно живјети по ономе што су научили из Православне вјеронауке.
Учешће у такмичењу узело је 23 ученика са њиховим вјероучитељима. 
Резултати такмичења су:
1. мјесто (дијеле) Ана Миљановић, ЈУ ОШ “Иво Андрић“ Ђулићи и Јована Крсмановић, ЈУ ОШ „ Вељко Чубриловић“ Прибој освојивши по 98 бодова,
2. мјесто: Михајло Петровић, ЈУ ОШ “Прва Основна школа“, Брчко, 96 бодова,
3. мјесто: Николина Гвозденовић, ЈУ ОШ “Јован Дучић“, Бијељина, 94 бода,
4. мјесто: Стефан Ћирковић, ЈУ ОШ “Прва Основна школа“, Брчко, 93 бода,
5. мјесто: Миа Сибинчић, ЈУ ОШ “Никола Тесла“, Дервента, 90 бодова,
6. мјесто: Уна Благојевић, ЈУ ОШ “Друга Основна школа“ Брчко, 90 бодова.
Свим учесницима су уречени поклони и похвале а прворангираним награде и дипломе.Ученици су посјетили храм „Васкрсења Господењег“ у Станарима , гдје су их дочекали свештеници и такође уручили свима поклоне у знак сјећања на боравак у Станарима. За све учеснике уприличен је ручак у просторијама школе. Извор: Епархија ЗТ

Познати композитори су у његову част компоновали опере и кантате, сликари су сликали слике, по њему је чак назван и католички монашки ред Алексијан који је настао током епидемије куге и имао посебну бригу о болесним и ментално обољелим. Зашто је овај светац, који је рођен у 5. вијеку „у граду у Риму“ у породици сенатора Јевтимијана, био толико вољен? 

​Алексијеви родитељи - Јевтимијан и Аглаида - били су побожни хришћани. Сваког дана су се у њиховој кући постављала три стола: за странце, просјаке и удовице.

Сину су изабрали племениту и лијепу невјесту, царског рода. Али одмах након вјенчања у цркви светог Бонифација, Алексије јој је дао свој прстен  ријечима: „Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама“. Тада се, не разговарајући ни са ким другим, укрцао на брод и отпловио на Исток, у град Едесу, у Месопотамији. Тамо, је  распродао све драгоцјености што је имао код себе, све злато раздијелио је просјацима, а сам се обукао у просјачке рите, уврстио се међу просјаке, и просио милостињу.

​Овако је живио седамнаест година. Многи су Алексија почели називати праведним човјеком, човјеком Божјим. Слава о његовом подвижништву проширила се Сиријом. Тада се Алексије поново укрцао на брод. Силовита олуја која се изненада подигла на мору промијенила је планове путника: на тај начин Алексије се поново нашао недалеко од Рима.

Сматрајући то као прст Божји, Алексије је ријешио да оде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи у молитви и посту (само на хљебу и води) и исмијаван од домаћих слугу као туђинац и придошлица. 

​Када је дошло вријеме и Алексије је осјетио да му се ближи крај, узео је свитак и детаљно описао свој живот. Тада се у храму Светог Петра зачуо глас који је позивао да се у кући Јевтимијана нађе светац који би се молио за Рим и сав народ. Међутим, Алексије више није пронађен жив. Пронађен је са блиставом неземаљском свјетлошћу на лицу и свитком, чврсто стегнутим у рукама. На основу свитка родитељи његови су сазнали, да је то био њихов син Алексије, а невјеста, која је тридесет четири године живјела без њега, да је то њен муж.

Тијело Светог Алексија пренесено је на катедрални трг. Овдје су људи почели да хрле, јер су се догодила многа чуда и исцјељења. Сам цар Хонорије, између осталих, пренио је мошти светитеља у храм Светог Бонифација, гдје се Алексије вјенчао са својом невјестом. Од тада је базилика носила име по оба светитеља. Свети Алексије се преставио у Господу седамнаестог марта 411. године, за вријеме цара Хонорија у Риму и Теодосија Млађег у Цариграду. Црква слави Светог Алексија  30/17. марта. Цртежи Екатерине Гаврилове /извор:фома.ру/ превео и допунио причу сајт вјеронаука.нет

На дан спомена Светог мученика Агапија, у суботу, пете недеље Великог поста, 28. марта 2026. године, у ЈУ ОШ „Доситеј Обрадовић" у Кнежеву, одржано је Епархијско такмичење из Православне вјеронауке, а у организацији Републичког педагошког завода Републике Српске. Како је предвиђено календаром такмичења за школску 2025/26. годину такмичили су се ученици осмог разреда. Овогодишња тема такмичења била је: „Јеванђеља блага вијест о Господу Исусу Христу". Ученици су показали висок ниво знања, озбиљност у приступу раду и добро познавање теме.
Побједник такмичења је ученица Милица Марјановић (вјероучитељ Давид Дринић) из ЈУ ОШ "Алекса Шантић" Бања Лука. Друго мјесто је освојила Сара Бунић (вјероучитељ протонамјесник мр Станко Лакетић) из ЈУ ОШ "Доситеј Обрадовић" Кнежево и треће мјесто освојио је Давид Миљановић (вјероучитељ протојереј-ставрофор Миленко Нарић) из ЈУ ОШ" Свети Сава" Котор Варош. Након такмичења, ученицима су уручени пригодни поклони, захвалнице, похвале и дипломе те је уприличена и заједничка трпеза љубави у парохијској сали Ц.О.Кнежево.
Честитамо свим учесницима на постигнутом успјеху као и  и њиховим вјероучитељима на труду и посвећености и великој жртви хришћанске љубави коју су показали према домаћинима такмичења и упркос тешким временским приликама са великом количином снијежних падавина које је захватило цијелу регију дошли да сви скупа узмемо учешћа у овом великом догађају.
О. Станко Лакетић

