Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил упутио је изразе саучешћа предсједнику Савјета државне управе Мјанмара (некадашњи назив Бурма) Мин Аунг Хлајнгу и краљу Тајланда Рами X због погибије великог броја људи у Мјанмару и Тајланду усљед разорног земљотреса јачине 7,7 степени Рихтера који је погодио Мјнмар у петак 28. марта 2025. године. Потрес се осјетио у пет сусједних земаља: Бангладешу, Индији, Лаосу, Кини и Тајланду. У Мјанмару је стрдало више од 2000 људи, око 3.900 повријеђено, док се још 270 особа налази на листи несталих. На Тајланду је, према прелиминарним подацима, умрло 18 особа. Пошто је много људи заробљених под рушевинама, тачан број мртвих и повријеђених у обје земље тек треба да се утврди.
Његовој Екселенцији господину Мин Аунг Хлајнгу премијеру Републике Савез Мјанмар Ваша Екселенцијо, поштовани господине премијеру!
Био сам тужан када сам сазнао за земљотрес који се догодио у Мјанмару. Природна катастрофа изазвала је смрт и патњу многих људи, а такође је оштетила инфраструктуру земље. Изражавајући искрено саучешће вама и свим грађанима Републике, молим се за јачање снага погођених овом трагедијом.
Са дубоким саучешћем,
+КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ 

Његовом Величанству Махи Вачиралонгкорну Рами X, краљу Тајланда
Ваше Величанство!​
Са тугом сам сазнао за разорни земљотрес који се догодио у Краљевини, који је резултирао смртним случајевима и повредама и оштећењем инфраструктуре земље. Примите моје искрено саучешће.У овим тешким временима желим да изразим ријечи подршке, као и жеље за снагу и храброст вама, народу Тајланда, и свима онима који раде на отклањању посљедица природне катастрофе.
Са дубоким саучешћем,
+КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ 

Припрема вјеронаука.нет/ Извор: ​Patriarchia.ru

Свети Кирило рођен је 315. године у Јерусалиму, васпитаван је у строгој хришћанској побожности. Поставши пунољетан замонашио се, а 346. године постао свештеник. Четири године касније, након смрти архиепископа Максима, свети Кирил је предводио Јерусалимску столицу. Као јерусалимски патријарх, борио се против двије тада раширене јереси - Аријеве и Македонијеве. Због тога су јеретички епископи клеветали Светог Кирила, док нису постигли његово свргавање и протјеривање из Јерусалима.
Отац Цркве, епископ јерусалимски (350–386), подвижник, проповједник који је покушао да подигне значај Јерусалима као средишта читаве хришћанске цркве. Јерусалим је у то вријеме био подређен митрополиту Кесаријском, што није одговарало св. Кирилу. Трипут је уклањан на иницијативу царског епископа Акакија, који је захтијевао да Кирило прихвати аријанизам. Свети Кирило је послао „Писмо благочестивом цару Констанцију“. Кирил је потрошио много енергије на  борбу против јеретика, против којих је потписао осуду на II Васељенском сабору. Свети Кирило се упокојио у Госоду 386. године. До данас је сачуван низ његових духовних дјела од којих су најпознатије "Катихезе Светог Кирила Јерусалимског"; двије бесједе на јеванђеоске теме «О раслабљеном» и «О претварању воде у вино у Кани Галилејској», Писмо цару Констанцију ο појави свјетлосног Крста на небу изнад Јерусалима, говори ο чуду које се догодило 351. године.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са члановима свештене пратње, отпутовао је у недјељу 30. марта 2025. године, у посјету најсветијој Jерусалимској Патријаршији и Његовом Блаженству Патријарху јерусалимском г. Теофилу III *. У раним јутарњим часовима 31. марта 2025. године Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је у Тел Авив. Предстојатеља Српске Православне Цркве и његову свештену пратњу на међународном аеродрому Бен Гурион дочекали су Високопреосвећени Митрополит капитолијадски г. Исихије, игуман манастира Часног Крста архимандрит Христодул и амбасадор Републике Србије г. Мирољуб Петровић. У преподневним часовима у седишту Јерусалимске Патријаршије у Светом граду Јерусалиму, Блажењејши Патријарх јерусалимски и све Палестине г. Теофил је приредио свечани пријем за Светејшег Патријарха српског г. Порфирија. Блажењејши Патријарх г. Теофило је пожелео Светејшем Патријарху г. Порфирију и његовој свештеној пратњи срдачну добродошлицу у Свети град Јерусалим и Свету Земљу, где ће се предстојатељ Српске Православне Цркве у наредним данима Великог и Часног поста поклонити највећим светињама хришћанског света, као што су: црква Рођења Христовог у Витлејему, манастир Светог Саве Освећеног и црквa Васкрсења Христовог у Јерусалиму (црква Гроба Господњег), у којој ће заједно са патријархом Теофилом служити свету Литургију пређеосвећених дарова.
На почетку свог обраћања Блажењејши г. Теофил је нагласио значај Јерусалимске Патријаршије за цео православни свет и поручио:
– Ваша Светости, са радошћу дочекујемо Вас и Вашу свештену пратњу на месту по којем су ходиле ноге нашег Спаситеља Исуса Христа, на месту које је освећено Светим Телом и Часном Крвљу Његовом. Ваше поклоничко путовање и посета Нашој смерности не представља само сведочанство вере него и знак сарадње на изграђивању јединства и мира међу сестринским Православним Црквама. Ваша Светости, живимо у тешким временима у којима је готово читава васељена, а Света Земља посебно, у искушењима од разних криза, немира, ратова и различитих моралних и етичких изазова. Молите се, Ваша Светости, да Бог, који све људе измирује својим страдањем на Крсту, упути наше стопе на свако добро дело и да се, слушајући речи апостола Павла: А све је од Бога, који помири нас са собом кроз Исуса Христа, и који нам даде службу помирења (2Кор 5, 18), молимо да овај наш братски сусрет на овом месту измирења свих буде у славу Божју и на охрабрење и подстицај измирења у Христу све наше православне браће. Добро нам дошли!
Овом приликом, патријарх Теофило је даривао патријарха Порфирија триптихом панагија, а чланове његове свештене пратње пригодним поклонима.
У свом отпоздраву, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је захвалио Блажењејшем Патријарху г. Теофилу на љубави и гостопримству и поручио:
– Сваки хришћанин, а тим пре свештеник и епископ, када долази у Свету Земљу обузет је осећањем да се као блудни син враћа у Очев дом, јер где год да се налазимо ми духовно, из дубине душе, осећамо да је овде наш дом, да је овде наша отаџбина и наша постојбина, да је овде извор испостави сваког хришћанина. То је због тога што је управо овде основана Црква Христова и што је овде истина и стварност Цркве као Тела Христовог. Важно је да имамо на уму ову истину, баш као што је и црквени химнограф ту истину изрекао речима: Радуј се Свети Сионе, мајко свих Цркава! Важно је то да имамо у нашим душама нарочито данас када у целом свету имамо немире, сукобе, свађе, размимоилажења и ратове. Важно је, јер је ово место мира, место спознаје да је сваки човек створен као икона Божја и да човек човеку није непријатељ и противник, него ближњи и брат. Стога наш подвиг јесте у томе да сваког човека прихватимо као свога брата. Ту истину нарочито осећамо овде, у овој светој, мученичкој и страдалној Патријаршији Јерусалимској, која је мученичка још од апостолских времена па све до данас. Управо због тога што смо сведоци одсуства мира, имамо обавезу да се виђамо и сусрећемо, да се заједнички молимо нашем Господу да подари свима најпре унутрашњи мир, а потом и спољашњи, како бисмо могли да сведочимо мир и љубав као дар и начело нашег живота. Захваљујем Вам, Ваша Светости, на љубави! Хвала Вам што сте услишили Нашу молбу да дођемо и да се поклонимо светим местима како бисмо се духовно обновили и како бисмо могли да смирено сведочимо јеванђељску истину и реч Божју.
Пријему су поред архијереја Јерусалимске Патријаршије: високопреосвећених митрополита капитолијадског Исихија, бостранског Тимотеја, гераског Теофана, авелског Доротеја, константинског Аристарха, севастијског Теодосија и таворског Методија; присуствовали и чланови свештене пратње Патријарха српског: Његово Преосвештенство викарни Епископ топлички г. Петар; високодостојни архимандрит г. Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; протођакон др Драган Радић, професор Богословског факултета у Београду; ђакон Василије Бурсаћ, директор Поклоничке агенције Доброчинство; и ипођакон Дејан Накић. После свечаног пријема патријарх Теофил је приредио свечани ручак у здању Патријаршије јерусалимске на којем су узели учешћа и митрополити Тимотеј и Исихије.
Јерусалимска Патријаршија
У многобројним историјским изворима о пореклу назива града Јерусалима издавајају се египатски текстови из XIX и XVII века пре Христа који град помињу као Аушамен или Рушалимун. У Старом Завету, у време владавине цара Мелхиседека, он се називао Салим, а када је град освојио цар Давид носио је једноставно назив Град Давидов. На многим местима у Светом Писму познат је као Сион, градска тврђава која је символ неосвојивости, чврстине и непоколебљивости. Етимолошки и семантички Јерусалим означава Место мира (од речи јеру и салем).
Прва хришћанска Црква у Јерусалиму основана је 33. године нове ере одмах после Вазнесења Христовог. Јерусалим је био место одржавања и Апостолског сабора око 49. године. Први изабрани епископ Јерусалимске Цркве био је Јаков, брат Господњи (+62). Римљани су град разорили 70. године, а тек 135. године римски император Адријан на рушевинама оснива паганску насеобину Елију Капитолину, у коју су се вратили прогнани хришћани, ученици апостолских ученика. Епископ тог града је уживао велику част што је потврдио и Први васељенски сабор 325. године својим VII каноном, да би у V веку епископ у Јерусалиму добио звање патријарха. О светињама Јерусалима и Свете Земље је свесрдно бринуо Свети цар Константин Велики (305-337), који је саградио храм Васкрсења Господњег и уредио и обележио и остала света места у граду и околини која су везана за живот Господа нашег Исуса Христа, као што је Голгота, место где је пронађен Крст Господњи. Већ од IV века у Јерусалиму цвета монаштво. Посебну пажњу Светом граду је поклањао и  византијски цар Јустинијан (527-565), док је цар Ираклије (610-641) град ослободио од Персијанаца, који су га држали од 614 до 628. године. Под најездом Арабљана град је освојен 637. године, у време Светог патријарха Софронија. Следе векови прогона, страдања, насилног преобраћања хришћана у ислам и рушења храмова. Патријарх Јован Седми је убијен, а храм Васкрсења запаљен. Страдање се наставља и после освајања Јерусалима од стране латинских крсташа 1099. године, који патријарха Симеона протерују на Кипар и постављају свог латинског поглавара. Затим град и целу Палестину освајају Мамелуци 1291. године, које 1517. године истерује турски султан Селим Први. Турци владају градом наредна четири века, све до 1917. године када Британци освајају град, да би после њиховог повлачења Израел прогласио независност.
У Јерусалиму је и данас седиште Јерусалимске Патријаршије, чији је предстојатељ Његово Блаженство Патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине, Сирије, Арабије, Пере Јорданске, Кане Галилејске и Светог Сиона. Поред Патријарха, Јерусалимска Патријаршија данас има деветнаест архијереја, док Братство храма Гроба Господњег чини више од стотину монаха. Патријаршија издаје часописе Нови Сион и Глас Господњи. Представништва храма Гроба Господњег налазе се у Цариграду, Москви, на Кипру и у Атини. Патријаршија има више добротворних установа, болница и сиротишта, као и две гимназије са око седамдесет професора и скоро две хиљаде ученика. Извор: СПЦ
* Његово Блаженство Патријарх јерусалимски г. Теофил III је 140. у низу прејемника на трону Светог апостола Јакова, брата Господњег. Рођен је 1952. године у Грчкој. У Братство Светог Гроба је ступио у јулу 1964. године, а исте године уписује Јерусалимску патријаршијску школу, коју завршава 1970. године. Блажењејши Патријарх јерусалимски Венедикт га је замонашио 28. јуна 1970. године. Исте године је рукоположен у чин ђакона, а 1975. године, Архиепископ јерапољски га рукополаже у презвитерски чин. После завршетка студија на Богословском факултету Атинског Универзитета, постао је главни секретар Светог Синода у Јерусалиму. Године 1978. удостојен је архимандритске титуле. У периоду између 1991. до 1996. године био је игуман манастира Светог Георгија Победоносца у Кани Галилејској, а од 2001. до 2003. представник Јерусалимског Патријарха при Руској Патријаршији. Године 2003. постао је епитроп Патријарха јерусалимског у Катару, а следеће године Свети и Свештени Синод га је изабрао га је за скевофилакса (чувара Гроба Господњег). Хиротонисан је за Архиепископа таворског 14. фебруара 2005. године, а већ 22. августа исте године изабран је за Патријарха јерусалимског.  Патријарх Теофил је искрени и постојани пријатељ Српске Православне Цркве. Изразито добро познаје историјски и актуелни трагичан положај наше Цркве, верног народа и светиња  на Косову и Метохији и сагледава га у аналогији са страдањем хришћана на Блиском Истоку. Непрестано се моли и апелује за мир у Светој Земљи, Сирији и широм Блиског Истока, изражавајући наду да ће наступити мир заснован на дијалогу аврамовских народа хришћана, Јевреја и муслимана. Патријарх Теофило често са поносом истиче да Јерусалимска Црква окупља и уједињује цело Православље. Извор: Спц.рс

