Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

​Светих 12 мученика: презвитер Памфил, ђакон Валент, Павле, Порфирије, Селевкије, Теодул, Јулијан, Самуило, Илија, Данило, Јеремија, Исаија - страдали су током прогона против хришћана, који је подигао цар Диоклецијан 308 -309 у Кесарији Палестинској. Од њих, најстарији у свом чину и први по времену страдања био је свети Памфил, презвитер Кесаријски. Био је родом из Берита (Бејрут) у Феникији, а од младости су га учили паганској мудрости; док је Памфил био испуњен духовном мудрошћу и заблистао својим врлим животом. Школовао се у Александрији, након чега је постављен за презвитера у Кесарији. Напорно је радио на томе да упореди и исправи текстове Новог завјета, оштећене од писара. Свети Памфил је копирао исправљене примјерке и послао их онима који су жељели да их имају. На тај начин је многе незнабошце преобратио Христу. Његовим трудом и бригом у Кесарији прикупљена је обимна библиотека духовних књига која је служила хришћанском просвећењу. Блажени Јероним (4. и почетак 5. вијека) веома је поштовао Светог Памфила и сматрао се срећним, јер је набавио и чувао неке од његових рукописа. Светом Памфилу у евангелизацији вјере Христове активно су помагали свети Валент, ђакон ђакон елијске цркве, старији човјек који је савршено познавао Свето писмо и свети Павле, који је изгарао вјером и љубављу према Христу Спаситељу. Сва тројица били су затворени на двије године у тамници од стране управитеља Кесарије Палестинске, Урбана. Током владавине његовог насљедника Фирмилијана у Египту, 130 хришћана је осуђено и послато у Киликију (Малу Азију) у руднике злата. До мјеста изгнанства испратило их је петоро младе браће. На повратку у Египат, заточени су у Кесарији и бачени у тамницу због исповиједања вјере у Христа. Младићи су изведени пред Фирмилијана, заједно са претходно затвореним светима Памфилом, Валентом и Павлом. Назвавши се именима старозавјетних пророка -Илија, Јеремија, Исаија, Самуило и Данило- на питање о отаџбини, младићи су одговорили да су грађани Јерусалима, што под тим подразумијева небески Јерусалим. Фирмилијан није знао ништа о граду с тим именом, пошто је на мјесту Јерусалима, који је 70. године уништио цар Тит, град саградио цар Адријан (117 - 138), који се тада звао Ели-Хадријан. Фирмилијан је дуго мучио младиће, покушавајући да открије локацију непознатог града и наговори младиће на отпадништво; Не постигавши ништа, управитељ је наредио да их посијеку  мачем, заједно са Памфилом, Валентом и Павлом. Прије тога, пострадао је слуга презвитера Памфила, 18-годишњи младић Порфирије, кротак и скроман. Када је чуо за смртну пресуду над светим мученицима, затражио је од управитеља дозволу да сахрани тијела осуђених након њиховог погубљења, због чега је убијен и спаљен на ломачи.Свједок овог мучеништва, благочестиви хришћанин Селевкије, бивши ратник, поздрављајући подвиг страдалника, пришао је Памфилу прије његовог погубљења и рекао му о мучеништву светог Порфирија. Војници су га одмах ухватили и по налогу Фирмилијана посјекли су га мачем заједно са осуђеним. Један од намјесникових слугу, Теодул, старији човек и тајни хришћанин, поздрављајући мученике које су водили на погубљење, пољубио их је и замолио да се моле за њега.To су видјели неки од управитељевих слугу, и оптужише Теодула код господара свог да је хришћанин. Овај га испита, и нашавши да је заиста хришћанин, он се силно разјари, и нареди да светог Теодула распну на крст. Младић Јулијан, Кападокијац по рођењу, прилазећи Кесарији, видио је тијела светаца, бачена без сахране да их звијери прождеру. Прилазећи им, Јулијан клекне и пољуби тијела страдалника. Стојећи по страни војници су га ухватили и довели до управитеља, који је осудио Светог Јулијана на спаљивање. Тијела свих 12 мученика остала су без сахране 4 дана. Ни животиње ни птице их нису додирнуле. Збуњени овом околношћу, незнабошци су дозволили хришћанима да узму тијела мученика и сахране их.

Недјељу православља, обиљежавамо сваке године током прве недјеље Великог поста. Њено празновање, с благословом патријарха Методија I Цариградског и уз подршку царице Теодоре,  установљено је у IX вијеку (тачније  11. марта 843. године) у Цариграду,  у част побједе над  иконоборачком јереси (иконокластичка јерес). Поштовање икона, засновано на Светом писму и одобрено по обичају првих хришћана, остало је нетакнуто све до 8. вијека, али иконокластичка јерес која се појавила у Грчкој проширила се у многим земљама и неколико деценија потресала Византијско царство. Православни, који су поштовали свете иконе, били су подвргнути најжешћим прогонима јеретика, иконе, а мошти светих су спаљиване.​ 843. године, у прву недјељу Великог поста, царица Теодора је окупила архијереје Цркве и заштитнике поштовања икона, свргла са власти иконоборачког патријарха Јована Граматика и обновила одлуке VII Васељенског сабора (787.године- када је након смрти другог иконобораца Лава IV. Његова удовица, царица Ирина, предузела је иницијативу за сазивање православног сабора, који је ушао у историју као Седми васељенски сабор. 367 епископа православне цркве окупило се у Никеји како би осудили иконоборство, а такође и учврстили поштовање икона) којим је утврђено поштовање светих икона.  Христољубива царица Теодора објавила је: „Ко не поштује лик Господа нашега, Пресвете Његове Мајке и свих светих, нека буде проклет!"

Радни дан на градској пијаци Константинопоља, нове престонице Римског царства, почиње рано. Сунце још није изашло, становници и даље чврсто спавају. А трговци већ долазе на пијачни трг, журећи да заузму мјеста за тезгама. Уосталом, прије него што се појаве први купци, има још много посла. Извадити робу и ставити је на полице тако да људи пожеле да је купе. Нахранити и напојити животиње - магарце, мазге, камиле - који су помогли да се производи довезу на пијацу. Одвести их под надстрешницу, гдје ће чекати цио дан док власник ради. Платити градским властима порез на право трговине на пијаци. Генерално, има много тога да се уради. Зато трговци устају тако рано и журе да учине све како би купце упознали с радосним осмјехом и  позивом:
- Поштовани, немој проћи! Бољи од мог производа, нигдје нећеш наћи, кад ти кажем!
У сумрак пред зору, трговац воћем послагао је своју робу на тезгу. Помогао му је син - коврџави дјечак од око десет година.
- Тата, гдје је боље ставити ове јабуке?
- Ове ружичасте стави поред свијетлоцрвених како би се нијанса боје боље видјела.
- Да би било јасно да се ради о различитим сортама јабука?
- Да, браво. И диње стави близу лубеница тако да не закљањају мале плодове.
- У реду, тата, урадићу то одмах.
Одједном се међу трговачким редовима појавише коњаници. Била је то градска стража. Јахали су полако од тезге до тезге. Иза њих је стара мазга носила огромно буре у којем носачи воде у врућим данима обично улицама носе питку воду. Али шта носач воде ради на пијаци тако рано, па чак и у пратњи наоружаних стражара? И радио је врло чудне ствари. Када се бачва зауставила на сљедећој тезги, носач воде се гунђајући попео на бачву, заграбио воду кутлачом са дугачком ручком и попрскао је тако да је посула сву робу која је лежала на тезгама у близини. Тада је мазга однијела бачву даље, и све се поновило. Дошао је ред на тезге са воћем. Носач воде почео је да прска водом зреле бобице смокава, тамноцрвене трешње и љубичасте шљиве. Дјечак се уплашен сакрио иза тезге. А отац упита водоношу:
- Поштовани, реци ми - зашто поливаш водом наш производ?

​Али умјесто носача воде, један од стражара је одговорио:
- Ово је наређење градоначелника. Сви производи на пијаци и у продавницама од сада ће бити посипани сваки дан.
- Зашто? - изненади се отац. - Каква је сврха тога?
"Превише питаш, трговче", набрао је стражар.  Зар ти није довољно што је градоначелник сам то наредио?
- Не, господару - отац понизно спусти очи. - Схватио сам. Ево мојих производа, нека носач воде ради свој посао.
Чувар је лијено зинуо. „Мислиш ли да ми уживамо у петљању са вашим јабукама овако рано? Али наредба је наредба. То се мора урадити, а не питати „шта“ и „зашто“.
„Да, господару“, сагнуо је отац. - Наређење се мора извршити.
Читав његов изглед одавао је потпуну покорност. Али када су стража и носач воде кренули даље, отац се одмах промијенио. Покрети су му постали брзи и прецизни, а очи оштре. Позвао је дјечака к себи, погледао га у очи и рекао:
- Сјећаш ли се гдје живи наш владика Евдоксије, сине?
- Да, тата, сјећам се. Живи на улици која води до мора.
- Пожури, трчи тамо, пробуди га и испричај му све што си управо видио овдје на пијаци.
- У реду, тата. Шта је то?
- Не знам. Али осјећам да се нешто лоше догађа. Владика је мудар човјек, нека одлучи како ће се носити са свим овим.
- Да, тата. Урадићу како си рекао.
Дјечак се окренуо и потрчао што је брже могао.
Кућа у којој је живио епископ Евдоксије налазила се у улици која је водила до цариградске луке. Дању су каравани моћних камила, окачени балама пртљага, марширали овде у непрекидном низу. Огромни бикови вукли су кола на дрвеним точковима. Кола су до врха била натоварена прекоморском робом која је у град стизала бродовима. Бука, бука, звецкање точкова по калдрмисаном коловозу, дување бикова и рика камила - тако је ова улица звучала током дана. Али сада, рано ујутро, овдје је било прилично тихо. Када је дјечак отрчао до куће епископа Евдоксија и тихо закуцао на врата, врата му је отворио лично он - старији, али високи човјек са сивом брадом и љубазним очима.
- Жао ми је ако сам Вас пробудио. Отац ме је послао и рекао да је то веома важно.

​„Нема потребе да се извињаваш“, рекао је Евдоксије. - Уосталом, извршио си вољу свог оца, како и приличи послушном сину. Ниси ме пробудио. Устајем рано. Волим ове јутарње сате, када могу да се молим у тишини. Реци ми шта ти је отац рекао да ми кажеш?
Долазећи до даха од брзог трчања, дјечак је почео да говори о носачу воде и стражарима који су из пијаце из бачве из неког разлога шкропили воду са храном. Владика је пажљиво слушао његову причу. Лице му постаде строго и тужно. Када је дјечак завршио, владика га је потапшао по глави.
- Хвала ти. На вријеме си донио ову важну поруку. Али већ сам знао шта се догађа прије него што си дошао.
Дјечак је збуњено погледао владику:
- Шта, неко је већ прије мене дошао са пијаце и рекао Вам за носача воде?
- Не, - насмијешио се Евдоксије. - Мој гласник није био са пијаце. Али немој се изненадити да је он испред тебе. На крају крајева, отац те је послао, а послао га је и сам Бог. И владика исприча дјечаку о чуду које му се догодило те ноћи.

Ово је испричао Евдоксије: када је устао на молитву, у соби је изненада засјало свјетло и пред њим се појавио човјек у војничком одијелу. Рекао је:
- Одмах окупи хришћане и нареди им да нико од њих не купује храну на градским пијацама. По наредби злог цара, сви производи на пијацама биће оскрнављени крвљу животиња које су жртвоване паганским боговима. Хришћани не смију да једу тако оскрнављену храну.
Владика је, збуњен, почео да пита како да замијени производе купљене на пијацама за сиромашне људе који нису имали домаће залихе хране. Небески гласник је одговорио:
- Нека припреме кољиво и спасиће се од потешкоћа!
Али владика је и даље био збуњен, јер није знао шта је кољиво. Тада је човјек рекао:
- Кољиво је пшеница кувана са медом. Тако се називало та храна у Евхаиту - граду у којем сам некада живио. Ево како ће те га спремити, - и ноћни гост је испричао рецепт за кољиво. Тада владика упита:
- Ко сте ви и зашто вам је толико стало до православних хришћана?
- Ја сам мученик Христов, Теодор. По Божјој заповијести, послат сам да вам помогнем.
Рекавши ово, светац је нестао - тако је владика завршио своју причу о невјероватном јављању.