Пете недјеље Великог поста православна црква прославља успомену на преподобну Марију Египћанку (+ 522). Света Марија Египћанка је у православљу примјер како човјек може од великог грешника постати велики праведник. Живот светитељке примјер је дубине човјековог пада у гријех и његовог истинског покајања, вјером, молитвом и, истовремено, Божјом помоћи. Из Житија светитељке знамо да се окренула покајању и Богу, искусивши осјећај страха и ужаса након што је невидљива сила није пустила у цркву Светог гроба. Тада је схватила да јој Господ не дозвољава да уђе на свето мјесто због своје нечистоте.
Света Марија Египћанка, која је првобитно била безобзирна жена, грешник, Божјим чудом,  се покајала и 47 година подвизавала у јорданској пустињи, проводећи живот у покајању, посту и молитви и великим аскетским подвизима, скоро без хране и одјеће, даноноћно оплакујући гријехе своје.
Током Великог поста Православна црква њеним примјером још једном позива све вјернике да преиспитају свој живот и да се истински покају за своје гријехе.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу“. Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме“. Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита – Јосифа и Теодора.
„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима“, Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.
Ђакон Ненад Илић: Пета недеља Великог поста
Пета недеља Великог поста назива се и Глувна. У дневном рачунању времена на селу , „глуво доба“ – кад се све напољу смири и утиша, трајало је отприлике од десет увече до првих петлова. Крај дана, период пре новог почетка. Тако је и ово глуво доба поста, а већ следеће недеље настаће жамор Врбице и Цветне недеље. Васкрсење Лазарево као најава великог страдања после кога долази радост Васкрса – Први петлови.
У поодмаклом посту опет се подсећамо на смисао поста као подвига. Зато је ова недеља посвећена великој подвижници и покајници Светој Марији Египћанки. Кад прочитамо житије наслутимо величину ове светитељке која је у младости живела развратно да би у Јерусалиму доживела потпуно обраћење кад јој је непозната сила затворила улаз у храм. Живот поосле тога је провела тражећи чистоћу и близину Божију у Јорданској пустињи. Провиђењем Божијим није се упокојила док је у пустињи није пронашао старац свештеник Зосима и причестио је. Лако је тако далеке догађаје претворити у причицу. Само за тренутак маштом пробајмо да се нађемо у кожи усамљене жене која године и године проводи сама у пустињи у времену опаснијем од овог данас… На иконама се инсистира на испошћености тела некадашње развратнице. Не зато што се телесност презире, већ што тело које већ за живота личи на свете мошти, указује на веће достојанство материје. Тело светитеља постаје подручје трајног додира овог и оног света. Отуда и исцелитељска моћ многих моштију.
*
На недељној Литургији читају се два Јеванђеља. О Покајаној грешници (које се везује за велику покајницу и подвижницу Свету Марију Египћанку – њој је недеља посвећена) и Јеванђеље у коме Христос предсказује ученицима своја страдања. Пошто су чули о Христовом страдању и васкрсењу, дечије отворено Јаков и Јован прилазе учитељу са жељом да им допусти да седе одмах до њега лево и десно у слави Његовој. Остали се ученици такође дечије искрено, у љубомори, наљуте на њих.
„А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.“ (Мк 10,42-45).
У ситуацији коју је Христос разрешио божанским саветом-заповешћу управо се крије проблем који је Свети Николај Српски уочио као можда највећи проблем његових вољених Срба.
„Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и српске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: ‘Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга’.
Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, ‘сваки који се издиже, биће понижен, а који се понизује биће подигнут’ (Лк14, 11). Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после осамсто година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје, сваке деценије или две, пред градобитном страхом.“
*
На недељној Литургији читају се Јеванђеља која нас подсећају на потребу покајања и појачаног подвига и друго које говори о долазећим Христовим страдањима и о томе да ко жели да буде први треба свима да служи. То о потреби увођења такмичења у служењу другима, а не у томе ко ће да зграби више власти, још увек је највећи задатак за нас Србе. Свети Николај Српски осим што нам је оставио задатак да се позабавимо том највећом маном нас као групе, заједнице, оставио нам је и једну лепу заједничку покајну молитву, која нам може помоћи.
СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ, ПОКАЈНА МОЛИТВА
Кајемо се прво за себе и у свему што згрешисмо и Божију прекршисмо и образ окаљасмо, било лагањем или крадењем, било злобом и пакошћу, било развратом или отимањем, или варањем или коцкањем, било псовањем или хуљењем светиње или клеветањем и оговарањем ближњих својих, било маловерством и саблажњавањем својих ближњих; кајемо се за безбројне грехове своје знане и незнане, вољне и безвољне, било словом или делом, помишљу, било јавне или тајне.
Потом се кајемо за све грехе оних духовника и свештеника који у чему год згрешише пред господом Богом и Светим Савом, било да малаксаше у вери или страху божијем; или ослабише у љубави братској.
Кајемо се за грехе оних наших народних првака и вођа, који без страха Божијег и љубави према народу злоупотребише своју власт на народну и привремену несрећу а на вечну пропаст себе и свога порода.
Кајемо се и за све неправде свих неправедних судија, кајемо се за пороке порочних, за страсти острашћених, за убиства убица, за насиље насилних, за свађе и деобу међу браћом, за све суровости јачега над слабијим, и за све немилости имућних наспрам сиромашних, и за све баналности и вулгарности које се могу чути широм свете земље наше!
Кајемо се и за све оне који све славе а свеце псују, крсту се клањају а крст псују, црквом се хвале а у цркву не иду, српство величају а Србе цепају, државом се поносе а државу штете.
Скрушено се кајемо, опрости нам, Господе!
Слава ти, Боже наш, слава ти Творче и Спаситељу наш на век века. Амин.
СТАРЕЧНИК

