Чајничко јеванђеље је, након рестаурације и научне обраде, представљено 25. марта 2023. године у цркви Успенија Пресвете Богородице у Чајничу, након свете архијерејске Литургије коју је служио Митрополит дабробосански г. Хризостом. Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом је ус војој бесједи рекао да је Чајничко четворојеванђеље, које је похрањено у Цркви Успења Пресвете Богородице у Чајничу, писано српском руком и да је оно доказ да српски народ има коријене и историју. Митрополит Хризостом је рекао да, они који оспоравају чињеницу да јеванђеље припада српском народу, немају своју историју.
- Ко им је крив што су они тиква без коријена. Што нису писали своју историју, ако су имали шта и да запишу - рекао је митрополит Хризостом обраћајаћу се вјерницима који су, 25. марта 2023. године, присуствовали литургији и презентовању рестаурисаног Чајничког јеванђеља. Митрополит Хризостом је рекао да се не треба обазирати на оно што други говоре иза леђа, него да треба гледати у будућност и посветити се вјери. Митрополит је истакао да је данас посебан дан и за Чајничане и за цијели српски народ.
- Материјална ствар је подложна пропадању и потребно је радити на заштити, како цркава и манастира, тако и светиња које су похрањене у њима. У фази смо и обнове овог храм, а прво што смо урадили у послијератном периоду овдје у Чајничу била је обнова и заштита иконе Богородице - подсјетио је митр. Хризстом. Митр. Хризостом је данас златним оредном Светог Петра Сарајевског одликовао вршиоца дужности директора Републичког секретаријата за вјере Драгана Давидовића, директора Архива Српске православне цркве Радована Пилиповића и чајниког свештеника Драгишу Симића, који су заслужни за организацију рестаурације и заштите Јеванђеља. 
Чајничко јеванђеље је једина средњовјековна рукописна књига из старе српске државе Босне, која је до данас сачувана у БиХ. Јеванђеље је према особеностима језика датирано у рани 15. вијек, а настало је на тлу источне Босне. Чува се у Чајничу и власништво је Српске православне цркве. 
Рестаурација Чајничког јеванђеља трајала је 18 мјесеци. ​Извор: РТРС

„Неко се може одједном попети на тридесети степеник вежбајући се у смирењу и љубави. Јер љубав и смирење превазилазе било коју врлину“ Митрополит Антоније Пламадеала​​
Нађена углавном у старијим црквама и манастирима, „Небеска лествица“ је иконографска слика књиге Светог Јована Лествичника „Лествица Божанственог усхођења“. Књига и икона су такође познати као „Лествица“, на словенском „мердевине“. Свети Јован Лествичник живео је између 579 и 649. године у манастирској заједници Света Катарина на Синају; многе борбе је он имао у овом манастиру, он се такође зове и Јован Синајски. Свети Јован је приступио Синајској заједници кад је имао 16 година након што је стекао многа научна знања тог времена. Скоро деветнаест година, светац је имао као свети исповедник блажене мученике Синајске. После упокојења свог старешине, Свети Јован се повлачи у пустињу, у ћелију која се зове Тола, неколико километара од Синајског манастира. У овом усамљеном месту, Свети Јован ће наставити своју аскетску борбу наредних четрдесет година. На захтев Синајске манастирске заједнице, Свети Јован постаје калуђер и духовни учитељ тог манастира. Касније, на захтев блаженог Јована Раитског, свети Јован ће написати „Лествицу Божанственог усхођења", књигу која је подељена на 30 поглавља или степеника неопходних за спасење. Ово дело преведено је на многе језике и постало је важан део "Добротољубља". 
Лествица Божанственог усхођења у иконографији
Према писању Дионисија из Фурне, забележено у његовој књизи „Ерминија Византијског сликања“, икона која се често назива „Лествица Небеска“ блиско је везана за дело Светог Јована Лествичника. Треба запазити да се спасоносне лествице не односе само на монахе, већ такође на све хришћане у свету, било да су у браку или не (погледај Коментаре на Лествицу Светог Теофана Затворника, Упутство за лаике).
Манастирска заједница осликана је у доњем делу иконе, и на левој и на десној страни. Монаси различитих старосних доби представљени су како стоје на капији манастира гледајући ка лествици. Лествица Божанственог усхођења има тридесет степеника по броју глава (етапа) које су написане у књизи Светог Јована Лествичника. У неким иконографским приказима, Лествица има 33 степеника према броју година Христовог живота на земљи.
Лествица је постављена нагнуто где је доњи крај постављен на земљи а горњи крај дотиче Небо. Монаси су представљени на целој дужини лествице, пењући се ка Небу. Ови монаси су представа духовног живота: неки само размишљају, други кроче на прву лествицу, неки се пењу полако, други се подижу брзо, неки падају са лествице (са свих нивоа) док други достижу крај лествице где их чека Христос. 
На врху лествице су осликани анђели, који помажу монасима на њиховом путу ка спасењу; док су неки монаси само вођени анђелима, друге анђели носе на рукама. На дну лествице, видимо неке више или мање језиве ликове који представљају демоне, који жуде да свуку душу са лествице. Неки монаси гледају несметано ка Христу, док други једва да се одрже на свакој лествици. Неколико анђела скида демоне дугим копљима. На последњем делу лествице, наш Спаситељ је осликан у јарком медаљонском светлу. Монах који је на последњој лествици осликан је као стар и мудар, одевен у смирење и гледа у Христа. Заузврат, Спаситељ наш хвата га рукама док му на главу ставља победоносни венац.
На дну иконе, застрашујућа аждаја широм отворених уста представља пакао. Међу оштрим зубима аждаје налази се пали монах, док има и других који су близу пада.
У неким иконографским приказима, сам Свети Јован Лествичник осликан је како даје путоказ монасима ка спасењу, док у својим рукама држи свитак папира на коме стоји: „Брате, бори се свом снагом да би ти били опроштени многи твоји бедни греси. Великим трудом и добрим делима пењи се овим лествицама, побуђујући ум на исцрпљујућа бденија“.