- Прелијепо! Сам Бог нам помаже “, узвикнуо је дјечак.
„Да, и Бог и његови свеци су сви наши заштитници и помагачи", потврдио је владика. „У бачви носача воде коју си видио, вода је помијешана са крвљу животиња жртвованих паганским божанствима. Наш цар Јулијан је изгледа полудио. Рођен је и одрастао у хришћанској вјери. Али онда је отпао од хришћанске вјере. И почео је да се клања идолима - паганским боговима. А нас, хришћане, тлачи на сваки могући начин. А сада је смислио овај лукави трик посипања хране. Уосталом, ако хришћани једу ову храну, испоставиће се да су и они нехотице учествовали у служби паганским боговима.
- Шта сада да радимо? - узврпољио се дјечак.
- Не бој се, већ сам послао своје помоћнике свим хришћанским заједницама у граду. Данас, током јутарњег богослужења, хришћани ће сазнати шта ради зли цар Јулијан. Неће успјети да нас упрља. Нико од хришћана неће куповати храну на пијаци док ова гадост не престане.
- Али ко је тај мученик Теодор?
Владика је размишљао. Тада је рекао:
- Судећи по томе што је поменуо Евхаит, ово је Теодор Тирон. О њему сам чуо од оца. Прије пола вијека, за вријеме многобожачког цара Максимијана, хришћанска вјера била је забрањена. Они хришћани који су одбили да принесу жртву паганским идолима суочили су се са болном смрћу. Али било је оних који су неустрашиво исповиједали своју вјеру пред прогонитељима. Један од њих био је војник, недавно примљен у римску легију, који је у то вријеме био у Амасији, недалеко од које се налази Евхаит. Звао се Теодор, а надимак Тирон значи „регрут, нови ратник“. Одбио је да принесе жртву паганским боговима и отворено је признао да је хришћанин. Због тога су га дуго мучили, а онда, не постигавши ништа са њим, спалили су га на ломачи. Мислим да нас је он - Теодор Тирон - упозорио на предстојећу опасност.
"Какав храбар човјек", рекао је дјечак задивљено.
- Да, мученици су храбри људи, јер су се уздали у Бога. А онај који је с Богом је непобједив. Међутим, вријеме је да и ти и ја пређемо на посао.
- Какав посао?
- Засад само ја знам да кувам кољиво. И треба да имамо времена да то припремимо како би хришћани могли да доручкују. А онда ћемо свима рећи како сами могу да кувају кољиво.
- Одлично! Да кувамо кољиво. Али ово је вјероватно врло тежак задатак - да кувамо непознато јело? Можемо ли се носити са тим?
„Не бој се“, насмијеши се владика. У прављењу кољива нема ништа тешко. Чак и ти можеш сам да га спремиш, без помоћи одраслих. Сада ћу ти рећи рецепт: Припремиш 500 грама пшенице, једну кашику соли и шест кашика меда. Испереш зрна пшенице и ставиш их у хладну воду око два сата (пази на вријеме!). Затим кувај пшеницу на лаганој ватри док не омекша и не заборави да додаш сол током кувања. Обавезно пази да зрна не кључају превише, јер ће у противном храна испасти љепљива. Сада кувану пшеницу треба охладити. Стави је  на неколико минута на хладно мјесто.  Можеш га украсити грожђицама и орасима.

Све се то одвијало у славном граду Константинопољу прије више од 1600 година. Зли цар Јулијан отпао је од Христа (због чега је и добио надимак - Отпадник) и почео да прогони хришћане. Тада је била прва недјеља Великог поста. Знајући да се ових дана хришћани придржавају строгог поста и кају се за своје гријехе, заповиједио је да цијелу недјељу оскврне све залихе хране на пијацама. Ово је била лукава царева идеја - да квари хришћане током Великог поста. Али Бог је уништио подмукли план пославши светог Теодора Тирона епископу Евдоксију са рецептом за кољиво. Од ове једноставне хране, хришћани су живјели тих дана не купујући ништа на градским пијацама. 
Аутор:Александар Ткаченко
Цртежи: Галина Воронецкаја
Превео и превод прилагодио сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ
Извор: фома.ру

Прва субота Часног поста посвећена је сјећању на чудо Светог Теодора Тирона, које се догодило у у Цариграду  – његово објављивање архиепископу Евдоксију, и зове се Теодорова субота. У спомен на то чудо у правосланим домовима тог дана се кува и једе пшеница. 

О чуду Светог Теодора Тирона
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, Светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави, а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.
Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.
Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен Светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ Светог великомученика Теодора.

Свети великомученик Теодор Тирон
Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати Светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.
Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори Свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.

Добивши неколико дана за размишљање, Свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, Свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише. Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њега блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му Свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори Свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.
На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А Свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво Светих анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са Светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са Светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са Светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се Светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак 2, 4; Рим 1, 17), – никако није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.
Сутрадан нареди судија да Светог Теодора изведу преда њега на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А Свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.
Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс 33, 1).
Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А Свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.
А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А Свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.
Судија дуго размишљаше, па опет упита Светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.
Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.
Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако Свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело Светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен. Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306. године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ философије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. године послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину. 862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године. Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи донијели у Италију.

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице”.
У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, вријеме поста и у суштини то није права Литургија него уобичајено вечерње коме се придодају одређене молитве и прозбе узете из литургија преко којих се припремамо за Свето причешће. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”.
Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење Светих дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. Свете дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови Свети дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. 
У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недјељом док се Литургија пређеосвећених дарова служи сриједом и петком првих шест седмицâ Велике четрдесетнице; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику сриједу. 
Вашој пажњи препоручујемо филм о Литургији пређеосвећених дарова у коме ову централну великопосну службу објашњава блаженопочивши Митрополит црногорско – приморски Амфилохије. Филм је снимљен са благословом блаженог спомена Патријарха српског г. Павла у продукцији Одбора за вјерску наставу Архиепископије београдско – карловачке. Извор: Радио Светигора

За онога ко слабо познаје Свето писмо, тешко је да разумије због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског.
Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у четрвтак прве недјеље Великог поста.
Пјесма 2.
Ирмос: Видите, видите да сам ја Бог, Који је пуштао ману као кишу, и воду из камена извео некада у пустињи народу моме, једином десницом и снагом Својом. 
Убих човека за рану своју и младића за масницу, ридајући Ламех вапијаше; а ти не дрхтиш, о душо моја, укаљавши тело и ум оскрнавивши. Ти си мудровала, о душо, да сазидаш кулу, и утврђење створиш похотама твојим, када Створитељ не би помео намере твоје, и срушио на земљу лукавство твоје. О, како се угледах на Ламеха, пређашњег убицу; душу као човека, ум као младића, а тело као брата свога убивши, као Каин убица, сластољубивим жудњама. 
Пусти Господ некада од Господа огањ као кишу, и спали Содомљане који Га гневљаху безакоњима. А ти си, о душо, упалила огањ паклени у коме ћеш љуто горети. Обраних се, озледих се, гле стреле непријатеља које ранише моју душу и тело; гле ране, чиреви гнојави, ватруштине које објављују ране самовољних страсти мојих.
Преподобној:
Потапана у понору зала, Маријо, ти си пружила руке своје к милосрдноме Богу, а Он и теби, као некад Петру, човекољубиво пружи руку помоћи, тражећи на сваки начин твоје обраћење. 

Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице (Пост 4, 17-24). 

Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп.

Содомљани - становници Содоме, једног од  градова у регији Мртвог мора који је уништени од Господа због грешног живота (спаљен небеским огњем). У Библији, Бог открива Авраму да ће Содома и Гомора бити уништени због њихових тешких гријехова (18,20). Аврам се залаже за животе свих праведних људи који тамо живе, посебно за животе његовог синовца Лота и његове породице. Бог је сагласан да поштеди градове ако у њима се пронађе 10 праведника (18, 23–32). Два анђела се шаљу Лоту у Содому, али их сусреће опака руља коју анђеоски гости затим ослијепе (19, 1-11). Налазећи међу становницима само Лота и његову породицу као праведнике, анђели упозоравају Лота да брзо напусти град и да се не осврће. Док бјеже од уништења, Лотова жена се осврће на град и претвара се у стуб соли (19, 12–29).

​Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак.

ПЈЕСМА 3.
Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ.

Угледала си се, душо, на старозаветну Египћанку Агару, поставши драговољно робињом, и родивши новога Исмаила – дрскост твоју.
Упознала си, душо моја, Јаковљеву лествицу, која се показала од земље до неба; зашто ниси имала сигуран темељ – побожност? 
Угледај се на Свештеника Божјег и Цара јединственог,6 који је праслика Христа и Његовог живота у свету међу људима. 
Обрати се, зајецај, душо бедна, пре него што се заврши светковина живота; пре него што Господ закључа врата дворца. 
Не постани, душо, слани камени стуб, окренувши се натраг; нек те уплаши пример Содомски; горе на Сигору спасавај се. 
Владико, не одбаци мољење оних који Ти певају; но смилуј се, Човекољупче, и подај опроштај онима који га са вером просе.

Агара- египатска робиња Саре, супруге старозавјетног патријарха Аврама. Сара је дуго била неплодна и тражила је начин да испуни Божје обећање Авраму да ће он  бити отац многих народа, поготово јер су постајали све старији, па је понудила Авраму Агару  као другу жену  "послије десет година откако се настани Аврам у земљи Хананској. И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје." Тадашњи закон предвиђао је да ако у роду не постоји насљедник, старјешина породице може узети робињу своје жене. Дијете рођено од ње, након што је положено у крило патријархове жене, сматрано је законским насљедником. Ако су супружници ипак имали своју дјецу, син робиње је ипак насљеђивао дио патријархове имовине. Овим законом се служио Аврам, чија је жена Сара била нероткиња. Син Исмаило рођен је од Агаре. Због непоштовања Аврама и Саре и вријеђања сина њихове старости, Исака, Исмаил је, заједно са Агаром, протјеран у пустињу, гдје је постао предак арапских племена (Пост 16 и 21,1-21).

Јаков - старозавјетни патријарх, унук праведног Аврама и Исаков син. Од свог страијег брата близанца  Исава купио је првородство за тањир сочива и очински благослов који Исав није цијенио. Али, мислећи да је осим благослова Исав изгубио и материјална добра, планирао је да се освети Јакову. Бјежећи, Јаков се зауставио ноћу у пољу. Тамо је у сну видио небеске љестве, уз које су се анђели уздизали и спуштали: " И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;И гле, на врху стајаше Господ и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему; И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем..."(Пост 28, 10-22). Јаков је имао 12 синова ( и једну кћерку) од којих је настало дванаест израиљских племена.

Свештеника Божјег и Цара јединственог -мисли се на Мелхиседека („цара правде), цара и свештеника Свевишњег Бога из града Салима („град мира“, претпоставља се древно име Јерусалима) око двадесетог вијека прије нове ере, који се помиње у књизи Постања (1 Мојс 14, 14-20). Када се праведни Аврам враћао након што је побиједио једног од локалних вођа, Ходологомора и цареве што бијаху с њим, цар и свештеник Мелхиседек су поздравили Аврама и благословили га нудећи хљеб и вино: "А Мелхиседек цар Салимски изнесе хљеб и вино; а он бијаше свештеник Бога вишњега." За разлику од других старозавјетних праведника, књига Постања не даје родослов Мелхиседеков, нити каже када је рођен. У псалму 110. псалмопјевац Давид назива Христа свештеником по реду Мелхиседековом: „Господ се заклео, и неће се покајати: ти си свештеник довијека по реду Мелхиседекову“ (Пс109, 4). Ово поређење објашњава апостол Павле у својој посланици Јеврејима: "Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га; Коме и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира: Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека“ (Јевр 7, 1-3).

Сигор („мали“) - град-држава који је био дио коалиције пет градова заједно са Содомом, Гомором, Адмом и Севоимом. Господ га је поштедио, Лот се у њему  склонио након уништења Содоме и Гоморе. Међутим, касније су Лот и његове кћерке напустили Сигор и настанили се у пећини у оближњим планинама.

ПЈЕСМА 4.
Ирмос: Чу пророк о доласку Твоме, Господе, и уплаши се, јер ћеш се од Дјеве родити и људима јавити се, те говораше: Чух глас Твој, и уплаших се, слава моћи Твојој Господе.
Време живота мога је кратко, и испуњено невољама и неваљалством; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Човек царског достојанства, венцем и порфиром одевен, веома имућан и праведан, изобилујући богатством и стадима - изненада осиромашивши, би лишен богатства и славе и царства. Иако он беше праведан и честитији од свију, не избеже замке и мреже лажљиваца; ти пак, бедна душо, будући грехољубива, шта ћеш чинити, ако се деси да нешто слично постигне тебе? Сад сам човек високопарних речи, а суров срцем, немаран и сујетан; Правосудни,- немој ме осудити са фарисејем, него ми дај смирење цариника, једини Милосрдни, и придружи ме к њему.Знам, Милосрдни, да сагреших нагрдивши сасуд тела мога, но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Сам себи постадох идол, страстима душу своју штетећи, Милосрдни; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј. Не послушах гласа Твога, преступих Писмо Твоје, Законодавче; но прими ме у покајању и опамети ме, да не постанем својина ни храна врагу; Спасе, Ти ме сам помилуј.

Говори се о Јову, старозавјетном патријарху, који је усљед ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и претрпио неизљечиву болест - губу. Праведни Јов је показао чврсту вјеру у Бога у искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у истоименој књизи Старог завјета.