Ава Пимен и брат која спава на молитви
Неки старци дођоше ави Пимену и упиташе га: – Ако видимо да братија спава током заједничке молитве, да ли да их будимо?
Ава Пимен одговори: – Ако видим брата како спава, ја му положим главу на своја кољена и пусатим да се одмори.
Онда један од стараца рече: – Како ћеш се оправдати пред Богом?
Ава Пимен одговори: – Кажем Богу: Ти си рекао „извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“. Извор

29/16.марта наша Црква прославља Светог апостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима. Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ 16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке.

​Пета недјеља Великог поста посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној Марији Египћанки. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цио Велики канон св. Андрије Критског спојен са тропарима и житијем свете Марије Египћанке. А у пету недјељу Свете Педесетнице ми се посебно сјећамо ове светитељке. Зашто Црква посвећује толику пажњу овој угодници Божијој?
Јер за све нас њен живот је велика лекција покајања. Покајање као метаноја (грч.), мијењање себе. Тако се промијенила преподобна Марија Египћанка: од најтежег и најстрашнијег гријеха у велику, свету и благословену врлину. Страшна блудница, која је путовала на лађи од Египта до Јерусалима да би успут саблажњавала ходочаснике, покајањем је толико промијенила свој живот да се за вријеме молитве винула у ваздух и прешла Јордан по сувом, као што је једном пророк Мојсије прешао Црвено море или пророк Илија ријеку Јордан.
За читаво човјечанство преподобна Марија Египћанка је велика лекција. И поставља нам се питање: зашто смо пришли православљу и постали чланови Цркве? Да постанемо здрави? Не само то. Да бисмо добро живјели на земљи? Не само то. Ово није довољно. Да би владали и зарађивали новац? Наравно да не.
Одговор је врло јасан и једноставан: да задобијемо спасење. А за то треба да промијенимо себе и страсно желимо да промијенимо себе, завапимо Ономе који има ову моћ да нас извуче из гадости гријехова, да нас Он спасе.
Ова жеља за промјеном мора да живи у нама, ова горућа жеља за покајањем. А ако имамо ту енергију у срцу, онда ћемо тражити како да се промијенимо уз помоћ Божијих заповијести, црквених Тајни и добрих дјела. А када плуг покајања дубоко заоре наше тло, тада ће га Господ великодушно посијати сјеменом ријечи Божије, плодним зрном благодати Духа Светога. И сједињење Бога и човјека у нама даће свој небески плод, а то је Царство Небеско, које је већ стигло у срце покајаног грешника. И милостиви ће га Господ сигурно учинити светим праведником својом силом и љубављу. Јер ћемо се Њиме посветити.
Житије Преподобне Марије Египћанке је кључ Царства Небеског, правило понашања које ће нас неминовно одвести на небо.
Преподобна мати Маријо, моли Бога за нас!
Аутор: протојереј Андреј Чиженко/ Извор: pravlife.info/ Припрема: вјеронаука.нет

У суботу, 28. марта 2026. године, у ЈУ ОШ „Вук Караџић“ Требиње, одржано је Епархијско такмичење из Православне вјеронауке за ученике VIII разреда Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Тема овогодишњег такмичења била је „Јеванђеља – блага вијест о Господу Исусу Христу“. Најбољи резултат остварио је Лука Тркља, ЈУ ОШ „Петар II Петровић Његош“ Билећа, који се пласирао на Републичко такмичење, а које ће бити одржано 16. маја.
По завршетку такмичења, свим учесницима су уручене дипломе и пригодни поклони, које су обезбиједили Катихетски одбор РС и ФБиХ и Епархија захумско-херцеговачка и приморска. Дружење је настављено у конаку Херцеговачке Грачанице и Епархијском дому, гдје су ученици и њихови вјероучитељи разговарали о јеванђељским порукама и њиховој примјени у свакодневном животу. Посебан печат овом дану дао је пријем код Његовог Високопреосвештенства Митрополита захумско-херцеговачког и стонско-приморског г. Димитрија. 