Свети Григорије (Двојеслов или Сабесједник- на западу познат као Папа Гргур I или Гргур Велики) рођен је у Риму око 540. године. Његови родитељи, отац Гордијан и мајка блажена Силвија, били су високог сенаторског рода; угледни и богати. Његов дјед, папа Феликс, мајка Силвија и тетке Тарсила и Емилијана - такође, су убројани у ред светих од стране Римске цркве. Светитељ је стекао бриљантно световно образовање, достигао високе државне положаје (био сенатор и начелник града Рима), али је душом искрено тежио монаштву.
Послије смрти оца, Григорије Двојеслов је све своје богатство потрошио на организацију шест манастира на Сицилији и седми у Риму. Конкретно, у Риму је основао манастир у част светог апостола Андреја Првозваног, у којем је положио монашке завјете, настанивши се у тијесној келији умјесто у својим одајама. Касније је дуго живео у Византији у име папе Пелагија II , гдје је написао „Коментар књиге о Јову“. Након смрти папе Пелагија, свети Григорије је био изабран за римског папу (590. год) Међутим, сматрао је себе недостојним тако високог именовања, те је избјегавајући тако високо звање и поштовање људско, побјегао из града, и скривао се по пустим мјестима. попуштајући на крају само захтјевима свештенства и пастве.
У улози поглавара Римске столице, свети Григорије Двојеслов се трудио врло смислено. Тако је на латинском језику саставио обред "Литургије пређеосвећених дарова", која је прије њега био позната само усмено. Обред ове Свете Литургије одобрио је Шести васељенски сабор. Литургија Пређеосвећених Дарова, служи се сриједом и петком током Часнога поста.
Свети Григорије се, такође, активно борио против јереси донатиста, а, такође,се усредсредио на мисионарство. Уложио је много напора да Лангобарде преведе у православље. Поред тога, обратио је незнабошце и Готе из Британије, који су били јеретици-аријанци, у праву вјеру. 
Св. Григорије је био лошег здравља од малих ногу, али то га није спријечило да непрестано ради. Написао је много књига. Написао је дивну биографију свог савременика и учитеља, преподобног Бенедикта Нурсијског. Био је изузетно милостив према несрећницима. Првог дана сваког мјесеца дијелио је помоћ и обилазио болесне и сиромашне, са крајњом понизношћу.Тринаест година је свети Григорије Двојеслов управљао римском катедром, одликујући се снажном љубављу према сиромашнима, због чега је био удостојен да види самог Христа. 604. године свети је отишао Господу. Његове мошти се сада налазе у порти базилике Светог апостола Петра у Ватикану.

У Институту Сан Бернардино у Венецији (The San Bernardino Institute of Ecumenical Studies in Venice), 23. марта 2023. године, одржана је међународна научна конференција о религијском образовању и разноликости у школству и културном контексту европских земаља.
Тема се односила на промјене вјерског пејзажа у Европи, секуларизацију и десекуларизацију, вјерску писменост и различите типове идентитета унутар вјерских заједница и савремених друштава.
Конференција је дио научног пројекта у оквиру европског програма Еразмус+ за стварање радне мреже универзитета и вјерских институција које заједно раде на сарадњи у области вјерског образовања у школама и различитих облика хришћанског и духовног образовања у Европи. У програму конференције учествовали су богослови и истраживачи религије, просвјетни радници, социолози и новинари из Италије, Грчке, Румуније, Бугарске, Естоније и Финске, који проучавају проблеме вјерског идентитета и различитости у земљама Европске уније. 

Православно гробље у Равени освештали су свештеници Румунске православне цркве, преноси  gorthodox.com позивајући се на басилица.ро. У литији су учествовали вјерници трију православних општина Равене. Свештеници Дан Весја, Алексеј Боенчук и Јон Батринак освештали су земљу и крст постављен на новом гробљу. Како преносе италијански медији, свечаности је присуствовало око 50 вјерника. Православни досељеници у Равени углавном су: Румуни, Руси, Грци и Украјинци. Како појашњава информативна служба Румунске православне цркве, у Италији живи више од милион Румуна. Прошле године у италијанској епархији Румунске цркве сахрањене су 403 особе.
У Италији је православље друго по реду по бројности послије католицизма. Према грубим процјенама, у земљи већ има преко два милиона православаца, а њихов број сваке године расте због прилива досељеника из источне Европе. Руска православна црква има 70 парохија у Италији.