ПЈЕСМА 5.
Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. Угледај се, душо, на покајану грешницу, приђи и припадни к ногама Исусовим, да те подигне и да ходиш право путевима Господњим. Иако си дубоки кладенац, Владико, источи ми воду из пречистих Твојих жила, да као Самарјанка, пијући од ње више не жедним, јер Ти изливаш воде живота. Владико, Господе, сузе моје да ми буду Силоам, да умијем и ја зенице срца, и да Те видим духом, Светлости Превечна. 

Жена Самарјанка је становница Самарије на сјеверу Израиља, од које је Христос тражио воду, супротно јеврејском обичају, да не комуницира са Самарјаанима који су исповиједали другу вјеру. Овим је изненадио жену и подстакао је да разговара с Њим. Господ је Самарјанки открио њене тајне гријехе и тиме ју натјерао да се покаје за њих. Захваљујући проповиједи Самарјанке, многи људи у Самарији су повјеровали у Христа (Јн 4, 1-42). Према предању, Самарјанки је било име Фотина. Након Вазнесења Спаситељевог, Фотина је наставила да проповиједа о Њему међу незнабошцима. Заједно са синовима и сестрама, мученички је страдала у Риму за вријеме суровог цара Нерона, 66. године. Сјећање на свету мученицу Фотину Самарјанку Црква прославља 2. априла и у пету недјељу по Васкрсу.

Бесједа Исуса Христа са Самарјанком
 Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос са ученицима Својим пролазио је кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем). Испред града, са јужне стране, био је студенац (извор), који је по предању, ископао праотац Јаков. Исус Христос, уморивши се од пута, сео је да одахне на студенцу. Време је било подневно, и ученици Његови пошли су у град, да би тамо купили храну. У то време прилази к студенцу из града жена Самарјанка по воду. Исус Христос јој говори: "дај Ми да пијем". Те речи Спаситељеве су веома зачудиле Самарјанку. Она је рекла: "како то Ти, Јудеј, тражиш да пијеш од мене, Самарјанке? Јер, Јудеји се са Самарјанима не друже". Господ јој рече: "ако би ти знала дар Божији (тј. велику милост Божију, коју је послао Теби Бог у том сусрету), и Ко говори теби: дај Ми да пијем; ти би сама тражила од Њега, и Он би ти дао воду живу". Спаситељ је назвао живом водом Своје Божанствено учење. Јер, како вода спасава жедног човека од смрти, тако и Његово Божанствено учење спасава човека од вечне смрти и води ка вечном блаженом животу. А Самарјанка је мислила, да Он говори о обичној води која извире, и која се у њих звала "живом" водом. Жена је са дивљењем упитала Њега: "Господине! Ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Зар си ти већи од оца нашег Јакова, који нам даде овај студенац, и сам је из њега пио, и деца његова, и стока његова?" Исус Христос јој одговори: "сваки, који пије од ове воде, опет ће ожеднети; а који пије од воде, коју ћу му Ја дати, тај неће ожеднети довека. Јер вода, коју ћу му Ја дати, постаће у њему извор воде која тече у живот вечни". Али Самарјанка није схватила те речи Спаситељеве, и рекла је: "Господине! дај ми ту воду, да не жедним и не долазим овамо да захватам". Исус Христос, желећи да Самарјанка схвати о чему Он са њом говори, испочетка јој рече да иде да позове к Њему свог мужа - Он рече: "иди, зови мужа својега, и дођи овамо". Жена рече: "Немам мужа". Тада јој Исус Христос рече: "добро каза: немам мужа. Јер си пет мужева имала, и тај, кога сада имаш, није ти муж; то си право казала". Самарјанка, поражена свезнањем Спаситељевим, који јој откри сав њен греховни живот, схватила је сада, да не говори са обичним човеком. Она се сместа обратила Њему за разрешење давног спора међу Самарјанима и Јудејима: чија вера је правилнија и чија служба је угоднија Богу. "Господе! видим да си Ти пророк", рекла је она, "оци наши клањаху су Богу на гори овој (при том је показала на гору Гаризин, где су се виделе развалине разрушеног самарјанског храма); а ви кажете, да је у Јерусалиму место где се треба клањати (Богу)!".

Силоам је резервоар у Јерусалиму који је преживио до данас. Према Јеванђељу по Јовану, Господ, излијечивши човјека слијепог од рођења, шаље га да опере очи у бањи Силоамској (Јн 9). Шеста васкршња недјеља посвећена је сјећању на овај догађај, који представља духовно исцјељење човјека од урођеног заслијепљења гријехом.

ПЈЕСМА 6.
Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој.
Ја сам, Спасе, царска драхма коју си некада изгубио; но упаливши светилник - Претечу Твога, Речи Божја, потражи и нађи лик Твој. Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика, и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући.
Преподобној: Да би угасила пламен страсти, увек си проливала сузе, Маријо, душом распламсалом; њихову благодат дај и мени слузи твоме. Стекла си небеско бестрашће, Мати, узвишеним живљењем на земљи; моли се за оне који те славе, да се молитвама твојим избавимо од страсти.

Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину.  Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. 

Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид.

Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона,  више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем".  Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше".

ПЈЕСМА 7.
Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца. 
Изчилеше дани моји као сан онога који се пробуди; зато као Језекија плачем на постељи мојој, да ми се продуже године живота. Но који ће Исаија стати преда те, душо, ако не Бог свих?  Припадам Ти и приносим Ти речи моје као сузе: сагреших као што сагреши блудница, и безаконовах као нико други на земљи. Но смилуј се, Господару, на створење Твоје и призови ме. Погубих лик Твој и покварих заповест Твоју, Спасе; сва се лепота помрачи и страстима угаси се свећа. Но смиловавши се дај ми радост, као што пева Давид. Обрати се, покај се, откри тајна дела, говори Богу који све зна: Ти знаш моје тајне, једини Спасе; но сам ме помилуј, као што пева Давид, по милости Својој. 

Језекија — јудејски цар (752-698.године). Син цара Ахаза. Праведни цар јудејског народа у Старом завјету. Владао је двадесет девет година. Био је ватрени противник идолопоклонства. Молитвом цара Језекије, Божји анђео је побиједио асирске војнике који су дошли да опсједају Јерусалим. (2 Цар 18, 13-37-19). Господ је послао свог пророка Исаију неизлечиво болесној Језекији да упозори цара на приближавање краја. Али цар Језекија, не желећи да умре, молио се тако усрдно и сузно да је Господ продужио његов земаљски живот за још 15 година. У потврду да цар неће умријети, већ да ће се опоравити, пророк Исаија му је показао знак - сјенка сунца на степеницама царске палате помјерила се десет корака уназад: "и врати Господ сјен по кољенцима по којима бијаше отишао на сунчанику Ахазову натраг за десет кољенаца" (2 Цар 20, 1-11).

С благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, Прва парохија гаревачка у сарадњи са агенцијом „Пелегрини травел“ организује поклоничко путовање у Свету Русију. Планирана су поклоњења и обиласци светиња у Москви, Петрограду, Дивијеву, Сергијевом Посаду, Мурому и Владимиру. Током путовања поклоници ће имати прилику да се помоле и поклоне моштима и светињама посвећеним великим руским светитељима, међу којима су: Света Ксенија Петроградска, Свети Серафим Саровски, Света Матрона Московска, Свети Сергије Радоњешки, Свети Александар Невски, Свети Јован Кронштатски, као и Свети Петар и Февронија.
Путовање је планирано у периоду од 7. до 18. августа. Цијена аранжмана износи 1490 евра, а у цијену су урачунате авио-карте и преноћишта са доручком. Број мјеста је ограничен, а лети се авионом из Сарајева.
За све додатне информације и резервације заинтересовани се могу јавити на број телефона: 066 804 654 Протојереј Никола Горановић.
Позивају се сви вјерници да узму учешће у овом духовно богатом путовању и да заједно посјете светиње Руске Православне Цркве.

Стефан Немања (Св. Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114. године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке. Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170. године. Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године, морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172., 1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу; Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом, када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину. Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића, која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље. Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године.Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана. Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година. Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном, од које су се догодила многа чуда. Године 1204. Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро. Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

Чудотворна икона Богородица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.
У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.
Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

У просторијама ЈУ Гимназије „Васо Пелагић“, 16. фебруара 2026. године, одржано је међушколско такмичење из Православне веронауке за ученике VIII и IX разреда основних школа, као и III разреда средњих школа Брчко дистрикта.
Прва мјеста освојили су:
▪️ VIII разред – Кристијан Ружичић (ЈУ Прва основна школа), вероучитељ Недељко Томић
▪️ IX разред – Анђела Шиљеговић (ЈУ Четврта основна школа), вероучитељ о. Велибор Симић
▪️ III разред средњих школа – Катарина Радић (ЈУ Гимназија „Васо Пелагић“), вероучитељ Бранка Станојевић
Свим учесницима честитамо на показаном знању, труду и љубави према вjери, уз жељу за много успјеха у даљем школовању.

За онога који слабо познаје Свето писмо, тешко је разумјети због чега се кајемо читајући Велики канон покајања Светог Андреја Критског.
Помињу се људи и догађаји из Свете историје, за које неко, можда, чује први пут у животу. Ко су сви ти људи, шта им се догодило и како је то повезано са нашим животом? О коме слушамо током читања Канона у сриједу прве недјеље Великог поста.
ПЈЕСМА 2.
Оклизнух се, као Давид, у блуд, и оскрнавих себе, но оми и мене, Спасе, сузама мојим. Немам ни суза, ни покајања, ни умилења; Сам ми све то, Спасе, Ти даруј као Бог. Погубих своју првобитну лепоту и красоту, и сада лежим наг и стидим се. Господе, Господе, не затвори тада преда мном врата Твоја; но отвори их мени који Ти се кајем. Чуј уздахе душе моје, и прими сузе очију мојих, Господе, и спаси ме. Човекољупче, Који хоћеш да се сви спасу, Ти ме позови, и као добар прими ме кајућег се. Богородичан:Пресвета Богородице, спаси нас! Пречиста Богородице Дјево, једина свеопевана, моли усрдно да се спасемо.
Давид је био израиљски цар, аутор Псалтира, родоначелник Спаситеља свијета. Овај канон канон нас подсјећа на Давидов грехопад са Витсавејом, супругом његовог ратника Урије (2 Цар 11-12). За више детаља погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитан у понедјељак прве недјеље Великог поста.

Слушај, душо моја, Господа који виче: Видите, видите да сам ја Бог, и удаљи се од пређашњег греха, и бој (Га) се као неумитнога Судије и Бога.На кога си се угледала, многогрешна душо? Само на првог Каина, и Ламеха оног, каменујући тело злочинствима, и убијајући ум безумним жељама. (Пост. 4, 1-26). Превазишавши све пре Закона, о душо, на Сита се ниси угледала, нити си подражавала Еноса, ни Еноха вазнесењем, ни Ноја; но показала си се лишена живота праведника. Душо моја, ти си сама отворила уставе гњева Бога својега, и потопила си као земљу сво тело, и дела, и живљење, и остала си изван спасоносног ковчега  (Пост 7, 1-24).
Каин је син Адама и Еве. Када су Каин и његов брат Авељ принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од Њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авељаа на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, протјеран од остатка потомака Адама и Еве, касније је потопљен у катастрофи која се у Светом писму описује као велики потоп.

Ламех - шести потомак Адамов у Каиновом роду, потомак једне од Каинових сестара. Био је син Матусала. Птви је увео многоженство и био је познат по томе што је узео двије жене за себе, а такође, је починио убиство након свог претка - првог човјекоубице. (Пост 4, 17-24). 

Сит - трећи син Адама и Еве, родоначелник цијелог човјечанства. Рођен 130. године од стварања свијета (Пос 5,3). Према напомени у књизи Постања (4,26): „И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње“, Сит се сматра оснивачем заједничке (саборне) молитве и јавног богослужења. Помиње се и у родослову Господа Исуса Христа (Лк 3,38).

Енос - син Ситов и унук Адамов; један од патријарха прије Великог потопа (Пост 4, 26; 5,  6-11).  У Књизи постања он се помиње на више мјеста: „Ситу се роди син, кому он надјене име Енос. Тада се поче призивати име Господње."
„Кад је Ситу било сто и пет година, роди му се Енос." „Кад је Еносу било деведесет година, роди му се Каинан. По рођењу Каинанову Енос је живео осам стотина и петнаест година те му се родило још синова и кћери. Енос поживе у свему девет стотина и пет година. Потом умрије.". Јеванђелист Лука га спомиње у родослову Господа Исуса Христа.