У суботу, 29. марта 2025. године, свечано је прослављен патрон вероучитеља Епархије осечкопољске и барањске - Свети Кирило Јерусалимски, и одржан Епархијски квиз знања.
Прослава је започела Светом Литургијом којом је началствовао протојереј Саша Лончина, координатор за вероунауку Епархије горњокарловачке, уз саслужење јереја Срђана Лукића, предстојника Катихетског уреда Епархије осечкопољске и барањске, протојереја Горана Тодоровића, члана катихетског уреда Епархије осечкопољске и барањске, протојереја-ставрофора др Марка Шукунде, секретара Епархије осечкопољске и барањске и члана Катихетског уреда Епархије осечкопољске и барањске, протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског, ђакона Александра Лукића, представника Митрополије загребачко-љубљанске и вероучитеља у српској православној општој гимназији “Кантакузина Катарина Бранковић” и ђакона Слободана Гајдашевића.
Беседу после јеванђелског зачала изговорио је протојереј др Марко Шукунда:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, данас смо се окупили да би прославили патрона вероучитеља и деце, свих полазника веронауке у нашој епархији – Светог Кирила Јерусалимског. Ово наше сабрање подсећа уствари на једно дело из ране Цркве које се зове учење дванаесторице апостола – Дидахи, где се на једном месту каже да као што се са свих поља, са све земље пшеница сабира у једну житницу, тако и ви да се сабирате у Цркву. То је оно што је уствари примарни циљ свакога од нас, да некако следећи своје снаге и ми допринесемо максимално, прво смиравајући сами себе, а потом неким нашим примером, знањем и снагама да друге покушамо да саберемо у Цркву Христову. Управо је то била мисао водиља Светога Кирила који осим по једном светачком лику, по једном посебном животу или како се каже у данашњем Светом Јеванђељу по узору на једног Доброг Пастира, одликовао и разноразним другим даровима као што је писање, односно, другим речима, као што је преношење истина вере у једном писаном облику. Управо његове мистагошке катихезе јесу порука и поука свакоме од нас како и на који начин треба да функционишемо после светога крштења. Јер превише се акцента стављало на то, посебно у древној Цркви, поучавање катихумена односно човека који се спрема за увођење у Цркву. Тај увод, то учење трајало је доста дуго следећи разне провере, пре свега живот кандидата који жели да ступи у Цкрву, а потом и одређена знања која свако од чланова Цркве треба да има. Међутим, када се неко од нас крсти, када неко од нас уђе у Цркву, по речима самога Христа у Матејевом Јеванђељу, које у ствари јесу мисао водиља свакога који је члан Цркве – да иде и научи све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Поставља се питање шта се дешава са нашим животима након што уђемо у Цркву. Многи се изгубимо и у тој борби за смисао у беспућу овога света, посебно данашњег времена које је некако одређено материјалистичким стварима, где оно што није корисно није ни вредно, што није опипљиво уствари нема никакву тежину и томе слично. Ми се уствари постепено губимо и од тих чланова Цркве, царског свештенства, оних који у ствари чине суштину и Царства Божијег, постајемо странци у Цркви и у овоме свету. На неки начин ми престајемо да сведочимо веру Цркве у коју смо ушли. Зато је управо Свети Кирило онај који говори о тим тајноводственим стварима, будући да пречесто, у Цркви, све радње које се дешавају, све ствари које имамо да сазнамо имају одређени префикс тајне. Тајна није у смислу да ми нешто од некога кријемо, и то јесте сва лепота Цркве, него тајна јесте у том једном невидљивом или можда нама недокучивом повезивању нас људи, који живимо у овом свету, са вечношћу. То је драга браћо и сестре оно што уствари свако од нас треба да има на уму, треба да му буде мисао водиља. Јер Тајна Цркве се налази у Светом Причешћу, односно у Светом Телу и Крви Христовој, које се нама даје да би ми могли да задобијемо вечни живот. То је оно што је сам темељ наше вере, што треба у овом свету пролазности да буде једна вертикала вечности, да нам покаже како и на који начин ми сами себе да сагледамо из перспективе вечности. Зато и ми као свештенослужитељи, као вероучитељи, имамо јако битан и важан задатак, а то је да на што једноставнији и разумљивији начин пренесемо те велике истине – да једино ако смо у Цркви, ако смо са Христом можемо да размишљамо о вечном животу. Вероученици треба да слушајући своје учитеље, своје старешине, отворе своја срца и умове да би што боље схватили ту тајну. Јер што више размишљамо о тој тајни ми уствари видимо да нам се она непрестано открива, да нам је све јаснија и да је она део нас. Када то доживимо онда знамо да смо на правом путу, да је причешће оно што чини саставни део нашега живота и да је вечност оно о чему ми треба да размишљамо. Зато, следујући Светом Кирилу, размишљајући о нашим великим заштитницима, о светитељима, о светачким ликовима, свако од нас треба да заблагодари Господу на свему и да на тај начин, причешћујући се задобијемо Царство Божије. Амин.
Епархијски квиз знања одржан је у просторијама Парохијског центра у Вуковару, а учествовале су школе: ОШ Драгутин Тадијановић, ОШ Николе Андрића, ОШ Синише Главашевића, ОШ др Фрањо Туђман (Бели Манастир), ОШ Николе Тесле (Мирковци), ОШ Маркушица, ОШ Мирковци, ОШ Тења, ОШ Јагодњак, ОШ Јанковци, ОШ Бобота, ОШ Бијело Брдо, ОШ Даљ, ОШ Бршадин, ОШ Борово, ОШ Трпиња, ОШ Ернестиново. Прво место ове године освојила је ОШ Мирковци.
По завршетку квиза славска обележја осветио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископ Херувим поздравио је сву децу која су учествовала у квизу и рекао да је велика радост за нашу Епархију видети многобројну децу пуну знања и воље за усавршавањем у вери.
Трпеза љубави уприличена је за све учеснике. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Познати композитори су у његову част компоновали опере и кантате, сликари су сликали слике, по њему је чак назван и католички монашки ред Алексијан који је настао током епидемије куге и имао посебну бригу о болесним и ментално обољелим. Зашто је овај светац, који је рођен у 5. вијеку „у граду у Риму“ у породици сенатора Јевтимијана, био толико вољен? 