Заједничка египатска археолошка мисија Врховног савјета за старине и Археолошког факултета Универзитета у Каиру открила је остатке древног манастирског комплекса који датира из периода између IV и VI вијека послије Христа, у Вади Ел Натруну у провинцији Бехеира. Ово откриће представља важну фазу у развоју раног монашког живота, јер баца свјетло на архитектонско планирање првих манастира у овом региону од велике вјерске и историјске вриједности.
Површина откривеног комплекса износи око 2000 квадратних метара и изграђена је од брушених цигли. Спољни зидови су дебљине до цијелог метра, док се унутрашњи зидови крећу у дебљини од 60 до 70 цм, а њихова висина се креће од 1,80 до 2,20 метара.
Зграда има централно отворено двориште у срцу цјелокупног распореда, окружено низом архитектонских јединица, укључујући мања дворишта која се отварају ка монашким келијама различитих облика и величина, од квадратних до правоугаоних. У западном дијелу зграде откривен је и низ помоћних анекса, укључујући потпуно опремљене кухиње, пећи и просторе за складиштење намирница. Ископавања су такође открила бројна гробна мјеста унутар зграде, која садрже људске коштане остатке за које се вјерује да припадају монасима манастира, што указује на погребну природу повезану са монашким животом током тог периода.
Архитектонске студије су показале употребу различитих кровних система, укључујући сводове и куполе изграђене од цигле од блата. Зидови су били прекривени слојем бијелог малтера и украшени фрескама са крстовима, палмама и разним биљним и геометријским мотивима.
Такође је пронађен низ натписа на коптском писму, укључујући имена монаха који су живјели у манастиру, заједно са вјерским списима који моле за милост и опроштај, што доприноси датирању зграде и документовању свакодневног живота монаха.
Господин Шериф Фати, министар туризма и антиквитета у Влади Арапске Републике Египат, изразио је своје одушевљење овим открићем, истичући да оно представља квалитативни додатак нашем разумијевању почетака монаштва у Египту, које је почело из земље Египта и проширило се по цијелом свијету. Додао је да је Вади Ел Натрун један од најважнијих духовних и историјских центара у Египту, а ово откриће побољшава његову позицију на међународној мапи вјерског и културног туризма. Такође је истакао жељу министарства да интегрише коптска археолошка налазишта у интегрисане туристичке производе, посебно у оквиру путовања Свете породице, како би се диверзификовало туристичко искуство и истакло богатство египатског наслеђа.
Са своје стране, др Хишам Ел-Леити, генерални секретар Врховног савјета за старине, објаснио је да ово откриће долази у оквиру континуираних напора Министарства да открије и сачува закопано наслеђе, напомињући да коптска налазишта у посљедње вријеме показују све веће интересовање. Припрема вјеронаука.нет/Извор

Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор  "Устава св. Бенедикта" - првог и  најважнијег  манастирског устава у латинској  традицији. Преподобни Бенедикт ​рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и ​поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је,  са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. 
 Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу.
Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством.
Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци.
Преподобни Бенедикт  Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској .

Посвећивање пете недјеље Великог поста Светој Марији Египћанки указује на посебно поштовање ове светитељке у Православној цркви и значај њеног подвига у контексту Великог поста. Црквени календар има непомичан, стални дан празника за њу 14. април. Међутим, пошто овај дан најчешће пада у радне дане и у вријеме поста, када се пуна литургија по Типику служи само суботом и недјељом, установљено је и покретно празновање ове светитељке у једну од недјеља. Благодарећи  томе, парохијани који већином долазе у храм викендом имају могућност да молитвено прославе преподобну учешћем у Божанској литургији, подсјете се њеног изузетног житија и размисле о сопственом животу.
Јасно је да данас ријетко ко може макар дјелимично поновити подвиг преподобне Марије, која је 47 година живјела у пустињи, сама, под отвореним небом, изложена хладноћи и врућини, хранећи се оним што би нашла.
Ипак, важно је поставити питање: шта ја лично могу научити из њеног живота? Које закључке могу извући да њено житије не остане само прича из прошлости, већ да остави траг у мом животу?
По мом мишљењу, једна од кључних тема у разговору преподобне Марије са старцем Зосимом јесте у вези са покајањем, односно тешкоћама које човјека очекују када чврсто одлучи да промијени свој живот.
Из њеног свједочанства јасно произилази: покајање се не ограничава само на признавање учињеног гријеха, чак и ако се човјек искрено каје за њега. Истинско покајање, односно његови плодови, захтијевају огроман духовни рад на себи, нарочито ако је гријех раније испуњавао читав живот човјека.
Осјећај сопствене грешности и жеља за промјеном код Марије су се јавили у тренутку када, упркос вишеструким покушајима, није могла да уђе у храм да се поклони Крсту Господњем. „Тада се очију срца мог косну свјетлост спасоносног сазнања: свијетла заповијест Господња, која просветљује духовне очи, показа ми да ми тиња дјела мојих не да да уђем у Цркву. И ја стадох плакати, и ридати, и у груди се ударати, уздишући из дубине срца“, испричала је светитељка. Управо у том тренутку, одлучила је да напусти свијет и посвети се служењу Богу. “Чим будем видјела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи свијета и свега на свијету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила“, обећала је Богородици, стојећи пред њеном иконом. И одмах након што се поклонила Крсту, испунила је ово обећање.
Ова одлучност, ојачана Божјом благодатном помоћи, пратила ју је током наредних година, спречавајући је да попусти или се врати старом начину живота. Од својих 47 година, Марија је 17 провела у пустињи, по сопственим ријечима, „борећи се са дивљим звијерима — безумним жељама“. Жеља да пије, једе укусну храну, препушта се разврату и друге мисли и страсти повезане са њеним пређашњим начином живота буквално су је раздирале. Може се замислити напор који је био потребан Светој Марији да превазиђе себе, муку коју је морала да поднесе док је страсти потпуно нису напустиле. Тек након 17 година свакодневног духовног труда и физичке лишавања достигла је блажено стање у којем ју је затекао Свети Зосима.
Покајање, како је отац Дмитриј Смирнов волио да каже, није „Жао ми је“. Ово је можда један од главних закључака које можемо извући док покушавамо да разумијемо подвиг  преподобне Марије. Ако човјек мисли да може живјети како му је воља и онда једног дана, рецимо прије смрти, покајати се, у дубокој је у заблуди. Покајање не значи именовање својих гријехова у исповијести; то тако не функционише. Оно подразумијева свијест о гријеху, искрено кајање, одлуку да се промијенимо и дуготрајан духовни рад на себи, који може трајати годину, двије, 17 година, као код преподобне Марије Египћанке, па и читав живот.
Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин

Јак земљотрес јачине 4,9 степени Рихтерове скале, који се догодио у сриједу, 25. марта 2026. године, у 21:08 часова, изазвао је пукотине и оштећења манастира и старих зграда на Светој гори Атос у сјеверној Грчкој.
Епицентар земљотреса био је 11 километара сјеверозападно од Кареје, административног центра Свете Горе, и лежао је на дубини од 10,6 километара. Пукотине су се појавиле на старим зградама у Кареји, као и у скитовима и келијама на другим мјестима, а фрагмент лустера се одломио у храму представништва законитог братства манастира Есфигмен, који је посвећен Успењу Богородице. У то вријеме се у храму служио Велики канон. По ријечима монаха, земљотрес је био продужен и праћен тутњавом у приобалним подручјима. О јачини тутњаве свједочи и видео који је објавио грчки вебсајт Вориа.гр, снимљен сигурносном камером у катизми Светог Трифона, која се налази 400 метара од заузетог манастира Есфигмен.
Професор геологије и предсједник Грчке организације за планирање и заштиту од земљотреса, Ефтимис Лекас, рекао је за ERT-news да земљотрес магнитуде 4,9 степени Рихтерове скале који је погодио регион Свете Горе не изазива забринутост сеизмолога, иако је напоменуо да догађај захтијева пажљиво праћење. Додао је да научници са универзитета и истраживачких института пажљиво прате сеизмичку активност у том подручју. „Опрез је неопходан, али нема разлога за панику“, закључио је Лекас. Припрема вјеронаука.нет

​Свети Никифор Исповједник рођен је у Цариграду у другој половини VIII вијека. Његови родитељи, Теодор (високи чиновник на двору царском) и Евдокија, сину су дали право хришћанско васпитање, поткријепљено примјерима из сопственог живота. Отац му је страдао као исповједник православља од цара иконоборца Константина Копронима (740-775). Мајка, која је дијелила сва искушења свог супруга, кренула је за њим у прогонство, а након његове смрти вратила се у Цариград и свој живот завршила као монахиња. Свети Никифор је стекао добро световно образовање, али је највише од свега проучавао Свето писмо и читао духовне књиге. Током владавине Лава IV (775-780) свети Никифор је добио титулу царског савјетника. Док је био на царском двору, наставио је да води строг, врлински живот, чврсто  чувајући чистоту православне вјере и ревносно бранћи поштовање светих икона. Након смрти Лава IV, за вријеме владавине Константина VI (780–797) и његове мајке свете Ирине, 787. године у Никеји је сазван VII Васељенски сабор који је осудио иконоборачку јерес. Знајући дубоко Свето писмо, свети Никифор је у име цара говорио на Сабору у одбрану Православља, пружајући тако велику помоћ светим оцима Сабора. Након Сабора свети Никифор је остао на двору неколико година, али живот пун сујете све је више мучио светитеља. Напустио је службу и настанио се у самоћи, у близини Босфора, провевши живот у научном раду, тишини, посту и молитви. Свети Никифор је саградио цркву, основао манастир и водио строг монашки живот и прије него што је положио монашке завјете. За вријеме цара Никифора I (802–811), послије смрти светог патријарха Тарасија (784–806), на његово мјесто  изабран је свети Никифор, примио је монашки постриг и свештенички чин и био је устоличен на патријаршијски престо, на Васкрс, 12. априла 806. године.
За вријеме цара Лава V  Јерменина (813–820), горљивог присталице иконокластичке јереси, за Цркву је поново почео период превирања и прогона. Цар није могао одмах започети отворени прогон православља, пошто је иконоборство осуђено на VII Васељенском сабору. Свети патријарх је наставио да служи у Великој цркви, храбро подстичући народ да сачува православну вјеру, и водио је досљедну и непрекидну борбу против јереси. Цар је почео да позива епископе и свештенство у изгнанству које је VII Васељенски сабор изопштио из Цркве. Саставивши од њих јеретички сабор, цар је захтијевао да се патријарх појави на расправи о вјери. Патријарх је одбио да разговара о вери са јеретицима, пошто је учење иконобораца већ анатемисао VII Васељенски сабор. Покушавао је на сваки могући начин да уразуми цара и његову пратњу, неустрашиво је објаснио народу учење о поштовања светих икона, написао опомене царици и градоначелнику Евтихиану, достојанственику најближем цару, додајући на крају и пророчка ријеч о скорој смрти јеретика из „карајуће руке Господње“. Тада је јеретички сабор екскомуницирао светог патријарха Никифора и његове претходнике - блажено преминуле патријархе Тарасија и Германа. Свети Никифор је прогнан прво у манастир у Хрисопољ, а затим на острво Проконис у Мраморном мору. Преминуо је у изгнанству 827. године. Као патријарх управљао је Црквом девет година. 13. марта 847. године, нетљене мошти светог патријарха Никифора, свечано су пренесене у Цариград,  у Саборну цркву Свете Софије , а затим премjештенe у храм Светих апостола. Светитељева рука чува се у манастиру Хиландару на Светој Гори. Свети Никифор је био изванредна црквена личност свог доба која је оставила огромно духовно насљеђе - бројна дјела историјског, догматског и канонског садржаја. 