​Нашем народу, али и читавом свету најпотребнији од свега је мир, најпотребније је међусобно разумевање. Истрајмо упорно на путу свих разговора и преговора, на путу дијалога који има за циљ макар елементарно међусобно разумевање међу људима. Али, не прихватајмо ултиматуме и уцене по било коју цену, ултиматуме и уцене који подразумевају поклањање себе и свога, одрицање од себе и свога. Истовремено, дајмо све од себе да останемо последњи за столом за којим се тражи решење које ће очувати мир и нама и свима око нас заједно са нама, рекао је Патријарх Порфирије на обележавању годишњице НАТО агресије у Сомбору, 24. марта 2023. године.
Поводом годишњице обележавања НАТО агресије на Србију, у петак 24. марта 2023. године, у Сомбору на Тргу Светог Ђорђа обележен је Дан сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је помен свим невино пострадалим жртвама.
Патријарх Порфирије обратио се присутнима беседом у којој је нагласио да је и нашем народу, али и читавом свету најпотребнији од свега мир, најпотребније је међусобно разумевање, свест о томе да места има за сваку живу душу под капом небеском, али и за сваки народ да организује себе и свој живот онако како њему најбоље одговара. Сабрали смо се да се помолимо за све оне који су пострадали неправедно од злочиначких пуцњава са неба одакле би требали да долазе благослови. И уместо да долази анђео Божији који доноси мир, долазили су анђели који су сејали смрт.
Ми се данас још усрдније молимо, јер се данас у Европи води војни сукоб, који прети да у свој вртлог увуче читав свет и молимо се да тамо где се води рат, у Украјини што пре престане оружје које сеје смрт и које пролива недужну крв. Неки би хтели да и наш српски народ поново гурну у сукобе и то и међусобне, али и сукобе са другима. Други пак, који не схватају да је хришћански Бог - Бог љубави и мира, а да Црква живи и сведочи мир, благовестећи га свим људима и народима, захтевају од Цркве да својим ставовима и изјавама заправо пружи покриће онима који би да нас гурну у међусобне неспоразуме, у нове ратове и сукобе, рекао је Његова Светост. Поновићу оно што сам безброј пута говорио, али и оно што, сигуран сам, ми сви овде сабрани једногласно мислимо - позвање Цркве је да на сваки начин, а пре свега молитвом и вером у Христа црпе снагу и да силом мира Христовог сведочи и изграђује мир, међусобно поверење међу људима и међу народима. Мир свој дајем вам, рекао је нико други до сам Господ. Тај мир није као мир оних који о миру непрестано говоре и говоре више и гласније од других, а истовремено производе бескрајне количине најсмртоноснијег оруђа смрти. Градимо и чувајмо најпре Божији мир у себи, па ћемо онда моћи да се миримо и са другим људима, најпре са нашим најнепосреднијим ближњима, са нашим комшијама, са пријатељима и колегама на послу, са свима, а онда ћемо моћи да будемо истински благовесници мира, рекао је Патријарх српски. Молимо се и боримо се да се наша страдања не понове ни нама, нити било коме другом. Истрајмо упорно на путу свих разговора и преговора, на путу дијалога који има за циљ макар елементарно међусобно разумевање међу људима. Али, не прихватајмо ултиматуме и уцене по било коју цену, ултиматуме и уцене који подразумевају поклањање себе и свога, одрицање од себе и свога. Истовремено, дајмо све од себе да останемо последњи за столом за којим се тражи решење које ће очувати мир и нама и свима око нас заједно са нама, истакао је Првојерарх Српске Православне Цркве. Обележавању Дана сећања на страдале у НАТО агресији 1999. године присуствовали су и председник Србије г. Александар Вучић, као и министри у Влади Републике Србије и представници државних институција. Извор:​ТВ Храм

Данас, у сриједу 24. марта 2021. године.,  наша Црква  слави светог патријарха јерусалимског Софронија (рођен око 580.год; + 639.године). Свети Софроније, рођен у Дамаску, од знаменитих родитеља, побожних и цјеломудрених, Плинта и Мире. Од малих ногу одликовао се љубављу према науци и побожношћу. Због свог изврсног познавања философије, чак су га називали Мудрим, али и сам се залагао за највишу мудрост богопознања, те је због тога посјећивао манастире и комуницирао са становницима пустиње. Једном посјетивши манастир светог Теодосија у Јерусалиму, светитељ се у њему зближио са јеромонахом Јованом Мосхом, поставши његов духовни син и ученик.
Заједно су путовали по манастирима, записујући животе и учења монаха, из којих је касније састављена чувена књига „Луг духовни“(„Духовна ливада“).
Једном се у Египту, свети Софроније тешко разболио. У том тренутку је одлучио да се замонаши и положио је монашке завјете од светог Јована Мосха. По изљечењу, Софроније је заједно са Јованом отишао у Александрију, гдје су живјели све док јој варвари нису почели да пријете. У Александрији су помагали светом патријарху Јовану Милостивом у борби против јеретика-монотелита. Поред тога, свети Софроније је написао живот светих исцјелитеља и бесребреника Кира и Јована, који су исцијелили његове болне очи. Након Египта, свети Софроније отпутовао је у Рим, одакле се преселио у Јерусалим, носећи са собом тијело Јована Мосха, који је до тада умро (+ 622). Послије смрти светог патријарха Модеста 634. године, свети Софроније је изабран за новог поглавара Јерусалимске цркве. Током година вођења Јерусалимске цркве, вриједно је радио за њено добро. На крају живота морао је да поднесе тугу - у почетку је светац, заједно са својим стадом, двије године издржао опсаду Јерусалима од стране Арапа, а након отварања града (уз услов милости према светом мјеста), свети патријарх је био свједок кршења уговора и њиховог скрнављења. Убрзо након овога свети Софроније је умро.
Огромно духовно насљеђе светог патријарха преживјело је до данас -„Објашњење литургије“, Житије преподобне Марије Египћанке, око 950 тропара и стихира од Васкрса до Вазнесења. Још је јеромонах, свети Софроније, преправио и исправио „Устав“ манастира преподобног Саве Освећеног. "Трипеснеци"  светитеља на Свету четрдесетницу, такође, су ушли у састав савременог Триода. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Патријарх Порфирије је на свом Инстаграм налогу објаснио шта значе ове ријечи Господа Исуса Христа„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ (Мк 8, 34).
​
Шта значи узети крст Христов и поћи за Њим? Значи определити се за Њега једном за свагда, узети Његове заповести као свој начин постојања, знати да је Он Алфа и Омега, да без Њега не бива ништа, да и када страдамо то јесте израз Његове воље и Његовог промисла и да је то страдање у датом тренутку, ако га подредимо Христу, истовремено и простор наше радости.

Узети крст Христов значи и позив да постанемо Његови сведоци. Бити сведок Христов значи распети се на крсту заједно са Њим. То значи учинити Христов живот својим животом или, једноставно речено, живети по Јеванђељу Христовом, живети по јеванђељским заповестима и упутствима.