​Алексијеви родитељи - Јевтимијан и Аглаида - били су побожни хришћани. Сваког дана су се у њиховој кући постављала три стола: за странце, просјаке и удовице.

Сину су изабрали племениту и лијепу невјесту, царског рода. Али одмах након вјенчања у цркви светог Бонифација, Алексије јој је дао свој прстен  ријечима: „Чувај ово! и Бог нека буде између мене и тебе, док благодат његова не устроји нешто ново у нама“. Тада се, не разговарајући ни са ким другим, укрцао на брод и отпловио на Исток, у град Едесу, у Месопотамији. Тамо, је  распродао све драгоцјености што је имао код себе, све злато раздијелио је просјацима, а сам се обукао у просјачке рите, уврстио се међу просјаке, и просио милостињу.

​Овако је живио седамнаест година. Многи су Алексија почели називати праведним човјеком, човјеком Божјим. Слава о његовом подвижништву проширила се Сиријом. Тада се Алексије поново укрцао на брод. Силовита олуја која се изненада подигла на мору промијенила је планове путника: на тај начин Алексије се поново нашао недалеко од Рима.

Сматрајући то као прст Божји, Алексије је ријешио да оде у дом свога оца и да као непознат ту продужи свој живот и подвиг. Отац га није препознао, али му је из милосрђа дозволио да живи у дворишту у једној колиби. Ту је Алексије провео још седамнаест година живећи у молитви и посту (само на хљебу и води) и исмијаван од домаћих слугу као туђинац и придошлица. 

​Када је дошло вријеме и Алексије је осјетио да му се ближи крај, узео је свитак и детаљно описао свој живот. Тада се у храму Светог Петра зачуо глас који је позивао да се у кући Јевтимијана нађе светац који би се молио за Рим и сав народ. Међутим, Алексије више није пронађен жив. Пронађен је са блиставом неземаљском свјетлошћу на лицу и свитком, чврсто стегнутим у рукама. На основу свитка родитељи његови су сазнали, да је то био њихов син Алексије, а невјеста, која је тридесет четири године живјела без њега, да је то њен муж.

Тијело Светог Алексија пренесено је на катедрални трг. Овдје су људи почели да хрле, јер су се догодила многа чуда и исцјељења. Сам цар Хонорије, између осталих, пренио је мошти светитеља у храм Светог Бонифација, гдје се Алексије вјенчао са својом невјестом. Од тада је базилика носила име по оба светитеља. Свети Алексије се преставио у Господу седамнаестог марта 411. године, за вријеме цара Хонорија у Риму и Теодосија Млађег у Цариграду. Црква слави Светог Алексија  30/17. марта. Цртежи Екатерине Гаврилове /извор:фома.ру/ превео и допунио причу сајт вјеронаука.нет

​Црква прославља преподобног Јована Лествичника 30. марта по јулијанском/12. априла по грегоријанском календару, као и на четврту недјељу Великог поста. Главни принцип живота преподобног Јована, аутора Лествице - чувеног духовног водича за испуњење монашког живота - била је ... умјереност. У својој понизности, чак је и подвизавао, не намећући себи ништа више од онога што је прописано уставом (типиком). А биографија преподобног је, такође, врло „умјерена“. Можемо само да претпоставимо гдје (Цариград) је и када рођен (обично се узима 525. година), а не знамо ни гдје су његове мошти. Али упркос свом „умјереном“ животу, преподобног Јован је био строго досљедан и чак непомирљив у главној ствари: у следовању степеницама  врлине, која воде ка Христу.

Према једној верзији, преподобни Јован рођен је у 6. вијеку у Цариграду. По пунолетству, „врло успјешан у спољној мудрости“, Јован је напустио свој дом и замонашио се у једном од манастира на Синајској гори.

После смрти старца и његовог учитеља Аве Мартирија, наставио је са својим подвигом у пећини у подножју Синаја. Непрестано се молио, дању обрађивао своју башту, а увече је „писао књиге и ова вежба му је послужила као главни лијек за малодушност“.

Једног дана анђео се јавио Јовану и рекао да је један од његових ученика у опасности. Преподобни је одмах почео да се моли. Увече се ученик вратио са посла и рекао да је поподне, када је, уморан од врућине, легао у сјенку литице, чуо да га зове Јован, скочио је - и у то вријеме огроман камен пао је на мјесто гдје се управо налазио ...

Јован никоме није одбио савјет, ма ко му се обратио. То је навело неке да га оптуже за гордост и многоглагољивост. Да их не би увео у искушење, Јован је себи наметнуо завјет ћутања и ћутао је годину дана, тако да су чак и завидници, остајући без његовог вођства, тражили од подвижника да  проговори и настави их учити  својом богоданом мудрошћу. 

Након 40 година испосништва, Јован је постао игуман манастира Неопалима купина (несагорива) -данас манастир Свете великомученице Катарине. У ово вријеме, на захтјев монаха манастира да им састави „водич, попут чврстог степеништа које подиже оне који желе до Небеских врата“, написао је „Лествицу“.