Енох - шести потомак Адама-син Јаредов. Имао сина Матусала (Пост 5,18-24). У родослову човјечанства у књизи Постања, каже се о једином човјеку који је „ишао пред Богом“. Као награду за његову побожност и вјеру, Бог га је „узео“ са земље, избавивши га од смрти проузроковане гријеховима предака:  "И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог" (Пост 5, 24; Јевр 11,  5). Поред Еноха, и пророк Илија је узнесен на Небо у Старом завјету. Према Предању, Енох и Илија су два пророка о чијем се доласку пред Други долазак Господњи говори у Откривењу Јована Богослова (Отк 11, 3-12).

​Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само  Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9).

ПЈЕСМА 3.
Ирмос:Утврди, Господе, на камену заповести Твојих, поколебано срце моје, јер си једини Свет и Господ.
Ниси наследила Симов благослов, душо бедна, нити си имала ширину наследства као Јафет, на земљи опраштања. (Пост. 9, 26-27)
Изађи из земље Харана - из греха, душо моја, иди у земљу у којој тече вечножива нетрулежност, коју Авраам наследи. (Пост. 12, 1-7)
Слушала си о Аврааму, душо моја, који некада остави земљу отачку, и постаде дошљак; угледај се на његову ревност. (Пост. 12, 1-7)
Код храста Мавриског угостивши Патријарх Анђеле, наследи у старости дар обећања. (Пост. 18, 1)
Исака, бедна душо моја, разумевши као нову жртву, тајно принесену Господу, угледај се на његову ревност (Пост. 22, 2).
Слушала си за Исмаила прогнаног као дете робињино; буди на опрезу, душо моја, пази да и ти слично не пострадаш, предајући се сладострашћу (Пост. 21, 10-11).

Сим - најстарији Нојев син, родоначелник семитских народа - Арапа, Јевреја, Арамејаца и других. Након потопа, Ноје благосиља своје синове, проричући о Јафету да ће Господ раширити своје потомке по цијелој земљи, а о Симу - да ће Господ пребивати у својим шаторима: "Благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга! Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга! (Пост 9, 24-27).
Jафет — најмлађи Нојев син. Јафет се оженио прије Потопа. Имао је седам синова.
Харан - древни град сјеверне Месопотамије. Неко вријеме је био град у којем је живио праведни Аврам са својом породицом. Уз Харан се веже прича о Адаму и Еви, који су се, према предању, након што их је Бог прогнао из Раја, настанили у Харану.
Аврам (Авраам) - старозавјетни патријарх, којег наша Црква прославља у рангу праведника. Припадао је 20. генерацији људи послије Адама (20. вијек п.н.е..). Отац му се звао Тара, а супруга Сара. Били су из Ура Халдејског. Одатле су се преселили у Харан а потом у Ханан. Према предању, Арапи, Јевреји, Мидијанци и неки други семитски народи потичу од Авама. Аврам се прославио изузетно велико вјером у Господа Бога и Његов Промисао. Захваљујући Авраамовој вјери, његова бездјетна породица, у дубокој старости, добила је од Бога обећање о рођењу дуго очекиваног сина Исака. Од Авраама преко његовог сина Исака ( који је рођен од остарјелих родитеља),  намножио се, по Божјем обећању, Изабрани народ Божји. Животна прича праведног Авраама описана је у књизи Постања (Пост 11, 27 - 25, 10). Њему се првом од људи јавила, Света Тројица у виду три Ангела, три госта код Мавријског дуба. Историја појаве три анђела Аврааму код храста Мамријског чинила је основу иконографије иконе Тројице.
Исак - старозавјетни патријарх, син Аврама, свети праотац. Од Исака потичу Јевреји и Едомци. Према књизи Постања, он је био дуго очекивани син остарјелих родитеља. Господ је искушавајући Аврамову вјеру, заповиједио Авраму да жртвује свог сина. Жртва је требала бити добровољна за оба патријарха. У то се вријеме међу незнабошцима жртвовање дјеце сматрало уобичајеним. Стога се Аврам није изненадио кад је чуо такву заповијест од Бога. Али Господ је, напротив, желио да покаже да не жели такве жртве. Када је Аврам подигао оштрицу над Исаком, анђео који се појавио са неба зауставио је његову руку и показао на јагње које је стајало у близини као жртву коју треба принијети Богу. Господ се открио као Бог милости и љубави према својим праведницима након што је Исак доказао своју оданост Богу спремношћу да умре за Њега, а Аврам спремношћу да жртвује свог дуго очекиваног сина (Пост 22, 1-19). 
Исмаил -први Аврамов син, рођен је од  Мисирке, робиње Агаре. Одликовао се смјелим и бунтовним карактером: "Одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац. А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске." Бог му је обећао да ће од њега произаћи народ: "Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме".  Постао је предак арапских племена (Пост 16 и 21, 1-21).

ПЈЕСМА 5.
Ирмос: Човекољупче, молим Ти се, просвети онога који Ти ујутро рани, и упути и мене на заповести Твоје, и научи ме, Спасе, да творим вољу Твоју. 
Постадох жестоке нарави као горки фараон, Владико; Јаније и Јамврије - душом и телом, и потопљена ума; но Ти ми помози.  Бедни ја, с блатом се помешах умом; опери ме, Владико, бујицом суза мојих, молим Те, убеливши одећу тела мога као снег. Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем. Поштеди, Господе, поштеди створење Твоје, сагреших - опрости ми, јер си једини чист природом, и други нико осим Тебе није без нечистоте. Ти, будући Богом, мене ради примио си моје обличје; показао си чудеса, исцеливши губаве, и укрепивши раслабљене; уставио си течење крвоточиве (жене), Спаситељу, додиром хаљине.

Јаније и Јамврије - су имена египатских врачева који су се опирали Божјим чудима откривеним кроз пророка Мојсија, али нису могли учинити таква чуда уз помоћ својих богова: "А Фараон дозва мудраце и врачаре; те и врачари Мисирски учинише тако својим врачањем" (2 Мојс 7, 11; 2  Тим 3, 8). У овој пјесми преподобни Андреј користи слике из првих глава књиге Изласка. Сурови фараон је тај који је угњетавао Јевреје у Египту, због чега су под Мојсијевим вођством из Египта ишли преко Синајске пустиње у Палестину. Упркос Мојсијевим чудима, фараон тврдоглаво није желио да пусти Јевреје и учинио је то тек након десетог чуда. Јаније и Јамврије су два фараонова врача који су се супротставили Мојсију и покушали да докажу да чине чуда иста као и он (Изл 7-9). Апостол Павле, такође, спомиње ове врачеве: упоређивао је с њима лажне учитеље, непријатеље истине свог времена (2 Тим 3, 6-8). Ако хришћанин устраје у било ком гријеху, он је попут тврдоглавог фараона и његових злих врачарских слуга.У књигама Старог завјета њихова имена се не наводе, а такође, се не помиње ни број. Више података о њима сачувала је древна јеврејска традиција, која се огледа у 2. посланици апостола Павла Тимотеју 3, 8.

ПЈЕСМА 6.
Ирмос: Завапих свим срцем својим к милосрдном Богу, и чу ме из ада преисподњега, и изведе из трулежи живот мој.
Устани и победи телесне страсти, као Исус Амалика; и као Гаваоњане, лажљиве помисли увек побеђујући. Бог заповеда, душо, прођи текућу природу времена као некада Ковчег, и постани наследница оне обећане земље. Као што си спасао Петра који је завапио, спаси и мене, Спаситељу, стигавши до мене; избави ме од звери, пруживши руку своју, и изведи из дубине греха. Знам Те као тихо пристаниште, Владико, Владико Христе; но похитавши избави ме из безданих дубина греха и очајања.

Исус Навин - вођа Израиљаца на путу ка Обећаној земљи током Изласка из Египта. Он је био један од дванаест ухода Израиља које је послао Мојсије да истражују Ханан (Бр 13, 1-16). Послије смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих паганских племена која су насељавала Палестину.  Једини он и Халев ушли су у Обећану земљу са неколико стотина хиљада Јевреја, који су са Мојсијем изашли из Мисира. 

Амаличани, Амалик - народ који је од давнина заузимао земље између Синајског полуострва и југозападне Палестине, до граница Египта и Арабије. Амаличани су напали Израиљце током њиховог изласка из Египта. Између њих је дошло до битке у којој је молитва пророка Мојсија помогла Израиљцима да побиједе. Када би Мојсије подигао руке у облику крста, Јевреји би побјеђивали, а када су његове руке (а са њима и молитва) ослабиле, побјеђивали су Амаличани. Мојсијево крстообразно држање руку увис праобраз је побједничког Крста Господњег (2 Мојс 17, 8-16). Посљедње помињање Амаличана у Старом завјету налази се у 2 Цар 8. глава, гдје се каже да је земљу и злато Амаличана освојио цар Давид.

Гаваонци - становници палестинског паганског града Гаваона, који су требали бити истријебљени како је то Господ заповиједио Израиљцима под вођством Исуса Навина због њихових безакоња. Сазнавши за ову застрашујућу заповијест, лукави Гаваонции дошли су у израиљски логор под маском сиромашних луталица из далеких земаља и приморали Израиљце да се закуну у Бога да их неће додирнути: "отидоше и начинише се посланици, и узеше старе торбе на своје магарце и старе мјехове винске, подеране и искрпљене, и обућу стару и искрпљену на ноге своје, и хаљине старе на се; и сав хљеб што понесоше на пут бјеше сух и пљеснив. И отидоше к Исусу у око у Галгалу, и рекоше њему и људима Израиљцима: дођосмо из даљне земље; хајде ухватите вјеру с нама". Када су Јевреји дошли "у градове њихове трећи дан" сазнали да су ти људи уствари становници Гаваона,  више им нису могли наудити јер су се заклели: "И не побише их синови Израиљеви, јер им се кнезови од збора заклеше Господом Богом Израиљевијем".  Израиљци су оставили Гаваонце живе, присиљавајући их да носе воду и цијепају дрва: "нека остану у животу, па нека сијеку дрва и носе воду свему збору, како им кнезови казаше".

ПЈЕСМА 7.
Ирмос: Сагрешисмо, безаконовасмо, неправедно поступасмо пред Тобом; нити сачувасмо, нити извршисмо што си нам заповедио, но не напусти нас сасвим, Боже отаца.
Душо, нагомилала си драговољно Манасијине злочине, поставивши страсти као гадости, и увећала гњев Божји против себе; но угледајући се усрдно и на његово покајање, стекни умилење. Авај мени, душо моја, угледала си се на Ахавове грозоте, поставши пребивалиште телесних нечистота, и срамни сасуд страсти; но из дубине своје уздахни, и кажи Богу грехе своје. Затвори се над тобом небо, душо моја, и глад за Богом постиже те, кад се, као некад Ахав, не покори речима Илије Тесвићанина; но угледај се на Сарептску удовицу и нахрани душу пророка. Илија некада спали два посланства Језавељина од по педесет људи, када срамне пророке погуби на изобличење Ахавово; но бежи од угледања на њих двоје, душо, и снажи се. 
Манасија - јудејски цар (687-642. п. н. е.). Владао је 45 година. Син побожног цара Језекије. Одликовао се посебном опакошћу, био је идолопоклоник и склонио је читав јеврејски народ на идолопоклонство (2 Цар 21, 1-18). „Своје синове је провео кроз огањ“, тј. спалио их је живе као жртву Молоху, а такође је поставио идол Астартин у храм Божји. Поред тога, Манасија је пролио пуно невине крви. Резултат гријеха који је Манасија посијао међу Јеврејима било је вавилонско ропство народа. На крају своје сурове владавине, заробили су га Асирци који су заузели Јерусалим, одвевши га у ланцима у Вавилон. Током дугих година заточеништва, цар Манасија се покајао за своја злодјела. Након што су му Асирци дозволили да се врати у Јерусалим, гдје је окончао дане не враћајући се својим бившим неправдама. Плод Манасијиног покајања била је молитва. „И чињаше што је зло пред Господом по гаднијем дјелима народа, које Господ одагна испред синова Израиљевијех; Јер опет начини висине, које бјеше потро Језекија отац његов, и подиже олтаре Валу, и начини луг као што бјеше начинио Ахав цар Израиљев, и клањаше се свој војсци небеској и служаше јој. И начини олтаре у дому Господњем, за који бјеше рекао Господ: у Јерусалиму ћу намјестити име своје; Начини олтаре свој војсци небеској у два тријема дома Господњега. И сина својега проведе кроз огањ, и врачаше и гаташе, и уреди оне што се договарају с духовима и врачаре; и чињаше врло много што је зло пред Господом, гњевећи га. И постави резан лик шумски који начини у дому, за који бјеше рекао Господ Давиду и Соломуну сину његову“ (2Цар 21, 2-7). 