Другим речима, бити сведок значи бити смирен човек, човек љубави, човек жртве, човек праштања и човек милосрђа. Бити истински сведок Речи Христове значи говорити Христом, говорити Његовим речима! Преузето са Инстаграм налога патријарха Порфирија

Свјетски савјет цркава је забринут и ожалошћен извјештајима о наводним поступцима против Украјинске Православне Цркве“, рекао је генерални секретар ССЦ-а др Џери Пилеј у изјави од 17. марта 2023. године.
Раније је саопштено да државни органи захтијевају од заједнице Успенске Кијево-печерске лавре Украјинске Православне Цркве да напусти територију манастира до 29. марта.
„Нажалост, овакви поступци, укључујући и оне против монашке заједнице УПЦ-а древне Успенске Кијево-печерске лавре, усмерени су против саме цркве“, истакао је др Џери Пилеј. „Поступци, који се предузимају против УПЦ-а, заиста покрећу озбиљна питања у погледу поштовања слободе вероисповести или уверења“. Како је истакао генерални секретар Светског савета цркава, „верујемо да је важно заштитити присуство и сведочанство цркве, где год се она налазила“. Он је навео да ће „ССЦ помно пратити ову ситуацију и реаговати у складу са принципима међународног права у области људских права и заштите слободе вероисповести“. Као што је познато, 11. марта 2023. године, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил обратио се предстојатељима Помесних Православних Цркава, великом броју верских личности и представницима међународних организација са порукама у којима је изразио дубоку забринутост због наглог повећања притиска државе на православне хришћане Украјине. Међу адресатима је био и др Џери Пилеј, генерални секретар ССЦ-а. Његова Светост је позвао „да се уложе сви могући напори да се спречи насилно затварање манастира, чиме би се нарушила права милиона украјинских верника на слободу вероисповести загарантована Уставом Украјине, као и документима, као што су Повеља УН, Универзална декларација о људским правима, Декларација о елиминацији свих облика нетолеранције и дискриминације на основу вере или уверења и многим другим актима од међународног значаја“. Извор: Моспар.ру

У сриједу 22. марта 2023. године, у Епархијском дому у Требињу,  Његово преосвештенство епископ Захумско – херцеговачки и приморски Димитрије примио је у посјету  предсједника Републике Српске г. Милорада Додика са сарадницима. 

Разговор је протекао у пријатељском и срдачном разговору и заједнички је констатовано  да је  сарадња институција Републике Српске и Српске православне цркве на завидном нивоу.
Извор: Епархија Захумско – херцеговачка и приморска

​У сриједу 22. марта 2023. године, православна црква прославља успомену на четрдесет мученика Севастијских који су мучени у Севастијском језеру 313. године.
Свети Константин Велики издао је едикт у граду Милану, којим су хришћани добили слободу вјероисповести и добили су једнака права као и многобошци. Али његов сувладар Лициније био је непоколебљиви незнабожац и у свом дијелу царства одлучио је да искоријени хришћанство које се тамо знатно проширило. Ликиније се припремао за рат против Константина и, плашећи се издаје, одлучио је да очисти своју војску од хришћана.
У то време, у јерменском граду Севастији, један од војсковођа био је Агрикола, ватрени присталица паганизма. Под његовом командом био је одред од четрдесет Кападокијаца (Кападокија-данас град у у Турској), храбрих ратника који су из многих битака изашли као побједници. Сви су били хришћани. Када су војници одбили да принесу жртву незнабожачким боговима, Агрикола их је затворио. Војници су се препустили усрдној молитви и једне ноћи зачули су глас: „Ко издржи до краја, спасиће се“.
Сљедећег јутра војници су поново доведени Агриколи. Овај пут  се многобожац послужио ласкањем. Почео је да хвали њихову храброст, младост и снагу и поново их позвао да се одрекну Христа и тако стекну част и наклоност самог цара. Када је поново добио одречан одговор,  Агрикола је наредио да војници буду оковани ланцима. Међутим, најстарији од њих, Кирион, рекао је: „Цар вам није дао право да нам стаљате ланце“. Агриколи је било неугодно и наредио је да војнике одведу у затвор без окова.
Недјељу дана касније, царев изасланик Лисије стигао је да суди војницима. Позвао их је к себи.
Када су војници дошли на суд, Лисија је рекао Агриколи: „Можда би ови људи желели да добију веће почасти?“ Затим, обраћајући им се, рекао је: "Изаберите своју судбину: ако се клањате боговима, добићете високе чинове и богате дарове. Ако устрајете у својим заблудама, бићете лишени војног чина и предати на мучење. "
„Узми не само наш војни чин, већ и наш живот“, одговорио је Кандид, „јер је за нас драгоценије и часније од свега име Христа, Бога нашега“. Потом су их одвели у тамницу. Провели су цијелу ноћ у молитви и пјевању псалама.
Доведени пред Лисија сутрадан, они су одговорили на све његове подстицаје и пријетње: „Чини са нама шта хоћеш! Ми смо хришћани и нећемо се клањати идолима!“
То се догодило у марту. Вријеме је било хладно и дувао је јак ветар. Лисије је наредио да се мученици ноћу смјесте у језеро које се налазило у близини града. Чували су их војници и затворски чувар. Истовремено, мучитељ је наредио - недалеко од њих, поред језера, да загрију купку, како би они који су смрзнути од хладноће могли да се преваре и склоне у купатило. Лисије се надао да хришћански војници неће поднијети ово ново мучење, јер је ноћу било врло хладно и цијело језеро је било залеђено. Један од њих заиста није издржао; изашао је из језера и потрчао у топлу купку, али је мртав пао на његов праг. А остали су трпљење трпјели чврсто, не престајући да се моле и пјевају псалме.
Усред ноћи изненада их обасја дивна свјетлост. Затворски чувар Аглај видио је свјетлост која је обасјала свете мученике. Такође,  видио  је како се свијетли вијенци спуштају над главама сваког од њих. Одједном је у његову душу продрла свијест о истини. Скинуо је одјећу и повикао: "И ја сам хришћанин!" - ушао у језеро и стао крај мученика. „Господе Боже", рекао је, „Вјерујем у Тебе! Прихвати ме у броју слугу Твојих и почасти ме да трпим за Твоје свето име!" Тако се број 40 светих исповједника Христових поново попунио.
Следећег дана, када је Лисија сазнао да су војници још увијек живи, предао их је на нова мучења и на крају казнио смрћу: чекићима су сломили кољена. У страшним мукама, хришћански војници предали су душу Богу. Затворски чувар је подијелио њихову судбину. Мајка једног од мученика била је присутна током њихових патњи и све вријеме се молила Богу да се њен син не обесхрабри, већ да чврсто прихвати смрт за Исуса Христа. Мученици су радосно одлазили у смрт пјевајући.
Лисије је наредио да се тијела светих мученика спале како их хришћани не би могли достојно сахранити. Одвезли су њихова тијела ван града и спалили их на ломачи.  То се догодило  око 320 године. Три дана касније, 40 светих мученика јавило се епископу Севастијском Петру и рекло му да сакупи њихове кости. Он је заједно са хришћанима из града ноћу отишао до ријеке и у чудесном сјају који је освјетљавао мјесто гдје су лежале моши светих мученика сакупио их и изнио из ријеке.Подвиг севастијских војника-мученика убрзо након њихове смрти постао је предмет поштовања међу хришћанима. Св. Јефрем Сирин каже да када је посјетио св. Василија Великог у Кесарији, њих двојица су дуго разговарали о подвигу и чврстој вјери светих мученика. 436. године царица Пулхерија, унука цара Теодосија Великог и сестра цара Теодосија Млађег, положила је њихове мошти скупоцјени ковчег. 
Имена свих мученика: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон, Аглај.
На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада. Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом микрокосмосу, својој кући; венци мученички, јер у браку треба подносити жртве; и венци бесмртне славе у Царству Христовом. Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада. Младенци увек падају уз Часни пост, па свако славље треба да је томе саображено.