Чувени грчки богослов, канониста протопрезвитер Анастасиос Гоцопулос упутио је, 28. марта 2025. године, отворени апел Предстојатељима Помјесних православних цркава у вези са ситуацијом у Кијево-печерској лаври, гдје су украјинске власти започеле  “инспекцију” светих моштију. У својој емотивној поруци отац Анастасије, старјешина храма Светог Николе у ​​Патри, позвао је архијереје да „подигну глас осуде и протеста како би се зауставило скрнављење светиња Православне цркве“. Он је подсјетио да је 28. марта комисија коју је именовало Министарство културе Украјине, у пратњи органа за спровођење закона, развалила браве у Ближим и Далеким пећинама Лавре ради „истраживање“ моштију Кијево-печерских светитеља. У тренутку када читате ову ужасну вијест, чланови Одбора су већ отворили свете моштије и скрнаве свете како би наставили са истрагом, чак и узимајући ДНК узорке са светих моштију. Састав чланова Комисије именованих указом Зеленског показује непоштовање режима.За чланове Комисије именовани су: Предсједник Друштва анатома, хистолога, ембриолога и топографских анатома. Истраживач са Одјељења за биолошка истраживања. Професор Катедре за анатомију човјека. Ветеринар, шеф Одјељења за биоморфологију кичмењака. (Стварно! Шта ради ветеринар?). У Одбору за проучавање Светог писма нема представника Цркве. Грчки свештеник упутио је посебан апел Цариградском патријарху Вартоломеју, који, по његовим ријечима, „одржава добре личне односе са Зеленским“, као и поглаварима оних цркава које су признале Православну Цркву Украјине (ПЦУ).
"Ваша Светости, Васељенски патријарху, Ваша Блаженства, Предстојатељи Помјесних Православних Патријаршија и Аутокефалних Цркава, а посебно Ви, Ваша Светости, Васељенски патријарху, који одржавате добре личне односе са Зеленским, објасните му да и за његову земљу важи принцип "страшно је пасти у руке Бога живога" (Јевр 10, 31). А такође и друга Блаженства - Патријарх александријски, Архиепископ кипарски и Архиепископ атинси – који сте признали "Аутокефалну Цркву Украјине'" под руководством Епифанија.    
Обраћамо се Вашим Епископима ватреним апелом, молимо и преклињемо: Подигните свој глас осуде и протеста да зауставите скрнављење светиња наше Православне цркве. Светитељи Кијево-печерске лавре су и наши светитељи, то су светитељи Васељенске Православне Цркве. Не заборавимо да је оснивач Лавре Свети Антоније Атонски!“, истакао је отац Анастасије. Он је подсјетио да су, „на нашу велику жалост, неки од вас ћутали о прогону и притисцима Украјинску Православну Цркву, под омофором Његовог Блаженства г. Онуфрија, са њених 100 епископа, 10.000 свештеника, 4.700 монаха, 10.000 парохија, 200 манастира и милионима православних вјерника.“. 
„Нажалост... Ово ћутање цијелог православног свијета само је дало храброст кијевским варварима, а сада прелазе на злостављање и скрнављење чак и побједоносне "цркве прворођених, записаних на небесима" светаца.
Не дозволите ово. Не дозвољавајте да се то деси. Немојте више ћутати, јер у овом случају важи римски принцип "qui tacet consentire videtur" (Ћутање је знак сагласности). Ако Ви будете ћутали, онда ће "камење завапити", а постоји опасност да се обруши на главе свих нас...“, написао је протопрезвитер Анастасиос Гоцопулос. Припрема вјеронаука.нет/Извор:eeod.gr

Уз учешће делегација аутокефалних православних цркава, помјесних православних цркава и званичника власти из Албаније, Грчке и других земаља, данас 29. марта 2025. године, обављена је званична церемонија устоличења новог Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније, Његовог Преосвештенства г. Јован. Свечаност је одржана у Саборном храму Васкрсења Господњег у Тирани, уз присуство представника свих помјесних православних цркава (у име СПЦ митрополит рашко-призренски Теодосије и нишки Арсеније). дипломатских мисија, вјерских предстојатеља, државних званичника и мноштва вјерујућег народа. Божанствену Литургију пред устоличење новог Предстојатеља служили су чланови Светог синода Православне аутокефалне цркве Албаније. Енциклику Светог Синода о именовању новог Архиепископа прочитао је епископ крујски Анастасије, након чега је услиједила званична интронизација и низ обраћања. Митрополит аполонски и фиерски Никола први се обратио новом Предстојању, уручивши му пастирски штап у име Светог Синода. Он је говорећи у име Светог Синода, истакао да ће архиепископ Јован наставити да „чува вјерску хармонију и суживот“, као и његов претходник блаженопочивши Анастасије, који је оживио Цркву у земљи након пада комунизма. Албански предсједник Бајрам Бегај рекао је да церемонија носи поруку "која превазилази вјеру и позива све грађане добре воље да изграде праведније, скромније, једиственије и братско друштво".
Овај историјски тренутак означава нову еру за Православну аутокефалну цркву Албаније, након што је преминуо покојни архиепископ Анастасије, који је више од тридесет година обнављао Цркву из рушевина које је оставио брутални атеистички прогон. Припрема вјеронаука.нет

У првом интервјуу који је, као поглавар Албанске Православне Цркве дао за Национални гласник (Εθνικό Κήρυκα) 21. марта 2025. године, архиепископ Јован је поручио да се осећа почаствовано, али и да је свестан тежину нове позиције и одговорности која иде уз њу: - Можда нам то помаже да будемо смиренији. Надамо се да ће нам благодат Господња помоћи. Имали смо доброг учитеља, архиепископа Анастасија, и његовим примером ћемо се увек водити. Кажемо себи да нам Бог можда неће судити само по резултатима, јер не зависи све од нас, него да ће нам судити према нашим напорима. Морамо уложити велике напоре да помогнемо Цркви, да помогнемо људима и кроз то да помогнемо и себи самима. Изражавамо благодарност свима, јер као што сам рекао, осећамо велику одговорност и морамо да се потрудимо да дамо више од себе и да разумемо друге људе. Ми смо ту због људи, нису људи ту због нас. Ми смо ту због Цркве, није Црква ту због нас. То су биле моје мисли. У истом интервјуу Блажењејжи г. Јован се присетио и свог познанства са својим славним претходником, блажене успомене архиепископом Анастасијем: - Када сам био на Богословском факултету Часног Крста, архиепископ Димитрије, који је тада био Митрополит Верије, рекао ми је да је један његов близак пријатељ отишао у Албанију. Прочитао сам нешто у новинама и тако сам ступио у контакт са архиепископом Анастасијем и рекао му да желим да дођем када завршим факултет. Био је веома срећан и охрабривао ме је да дођем. Многи у албанској заједници у Бостону су очекивали да постанем свештеник у Сједињеним Америчким Државама. Међутим, размишљао сам да у Сједињеним Америчким Државама један свештеник мање-више не би направио велику разлику, док је у Албанији постојала потреба за свештенством. И сада, после тридесет година, мислим да је то била исправна одлука не само због мог избора, него што сам имао исправну мисао пре тридесет година: то је моја земља, рођен сам овде, одрастао сам овде, дакле моја је дужност била да служим овде. Током ове три деценије био сам веома близак са архиепископом Анастасијем. Прошли смо заједно све проблеме, многе жалости и многе радости. Говорио је да трон Архиепископа у Албанији није трон славе, већ трон Крста. Свесни смо да је Крст пут ка Васкрсењу. Ако проповедамо Крст, не треба да се бојимо. Те мисли су ме навеле да прихватим ову одговорност, јер у Албанији није лако, али сада нигде више није лако. Свет постаје глобализован, тако да се суочавамо са проблемима читавог света.
О проблемима са којима се суочава Албанска Православна Црква данас, архиепископ Јован је казао: - Црква не жели да буде богата, него да служи, али да би служила треба да плаћа плате свештеницима, школама, а има и многе друге потребе. Налазимо се у једном процесу, али архиепископ Анастасије је оставио заоставштину. Био је далековид човек и изградио је хидроелектране, које сада доносе неке приходе Цркви. Када бисмо имали и осталу имовину било би нам много лакше. Наш задатак сада је да сведочимо Јеванђеље друштву које је изгубило своје вредности. Разарање нису претрпеле само зграде и инфраструктура Цркве, него и људске душе, а наш главни задатак је сада да оживимо те душе, да посејемо семе наде. Већина наших прихода нам сада долази од хидроелектрана и прилога верника. Сада све више људи схвата да треба да подржава Цркву. Све су уништили, али сада, мало помало, људи се радују, дају своје прилоге. Што су ближи Цркви, то је боље за њихову душу и њихов духовни живот. Држава финансијски веома мало помаже Цркву, а ово важи и за све верске заједнице у Албанији. Дају нешто, али то није довољно да реши наше проблеме. Најбоље би било када би нам вратили имовину која нам је припадала. Плате свештеницима даје Црква. Имамо један централни рачун. Свака митрополија даје 40% својих прихода центру у Архиепископији. Неке митрополије имају веће приходе, друге мање, али се сви свештеници плаћају подједнако, зато што сви врше исто дело. Средњи месечни доходак једног свештеника износи око 600 евра, а покривамо и њихово здравствено осигурање. Архиепископ је основао клинику у Тирани, где сви свештеници добијају бесплатну медицинску негу. Извор: СПЦ