Молитва цара Манасије у часослову:„Ти си, Господе, по мноштву доброте Твоје, обећао покајање и опроштење онима који Ти сагрешише, и мноштвом милосрђа Твога одредио си покајање грешницима за спасење. Ти, дакле, Господе Боже Сила, ниси одредио покајање праведнима, Авраму и Исаку и Јакову, који ти не сагрешише, него си одредио покајање мени грешноме, јер сагреших више од песка морскога. Умножише се безакоња моја, Господе, умножише се безакоња моја, и нисам достојан погледати и видети висину небеску због мноштва неправди мојих, будући свезан многим оковима железним, да не могу уздићи главу своју, и нема ми олакшања. Јер изазвах срџбу Твоју, и зло пред Тобом учиних, не чинивши вољу Твоју, и не сачувавши заповести Твоје. И сада, преклањам колена срца свога, тражећи од Тебе благости: Сагреших, Господе, сагреших, и знам моја безакоња. Но иштем молећи се: Опрости ми, Господе, опрости ми, и немој ме погубити са безакоњима мојим, нити ћеш довека у гневу задржати зла моја, нити ме осудити у дубине земље. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и на мени ћеш пројавити сву доброту Твоју, јер ћеш ме као недостојнога спасити, по многој милости Твојој, и хвалићу Те свагда у све дане живота мога. Јер Теби певају све Силе
Небеске, и Твоја је слава у векове векова. Амин".

Ахаав (Ахав) — цар Израиљског царства (873-852 прије Христа). Оженио је Језавељу, кћерком незнабожачког сидонског цара, увео је у Израиљ култ Вала и Астарте. Ахав је својим безбожништвом развратио готово сав народ. Подигао је прогон против Божјих пророка.  Један од ријетких преживјелих пророка био је Илија. Казна за Ахавово безакоње и идолопоклонство народа била је суша и опсада израиљских градова од стране Сиријаца. Желећи да Ахава преобрати у покајање, Господ је Ахаву чудесно додијелио побједу над сиријском војском од више хиљада. Али, приписујући побједу себи и постајући горд, Ахав је ступио у отворени рат са Сиријом, у којем је, без Божје помоћи, поражен и насумично је убијен стрелицом једног од сиријских војника (1 Цар 16, 28 -22: 40).

Илија Тесвићанин („мој Бог је Јахве“) - велики пророк у Сјеверном царству, у 9. вијеку. Био је из града Тесве у израиљском царству. Живио је у пустињи за Јорданом, и ходио је у хаљинама од камиље длаке, опасан кожним појасом. Проповиједао је у Израиљу током доба жестоког прогона злог цара Ахава и његове супруге Језавеље. Као казна за идолопоклонство, у Израиљу започела је суша која се завршила тек након молитве пророка Илије.На брду Кармилу Илија је водио расправу с Валовим свештеницима да би се одлучило чија је вјера у Бога  истинита (Илија се молио Богу израиљском, и он је пустио огањ с неба и запалио приложене жртве - 1 Цар 18). Бог је Илију узнио на небо у ватреним колима (1 Цар 16, 28 - 2. Цар 2,15).

Сарептска удовица - становница Сарепте, града на југу модерног Либана. Удовица која је склонила пророка Илију и у данима глади дијелила му је- жена злог цара Ахава, ћерка сидонског краља. Са Сидона је донела култ Баала и Астарте и свештенике ових идола. Заједно са краљем Ахавом, Језабела је била сурови прогонитељ пророка. После погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити. Тада су људи запленили 850 паганских свештеника, које је погубио пророк Илија. (1. Краљевима 18: 17-40). После Ахабове смрти, педесет Језавелиних војника дошло је да ухвати пророка Илију због прогона новог краља - њеног сина Ахазије - за идолопоклонство. Пророк Илија је својом молитвом спустио на њих ватру с Неба и спалио их. То није уплашило краља Охазију и он је поново послао педесет војника, који су чекали исту судбину (2. Краљевима 1). Ахазија и Језабела, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казна за своје безакоње. Ахазија је испао кроз прозор и умро две године након приступања, завереници су његову мајку Језавелу избацили кроз прозор и оставили њено тело на улици да га пси растргну.

Језавеља - жена злог цара Ахава, кћерка сидонског цара. Са Сидона је донијела култ Ваала и Астарте и жречеве ових идола. Заједно са царем Ахавом, Језавеља је била сурови прогонитељ пророка. Послије погубљења многих божијих пророка од стране Ахава, Илија је пред свим људима доказао да су Валови, а не Божји пророци били лажни. Илија је молитвом спустио ватру с Неба на жртву, док пагански свештеници Језавеље то нису могли учинити.  Ахазија и Језавеља, попут Ахава, суочили су се са прераном смрћу као казном за своје безакоње. Ахазија је умро двије године након зацарења, док су завјереници  његову мајку Језавељу избацили кроз прозор и оставили њено тијело на улици да га пси растргну.

​ПЈЕСМА 8.
Ирмос:Онога Кога славе војске небеске, и пред Ким дрхте Херувими и Серафими, све што дише и сва твар, појте, благосиљајте и преузносите у све векове.
Правосудни Спасе, помилуј и избави ме од огња и претње, које ћу на Суду оправдано претрпети; опрости ми пре смрти врлинама и покајањем. Као разбојник вапијем Ти: помози ми! Као Петар, плачем горко; Као цариник вичем: опрости ми, Спасе! Као блудница плачем; прими моје ридање као некада Хананејкино. Исцели, Спасе, гнојавост ништавне душе моје, једини Лекару; стави ми завој, и јелеј и вино - дело покајања, умилење са сузама. Угледајући се на Хананејку и ја вапијем: помилуј ме, Сине Давидов! Дотичем се краја одеће, као крвоточива жена; плачем као Марта и Марија над Лазарем.

Петар -Христов апостол. Звао се (прије апостолства) Симон. Родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен кћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве. Имао једног сина и једну кћерку. Симон-Петзар је био човјек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима дјелима својим. Као рибара на Тиверијадском језеру, њега и брата Андреја Првозваног, Христос је позвао да Га слиједе и постану његови ученици. Након што се трипут одрекао Христа (Мт 26, 69-75; Мк 14, 66-72; Лк 22, 55-62; Јн 18, 15-18, 18, 25-27), остатак живота оплакивао је свој поступак.

Хананејка- Сирофеничанка која се, упркос томе што је била незнабошкиња, молила да Христос излијечи њену кћерку (истјера демона из кћери њезине) (Мк 7, 24-30).

Син Давидов - тако су Јевреји називали Христа, јер је био потомак цара Давида, што су пророци предсказивали у Старом завјету. Јеванђелист Матеј у 1. глави износи родослов /генеалогију/ показујући да је Исус, по људској линији, био директан потомак Давида, кроз Јосифа, Исусовог законитог оца. 

Марта и Марија - Лазареве сестре из Витаније, у чијој је кући Христос боравио. У Јеванђељу по Луки (Лк 10, 38-42) Господ прекоријева Марту због чињенице да јој је стало до многих ствари, али не и до главне ствари - поуке у Ријечи Божјој.

Лазар - Христов пријатељ, над којим је учињено једно од најславнијих чуда Господа Исуса Христа. Господ је васкрсао Лазара, који је умро од изненадне болести, четвртог дана након његове смрти, када су га Марта и Марија горко оплакивале и положиле у гроб, одакле је већ продирао смрад трулежног тијела. Васкрсење Лазара, којем су свједочили многи људи, ојачало је вјеру обичних Израиљаца у Исуса као  Месију, а након Христовог распећа утврдио је апостоле у ​​нади у Његово васкрсење. Овај догађај је био разлог што су сљедећег дана хиљаде људи поздравиле Спаситеља палминим гранчицама током Његовог уласка у Јерусалим, а књижевници и фарисеји, видјећи колико људи вјерује у Њега,  одлучили су да ухвате Христа (Јн 11, 1 -12, 11). Сјећање на праведног Лазара прославља се у суботу пред празник Господњег уласка у Јерусалим („Лазарева субота“). Послије његовог васкрсења, праведни Лазар је живио још тридесет година и био је епископ  на острву Криту.

ПЈЕСМА 9.
Ирмос: Од бесеменог зачећа рођење неизрециво, од Матере безмужне нетрулежни пород, јер Божје рођење обнавља природе. Зато Те сви нараштаји, као Богоневестну Матер, православно величамо.
Христос Логос исцељујући болести проповедаше Јеванђеље сиромашнима; хроме лечаше, са цариницима јеђаше, са грешницима разговараше. Јаировој кћери, која беше умрла, поврати душу додиром руке. Цариник се спасе, и блудница постаде целомудрена, а фарисеј, хвалећи се, би осуђен; јер цариник вапијаше: очисти ме! а блудница - помилуј ме! Фарисеј пак, хваљаше се, говорећи: Боже благодарим Ти! и остале безумне речи. Закхеј беше цариник, па ипак се спасе, а фарисеј Симон саблажњаваше се; блудница пак примаше разрешење грехова од Онога Који има силу отпуштати грехе; њу, душо, труди се да подражаваш. О бедна душо моја, ниси се угледала на блудницу, која узевши алавастар мира, са сузама умиваше, а косом отираше ноге Спаситељу, Који цепаше списак њених старих сагрешења. Дознала си, душо моја, за градове којима Христос проповеда Јеванђеље, како бише проклети. Побој се казне, да не будеш као они, јер их Господ, упоредивши са Содомљанима, чак до пакла осуди. 
Душо моја, немој се очајањем показати гора чувши за веру Хананејке, чија се кћер речју Божјом исцели; него и ти, као она, завапи из дубине срца Христу: Сине Давидов, спаси и мене.

Јаир - старјешина синагоге у Капернауму, чију је кћерку васкрсао Спаситељ (Мк 5, 22-43)

Закхеј - цариник у граду Јерихону, кроз који је Спаситељ пролазио. Закхеј је толико чезнуо да види Христа да је прешао преко своје гордости и попео се на дрво да би Га могао видјети иза мноштва људи који су окружили Спаситеља. Али Господ се окренуо Закхеју и, дозивајући га именом, рекао је да ће боравитиу његовој кући. Себични Закхеј се покајао и дао половину свог имања сиромашнима (Лк 19, 1-10).

Симон - фарисеј који је позвао Христа да вечера с њим и осудио Га због тога што је дозволио да Га додирне грешница - покајана жена која је Исусу  "...донесе мирис у суду од алавастра. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом". Као одговор, Господ је укорио фарисеја,јер супротно источњачком гостопримству, није помазао Спаситељеву главу уљем и није му опрао ноге, и рекао: „Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има“ (Лк 7, 36-50).

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали. Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

О коме слушамо током читања Канона светог Андреја Критског у уторак прве седмице Великог поста?
ПЈЕСМА 1.
Превазишавши Каиново убиство, по слободној вољи постадох убица савести душе, оживевши тело и војевавши против ње рђавим својим делима.
Не уподобих се, Исусе, Авељевој правди, никада Ти не принесох угодан дар, ни божанска дела, ни жртве чисте, ни живот непорочни. Као Каин и ми, бедна душо, принесмо заједно Творцу свих: прљава дела, жртву лажну и живот непотребан, зато и бисмо осуђени… 
Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Када су браћа принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авеља на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, изгнан од остатка потомака Адама и Еве, касније је нестао у катастрофи која је ушла у Свето писмо под називом Велики потоп. 
ПЈЕСМА 3.
…Сагреших, Господе, сагреших Теби, смилуј се на мене, јер нема никога који Ти сагреши међу људима, а да га ја не превазиђох гресима.  Подражавах, Спаситељу, оне који блудничише у време Ноја, наследивши и осуду њихову - у потопу утапања
 Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само  Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9).
Душо, угледавши се на онога Хама који се наруга оцу, ниси покрила срамоту ближњега, вративши се уназад гледајући.
Хам- један од тројице Нојевих синова. Увриједио је оца смијући му се. Након што Ноје, не знајући ефекат ферментисаног сока од грожђа, није стигао до свог кревета и наг заспао усред шатора, Хам није покрио очеву голотињу, већ је, смијући се, отишао и рекао браћи о томе. Али браћа су покрила оца окренувши се да не виде његову голотињу. Сазнавши за Хамово непоштовање, Ноје је проклео његове потомке, проричући му ропство. ”Проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!” (Пост 9, 25; Пост 9, 18-27).
Као Лот од пожара, бјежи душо моја од гријеха; бегај од Содома и Гомора; бјежи од пламена сваке безумне жеље. 
ПЈЕСМА 4.
Бди, душо моја, труди се као некада велики Патријарх, да стекнеш делање са расуђивањем, да стекнеш ум који гледа Бога и достигнеш незалазни примрак божански у созерцању, и да будеш велики купац. Дванаест патријараха породивши велики Патријарх, тајанствено утврди, душо, лествицу твога делотворног усхођења: децу као основ, степене као усхођење премудро поставивши.
Велики патријарх Јаков (Израиљ), предак изабраног народа Божијег. Имао старијег брата близанца под именом Исав. Од њега је потекло дванаест синова који су постали патријарси дванаест израиљских племена. 
Подражавала си, душо, омрзнутог Исава, продала си обманитељу твоме првородство првобитне красоте, и отпала си од очевог благослова, и двапут си јадна обманута: делањем и разумом; зато се сада покај. Исав се прозва Едом, због крајњег безумног блудничења са женама; јер увек распаљиван неуздржањем и сластима оскрнављиван, би назван Едом, што значи распаљивање душе грехољубиве.
Исав је брат патријарха Јакова. Презирао је очев благослов и част да га сматрају прворођеним сином, продавши их Јакову за вариво од сочива (Пост 25,  20-34). За своју неумјереност, Исав је добио надимак „Едом“ („црвени“) - од боје варива од сочива. Након што је Јаков примио благослов који му је некада припао, Исав јез амрзио свог брата и желио је да га убије (1 Мојс 27).
 