Чајничко јеванђеље је, након рестаурације и научне обраде, враћено у Чајниче гђе ће у суботу, 25. марта, бити одржана његова промоција, саопштено је из Митрополије дабробосанске. Промоција ће бити одржана у Цркви Успенија Пресвете Богородице након Свете архијерејске литургије која почиње у 9.00 часова, наводи се у саопштењу. Чајничко јеванђеље је једина средњовјековна рукописна књига из старе српске државе Босне, која је до данас сачувана у БиХ.  Јеванђеље је према особеностима језика датирано у рани 15. вијек, а настало је на тлу источне Босне. Чува се у Чајничу и власништво је Српске православне цркве. Након што су се представници Kомисије за очување споменика БиХ „забринули“ за јеванђеље, тврдећи да је оно неовлаштено изнесено из БиХ у Србију, испоставило се да је узбуна лажна и да се овај документ рестаурисан враћа у Чајниче, гђе се православни пастири већ дуже од пет вијекова старају о рашкој заоставштини из средњовјековног периода.
Поједини бошњачки историчари настоје да овај изузетно вриједан православни спис прогласе заоставштином „босанске провенијенције“ и у даљој интерпретацији искористе као упориште за тезе о „цркви босанској“.
​Извор: палеливе.цом / Срна / Фото: Архива/Први српски независни портал)

Цариградски патријарх Вартоломеј се, у уторак, 21. марта 2021. године, састао са премијерком Литваније Ингридом Шимоните те објавио да намјерава да направи егзархат у Литванији, наводи fosfanariou.gr. Патријарх Вартоломеј је потписивањем споразума о сарадњи између Цариградске патријаршије и Литваније рекао да овај споразум „обезбјеђује и подстиче ближе везе и сарадњу у различитим областима од заједничког интереса“. 
„Као што је јасно наведено у тексту споразума, присуство православља у Литванији датира још од 13. вијека. Ови вјековни односи између православних вјерника ваше земље и Васељенске патријаршије свједоче да ово није први контакт између земље Литваније и Цариградске Мајке-Цркве“, рекао је Вартоломеј. 
Према његовим ријечима, „данас се пред нама отвара нова перспектива, као и могућност заједничког рада на стварању Егзархата Васељенске патријаршије у Литванији“. Премијерка Литваније је, поздрављајући Његову Светост, изјавила: „Искрено поздрављамо прву посјету Ваше Светости Литванији и захвални смо на пажњи коју посвећујете литванској православној заједници и питањима која је тичу. Госпођа Шимоните је нагласила да је „одлука Васељенске патријаршије да прихвати жалбу петорице литванских православних свештеника који су рашчињени од стране Московске патријаршије и да их прими у Мајку Цркву, важан корак за обезбјеђивање вјерских слобода у Литванији“. Да подсјетимо, у већински католичкој земљи Литванији има око 8% православних, претежно рускојезичних становника, о којима се духовно брине самоуправна Литванска православна црква под јурисдикцијом Московске патријаршије. Литванска православна црква је, од 1992. године, број својих црквених општина повећала за више од трећине (135 црквених општина).

Св. преподобни Теофилакт Никомидијски Изповједник је живио у Цариграду у VIII вијеку током иконоборачке јереси. Послије смрти иконоборачког цара Лава IV Ха­за­ра  (775-780), на престо је ступио цар Константин VI (780-797). Дошло је и до промјене патријарха: свети патријарх Павле, неспособан да управља својим стадом због раширеног иконоборства, добровољно је напустио патр. трон(784). На његово мјесто изабран је свети Тарасије - у то вријеме први царски савјетник. На инсистирање новог патријарха сазван је VII Васељенски сабор (787) који је осудио иконоборачку јерес. За православље су дошла релативно мирна времена. Манастири су поново почели да се пуне. Свети Теофилакт, предани ученик Светог Тарасија, са благословом Патријарха, заједно са Светим Михаилом повукао се у манастир на обали Црног мора. Ревносни подвижници примили су од Бога дар чуда својим богољубивим трудом и усредоточеним преданим дјелима. Њиховим молитвама, током јаке суше, када су се жетеоци на пољу исцрпели од жеђи, празна посуда је почела да излучује толико воде да је било довољно за цио дан. Послије неколико година проведених у манастиру, обојицу је у епископски чин посветио патријарх Тарасије - свети Михаил је постављен за епископа Синадског, а свети Теофилакт за епископа Никомидијског. Водећи Никомидијску цркву, свети Теофилакт се неуморно бринуо о повјереном му стаду. Градио је храмове, болнице... издашно дијелио милостињу, бринуо о сирочади, удовицама и болесницима, сам се бринуо о губавцима, не презирући да опере њихове ране. Када је иконоборац Лав V Јерменин (813–820) заузео царски престо, страховита јерес се распламсала новом снагом. На иконоборачког цара није утицао насљедник светог патријарха Тарасија, свети Никифор (806–815), који је, заједно са епископима, узалуд покушавао да га наговори да не руши црквени мир. Свети Теофилакт, који је био присутан у преговорима између цара и патријарха, осуђујући јеретике, предвидио је скорашњу смрт Лаву Јерменину. Због смјелог пророчанства, светац је послат у изгнанство у тврђаву Стровил (у Малој Азији). Овде је чамио тридесет година до своје смрти, око 845.године. После обновее поштовања икона 847. године, под царицом Свете Теодоре (842–855; † 867) и њеним сином Михаилом, свете мошти епископа Теофилакта пренесене су у Никомидију.