Милошћу Божијом, жељом вјерног народа и свештенства Архијерејског намјесништва теслићког, а одлуком Његовог Високопреосвештенства г. Фотија, Митрополита зворничко-тузланског, М. бр. 1791 од 3. децембра 2024. године, основан је манастир Часног Крста на Крстовој гори у Теслићу. Исту је потврдио и Свети архијерејски синод својом одлуком број 1268/зап. 910 од 5. децембра 2024. године.
Данас можемо објавити, да је ова Обитељ добила своје прве житеље у лицу сестре Стоје Дукић. Нека Господ својом милошћу умножи сестринство ове Свете обитељи на радост Цркве Своје, а на добро и корист вјерног народа теслићког краја. Извор: Епархија.зт

Важна страница у односима двије древне патријаршије Блиског истока исписана је у Катару, гдје је Патријарх антиохијски и свег Истока господин Јован Х богослужио је, у петак 28. марта 2025. године, у храму Светог Исака Сирина у Дохи. Овај догађај означава потпуну обнову црквеног општења између Антиохијске и Јерусалимске патријаршије, које је 29. априла 2014. године било прекинуто због несугласица у вези са канонском јурисдикцијом над територијпм Катара на коју полажу право обе Помјесне цркве. Наиме, Јерусалимска патријаршија је, 4. марта 2013. године, изабрала архимандрита Макарија за нову катарску архиепископију и касније га посветила за митрополита катарског. Антиохијска патријашија је ову територију раније потчинила митрополији Багдада, Кувајта и Арапског полуострва. Након неуспјехол покушаја да се спор ријеши, Антиохијски синод је одлучио да прекине евџаристијско општење.​ Прије двије године, тачније 21. октобра 2023. године, Свети синод Антиохијске патријаршије одлучио је да обнови општење са Јерусалимском патријаршијом, које је скоро деценију било прекинуто. Служба је одржана у благочестивој атмосфери, уз присуство мноштва верника, уз присуство митрополита лаодикијског господина Атанасија и архиепископа катарског господина Макарија, који су представљали Јерусалимску Патријаршију. Патријарха антиохијског дочекао је архиепископ катарски, господин Макарије, пренијевши му жеље Патријарха јерусалимског господина Теофила. У знак признања за овај историјски дан, он је патријарху Јовану предао пригодне поклоне, изразивши наду да ће сарадња двије Патријаршије бити додатно оснажена. 
Антиохијски патријарх је,у свом говору, изразио радост због помирења двије Патријаршије, уз напомену да је „Црква живи организам који се испитује, али и исцjељује кроз јединство и љубав“. Он је захвалио Патријарху јерусалимском господину Теофилу на братској добродошлици, истакавши да је сарадња двaју Цркава од виталног значаја за хришћане Блиског истока. Посебно је поменуо лик Пресвете Богородице, коју поштују и хришћани и муслимани, истичући моћ Богородице као споне између народа у региону. Патријарх Јован није пропустио да помене велике изазове са којима се суочавају хришћани на Блиском истоку. „Ми смо аутохтони народи ове земље, а не гости“, нагласио је он, напомињући да су текући сукоби, политичка нестабилност и прогони значајно смањили присуство хришћана у региону.
„Наше присуство у Палестини, Сирији, Либану и широм Блиског истока дио је наше историје. „Нећемо дозволити да се ово свједочанство изгуби“, нагласио је он, позивајући на међународну подршку за очување хришћанских заједница. Ова посјета потврђује нову еру у односима двије Патријаршије, шаљући снажну поруку јединства и солидарности. У вријеме када је присуство хришћана на Блиском истоку на озбиљном искушењу, поновно уједињење Цркава може бити извор наде и подршке за вјернике који живе у неизвјесним околностима. Црквено јединство није само симболички чин, већ неопходност за опстанак хришћанства на Блиском истоку. Антиохијска и Јерусалимска патријаршија својим заједничким путем шаљу звучну поруку: вјера и традиција не могу да се угасе, све док има људи који се боре да их одрже у животу. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: vimaorthodoxias.gr

Предсједник Синодског одјељења за односе Цркве и друштва и медија Московске патријаршије Владимир Легојда прокоментарисао је заузимање Блиских и Далеких пећина Светоуспенске Кијево-Печерске лавре од стране Министарства културе Украјине. Легојда је увјерен да украјинска влада демонстрира опсесију у борби против православља, док западне земље затварају очи пред кршењем права вјерника које се дешава у Украјини. О томе је писао на свом Телеграм каналу.
"То су опсједнути људи који се неће зауставити ни пред чиме да покушају да униште Цркву и злостављају вјернике. Али вјера се не може побиједити, а историја хришћанства је то више пута доказала. Западне земље обично охрабрују такве поступке, дајући атеистима карт-бланш (фр. carte blanche) да униште историјско православље које је заједничко Русији и Украјини“, написао је Владимир Легојда.
Подсјећамо, у петак, 28. март 2025. године, представници Министарства културе Украјине у пратњи полиције почели су заузимање Блиских пећина Светоуспенске Кијево-Печерске лавре, у којој почивају нетљене мошти светитеља Кијево-Печерске лавре.   
Адвокат Никита Чекман, који заступа интересе канонске Украјинске православне цркве (УПЦ), извијестио је да је велики број полицајаца, заједно са представницима резервног састава, стигао на територију Кијевско-печерске лавре.
"Хитно! Почело је заузимање Блиских пећина Кијевско-печерске лавре... Припадници органа реда су већ ушли у затворене просторије које воде ка Блиским пећинама. Примијећен је и сарадник резервата са брусилицом. Молимо се за нашу лавру и за братију светог манастира", наводи се у саопштењу. Додаје се да је представник резервата са кијевским полицајцима упао у просторију која води ка пећинама лавре, гдје се чувају мошти светитеља. ​Приступ пећинама манастирској братији је потпуно ограничен.
Русија је упутила захтјев генералном секретару УН Антонију Гутерешу да предузме мјере након што су присталице расколничке Православне цркве Украјине заузеле два храма у мјесту Бела Црква у Кијевској области.
"Представници украјинских власти су без одлуке суда примијенили физичку силу и упали на територију тих храмова. Они су противзаконито однијели свете реликвије и мошти светаца. Православне реликвије су објекти културног наслијеђа под покровитељством Унеска. Предлажемо да се усвоји резолуција са молбом да украјинске власти помилују свештенике из украјинске православне заједнице и да се забрани отимање имовине канонске цркве", наводи се у захтјеву који је Гутерешу упутио заменик председника руског одељења Међународног комитета за заштиту људских права Иван Мељников.
Такође је рекао и да су такве ситуације апсолутно неприхватљиве и да сви покушаји Кијева да заузму културне објекте изискују категоричку осуду. Подсетимо, расколници су прво заузели цркву Рођења Христовог, а затим и цркву Св. Ксеније Петербуршке Украјинске православне цркве.

Министарство културе Украјине створило је комисију, која ће "проверити остатке" светитеља који почивају у Блиским и Далеким пећинама Кијевско-Печерске лавре. Њени чланови морају да "процене историјску и научну вредност моштију Преподобних пећина" и да сачине спискове предмета који потпадају под дефиницију културних вредности.
Украјинске власти организовале су највећи талас прогона УПЦ у савременој историји земље. Позивајући се на њену повезаност са Русијом, локалне власти у различитим деловима Украјине одлучиле су да забране деловање УПЦ.