О душо моја, чувши за Јова који се на ђубришту оправдао, ниси се угледала на његово јунаштво, ниси имала чврсту одлуку у свему што знаш и чиме си била кушана, но показала си се нетрпељива. Који беше некад на престолу, сада је наг и гнојав на ђубришту, који беше многодетан и славан, одједном поста бездетан и бескућник; ђубриште дакле за палату, и ране за бисерје сматраше.
Јов је старозавјетни патријарх који је због ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и добио неизљечиву болест - губу. Показао чврсту вјеру у Бога на искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у старозавјетној Јовиној књизи.
 
ПЈЕСМА 5.
Слушала си о Мојсијевом ковчежићу, душо, ношеном водама и валовима речним, као у палати некада; бежи од дела горког савета Фараонова. Душо бедна, ако си и слушала бабице које су убијале некада, као младенце, мужаствену делатност целомудрености, сада као великом Мојсију, нека ти буде дојиља премудрост. Бедна душо, као велики Мојсије, ранивши ум, ниси убила Египћанина; и реци, како ћеш се настанити у пустињу страсти, кроз покајање? У пустињу се насели велики Мојсије; хајде, дакле, душо, подражавај живот његов, да би била и при виђењу Богојављења у купини. Размишљај, душо, о Мојсијевом штапу, који удара море и згушњава дубину, као праобразу Крста Божанскога, којим можеш и ти учинити велика дела.
Мојсије је старозавЈетни Божји пророк. Пети канон канона подсјећа на живот пророка описан у  1. и 2.глави књиге Изласка. Окрутни фараон, плашећи се побуне робова, издао је наредбу да побију сву мушку новорођенчад јеврејским робовима. Једно од дјеце је чудом спасено - остављено је у близини фараонових купатила у корпици од катрана, гдје га је пронашла фараонова кћерка. Дијете је усвојила фараонова ћерка. Добија име Мојсије - „извађен из воде“ и одгајан је на фараоновом  двору. Али, одгојен као египатски племић, Мојсије не може да поднесе угњетавање свог народа и залаже се за јеврејског роба којег Египћанин претуче. Истовремено убија Египћанина и мора да бјежи из земље да би избјегао казну. Мојсије налази уточиште на Синајском полуострву, гдје га 40 година касније Господ позива да ослободи свој народ.
Арон приношаше Богу огањ, непорочан и нелажан, но Офније и Финес, као ти душо, приношаху Богу туђе - оскрнављени живот.
Арон је Мојсијев старији брат, рођен прије објављивања фараонове сурове уредбе о истребљењу новорођенчади. Арон је постао први свештеник у Израиљу и оснивач свештеничке породице. Током историје старозавјетног народа Божијег, само Израиљац од Аронових потомака могао је постати свештеник.
Офније и Финес су потомци првосвештеника Арона, зли синови свештеника Илије. Били су свештеници према праву насљедства, али су се одликовали користољубљем, похлепом и без страхопоштовања су обављали службу Божију те су својим ружним понашањем одраћали народ од Бога.  Прије него што су Израиљлци принели жртву, Илијини синови би дошли и изабрали најбоље комаде меса за своју гозбу, а остатак - најгоре месо - наређивали да се принесе на жртву Господу. Слушајући о томе, отац њихов Илије их није кажњавао, него их је само ријечима савјетоваода се оставе рђавих дјела, но  они га нису слушали. Зато их је Бог  казнио прераном смрћу тј.погинули су. Послије њих, Илија је, такође, умро - за казну због тога што своју дјецу није васпитао у побожности (1 Цар 1-4).
 
ПЈЕСМА 6. 
Валови сагрешења мојих, Спасе, покрише ме изненада, повраћајући се као у Црвеном мору некада на Египћане и војводе.
Црвено (цркв.слов Красно) море. Бјежећи из египатског ропства, Израиљлци су чудесно прешли ово море као да је суво. Египатски војници и коњаници (тристати) који су појурили за њима изгинули су под затвореним таласима (Изл 14). Даље, у 6. канону канона спомињу се и друга Божја чуда, приказана Израиљцима у Синајској пустињи након преласка Црвеног мора и жамор јеврејског народа, упркос многим благословима Божјим.
 
Извршила си, душо, неразумни избор, као некада Израиљ, јер си место Божанске мане бесмислено изабрала сластољубиво преједање страсти. Више си ценила, душо, кладенце хананејских мисли, него извор из Камена, Чашу премудрости - Исуса, који лије потоке богословља. Свињско месо и казане, и египатску храну, више си ценила од небеске, о душо моја, као некада незахвални народ у пустињи. Кад слуга Твој Мојсије удари штапом камен праобразно, Твоја животворна ребра прасликоваше, из којих сви, Спасе, захватамо живоносно пиће. Испитај, душо, и разгледај као Исус Навин обећану земљу, каква је, и усели се у њу правичношћу.

Исус Навин-вођа Израиљаца на путу до обећане земље током изласка из (Мисира) Египта. Након смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих незнабожачких племена која су насељавала Палестину.

ПЈЕСМА 7. 
Као кад се Ковчег Завета ношаше на колима, па кад скренуше волови, онај се Уза само дотаче, и Божјим гњевом би кажњен; но бежи од његове дрскости, душо, и чесно поштуј Божанске ствари
Зан (Уза) је син Аминадава, чувара Ковчега завјета у Кириат Јариму. Током владавине израиљских судија, ова главна светиња јеврејског народа било је чувана у селу Кириат Јариму од Филистејаца. Цар Давид је у пратњи многих људи лично учествовао у преносу Ковчега завјета у Јерусалим. Уза је возио кочију која су носила ковчег. На путу догодила се несрећа - во је гурнуо кочију, а Уза, који је сједио на њој, зграбио је Ковчег да не падне. Умјесто да се брине о светим стварима Господњим, сматрао је да је његова сигурност вреднија од Ковчега. Због тога је Господ одмах ударио Узу који је умро (2 Цар 6).

Слушала си о Авесалому како на природу устаде, упознала си његова нечиста дела, којима оскврни постељу Давида, оца свога; но ти си, душо, подражавала његове страсти и сластољубне жеље.
Авесалом је један од синова цара Давида (важио за најљепшег Давидовог сина), рођеног од кћерке Гесурског цара. Побунио се против оца, желећи да преузме његово царство. Као израз презира према оцу, ушао је у кућу његових конкубина пред свим људима. Умро је срамотном смрћу: учествујући у бици против оца, пројахао је мазгу кроз шуму, а његова дуга коса, којом се поносио, заплела се у гране храста, мазга је побјегла, а Авесаломм је висио на дрвету. Давидов војсковођа Јоав, видјевши немоћног Авесалома, убио га је иако је цар  Давид наредио да се Авесалому по сваку цијену сачува живот. Вијест о погибији Авесаломовој сломило је старог Давида, што је дирљиво описано у 2 Сам. 18, 32 - 33. Давид је други израелски цар. За више детаља о томе погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитаног у понедјељак прве недјеље Великог поста.

Покорила си своје слободно достојанство телу своме; јер нашавши, душо, другог Ахитофела - ђавола, потчинила си се његовим саветима; но ове сам Христос растури, да се ти свакако спасеш.Соломон дивни, пун благодатне мудрости, и он некада зло пред Господом учинивши, одступи од Њега; њему си се ти, душо, уподобила, проклетим твојим животом.
Ахитофел је био савјетник цара Давида. Какав је савјетник био каже нам се у светом писму: "И савјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; такав бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома" (2 Сам 16, 23). Био је града из Гило (смјештен југоисточно од Хеврона). Прешао је на страну издајника Авесалома и дао му савјете како најбоље уништити Давида. Видјевши да један од његових савјета против цара није испуњен, Ахитофел се, плашећи се цареве побједе и одмазде због издаје, објесио (2 Цар 17, 23).
Соломон је син цара Давида, најпознатијег од израиљских царева. Био је познат по својој мудрости, коју је од Бога добио као награду за понизност. Аутор старозавјетних књига Приче, Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Премудрости Соломонове. За вријеме Саломона, израиљско царство достигло је највиши процват. Али богатство и бројне паганске жене исквариле су га и учиниле да заборави Господа. Пред крај свог живота покајао се.

Вучен сластима својих страсти, оскврњиваше себе - авај мени! – љубитељ премудрости, љубитељ блудних жена, и би отуђен од Бога; њега си ти, душо, подражавала умом, преко страсних нечистота. Угледала си се, о душо, на Ровоама који не послуша савете очеве, уједно и на злог слугу Јеровоама, пређашњег одступника; но бегај од подражавања (њих) и вапи Богу: Сагреших, смилуј се на мене. 
Ровоам је син цара Соломона, који је наслиједио престо након очеве смрти:"И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто" (1 Цар 11, 43). На престо је дошао са четрдесет једну годину, а владао је седамнаест годину. Није послушао савјет старијих да буду милостиви према народу и постао је суров владар. На себе навукао гњев народа одбијањем да смањи порезе наметнуте за вријеме његовог оца. Током његове владавине, јединствено израиљско царство подијелило се на Јужно и Сјеверно. Наиме,народ се окупио у Сихему, побунио се и одвојио од Ровоама. На царевој страни остало је само Јудино племе и половина Венијаминовог племена, док је десет сјеверних племена основало ново израиљско царство и изабрало Јеровоама  I за свог цара. У петој години владавине Ровоама, фараон Шошенк I (Сусаким) напао је Јудеју, опљачкао Јерусалим и јерусалимски храм и претворио Јудејско царство у вазала Древног Египта . У Карнаку, на једном од споменика Шошенка, налази се списак заузетих градова Јудеје. Ровоам је умро у 58. години живота, 915. п. н. е. (према хронологији Вилијама Олбрајта, према Ерлихману, владао је и наредне, 914. прије Христа) и сахрањен је у Јерусалиму.
Јеровоам  I, син Наватов, био је  израелски цар који је, према Библији, владао 22 године, од 928. до 907. прије Христа (међу неки наводе и ове године као могуће године његове владавине: 975—954 прије Христа; 922—901 прије Христа) Јеровоам  I  из Јефремовог племена, био је кривац подјеле јеврејске монархије на два царства - Јудејског и Израиљског - и оснивач прве израиљске династије. У младости је био у служби Соломона, као надстојник над радницима из Јефремовог племена. Тада је препознао терете које је народ морао да поднесе да би извео велике царске грађевинске пројекте, чуо је жамор радника, видио судске невоље и моралну разузданост царевих супруга. При погледу на све ово, у њему се пробудио понос Јефрема, као припадника тог племена, којем је обећана блистава будућност у Јаковљевом благослову и које је сада морало ропски да служи племену Јуди.
Пророк Ахија му је предвидио да ће иза куће Давидове остати само два племена, а он ће бити цар десет сјеверних племена ако се буде покоравао вољи Божијој и слиједио заповијести. Када је вијест о томе стигла до Соломона, Јеровоам је побјегао у Египат, гдје је уживао заштиту фараона Шошенка и остао до Соломонове смрти.
Послије побуне десет израиљских племена против Саломоновог сина Ровоама, одвојена племена су позвала Јеровоама и он је преговарао са Ровоамом у Сихему. Након прекида преговора, изабран је за првог цара новог израиљског царства. Јеровоам је ојачао границе свог царства, саградио неколико нових градова и уопште учинио много за свој народ. Из страха од могућег уједињења јеврејског народа под влашћу цара Јудејског царства Ровоама, он се на сваки могући начин трудио да свој народ отуђи од Јерусалима, и  његовог Храма.  На граници са Јудејским царством у Ветиљу и на сјеверу Израиљског царства у Дану, подигнути су идоли златних телади, а сам Јеровоам им је приносио жртве.

ПЈЕСМА 8.
 Ти, душо, угледавши се на Осију, стекла си себи његову губу двоструко, јер о непристојним стварима размишљаш и противзаконо радиш; остави то што имаш, и притеци к покајању.
Озија (прозван Азарија- син Амасијин) - јудејски цар, који је владао у VIII вијеку прије Христа (2 Цар 15, 1-7; 2 Дн  26). Имао је шеснаест година кад се зацарио, и царовао је педесет и двије године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, и била је из Јерусалима. На почетку своје владавине био је побожан. Водио је успјешне ратове са Филистејима. Послије тога је постао поносан, пожелио је да уђе у јерусалимски храм и врши божанске службе у њему умјесто свештеника. „И Господ удари краља, и он је био губав до дана његове смрти и живео је у засебној кући“ (2 Цар 15, 5). Престо је прешао на његовог сина Јотама.
​
 Слушала си, душо, за Ниневљане кајуће се Богу у врећама и пепелу, а на њих се ниси угледала; но показала си се гора од свих, пре и после закона сагрешивших.
Ниневљани - становници Ниневије, Асирци, након што им је дошао јеврејски пророк Јона и осудио их за гријехе, не само што су се покајали, већ су једногласно пожељели да обуку костријет (грубу одјећу) и поспу пепео по глави као знак њиховог покајања, као што су то обично чинили у дане жалости.
 