​Пошто православни Васкрс ове године пада 12. априла, ограничења су изазвала забринутост да би вјековни обреди могли бити отказани први пут у савременој историји. Мееђутим, Блажени патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине г. Теофил III током састанка са свештенством изјавио је да ће церемонија силаска Благодатног огња у Храму Васкрсења Христовог (Гроб Господњи) на Велику суботу, 11. априла, бити одржана чак и у случају продужења војних ограничења у јерусалимском Старом граду. 
„Током сусрета са свештенством Блажени патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине г. Теофил III изјавио је да ако ситуација остане иста као сада, односно ако врата храма Гроба Господњег буду затворена из безбједносних разлога у вези са ситуацијом у Израелу, онда ће у Велику суботу церемонија силаска Благодатног огња свеједно бити одржана", рекао је саговорник агенције ТАСС.
„Патријаршија има искуства. На церемонији 2020. године, када је била пандемија, патријарх се налазио у храму и одржао церемонију заједно са члановима Братства Гроба Господњег“, додао је он.
По ријечима извора агенције ТАСС, након што приме Благодатни огањ, Братство Светог Гроба ће га у посебним лампама однијети до граничних прелаза ради преноса у друге земље. Године 2020. церемонија силаска Благодатног огња одржана је без ходочасника због ограничења усмјерених на спречавање ширења коронавируса. Године 2021. у храм Гроба Господњег допуштено је, у складу са санитарним прописима власти, 2.500 ходочасника.
Закључно са 22. мартом, Стари град Јерусалима фактички већ четврту недјељу остаје затворен за туристе и ходочаснике, не раде продавнице, кафићи, ресторани и туристички центри, затворени су за посјетиоце храм Гроба Господњег, џамија Ал-Акса и Зид плача (погледај Видео запис). Свештенство Јерусалимске патријаршије служи у Храму Васкрсења Христовог иза затворених врата. Полиција Израела донијела је одлуку о ограничењима за Стари град Јерусалима због ракетних напада на Израел послије покретања 28. фебруара операције  израелске војске против Ирана. Од тада не раде туристички биро и хришћански информациони центар код Јафских врата, затворени су ресторани и закуснице на тргу испред улаза у храм Гроба Господњег, спуштене су решетке и капци на свим дућанима тржнице у арапском кварту, затворени су контролни пунктови на прилазима Храмовној гори.
Током напада из Ирана у посљедње вријеме неколико пута су на Стари град падали остаци ракета. Један од њих, тежине око 200 kg, пао је прије недјељу дана у реону храма Гроба Господњег, а још један се срушио на улицу неколико стотина метара од џамије Ал-Акса, код зида Јеврејског кварта. На уличицама Старог града пусто је и необично тихо.
Храм Гроба Господњег и Благодатни огањ
Гроб Господњи је главна светиња хришћанског свијета. Сматра се да стоји на оном истом мјесту гдје је, према Светом писму, био разапет, сахрањен, а затим васкрсао Исус Христос. На Велику суботу, јерусалимски патријарх улази у мали храм Гроба Господњег само са представником Јермена. Претходно, ова црква, у којој се у току молитве јерусалимског патријарха јавља Благодатни огањ, бива прегледана како би се провјерило да се у њој не налази ништа што би вјештачки могло запалити пламен. Тај преглед пролази и сам јерусалимски патријарх. Пламен који се појављује у току молитве зову још и највећим чудом у Светој земљи, јер се, како се вјерује, јавља сам од себе. Он прво пали кандило над Христовим гробом, затим снопове од тридесет и три свијеће у рукама јерусалимског патријарха, који га затим преноси даље. За Благодатни огањ још наводе да у првих неколико минута од појављивања, нема својства ватре, не пече и не гори, као и да се дешава да се свијеће у рукама вјерника, а сви држе снопове од 33 свијеће које симболизују Христове године, пале саме. Припрема вјеронаука.нет на основу писања агенције ТАСС

Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву.
Након смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве. У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часног поста. Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану.

​Светом Литургијом Пређеосвећених дарова, у храму Васкрсења Господњег у Каракају, данас је обиљежен молитвени дио братског састанка Архијерејског намјесништва зворничког. Служили су протојереј Милош Зекановић, архијерејски намјесник зворнички, протојереј Слађан Савић парох зворнички, јереј Јован Ашћерић, парох брањевски и ђакон Вељко Станојевић, ђакон при храму у Каракају. Пригодним ријечима бесједе присутнима се обратио јереј Жељко Павловић, парох друге парохије шековачке. Након молитвеног дијела и исповијести свештенства услиједио је радни дио у коме је архијерејски намјесник зворнички, протојереј Милош Зекановић, пренио благослов и поздраве Високопреосвећеног Митрополита Г. Г. Фотија и дао поуке и смјернице око питања из живота наше Свете Цркве, а ради унапређења истог. 
Састанак је био конструктиван и у њему су активно учествовали сви свештеници овог намјесништва. ​Потом је услиједила трпеза љубави коју је припремио домаћин овог сабрања, протојереј Растко Лукић, старјешина храма у Каракају. Извор: Епархија ЗТ