У петак четврте седмице великог и часног поста - Крстопоклоне, 28. марта 2025. године, у манастиру Светога великомученика Георгија на Равној Романији, служена је Света Литургија Пређеосвећених дарова са почетком у 17:00 часова на којој се исповиједило и причестило свештеномонаштво и монаштво митрополије дабробосанске. Благословом Његовог Високопреосвештенства г. Хризостома, архиепископа сарајевског и митрополита дабробосанског светом литургијом пређеосвећених дарова началствовао је високопреподобни архимандрит Калистрат (Бобушић) настојатељ манастира Добруна, уз саслужење високопреподобних отаца, архимандрита Јована (Гардовића) настојатеља манастира Добрунска Ријека, игумана Методија (Петричевића) настојатеља манастира Сасе, протосинђела Сава (Вукајловића) намјесника манастира Тилава и јерођакона Тихона сабрата манастира Добрунска Ријека. Поучну бесједу о значају поста и исповијести у монашком животу произнео је јеромонах Гаврило (Ђурић) сабрат манастира Добрунске Ријека. Прије свете литургије, високопреподобни архимандрит Кипријан (Топаловић) настојатељ манастира Грађеник исповиједио је присутне. У наставку овог монашког сабрања у манастирској трпезарији приређена је трпеза љубави коју је припремио настојатељ манастира архимандрит Андреј (Ковачевић). Игуман је присутне поздравио, пожелио добродошлицу са жељама да у здрављу и духовној радости дочекају празник Васкрсења Христовог. Извор: митрополија дабробосанска

Са најдубљим осјећањем, Света Митрополија трикијска (грчки Ιερά Μητρόπολις Τρίκκης, Γαρδικίου και Πύλης) саопштава да је Свети Синод Грчке православне цркве на свом засиједању 11. марта 2025. године, једногласно прихватио приједлог за канонизацију протопрезвитера Димитрија Гагастатиса* (+1975. године) и поднио одговарајућу молбу Цариградском патријарху Вартоломеју (Грчка и кипарска православне црква не канонизују своје свеце, већ то право има Цариградска патријаршији - прим. преводиоца). Света Митрополија трикалска очекује одлуку за службени упис блаженопочившег свештеника међу свете.
У званичном синодском документу стоји да је: „Отац Димитрије био свештеник молитве, смирења и непрестаног служења. Слава његове светости остаје жива и многи вјерници настављају да прибјегавају његовим молитвама. Такође се указује да је за дан помена новог светитеља Цркве одређен 29. јануар, дан његовог упокојења. 
Папа Димитрије, како је народ волио да га зове, служио је као свештеник молитве, смирења и непрекидног служења. Углед његове светости остаје жив, а многи вјерници и даље траже уточиште у његовим молитвама. Он је православној публици енглеског говорног подручја нарочито познат  кроз књигу "Papa-Dimitri: The Man of God" која је објављена 1997. године.

* Отац Димитрије рођен је у селу Платанос на територији Трикале у Грчкој 1. августа 1902. године. Његови родитељи, Крерстос и Катарина Гагастатис, били су побожни људи. Био је регрутован у Малој Азији 10. априла 1921. године. Такође, служио је у неколико места у Македонији. Из војске се вратио 18. јуна 1924. године. Оженио је Елизабету Коутсимпирис из Платаноса. Исте године га је владика Поликарп Трикијски рокопроизвео у чтеца. Исти владика га је рукоположио у чин ђакона 24. марта 1931., а два дана касније у чин свештеника. У браку је имао девет кћерки. Пет од шест, које су и данас живе, удате су, док се најмлађа посветила Богу и замонашила. Пуне 42 године служио је као парохијски свештеник у своме селу. Због здраствених разлога поднео је оставку 1. октобра 1973. године. Од тада, принуђен да буде стално у кући због болести, живео је као светитељ са непрестаном молитвом, захваљујући и славећи Бога због болести коју му је дао. Предао је мирно своју свету душу у руке живог Бога 29. јануара 1975. године. Током свог живота био је побожан, праведан, једноставан, понизан, милостив, вредан, пун вере и љубави према Богу и ближњему, молио се непрекидно за цео свет. Био је добар пастир свом стаду и постао је учитељ свима. Поучавао је својим речима, писмима, а изнад свега својим светим животом. Блаженопочивши отац Димитрије радио је за Цркву Христову свом својом снагом. Верујемо да га је добри Бог, коме је пожртвовано служио и кога је несебично волео и од кога је свемилост увек молио, већ увео у радост рајског насеља, да се вечно радује у блаженству Његовог Царства, молитвама Пресвете Богородице, Царице свих Светих Анђела, његовог Заштитника, и свих Светих.

У суботу 16./29. марта 2025. године, празником Светих четрдесет мученика, који су пострадали у језеру Севастијском у Понту, од којих је један и свети Теофил. обиљежен је имендан Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског г. Теофила III. У навечерје празника прочитан је Девети час у манастирској цркви Светих Константина и Јелене. Након тога, у складу са типичним литургијским поретком, одслужено је Велико Вечерње у Саборном храму Храма Светог Гроба, уз кађење и благосиљање хљебова. У суботу 16./29. марта 2025. године ујутру, Патријаршијском и вишеархијерејском Литургијом у Саборној Светој цркви Свете Сепуле прослављен је празник Светих четрдесет мученика и имендан Његовог Блаженства Патријарха јерусалимског Теофила.
Началствовао је Његово Блаженство, а саслуживали су му њихова Високопреосвештенства: митрополит назаретски Киријак, митрополит капитолски Исихије, митрополит вострски Тимотеј, архиепископи јафски Дамаскин, авилски Доротеј, гераски Теофан, лидски Димитрије, јерапољски Исидор и мадабски Аристовул.Саслуживали су и јеромонах Гроба Господњег, архимандрит Матија, представник Московске Патријаршије архимандрит Васијанос и представник Румунске Патријаршије архимандрит Теофил. 
Богослужењу су присуствовали генерални конзул Грчке у Јерусалиму г. Димитриос Ангелосопулос, чланови грчког конзулата, руски амбасадор у Израелу г-дин Анатолиј Викторов и уважени гости Његовог Блаженства, међу којима су професор Спиридон Цицингос, г-ђа Зозонаки, г-дин Онте Кавас, представници дрзгих цркава, представници грчке заједнице у Јерусалиму и представници свих области под јурисдикцијом Патријаршије, као и многи ходочасници из разних земаља. 
Након богослужења и доксологије, у Патријаршијској пријемној дворани Митрополит Аристарх, генерални секретар Синода, обратио се Његовом блаженству пригодном бесједом. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: јерусалимска патријаршија и orthodoxtimes.com

29/16.марта наша Црква прославља Светог апостола Аристовула. Свети Аристовул је био апостол из реда седамдесеторице и први епископ Британије. Рођен је на Кипру. Постоје извори који наводе да је кћерка Аристовулова, по имену Марија, била жена светог апостола Петра. Заједно са својим братом, апостолом из реда седамдесеторице Варнавом, пратио је апостола Павла на путовањима.  Аристовул се помиње у Посланици апостола Павла Римљанима (Римљ  16,10 ). Апостол Павле је поставио Аристовула за епископа и послао га да проповиједа јеванђеље у Британију. Тамо је светитељ „много претрпио од сурових људи: понекад су га тукли без милости, понекад су га вукли улицама, ругајући му се. Једном ријечју, од ових људи је добио много увреда и мучења“. Али и поред тога, Аристовул је, према предању, многе преобратио у Христа. Ријеч Божија, продирући у срца људи и просвећујући ум свјетлошћу истине, свуда је доносила добре плодове, оживљавајући оне који су вјеровали у нови живот, дајући им врлине које незнабожачки свијет није познавао.У Британији је свети Аристовул градио цркве, рукополагао свештенике и ђаконе. Према хагиографским изворима, сасвим је могуће рећи да је свети Аристовул био прави оснивач Цркве у Британији. Према римској мартирологији, Аристовул био мученички убијен у Британији, али источни хагиографски извори не потврђују ове податке.