Слушала си, душо, за Јеремију где у јами блата град Јерусалим оплакује и вапије тражећи сузе; угледај се на његов плачевни живот, и спашћеш се. 
Јеремија — пророк Јудејског царства (VII-VI вијек прије Христа).Рођен је у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Аутор је старозавјетних текстова Књиге пророка Јеремије и Плача Јеремијиног. Проповиједао о скором уништењу Јерусалима од стране Вавилонаца у случају незадовољства његових становника. Према ријечима његове бесједе, сматран је издајником народа и бачен у јарак с блатом. Јеремијино пророчанство се обистинило за његовог живота. Вавилонци који су напали град ослободили су пророка и дозволили му да остане гдје је желио, док су његови земљаци одведени у ропство. Јеремија је остао да оплакује свети град и свој народ у рушевинама Јерусалима. Касније су га Израиљци одвели у египатско ропство, који су желели да побегну у Египат из окупираних земаља. У Египту су Јеремију Јеремија убили због његових убјеђења. Према предању, сахрањен је у Александрији.
 
Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.
Јона — пророк Израиљског царства (XI–VIII вијека прије Христа). Послат је да проповиједа паганима - Асирцима који су живјели у граду Ниниве. Противио се овој Божјој заповијести, јер је сазнао да ће се Ниневљани покајати, а пророштво остати неиспуњено. Јона је бродом побјегао у Тарсис (град на Пиринејском полуострву или у Сјеверној Африци), али га је на путу захватила олуја. Схвативши да Господ због њега шаље олују, замолио је морнаре да га баце преко палубе у море. Јону је прогутала огромна риба и, три дана касније, избачен је на обалу. Јона се покајао и отишао да проповиједа у Ниниву. Његови становници су се заиста покајали и прогласили пост да се искупе за своје гријехе. О томе говори старозавјетна књига пророка Јоне.
 
Слушала си, о душо, за Данила у јами, како затвори уста зверова! Сазнала си како младићи који беху са Азаријем, погасише вером пламен вреле пећи. Показах ти, душо, све из Старог Завета за углед; подражавај богоугодна дела праведних, а избегавај опет грехе рђавих.Благосиљамо Оца, Сина и Светога Духа, Господа!
Данило— старозавјетни пророк (око 607–516 године). Аутор књиге пророка Данила. Беше од царског племена Јудина. У младости је одведен у вавилонско ропство и захваљујући племенитом поријеклу, међу осталим младићима, препуштен је служби на царском двору. Поштовање вавилонског цара Навуходоносора II стекао је захваљујући својој мудрости и дару тумачења снова. Данило је познат и по свом тумачењу Навукодоносоровог сна, којим је помогао цару да спаси себи живот и сачува царство. Двапут - под персијским царевима Даријем  I и Киром Великим - због вјере и одбијања да служи идолима, бачен је лавовима. Оба пута је Господ послао анђела који је затворио уста лавовима и избавио пророка од смрти.
Азарија је један од тројице младића - пријатеља пророка Данила. Због одбијања да се поклоне идолу, три јеврејска младића - Азарија, Ананија и Мисаил - бачени су у усијану пећ по наредби вавилонског цара. Али изненада се у пећи појавио Анђео Божји и спасао мученике. Неповријеђени, младићи су шетали међу ватром и пјевали хвалоспјев Господу. У страху, вавилонски цар је наредио њихово пуштање и издао декрет о поштовању Истинитог Бога у Вавилону (Дан 3). Према црквеној традицији, Азарија, Ананија и Мисаил нису избјегли мучеништво - много година касније одсјекли су им главу по налогу персијског цара Камбија. Живот тројице светих младића описан је у књизи пророка Данила.
 
ПЈЕСМА 9.
 
Христос бејаше кушан, ђаво кушаше, указујући камење да хлебови постану; на гору Га изведе да у трену види сва царства света. О душо, побој се замке, трезни се, моли се Богу свакога часа. Христов светилник, Грлица пустинољубива, Глас вапијућега – проповедајући покајање, објави: Ирод противзаконо живи с Иродијадом. Гледај, душо моја, да се не уплетеш у безаконе замке, но пригрли покајање. У пустињу се насели Претеча благодати, и сва Јудеја и Самарија чувши хитаху, и усрдно грехе своје исповедаху крштавајући се; но ти се, душо, ниси на њих угледала. Брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови, будући у телу и у Кани на свадби кад воду у вино претвори, и показа тиме прво чудо, да се ти, о душо, измениш.
Ирод II Антипа-владар палестинских регија Галилеје и Переје, син Ирода Великог. Имао је незакониту везу са Иродијадом - супругом Ирода Филипа II, његовим братом, сувладаром Јудеје, коју су Римљани поробили. Пророк Јован Претеча осудио је Ирода Антипу и Иродијаду због њиховог гријеха. Желећи да се освети, Иродијада је чекала прилику за то. Једном приликом, када је Иродијадина кћерка Саломија плесала на гозби, Ирод Антипа јој је обећао да ће јој испунити жељу као награду за плес. Иродијада је искористила ову прилику и наредила Саломији да затражи главу Јована Крститеља. Да би удовољио Иродијади и његовој пратњи, Ирод је наредио да погубе Јована Крститеља и донесу главу пророка Саломију на пладњу (Мк 6, 14-29). Припремио сајт вјеронаука.нет

​Велики покајни канон Андреја Критског, који се чита у првим данима Великог поста, представља заиста задивљујуће дубок дијалог човјека са Богом и самим собом, у коме ријечи Светог писма постају својеврсно огледало унутрашњег стања.
Како канон Андреја Критског помаже да видимо себе. Први дан
Читање првог дана почиње питањем које је уједно и признање да сам доспио у стање духовног ћорсокака, да сам готово у потпуности изгубио оријентацију. Већ први стих: „Откуда ћу почети са оплакивањем дјела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе?“ као да доводи до самог руба и подстиче да завирим у духовну бездан која се у мени отвара када размишљам о свом животу. А наредне ријечи: „Но ти као милостив даруј ми опроштај гријехова“, упућене Богу, свједоче да, колико год да завирим у овај понор, колико год да покушавам да пронађем дно са ког бих се одгурнуо, без Божје помоћи, без Његове милости, без благодатног учешћа у мом животу не само недовољно, него и бесмислено. Чак и ако пронађем тачку са које ћу почети да оплакујем своја дјела и дам томе некакав почетак, то ме неће ослободити грјеховног терета нити избавити од страсти које испуњавају мој унутрашњи свијет. Није случајно што се кроз цио канон више пута сусрећемо са истим припјевом: „Помилуј ме, Боже, помилуј ме“, који се понавља послије сваког тропара. Ово није декоративни елемент, већ молитвено проживљавање сталне потребе за Божијом милошћу.
Већ прве пјесме канона преносе нас у догађаје библијске историје, који заиста постају одраз онога што се дешава у мени. „Подржавајући преступ првоствореног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вјечнога царства и сладости због мојих грехова“ – ово није само признање Адамовог пада, већ осјећај одраза његове трагедије у мом сопственом животу. Овај осјећај се само појачава. Андреј Критски описује своје стање језиком слика са првих страница Старог завјета: „Умјесто чулне Еве устала је у мени мисаона Ева — плотска страсна помисао, која представља нешто пријатно, али увијек испуњава горчином када се окуси.“ Прича о грехопаду и судбини првих људи постаје моја лична прича и, истовремено, средство помоћу кога учим да препознајем гријех у самом себи.
Тако већ од првог дана канон не препричава само догађаје из давне прошлости, него урања онога који се моли у стање дубоког унутрашњег размишљања. У средишту библијских наратива обликује се пут сагледавања сопствене удаљености од Творца и почетак покајничког стремљења ка Њему. А стална обраћања Богу, понављајући припјев, нису само молитва за опроштај и милост, већ и подсјећање да је обновљење блискости са Богом могуће једино кроз непрестано општење са Њим, које је човјек изгубио након пада у гријех.
Аутор: Јевгениј МУРЗИН, свештеник/ Извор: фома.ру /припрема вјеронаука.нет

У понедјељак, 23. фебруара 2026. године, за православне вјернике започео је Васкршњи, Велики (назива се тако због посебне важности, али и дужине трајања) или Часни пост (зато што обухвата вријеме страдања Христовог и Његовог распећа на Часни крст), који ће трајати седам недјеља. Васкршњи пост је главни и најстрожи пост у Православној Цркви и обавезан је за све хришћане. Његова сврха је припрема хришћанина за прославу најважнијег хришћанског празника Васкрса. Пост не само да припрема вјернике за главни хришћански празник - Васкрсење Христово, већ се сматра временом покајања и исправљања. Установљен је у знак сјећања на чињеницу да је  Господ Исус Христос постио у пустињи 40 дана, али траје скоро седам календарских недјеља и састоји се од Свете четрдесетнице (40 дана), два празника - Лазареве суботе и Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим и  Страсне недјеље - шест дана у седмици који претходи Васкрсу.  Главни циљ Великог поста није уздржавање од одређене врсте хране само по себи, већ исправљање срца. Вјерници се током поста труде да ограниче себе у храни, забави и лошим навикама, као и да велику пажњу посвете духовном животу. Прва недјеља поста зове се Чиста. Друга недјеља је Пачиста. Трећа недјеља је Крстопоклона. Четврта недјеља је Средопосна, јер је то вријеме средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пјева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недјеља је Цвјетна. Тако је названа по цвијећу и зеленим гранчицама које су дјеца и људи бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. Седма, посљедња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недјеља.
Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. 
Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
Свети Јован Златоусти о посту
Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. 
Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."
​ХРАНА У ВРИЈЕМЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА
О великопосној исхрани, молитвеном животу у овом периоду, посјећивању храма и причешћу Светим Христовим Тајнама. Храна у вријеме Великог поста
С кулинарске тачке гледишта пост се дијели на четири степена који су прописани црквеним уставом:
1. Сухоједеније- хљеб, свјеже, сушено и укисељено воће и поврће,
2. Кување без уља- кувано поврће без уља,
3. Разрешење на вино и уље- вино се пије у мјеру ради укрепљења тијела (оног који пости),
4. Разрешење на рибу.
Опште правило у вријеме Великог поста је да се не једе: месо, риба, јаја, млијеко, уље и (да се не пије) вино као и да се не једе више пута у дану (већ само једном). Суботом и недјељом се разрешава уље и вино, а бивају и двије трпезе на дан (у манастирима послије Литургије и послије вечерњег богослужења Ј. П., осим на Велику суботу). У вријеме Великог поста риба се разрешава само на празник Благовијести (7 априла) и на празник Цвијети ( Свечаног уласка Господњег у Јерусалим). На Лазареву суботу разрешава се рибља икра.
Прва и последња седмица Велког поста су најстрожи дани поста. Прва два дана прве великопосне седмице Црквеним уставом прописано је да се ништа не једе. У Страсну седмицу се прописује сухоједеније ( храна се не кува нити пржи), а на Велики петак и Велику суботу је потпуно уздржање од јела. Немогуће је установити један (једнак) пост за монахе, свештенство и мирјане са разним искључењима за немоћне (старе), болесне, дјецу... Зато су у правилима поста Православне Цркве указане само најстрожије норме, испуњавању којих треба да стреме сви вијерници. Формалне подјеле правила поста на (посебан ) пост за монахе, свештенство и народ не постоји. Посту се мора приступати разумно, тј. не смије се узимати оно (тешко бреме) за шта немамо снаге (да извршимо до краја). Постепено и благоразумно дужни су да приступају посту неопитни људи. Мирјани често себи ублажавају пост (али то се мора радити са благословом свештеника)! Болесни и дјеца могу постити лаганим постом, на примјер само у прву и Страсну недјељу поста (овдје се мисли постити прописаним правилима поменуте двије недјеље, у потпуности пост се никоме не разрешава, осим у особеним случајевима Ј.П.).

У молитвама се говори «постите се постом пријатним», шта значи да се треба придржавати само поста који ће бити духовно пријатан. Потребно је (постити) сразмјерно својој моћи, а не «сувише» усрдно или напротив сасвим не строго. У првом случају испуњавање правила које није по нашој моћи може произвести штету тијелу и души, а у другом случају нећемо достићи потребног тјелесног и душевног упињања. Сваки од нас треба да увиди своје тјелесне и духовне могућности и узме (на себе) сразмјерно тјелесно уздржање, обраћајући главну пажњу на очишћење своје душе.