Цариградска патријаршија објавила је Патријаршијску и Синодску енциклику (посланицу) поводом 1.400 година од првог појања Акатиста, догађаја који је историјски повезан са чудесним избављењем Цариграда од опсаде Авара и Персијанаца 626. године.
Енциклика почиње чувеним уводним стихом кондака (1. глас): „Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо пјесме побједне, а избавивши се од зла - пјесме захвалне, ми, слуге Твоје, Богородице“. Он описује Акатист као „узвишену и дитирамбску композицију“ која се „са јединственим богатством елоквенције“ односи на Божанско Оваплоћење и улогу Пречисте Богородице у њему. Посебно се указује на понављано „Радуј се“, кроз које се, како се наводи „открива тајна сакривена од вијекова и поставља темељ нашег спасења“. Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Цариградске патријаршије истичу да се ријеч „Радуј се“ у обраћању Богородици користи 144 пута кроз химну, број који повезују са 144.000 који „имаху Име његово и Име Оца његовог написано на челима својим“ из Књиге Откривења који пјевају „нову пјесму“ пред Божјим престолом и „слиједе Јагње куда год Он иде“. На тај начин Црква прославља божански домострој спасења и поштује Богородицу као „моћну заштитницу“ народа Божијег. У енциклици се истиче да се „ове године обиљежава четрнаест вијекова од када је по први пут запјевана химна данас свима позната као „Акатист“, наглашавајући њену дубоку богословску и химнографску вриједност, као и јединствено усмјерење на тајну Оваплоћења и улогу Пресвете Богородице. Осврћући се на историјске догађаје из 626. године, у посланици се наглашава да је спасење Цариграда „с правом приписано снажној заштити Пресвете Богородице“, која је „учинила велико чудо“ довевши до уништења непријатељске флоте. Наиме, док је цар Ираклије био одсутан борећи се за повратак Истинског Крста, чудесна олуја довела је до „потпуног уништења флоте опсадника“, након чега се народ окупио у цркви Влахерне у ноћи 7. августа 626. године, појући кондак са новим предговором као „дуг захвалности и обавезну доксологију“. Истовремено, посланица указује на трајни значај ове химне, описујући је као „бриљантно ремек-дјело црквене поезије“ и „Богом надахнуту молитву Цркве“, која и данас остаје „глас побожног срца хришћана“. На крају, Цариградска патријаршија позива вјерне на духовну будност, истичући да „Акатист позива сваког вјерника да остане будан и постојан… у смирењу и молитви“, посебно у времену обиљеженом искушењима и сукобима. Такође се изражава нада да ће Пресвета Богородица наставити да штити свијет и дарује мир. У оквиру обиљежавања овог јубилеја, Патријаршија организује научни скуп под називом „Акатист: четрнаест вијекова живе традиције“, који ће бити одржан у четвртак Великог канона, 26. марта 2026. године, у Патријаршијској градској школи, са циљем истицања богословског, литургијског и умјетничког насљеђа ове химне.
Припрема вјеронаука.нет на основу извора: orthodoxtimes.com и orthochristian.com

Свето удружење клирика Грчке (Ι.Σ.Κ.Ε.) упутило је саопштење поводом одлуке Државног савјета (управни орган и врховни управни суд у Грчкој - Το Συμβούλιο της Επικρατείας ΣτΕ) којом се потврђује законитост истополних бракова и омогућава усвајање дјеце од стране истополних парова. У саопштењу се наводи да, иако Грчка као секуларна држава има право да доноси законе који нису у складу са вјерским нормама, остаје жаљење што приликом доношења одлуке нису узети у обзир вјековна традиција, као ни осјећања и савјест грчког народа.Усвајањем дјеце од стране истополних парова, видећемо појединце који одрастају у друштвеном животу са мноштвом проблема и великом неравнотежом у поређењу са дјецом која долазе из конвенционалних породица, као што су показала релевантна истраживања у САД. Дакле, видимо да цио овај пројекат нема ни биолошке ни друштвене основе. Заснован је на заблуди у којој су фиксирани истополни парови, који не могу да схвате да биологија и природни поредак нису идеологија и сентименталност, већ опипљива и опипљива стварност, коју ниједно живо биће не може превазићи.

И.С.К.Е. истиче да овакви закони не одговарају на кључне друштвене изазове, попут демографске кризе, већ представљају преузимање пракси из појединих западних друштава. Такође се изражава забринутост због питања усвајања, посебно у погледу права дјеце, као и могуће злоупотребе сурогат мајчинства. У саопштењу се наглашава да Православна Црква брак разумије као заједницу мушкарца и жене, те да истополне заједнице, према њиховом ставу, не могу суштински представљати брак. Истовремено, истиче се да Црква нема непријатељски однос према особама хомосексуалне оријентације, од којих многи живе вјером, исповијешћу и покајањем. На крају, указује се на опасност од продубљивања подјела у друштву и наглашава потреба очувања јединства и традиционалних вриједности.