У данима када православни вјерници посте Часни Пост, ишчекујући свијетли дан празника Васкрсења Христовог, над нама су се надвили облаци страха и зебње, јер све што се данас дешава подсјећа нас на вријеме које не памтимо по добру.
 Вријеме деведесетих година минулог стољећа злокобно нас подсјећа да зло не мирује. Зато је на свакоме од нас да том злу не одговори злом, већ да свака наша ријеч буде ријеч мира, братске љубави и међунационалног поштовања; да свако наше дјело буде дјело мира, дјело којег се нећемо стидјети ни у времену ни у вјечности.
 Зато је важно да разговарамо са онима који другачије мисле, желе и осјећају, јер, иако, можда, различитих погледа на будућност ове благословене земље, ми смо најпречи једни другима. Наша различитост не смије бити узрок страху и подјелама, већ треба бити повод да још боље упознамо једни друге, да заједно пребродимо свјетске геополитичке олује, јер царства ће доћи и проћи, а ми ћемо, кад тамни облаци мину, опет остати сами на истој земљи, под истим небом.
 Тешко је у овој земљи Србима без Бошњака и Хрвата, баш као и Бошњацима и Хрватима без Срба. Не само што је тешко већ је и немогуће. Историјски усуд нас је спојио за вјечност. Више пута смо пали на испиту историје, али то не значи да требамо опет. Напротив!
 Важно је да никад више не поновимо грешке које су чињене у прошлости и да се у тој истој прошлости не осврћемо само на неколико ратних година, већ да се сјетимо мирних деценија па чак и вјекова када смо живјели као истинска браћа.
 Сви наши пређашњи сукоби нису имали извор у нама, већ је пламен братомржње запалила искра ван ове вољене земље. Будимо мудри и не дозволимо да нас превари лажна љубав и преварна ријеч оних које ова земља истински и не занима, јер нико њихов, ни предак ни потомак, нити је живио нити ће живјети у земљи којој су наши преци дали све и коју су оставили нама.
 Чувајмо једни друге поштовањем. Нека са наших усана не потекне нити једна ријеч која ће растужити нашу браћу. Чувајмо богомоље и гробља једни другима, поштујући различитости које ову земљу чине богатијом. И на крају, будимо спремни да уважимо и различита мишљења, јер то што неко у неком тренутку има другачије мишљење не значи да нас мрзи. Отворимо срца једни за друге и Господ ће нам свима пружити мир без којег ова земља не може опстати.
 У овој питомој земљи има мјеста за сва три народа. Довољно је и дугачка и широка, и родна и плодна, само јој требају они који је воле, који поштују туђу светињу као своју сопствену и који се неће огријешити о ближње своје. То од нас очекује Бог, наш заједнички Створитељ, Којем вјерујемо и Којем се молимо, свако на свој начин.
Довољна је само једна поплава да нас подсјети на оно што негдје дубоко у себи већ знамо: слаби смо када смо сами, а рука подршке увијек је потребна свакоме од нас. Господ нас кроз невоље призива к Себи, али заједно све нас, јер не можемо осјетити божанску љубав ако претходно љубав нисмо даровали ближњима својим.
 Надиђимо невоље времена и послушајмо глас савјести, јер земља у којој живимо и коју волимо нема никога осим нас! Узвратимо јој љубављу тако што нећемо окренути главу од оних којима је она. такође, све, баш као што је и нама.
 Због тога апелујем на све државне, републичке и федералне носиоце власти, али и на све јавне личности, на медије, као и на вјерске поглаваре све три конфесије у Босни и Херцеговини, али и на сваког човјека понаособ, да будемо свјесни историјског тренутка у којем се налазимо, да се окренемо једни другима, да у братском разговору ријешимо евентуалне неспоразуме, како бисмо сви заједно умножавали добро у овој земљи јер је она једина коју имамо! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Непрекидни напори радника Саборног храма Спаса народа (Храм Спаса румунског народа; рум. Catedrala Mântuirii Neamului), који су недавно усмјерени на завршетак горњег дијела светиње, биће крунисани почетком априла, постављањем крста на главну куполу. Рад на овој важној фази интензивиран је посљедњих недјеља, са тимовима који су се фокусирали на склапање крана од 600 тона, који је доведен на локацију специјално да подигне и постави крст од 7 тона на главну куполу — највишу и најистакнутију структуру храма.
Цио процес укључује три критичне фазе:​
Монтажа дизалице.
Демонтажа постојеће торањске дизалице.
Подизање и постављање крста на куполу.
Прва етапа почела је у понедјељак, 24. марта, под надзором специјализованог техничког особља.
Временски услови, посебно брзина вјетра, биће критични за успјех операције, јер је дизалица изузетно осјетљива на јак вјетар. На овој врсти опреме, укључујући и током монтаже, морају да раде људи са најмање 15 година искуства у области дизања и дизалица“, рекао је за ТРИНИТАС ТВ инжењер Gabriel Pușcoiu. Припрема вјеронаука.нет / Извор:ziarullumina.ro

* Храм спаса народа је највиша и највећа (по запремини) православна црква на свијету. Својом висином од 135 метара надмашује за готово 31 метар храм Христа Спаситеља у Москви (103,4 m), некадашњи највиши православни саборни храм на свијету, а са унутрашњом површином од 6.100 m² храм Спаса народа је друга највећа православна црква у свијету (по површини) након Исакијевског храма у Санкт Петербургу (7.000 m²). Храм Спаса народа има другу највишу куполу на свијету (105 m изнутра и 127 m напољу) након базилике Светог Петра у Риму и трећа је највиша црква с куполама (и уопште зграда куполе) у свијету.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас у Патријаршијском двору у Београду, у одвојеним посјетама, амбасадора Републике Словачке г. Михала Павука и амбасадора Краљевине Данске гђу Пернилу Дахлер Кардел. Дипломатски представници Словачке и Данске су преузели дужност прошле године и ово су њихови први сусрети и разговори Патријархом Српске Православне  Цркве. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је највећу пажњу посветио упознавању њихових екселенција са огромним, у суштини егзистенцијалним, проблемима које Српска Православна Црква има на Косову и Метохији. Као један од многих, али посебно упечатљивих примјера, навео је елементарно кршење људских и вјерских права одлуком власти у Приштини да му забране да крочи на Косово и Метохију, оде и богослужи у древном, историјском и актуелном сједишту Српске Православне Цркве, манастиру Пећкој Патријаршији. Оба госта су, понаособ, нагласили значај миротворачке и кохезионе улоге коју Српска Православна Црква има како у српском друштву тако и на ширим балканским просторима. Његова Светост Патријарх г. Порфирије је дипломатским представницима Словачке и Данске пожелио успјешну службу у Србији на корист српског народа, као и народа и држава које представљају. Извор: СПЦ

Наставак филма Мела Гибсона "Страдање Христово" (The Passion of the Christ) под називом "Васкрсење Христово", требало би да почне да се снима у Италији овог августа, изјавила је Мануела Качиамани, генерални директор римског студија Cinecittà.„Могу да потврдим да ће сљедећи филм редитеља Мела Гибсона, у продукцији Icon Productions, 'Васкрсење Христово', бити у потпуности сниман у Cinecittà почевши од августа и да ће захтијевати више позоришта и сценских структура“, рекла је Мануела Качиамани у интервјуу италијанском листу Il Sole 24 Ore. У интервјуу са водитељем подкаста Џоом Роганом, америчко – аустралијски филмски глумац, редитељ и продуцент Мел Гибсон рекао је да је филм „веома амбициозан” и да прича говори о „паду анђела и смрти посљедњег апостола”.
"Мислим да да бисте заиста испричали причу исправно, морате почети са падом анђела, што значи да сте на другом мјесту, у другом царству. Морате ући у пакао. Морате ући у шеол (подземље)", додао је он.
"Ради се о проналажењу начина који није превише очигледан или превише баналан. Мислим да имам неке идеје како то учинити и како изазвати емоције и осјећања код људи начином на који то приказујете и снимате. Тако да сам о томе размишљао дуго", рекао је Мел Гибсон. "Неће бити лако и биће потребно много планирања и нисам сасвим сигуран да могу то да изведем; Да будем искрен, ово је веома амбициозно. Али покушаћу, јер то је оно што треба да се уради, зар не, да бисмо дошли у први план, зар не?"
Гибсон је рекао да планира да понови своју улогу Исуса Христа са Џејмсом Кавизелом, и да ће морати да уради "неколико трикова" са њим, као што је подмлађивање коришћењем компјутерске графике, пошто је прошло више од 20 година од објављивања првог филма. 
​Осим у Риму, снимање ће се одвијати на неколико живописних локација у Италији, међу којима су градови Матера, Ђиноза, Алтамура и кањон Гравина Латерца. Рад на наставку започет је још 2016.године. Сценарио су написали Мел Гибсон, његов брат, и Рендал Волас, познат по раду на филму "Храбро срце" (Braveheart).
Филм "Страдање Христово" објављен је 2004. године и, упркос контроверзама, зарадио је 370 милиона долара на благајнама. Припрема вјеронаука.нет

Субвенција БПЦ за 2025. годину из државног буџета скочила је са 37,4 милиона лева. у 2024. години на 62,86 милиона лева, односно ове године повећање је више од 25 милиона лева или приближно 68%. Бугарска православна црква такође добија додатна финансијска средства кроз пројекте из Државног фонда „Земеделие“ (ДФЗ), при чему је 14 милиона лева дато различитим вјероисповијестима прошле године, од којих је већина припала Бугарској православној цркви. 
Како је објављено у листу "Капитал" одлука о повећању субвенције из буџета донесена је на приједлог Светог Синода Бугарске православне цркве. Према закону, субвенција од 1. јануара 2024. године одређена је на минимално 15 лева. за сваког бугарског грађанина који се на званичном попису изјаснио као православни хришћанин. Бугарска је, према различитим социолошким студијама европска земља са најмањим бројем свештеника по глави становника – 12 на 100 хиљада (2017. године са 80 на 100 хиљада у Румунији и 87 на 100 хиљада у Грчкој). Припрема вјеронаука.нет