Двојица израелских радикала напала су цркву Успења Богородице у Гетсиманији ујутру 19. марта 2023. године, наводи се на званичном сајту Јерусалимске патријаршије.
Јерусалимски патријарх Теофил III, Свети Синод и Братство Светог Гроба, свештенство и вјерни народ „осуђују гнусни терористички напад који су јутрос током недјељног богослужења извршила двојица израелских радикала који су напали Гетсиманску цркву у Јерусалиму, гдје се налази гроб Пресвете Богородице“, наводи се у званичном саопштењу. „Патријаршија осуђује и покушај наношења физичког повређивања Архиепископу Јоакиму који је служио и напад на једног од свештеника цркве.
Како пише на сајту Јерусалимске Патријаршије, напади израелских радикала на цркве, гробља, свештенство и здања која припадају хришћанима дешавају се у Светој земљи "скоро свакодневно". Упркос позивима хришћанских цркава, ова суморна ситуација није изазвала никакву одговарајућу реакцију, локално или међународно, упркос апелима, захтјевима и протестима цркава Свете земље. Сада је болно јасно да је аутентично хришћанско присуство у Светој земљи у великој опасности. Патријаршија потврђује да напади на хришћанска света мјеста, имања, наслијеђе и идентитет представљају кршење међународног права, које експлицитно позива на заштиту вјерских објеката у Јерусалиму и наглашава потребу да се поштује ово основно људско право на слободно богослужење.  У Патријаршији истичу да је Јерусалим град изузетно важан за све хришћане још од времена Господа Исуса Христа. Свети град је свједок најзначајнијих догађаја у хришћанској историји, који су дубоко укоријењени у хришћанској вјери. 

Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је 20. марта 2023. године предсједника Владе Републике Српске г. Радована Вишковића.

Премијер Вишковић и владика Сергије разговарали су о текућим темама у Епархији бихаћко-петровачкој и усагласили подршку Владе Српској Цркви и народу на простору Крајине.

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Трећу седмицу Великог поста, Црква је посветила крсту и та недјеља назива се Крстопоклона недјеља.
На данашњи дан сви вјерници се поклањају Крсту Господњем, на којем је Он претрпио страдања. Свештеник, уз благољепно појање, на најсвечанији начин износи крст из олтара и полаже га на мјесто цјеливајуће иконе, те пред њим први чини поклоњење, а затим и сви присутни вјерници. 
Поштујући Крст Спаситеља, Црква подсјећа да пут ка спасењу и васкрсењу за човјека лежи само кроз крст, односно борбу са сопственим искушењима и страстима, као и кроз тугу која лијечи и прочишћава човјекову душу .
Као што је свети Игњатије (Брјанчанинов) написао: "Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога гријеха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човјек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем гријеха само лаже себе, обмањује себе".

​Ова четрдесет и два хришћанска мученика били су војводе византијског цара Теофила и мученици 840. године у граду Амореји, у регији Фригија у Малој Азији
Мухамеданци (Сарацени) предвођени арапским калифом Калиф ал-Мутасимом су град Амореју дуго опсједали почетком деветог вијека, под византијским царем Теофилом (829-842.године - цар Теофил је био син цара Михајла прозваног Валвос или Травлос).  Град је заузет захваљујући издаји и запаљен. Већина становника и војника који су бранили град убијени су или одведени у ропство. Наређено је да се главни команданти  у главни град калифата, Самару и затворе. Тамноваху седам година. Било их је 42 људи. Муслимани су одбијали све понуде Византинаца за откупнину или размјену затвореника. Међу затвореницима био је и Калист Мелисин, управитељ регије Колонија, којег су Павликијанци заробили и предали Арапима. Поред њега, по имену су познати сљедећи архонти: патрициј Константин, нотар Константин, Теофил, Васој, који се посебно истакао у расправама са муслиманима, и евнух-протоспатар Теодор Кратер. Црква подједнако поштује успомену на све оне храбре вође који су се показали и добри војници и вјерне Христове слуге.
Насљедник Ал-Мутасима, калиф ал-Васик (842-847), одлучио је да присили заробљенике да пређу на ислам. Сматрајући да су послије тако дугог затвора Византијске војсковође већ биле сломљене, почео је да им шаље „добронамјернике“, који су доносили храну и одјећу и започињали разговоре о одрицању од хришћанства, но војводе не хтједоше то ни чути. Када Сарацени говораху војводама, да је Мухамед прави пророк, а не Христос, упиташе их војводе: ако би се два човјека препирали о једну њиву, па један рекао: моја је њива, а други: није него моја, при том један од њих имао много свједока, да је његова њива, а други немао ниједног свједока осим себе самог, шта би ви рекли: чија је њива? Одговорише Сарацени: заиста, онога који има много свједока! - Право сте пресудили, одговорише им војводе. Тако је са Христом и Мухамедом. Христос има многе свједоке, старе пророке, које и ви признајете, који сви од Мојсеја па до Јована Претече свједоче о Њему, а Мухамед сам за себе свједочи да је пророк, и нема ниједног свједока. 