У уторак 24. марта 2026. године, наша Црква  слави светог патријарха јерусалимског Софронија (рођен око 580. год; + 639.године) Свети Софроније, рођен у Дамаску, од знаменитих родитеља, побожних и цјеломудрених, Плинта и Мире. Од малих ногу одликовао се љубављу према науци и побожношћу. Због свог изврсног познавања философије, чак су га називали Мудрим, али и сам се залагао за највишу мудрост богопознања, те је због тога посјећивао манастире и комуницирао са становницима пустиње. Једном посјетивши манастир светог Теодосија у Јерусалиму, светитељ се у њему зближио са јеромонахом Јованом Мосхом, поставши његов духовни син и ученик. Заједно су путовали по манастирима, записујући животе и учења монаха, из којих је касније састављена чувена књига „Луг духовни“(„Духовна ливада“). Једном се у Египту, свети Софроније тешко разболио. У том тренутку је одлучио да се замонаши и положио је монашке завјете од светог Јована Мосха. По изљечењу, Софроније је заједно са Јованом отишао у Александрију, гдје су живјели све док јој варвари нису почели да пријете. У Александрији су помагали светом патријарху Јовану Милостивом у борби против јеретика-монотелита. Поред тога, свети Софроније је написао живот светих исцјелитеља и бесребреника Кира и Јована, који су исцијелили његове болне очи. Након Египта, свети Софроније отпутовао је у Рим, одакле се преселио у Јерусалим, носећи са собом тијело Јована Мосха, који је до тада умро (+ 622). Послије смрти светог патријарха Модеста 634. године, свети Софроније је изабран за новог поглавара Јерусалимске цркве. Током година вођења Јерусалимске цркве, вриједно је радио за њено добро. На крају живота морао је да поднесе тугу - у почетку је светац, заједно са својим стадом, двије године издржао опсаду Јерусалима од стране Арапа, а након отварања града (уз услов милости према светом мјеста), свети патријарх је био свједок кршења уговора и њиховог скрнављења. Убрзо након овога свети Софроније је умро.
Огромно духовно насљеђе светог патријарха преживјело је до данас „Објашњење литургије“, Житије преподобне Марије Египћанке, око 950 тропара и стихира од Васкрса до Вазнесења. Још је јеромонах, свети Софроније, преправио и исправио „Устав“ манастира преподобног Саве Освећеног. "Трипеснеци"  светитеља на Свету четрдесетницу, такође, су ушли у састав савременог Триода. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Посланство Српске Православне Цркве је стигло јуче у Тбилиси, главни град Грузије, како би присуствовало сахрани Католикоса-Патријарха Тбилисија и све Грузије Илије. Посланство Српске Православне Цркве чине: Високопреосвећени Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије,  члан Светог Архијерејског Синода; Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије; протонамесник Филип Јаковљевић и г. Миљан Никитовић. По жељи блажене успомене патријарха Илије, одређено је да место сахране 22. марта 2026. године буде Сионска патријаршијска саборна црква Успења Пресвете Богородице у Тбилисију. Извор: СПЦ.рс

Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, у храму Светог великомученика кнеза Лазара Косовског у Појезни у петак четврте недјеље Часног поста одржано је годишње сабрање, исповијест свештенства и радни састанак архијерејског намјесништва дервентског. Литургијским сабрањем је началствовао архијерејски намесник дервентски и архијерејски замјеник протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, уз саслужење: протојереја-ставрофора Радослава Анђелића, пароха у Брестову; протојереја-ставрофора Мирослава Живковића, пароха у Броду; и ђакона Горана Марјановића; уз молитвено присуство свештенства и вјерног народа. Свету тајну исповијести обавио је архимандрит Симеон, игуман манастира Бишње. Поучном бесједом о богослужбеном поретку Часног поста и Литургији пређеосвећених дарова окупљеној братији и вјерном народу обратио се протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић. Уследио је радни састанак којим је предсједавао архијерејски намјесник дервентски протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић. У складу са утврђеним дневним редом разговарано је о најважнијим темама духовног и парохијског живота у намјесништву. Домаћин овогодишњег сабрања је био протонамјесник Ненад Митрић.
Извор: Епархија зворничко-тузланска

​Црква прославља преподобног Јована Лествичника 30. марта по јулијанском/12. априла по грегоријанском календару, као и на четврту недјељу Великог поста. Главни принцип живота преподобног Јована, аутора Лествице - чувеног духовног водича за испуњење монашког живота - била је ... умјереност. У својој понизности, чак је и подвизавао, не намећући себи ништа више од онога што је прописано уставом (типиком). А биографија преподобног је, такође, врло „умјерена“. Можемо само да претпоставимо гдје (Цариград) је и када рођен (обично се узима 525. година), а не знамо ни гдје су његове мошти. Али упркос свом „умјереном“ животу, преподобног Јован је био строго досљедан и чак непомирљив у главној ствари: у следовању степеницама  врлине, која воде ка Христу.

Према једној верзији, преподобни Јован рођен је у 6. вијеку у Цариграду. По пунолетству, „врло успјешан у спољној мудрости“, Јован је напустио свој дом и замонашио се у једном од манастира на Синајској гори.

После смрти старца и његовог учитеља Аве Мартирија, наставио је са својим подвигом у пећини у подножју Синаја. Непрестано се молио, дању обрађивао своју башту, а увече је „писао књиге и ова вежба му је послужила као главни лијек за малодушност“.

Једног дана анђео се јавио Јовану и рекао да је један од његових ученика у опасности. Преподобни је одмах почео да се моли. Увече се ученик вратио са посла и рекао да је поподне, када је, уморан од врућине, легао у сјенку литице, чуо да га зове Јован, скочио је - и у то вријеме огроман камен пао је на мјесто гдје се управо налазио ...

Јован никоме није одбио савјет, ма ко му се обратио. То је навело неке да га оптуже за гордост и многоглагољивост. Да их не би увео у искушење, Јован је себи наметнуо завјет ћутања и ћутао је годину дана, тако да су чак и завидници, остајући без његовог вођства, тражили од подвижника да  проговори и настави их учити  својом богоданом мудрошћу. 

Након 40 година испосништва, Јован је постао игуман манастира Неопалима купина (несагорива) -данас манастир Свете великомученице Катарине. У ово вријеме, на захтјев монаха манастира да им састави „водич, попут чврстог степеништа које подиже оне који желе до Небеских врата“, написао је „Лествицу“.

​У четврту недјељу Великог поста, 22. марта 2026. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру 313. године.
Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана.
У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“.
Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут  се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор,  Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова.
Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи.
Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. "
„Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама.
Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“
То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме.
Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође,  видио  је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио.
Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући.
Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи.  То се догодило  око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. 
Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.