Према истраживању агенције „Тренд“, 57% Бугара одобрава увођење вјеронауке као обавезног школског предмета. Против идеје изјаснило се 26% испитаника. Одобрење је ниже од просјека код најмлађих, а веће код особа старијих од 70 година. Да вјеронаука може допринијети изградњи моралних вриједности код ученика сматра 6 од 10 испитаника, док 23% износи супротан став. Национално репрезентативно испитивање јавног мњења провела је агенција „Тренд“ по наруџби листа „24 часа“ у периоду од 10. до 16. марта, интервјуом „лице у лице“ уз помоћ таблета, на узорку од 1.020 испитаника старости изнад 18 година. Тренутно је у Бугарскиој предмет вјеронаука изборног карактера, а школе и ученици сами одлучују да ли ће га похађати.
Увођење редовног предмета у школе "Вјера-Хришћанство-Православље" нема за циљ да натјера дјецу да постану вјерници, већ да их едукује о важним стварима у животу. Ово је рекао Његова Светост бугарски патријарх Данило у својој бесједи на Крстопоклону недјељу у престоничком храму „Воздвижење Часног Крста“, преноси Софијска митрополија. Припрема вјеронаука.нет

Прво житије светог Бенедикта написао је свети Григорије I Велики. Објављено је у његовој књизи „Дијалози“. До данас је главни извор информација о животу светог Бенедикта. Главним оснивачем монашког живота на Западу сматра се преподобни Бенедикт Нурсијски који је је и аутор  "Устава св. Бенедикта" - првог и  најважнијег  манастирског устава у латинској  традицији. Преподобни Бенедикт ​рођен је око 480. године у Нурсији у Италији. Као младић, од 14.година, послат је у Рим да студира ликовну умјетност, те да се учи и васпитава у школи. У престоници је младић открио да је већина његових вршњака проводила живот у глупој забави, препуштајући се сујети, пороцима и ​поквареном животу. Празнина њиховог живљења га је огорчила и уплашила па је због тога је,  са 16 година, напустио Рим зарекавши се да ће спас потражити у самоћи. Бенедикт се, у почетку, настанио у цркви светог апостола Петра у селу Ефеди. Тамо је срео пустињака Св. Романа, који га је постригао у монаштво и упутио да живи у забаченој пећини у Субијаку- забачено, пусто мјесто четрдесет миља од Рима. Подстакао је дечака да се насели у оближњој пећини, гдје је живео три године у потпуној нејасноћи, усамљености и тишини. У одређеним данима монаси су му спустили векну хљеба на конопцу, али ниједан други контакт са спољним свијетом код Св. Бенедикта није било. 
 Његова сестра близанка Схоластика се, такође, посветила Богу.
Случајно су пастири пронашли пустињаков дом. Људи из околних села почели су да му долазе по упутства. Убрзо се сазнало да му је Бог дао велику духовну мудрост и снагу да лијечи болести. Слава преподобног Бенедикта ширила се надалеко; посјетиоци су се окупили у гомилама око његове пећине. Монаси сусједног манастира замолили су га да им постане игуман, али преподобни Бенедикт није пристао. Није одобравао разуздани живот италијанских монаха и предвиђао је да његова строга правила неће бити по вољи браћи. То се догодило када је коначно пристао да прихвати духовно вођство. Када је желио да у манастир уведе строжи живот, монаси су се огорчили и неки од њих су хтјели да га отрују. Али зли план није успио: шоља отровног пића пукла је кад је преподобни Бенедикт руком на њој направио знак крста. Бенедикт је опростио злочинцима, напустио манастир и повукао се у претходну пећину. Али самоћа му је сада постала немогућа. Многи људи су се населили око њега, желећи да се окористе његовим упутствима и духовним вођством. Постепено су се формирали манастири са по дванаест монаха у сваком манастиру. Сви су признали ауторитет Бенедикта, који их је водио великом мудрошћу и великим духовним искуством.
Било је завидника на слави пречасног, недостојног свештеника по имену Флоренције. Подстакао је неке од браће на игумана, а преподобни Бенедикт је одлучио да се пресели негдје другдје. Отишао је у најјужнији дио Италије, у Кампанију. Тамо, у забаченим и глувим мјестима, сеоско становништво је и даље обожавало идоле и није знало за хришћанску вјеру. Преподобном Бенедикту се допало подручје Монте Касина, настанио се у њему, а убрзо му се придружило неколико браће. На овој планини је стајао још један идолски храм, окружен гајем, посвећен римском богу Аполону, а људи су и даље приносили жртве идолу. Преподобни Бенедикт посјекао је дрво, почео да учи правој вјери сељаке који су долазили и убрзо је многе идолопоклонике преобратио к Христу. Храм је уништен и на његово мјесто преподобни Бенедикт је саградио цркву у част Светог Јована Крститеља. Убрзо се окупило толико подвижника да је настао велики манастир, који је постао центар и мајка - манастир цијелог западног монаштва. Бенедикт је написао Типик /Устав/ за своју сабраћу, која су по њему почела да се зову - бенедиктинци.
Преподобни Бенедикт  Нурсијски умро је у Монте Касину код Напуља 543. године, предсказавши своју смрт неколико дана раније. Мошти светог Бенедикта почивале су у манастиру који је он основао, остајући тамо и након његовог уништења крајем 6. вијека. Тек у другој половини 7. вијека пренесене су у манастир Флери у Француској .

Његова Светост бугарски патријарх Данило састао се, 24. марта 2025. године, са потпредсједницом Републике Бугарске Илијаном Јотовом поводом припрема за прославу поводом 1160. годишњице покрштавања бугарског народа. Састанку су присуствовали Његово Високопреосвештенство митрополит варненски и великопреславски Јован, епископ мелнички Герасим - главни секретар Св. Синода и проф. Аксинија Џурова. Током састанка, митрополит Јован је упознао патријарха Данила и потпредсједницу Илијану Јотову са програмом који је варненска и великопреславска митрополија припремила за прославу: торжествена Света Литургија, научна конференција и празнични концерт. Центар прославе биће у бугарској поморској престоници, као и у древним престоницама Плиска и Преслав (прва престоница бугарске државе био је град Плиска, а касније Преслав - примједба преводиоца).
„Заједничко обиљежавање годишњице између Бугарске православне цркве и државних институција је од изузетног значаја" рекао је патријарх Данило и додао да је дјело Светог цара Бориса-Михаила и усвајање православне вјере од стране бугарског народа кључно за будућност државе кроз вијекове и очување нације током петстогодишњег ропства. На пријему је било ријечи и о прославама поводом других значајних и значајних јубилеја који се обиљежавају ове године, као што су 1210 година од рођења и 1140 година од смрти Светог Методија Солунског (6. април 885. године-примједба преводиоца).
Према прелиминарном програму, прославе обиљежавања 1160 година од крштења бугарског народа требало би да почну након Васкршњих празника и да се наставе до краја 2025. године.
На крају састанка размијењени су поклони и изражена нада да ће годишњица и њено обиљежавање додатно ујединити бугарски народ и помоћи његовом зближавању. Припрема вјеронаука.нет

Светог мученика Агапија (из Газе) и његове другове: Пуплија (из Египта) , Тимолаја (из Понта Евксинског) , Ромила (ипођакон цркве у Диоспољу), два Александра (из Египта) и два Дионисија (из феничанског Триполија) - убио је у Кесарији Палестинској, кнез Урван, за вријеме цара Диоклецијана  (284-305)  Сви осим Агапија били су врло млади и још нису били крштени - крштење им је било у сопственој крви. Током једног од паганских празника, хришћани који су одбили да принесу жртву идолима били су јавно мучени и погубљени. У то вријеме мученик Тимотеј је осуђен на спаљивање, а мученици Тимотеј, Агапије и Текла и Текла предани су зверима да их растргну. Једног дана је ова седморица младића гледајући како хришћане муче: једне у ватри, друге на вјешалима, треће пред звијерима, и видећи с каквим су стрпљењем хришћани подносили све муке, распламсани ревношћу за Христа, везали сусеби руке и дошли везани пред Урвана и  рекоше му: "И ми смо хришћани!" Видећи да су још увијек млади и не желећи да их уништи почео је љубазно да их подстиче да се клањају идолима, а не да уништавају сопствену младост. Али видећи да су његова доброта. ласкања и и пријетње били узалудни, наредио је да их баце у тамницу.  Младићима се придружио племенити грађанин Кесарије, Агапије, који је до тада много страдао за Христа, и почео још више да распламсава њихову вјеру и љубав према Господу. И Ахапије је, са својим слугом, Дионисијем Египћанином ухваћен, и бачен у тамницу међу шест светих младића. Тако их било укупно осам. Ови свети мученици дуго су провели у затвору, били су много пута мучени разним мучењима, али се нису одрекли Христа. На крају, сви су били посјечени мачем и сви у истом дану, 303. године.