​​- Постидјеше се Сарацени, но тад опет покушаше да бране своју вјеру овако: да је наша вјера боља од хришћанске види се по томе, што Бог нама даде побједу над вама, и даде нам најбоље земље у свијету, и царство много веће од хришћанског. На то војводе одговорише: ако би тако било, онда би и идолопоклонство египатско и вавилонско и јелинско и римско, као и огњепоклонство персијско, биле истините вјере, јер у једно вријеме сваки од ових народа побјеђивао је остале и владао њима. Очигледно је да ваша побједа и сила и богатство не доказују истинитост ваше вјере. А ми знамо, да Бог некад даје побједу хришћанима, а некад попушта муке и страдање, да их исправи и приведе покајању и очишћењу од гријехова. Након седам година 42-ца еминентних војсковођа  погубљени су на обалама ријеке Тигрис 6. марта 845. године. Први је убијен патрициј Константин Вавуцик, царски рођак, који је заузимао највише место међу војсковођама.  Тијела им беху бачена у ријеку  Еуфрат, но испливаше на другу обалу гдје их хришћани сабраше и чесно сахранише.

До 1917. године ова икона налазила се у Казанском саборном храму на Црвеном тргу у Москви, али је након његовог рушења изгубљена.  Данас се у овом обновљеном храму налази копија чудотворне иконе, такође чувене по чудима кроз молитве пред њом. Података о икони Пресвете Богородице "Васпитање" јако је мало. Познато је само да је икона византијског образа. На икони „Васпитање“ Богородица је приказана са Богомладенцем Христом , који јој сједи на лијевој руци. Десна рука Христова је испружена навише ка лицу Пресвете Богородице.
Пред овом иконом, према предању, родитељи се моле за своју дјецу, тражећи од Мајке Божије да им пошаље разум и испуни њихова срца мудрошћу. До данас је остала сачувана кратка молитва упућена овој икони: "Дајем Ти своје дете, Господу моме и Твоме, Исусу Христу, Пречиста – нашем небеском покровитељу". Датум прослављења ове иконе је 18. март по новом, односно 5. март по старом календару.

​Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије рекао је данас да је предлог тзв. француско-њемачког споразума неприхватљив, ако је дефинисан као оквир за даље преговоре о статусу Косова и Метохије, а у њему се Косово третира као независна држава.
„Тај споразум од стране Србије није потписан. Међутим, ако је текст споразума дефинисан као оквир за даље преговоре, а у њему се Косово третира као независна држава, онда је он у потпуности неприхватљив“, рекао је Владика у интервјуу Радио-Светигори поводом деветнаесте годишњице од Мартовског погрома нашег народа и светиња на Косову и Метохији.
Он подсјећа да су тај споразум сачиниле земље које су тада биле гарант мира и сигурности за српски народ и његове светиње на КиМ.
„Седамнаестог марта 2004. године њемачки војници, припадници КФОР-а нијесу прстом мрднули док су шиптарски терористи пљачкали и палили светиње: девет цркава у Призрену, међу којима и Богородицу Љевишку, Богословију и резиденцију Епископа рашко-призренског. Ето каква нам је била њемачка заштита. Французи су исто тако допустили да шиптарски терористи опљачкају и запале манастир Девич и да разоре гроб Светог Јоаникија Девичког”, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. По његовим ријечима, дволичност коју су тада показали Њемци и Французи не смије се заборавити.
„Још је мања сигурност за наш народ и његове светиње на Косову и Метохији тзв. француско-њемачки споразум“, закључио је Митрополит Јоаникије а преноси сајт митрополије црногорско-приморске.

Грађанин Грузије може да одбије нову врсту личне карте ако је у супротности са његовом вјером
Више од 313.000 грађана Грузије до краја 2022. године имало је старе личне карте, показују подаци Министарства правде Грузије.
Личне карте старог типа без чипа издају се у Грузији од 2019. године, ако грађанин који одбија личну карту предочи документ који потврђује његову припадност хришћанској вјери.
Према одговору Министарства правде на захтјев посланика грузијског парламента, крајем 2022. године активне личне карте старог типа имало је 313.682 грађана Грузије. Личне карте са електронским чиповима појавиле су се у Грузији 2011. године. Лична карта се може користити за идентификацију особе на даљину путем интернета. Поред тога, омогућава дигитално потписивање електронских докумената који имају правну снагу у Грузији и путовање у Турску, Јерменију и Украјину без додатних докумената. У међувремену, ове личне карте имају своје противнике – групу вјерника који сматрају да су чипови средство потпуне контроле људи и повезују их са библијским пророчанством о апокалипси. Одбили су да узму ове сертификате и нашли су се у својеврсној друштвеној изолацији. Без докумената у Грузији је немогуће учествовати на изборима, добити медицинске услуге, студирати, радити, користити одређене врсте превоза, комуницирати са банкарским и финансијским институцијама, купити опрему и тако даље. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања Спутњик Грузија
Сродна вијест: ГРУЗИЈА УКЛАЊА "666" ИЗ ЛИЧНИХ КАРАТА

Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије данас је посјетио разрушени Храм светих апостола Петра и Павла у Притоци и Гаравице код Бихаћа, мјесто страдања десетине хиљада бихаћких Срба у Другом свјетском рату, те се поклонио мученичким жртвама.

Владика је ова мјеста обишао да парохом бихаћким Славишом Милиновићем, протођаконом Немањом Рељићем и члановима фондације "Заборављени Коријени" из Источног Сарајева, саопштено је из кабинета епископа Сергија.
Споменик у спомен-подручју у Гаравицама подигнут у знак сјећања на српске жртве које су усташе убиле током Другог свјетског рата, а недавно је уз њега направљено импровизовано склониште за псе. 
Почетком Другог свјетског рата 1941. године, усташе су у Гаравицама извршиле масован покољ у којем је убијено више од 12.000 српских цивила, а међу жртвама је био велики број дјеце. 

​ 18/5.март- Свети мученик Конон Исавријски поучен би у вјери Христовој и крштен у име Пресвете и Животворне Тројице од самога Архангела Михаила. И до саме смрти његове невидљиво га је пратио овај Архистратиг Божји. Би просветљен и ојачан благодаћу Духа Светога, те га срце није вукло ни за чим светским, него само за духовним и небеским. Кад га родитељи силом оженише, он прво вече узе свећу и метну под суд, па упита своју невесту: шта је боље, светлост или тама? Она одговори: светлост. Тада јој он поче говорити о вери Христовој, и о духовном животу као бољем и лепшем од телесног. Те тако успе, да и њу, а по том и своје родитеље приведе у веру Христову. И беху он и жена му као брат и сестра. Ускоро умру му и родитељи и жена, и он се повуче потпуно од светског живота и преда молитви, посту и богомислију. Учини велика чудеса, којима многе обрати у хришћанство. Између осталога, примора зле духове да му служе. При једном гоњењу би ухваћен и мучен, и сав избоден ножевима. Његовом крвљу мазаху се болесници и исцељиваху. Он поживе после тога још две године у своме граду и престави се Господу. Овај дивни светитељ поживе и пострада у II веку.

​Овај свети подвижник је својим постним животом надмашио све монахе. Поред тога, посветио се проучавању Божанског писма и постигао савршенство у врлини и учинио многа чуда. Преподобни Марко је тако савршено проучавао ријеч Божју да је знао напамет читаво Свето писмо, био је ученик светог Јована Златоустог и написао је многе поучне ријечи. Чистота монаха била је толика да га манастирски свештеник, како је и сам свједочио заклетвом, никада својом руком није подучавао Божанским тајнама, већ је сваки пут кад је приступио Светом Причешћу примао свете дарове од анђела који је држао кашику. Преподобни је провео четрдесет година као монах и шездесет година је носио подвиг поста . Сто година након рођења отишао је Господу. Вјерује се да је преподобни Марко примио монаштво у 40.години живота од свог учитеља светог Јована Златоуста и да се 60. година  подвизавао у монашком животу. Мјесто његових подвига била је Нитријска оустиња, у Доњем Египту, 70 миља јужно од Александрије и западно од Нила, у близини либијске пустиње. Преподобни је умро око средине V  вијека. ​Његове беседе о закону духовном, о покајању, о трезвењу итд. спадају у првокласну црквену књижевност, похваљиваше их и сам велики Фотије патријарх.
​
"Савјест је природна књига. Ко је чита делатно (на дјелу), тај у искуству осјећа Божанску помоћ"-Преподобни Марко Подвижник

Након посјете школи у Загребу, предсједавајућа Предсједништва БиХ обећала је да ће Република Српска помоћи одржавање овогодишње ученичке екскурзије.
Предсједавајућа Предсједништва Босне и Херцеговине Жељка Цвијановић посјетила је у четвртак, 16. марта, Српску православну општу гимназију „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу. Предсједницу у чијој пратњи се налазио и амбасадор БиХ у Републици Хрватској Александар Врањеш, на загребачком Светом Духу дочекали су протонамјесник Богољуб Остојић, Архијерејски замјеник, и протојереј-ставрофор Слободан Лалић, директор Гимназије, као и ученици из Републике Српске који похађају Гимназију у Загребу. Услиједио је пријем у Духовном центру приликом ког је отац Богољуб предсједавајућој Цвијановић пренио поздраве Његове Светости патријарха Порфирија који администрира Митрополијом загребачко-љубљанском, и даровао монографију Саборног храма Преображења Господњег у Загребу. Окупљеним медијима се након пријема обратио најприје директор Гимназије отац Слободан Лалић. Он је исказао задовољство и част због посјете предсједавајуће Цвијановић. ”Наш рад се прати и у Босни и Херцеговини, одакле је десетак ученика наше школе. Разговарали смо о начинима на које институције у БиХ могу подржати наш рад и начинима на које се можемо повезати са сличним установама како у Републици Српској, тако и у цијелој БиХ”, казао је отац Слободан. Предсједавајућа предсједништва исказала је задовољство због уређења и организације Гимназије и рекла да је весели то што је школа организована на адекватан начин. ”Ово је била прилика и да видим ученике који долазе са територије Републике Српске”, казала је предсједавајућа Цвијановић и додала да ће Кабинет Предсједника Републике Српске финансијски помоћи овогодишњу матурску екскурзију. Извор: митрополија Загребачко-љубљанска

​Министар одбране БиХ Зукан Хелез, са сарадницима, посјетио је 17. марта 2023. године Његово Високопреосвештенство митрополита дабробосанског Хризостома.
Током угодног разговора размијењена су мишљења о међурелигијској сарадњи те о односима у Министарству одбране и Оружаним снагама БиХ. Министар Хелез је објаснио на који начин функционише вјерска служба у ОС БиХ, нагласивши да без обзира на стање у држави, сви морају да раде на просперитету и бољим односима, те да за такве кораке су потребни храбри лидери који ће се посветити рјешавању проблема. Такође, министар Хелез је додао како планира обићи све локације ОС БиХ, да би на лицу мјеста утврдио у каквим условима раде припадници ОС БиХ, и установио све недостатке које треба отклањати у будућности. Митрополит Хризостом је похвалио рад МО БиХ и вјерске службе те напоменуо да вјерске заједнице треба да раде на помирењу, истичући да ОС БиХ представљају прави појам заједнице и доказ да све може да функционише кад постоји добра воља. Треба отворено радити на миру и истином ићи ка рјешењима, јер само на тај начин трагедије какве су се десиле на овим просторима неће се више никад поновити, додао је митрополит Хризостом. Састанку су присуствовали и Салко Беба, шеф Кабинета министра одбране БиХ и протојереј Милорад Милинковић, настојатељ Канцеларије православног душебрижништва у МО БиХ.
Канцеларија за односе с јавношћу