Организација духовно-молитвеног живота, посјећивање богослужења и причешће у вријеме Великога поста
За сваког човјека вријеме Великог поста индивидуално се разлаже на много малих подвига и малих напора . Тим прије могу се издвојити нека дјела, општа за све, управљања наших духовно-аскетских и моралних напора у Великом посту. Ти напори морају бити у организацији нашег духовно-молитвеног живота, напори за одсијецање тих или других вањских разонода и брига. На крају напор је дужан бити направљен и на однос према ближњима, који би у ово вријеме требао бити присан и садржајнији (него обично). И на крају крајева испуњавањем љубави и жртвености са наше стране.

Организација нашег духовно-молитвеног живота уз Велики пост предпоставља (како у црквеном уставу, тако и у нашем келејном правилу) већу одговорност. Ако у друго вријеме снисходимо себи, говоримо да смо уморни, да много радимо, да имамо проблема у породици , скраћујемо молитвено правило, не идемо у суботу навече на бденије, раније излазимо из храма... ( у свакога ће се наћи оваквих самооправдања) то у вријеме Великог поста морамо почети од тога, да сваки овакав пропуст, који проистиче из сажаљења према самоме себи пресијечемо.
Онај који је већ привикао да у потпуности чита јутарње и вечерње молитве треба да се стара да свакодневно чита све те молитве и у вријеме Великог поста. Добро би било да се дода и молитва преподобног Јефрема Сирина: «Господи и Владико Живота мојего». Она се често чита у храму у седмичне дане Великога поста, па би природно било убацити је и у домаће молитвено правило. За оне који су «црквени» и који желе да се још више приближе великопосном поретку молитава, може се препоручити и читање (код куће) бар неких дијелова из свакодневних служби Посног триода. За сваки дан у Триоду се налазе канони, трипјесњеци, двопјесњеци, четверопјесњеци, који су у складу са смислом и садржајем сваке недјеље Великог поста, и шта је најважније подражавају покајно расположење.
За оне који имају могућност и молитвено усрђе, добро је да у слободно вријеме, уз јутарње или вечерње молитве читају каноне из Посног триода или друге каноне и молитве. Рецимо ако не успијемо отићи на јутарње богослужење добро је прочитати стихире које су се пјевале на вечерњој или на јутрењу тога дана Великог поста.
Веома је важно уз Велики пост посјећивати не само суботње и недјељне већ и свакодневне службе јер се особеност богослужбеног поретка Великог поста познаје само на службама у седмичне дане. У суботу се служи Литургија Светитеља Јована Златоустог иста као и у друго вријеме црквене године. У недјељу се врши Литургија Светитеља Василија Великог, која се на први поглед (што се тиче пјевнице) разликује само једном пјесмом: умјесто «Достојно јест» пјева се «О тебје радујетсја» (у српској богослужбеној традицији послије «И всјех и всја» пјева се тропар Светитељу Василију Великом «Небо јављенаго» Ј.П.). Других видљивих разлика за парохијане скоро да и нема. Ове особености видљиве су прије свега свештенику и онима који су у олтару. На седмичним службама открива се читав поредак великопосне службе. Много пута понављање молитве Јефрема Сирина «Господи и Владико живота мојего» умилно пјевање тропара часова- првог, трећег, шестог и деветог са земним поклонима. На крају Литургија Пређеосвећених дарова заједно са умилним пјесмама, које умекшавају и најкаменитија срца: «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју», «Ниње сили» на входу Литургије Пређеосвећених дарова. Ако се не помолимо на овим богослужењима, ако им се не приближимо, нећемо ни разумјети какво се духовно богатство открива у великопосним службама.
Зато је сваки (хришћанин) дужан да се постара да бар неколико пута у вријеме Великог поста размакне животне прилике (свакодневне послове): рад, учење, животне бриге и иде на великопосне службе у седмичне дане.
Пост је вријеме молитве и покајања, кад је сваки од нас дужан испросити од Господа опроштај својих гријехова ( постом и исповијешћу) и спремно се причестити светим Христовим Тајнама.
У вријеме Великог поста (сваки православни хришћанин Ј.П.) треба да се исповиједи и причести минимум један пут. У исто вријеме треба се трудити и постити, да би се могли причестити Светим Христовим Тајнама бар три пута: на првој седмици Поста, четвртој и на Страсној- на Велики четвртак. Извор: www.patriarhia.ru 

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године). Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу.  Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика.  Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина – главна молитва Великог поста
Шта молимо у њој?
«Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми.
Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему.
Ей, Господи, Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь». 
Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. (земни поклон)
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. (земни поклон)
О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благослоен у векове векова. Амин. (земни поклон) 
Молитва покајања Јефрема Сирина толико је важна да је свештеник (а не ђакон или чтец) чита у цркви. Стојећи лицем ка Царским дверима, свештеник гласно изговара три молбе, пратећи сваку земним поклоном (метанијом). Устајући послије трећег поклона, свештеник прави дванаест земних поклона, сваки са ријечима „Боже, очисти ме грешног“. 
На крају њих, свештеник изговара молитву у цјелости и чини још један поклон до земље. Слиједећи свештеника, сви који се моле у ​​цркви клањају се.
Молитва Јефрема Сирина почиње се читати у уторак и четвртак (увече) Сиропусне (Сирне) недјеље - припремне недјеље пред Велики пост - Пост је већ дјелимично започет, не једемо месо, а у сриједу и петак ове седмице не служи се Литургија (у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија). Ова се молитва чита двапут на крају сваке службе у Великом посту од понедјељка до петка, осим суботе и недеље. У недјељу увече наставља се читање молитве Јефрема Сирина. Посљедњи пут се молитва Јефрема Сирина чита ујутру на Велику сриједу. Код првог читања, метанише се након сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цијела молитва се понавља са једном метанијом на крају. Код куће се наглас чита молитва Јефрема Сирина, клањајући се на исти начин.
Шта молимо у њој?
Молитва Јефрема Сирина је молитва за покајање. У њој су наведени гријеси који нас спречавају да се покајемо и врлине које нам у томе помажу.
Дух љености: беспослица, лењост, нехајно провођење времена. Свака особа има богомдане таленте и знање који се требају користити у корист људи и у славу Божију. Нерад је коријен свих гријехова, јер раслабљује тијело и душу. Малодушност (униније, мрзовоља) је плод беспосличарења, када човјек сам не може учинити нешто добро и није у стању да се моли Богу за помоћ.
Властољубље- тежња за влашћу, љубав за влашћу: у породици, у колективу над колегама, у политици. Често су беспослица, лењост и малодушност ти који испуњавају наш живот пожудом. Љеност и малодушност искривљују наш однос према животу, лишавају га смисла и, као да то надокнађује, у нама се рађа жеђ за владањем. Празнословље: испразан говор, псовке, зао говор, што доводи до осуде и увреда.
Цјеломудреност (чедност): Духовна контрола над сопственим емоцијама и над сопственим тијелом. Морална чистота на дјелу, ријечима и мислима.
Смиреноумље- понизност је први плод цјеломудрености. Што се душа више прочишћава, то је мање поносна на себе, јер види да нема чиме да се поноси. Човјек престаје да себе сматра бољим од других.
Трпљење: Гријех чини човјека нетрпељивим, брзим на суд и осуду других. Трпљење доноси способност чекања и наде.
Дух љубави: Љубав је главни дар и главни циљ свих наших духовних трудова. Љубав је та која мијења наш однос према ближњем из осуде у опроштај и милост. Само љубављу, која долази до омекшаног и прочишћеног срца, човјек се приближава Богу - и то је главни циљ Великог поста.​
Зашто толико земних поклона (метанија)?
Послије сваке молбе молитве Јефрема Сирина, прави се земни поклон. За шта? Човјек је душом и тијелом отпао од Бога; и душа и тијело морају бити обновљени да би се вратили Богу. Спасење и покајање нису презир према тијелу, како се понекад тврди, већ његово обнављање. На крају крајева, и ми ћемо васкрснути у тијелу, само новом. Хришћански аскетизам није борба против тијела, већ за њега. Зато се цијела личност - душом и тијелом - каје. Тијело учествује у молитви душе на исти начин као што се душа моли не споља, већ у свом тијелу.
Неколико ријечи о аутору молитве
Свети Јефрем Сирин, аутор најпознатије црквене молитве за покајање, живио је у 4. вијеку и, према предању, био је из Сирије, па му је отуда и надимак (а не презиме). Једном приликом су Светог Јефрема стрпали у тамницу окрививши га за крађу оваца. Оптужба је била лажна,а свети Јефрем почео је да се негодује. Истовремено су заједно са њим у тамницу бацили још једног окривљеног, а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих гријехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човјека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих гријехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло вријеме свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дјела и да су прошли без посљедица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у сну. Овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свијет и повукао се у околне горе ка отшелницима гдје је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Умјесто гневљивог и колебљивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушени аскета, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје гријехе. Главно занимање св. Јефрема било је покајање. Свети Јефрем је постао велики црквени пјесник,  у потпуности признат од савременика. Још за његовог живота тумачење Светог писма и молитве светог Сиријца превођене су на грчки, латински, арапски, коптски, етиопски, јерменски, грузијски, словенски и друге језике. Ауторитет светог Јефрема био је толико висок да су његова стварања читана у цркви одмах након Светог писма. У својим текстовима светац се користио не само изврсним књижевним преокретима, већ чак и игром ријечи - на тај начин је људима било лакше да разоткривају лажна учења. Неки јеретик је проповиједао јерес уз помоћ популарних пјесама. Свети Јефрем, осјетивши тренд, одмах је усвојио исто при проповиједању православља.
Уснуо је у Господу 372. или 373. године. 

Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ Критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше”. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.
Ево само неких за пример: „Од куда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, шта ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Похитај жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања. Из раја Адам беше протеран, јер не одржа Твоју једину заповест Господе. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи”. После сваког тропара пева се „Помилуј ме Боже, помлиуј ме”

ПОНЕДЕЉАК
Песма прва
Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој, кога ћу прославити; Бог оца мога кога ћу узносити, јер се славно прослави.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се).
Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.
Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања.
Подржавајући преступ прво- створеног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова.
Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело.
Место телесне Еве, беше ми у мислима Ева, у телу страсна помисао беше ми слатка, али увек пијући горки напитак.
Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.
Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.
Песма друга
Ирмос глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу, који је примијо тело од Дјеве.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Чуј ме небо, ја вапијем; почуј земљо мене покајника који певам Богу.
Погледај ме Боже, Спаси- тељу мој, Твојим милостивим оком и прими моју топлу исповест.
Сагреших више од свих људи, Теби сагреших; но као Бог смилуј се, Спаситељу, на Твоје створење.
Примивши ругобу мојих страсти, лакомим стремљењима уништих лепоту ума.
Милосрдни Господе, бура зла ме окружује; зато и мени као Петру пружи руку.
Упрљах хаљину мога тела и укаљах, Спаситељу, своју слику и прилику.
Замрачих душевну лепоту сластима страсти, и сав ум у прах претворих.
Подерах сада моју прљаву хаљину коју ми изатка Живо- тодавац у почетку, и због тога лежим наг.
Обукох се у подерану хаљину коју ми изатка змија својим саветом, и ево, стидим се. И ја проливам сузе грешнице; очисти ме, Спаситељу, милосрђем Твојим.
Погледах на лепоту дрвета и умом се преварих, зато лежим наг и стид ме је.
На леђима мојим делаху сви зачетници страсти, преносећи на мене њихова безакоња.
Троичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу -Тебе једнога у три лица, Бога свих, певам Оца и Сина и Светога Духа.
Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пресвета Богородице Дјево, једина свеславна, приљежно моли да се спасемо.
Песма трећа
Ирмос, глас 6 – На чврстом камену Твојих заповести утврди, Христе, мој разум.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Некада се изли од Господа огањ и спали содомску земљу.
На гори се спасавај, душо, као што Лот побеже у Сигор.
Бежи од пожара, о душо, бежи од Содомске ватре, бежи од погубног божанског пламена.
Сагреших Теби, сагреших више од свих, но немој ме презрети, Спаситељу.
Ти си добри пастир, потражи мене јагње, и немој ме заблуделог презрети.
Ти си, слатки Исусе, творац мој, и Тобом ћу се оправдати.
Исповедам ти се, Спаситељу, згреших, згреших Ти, и као милостив олакшај ми и опрости.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – О Боже, Тројице јединице, спаси нас од преваре, искушења и напасти.
Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – радуј се утробо која си примила Бога у себе, радуј се престоле Господњи, радуј се Мати нашега живота.
Песма четврта
Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се. Слава твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Немој презрети дела твоја, праведни Господе, нити оставити створење Твоје, иако ја једини сагреших као човек више од сваког човека; а ти си човекољубац, који као Господ свих имаш власт опраштати грехе.
Приближава се, душо крај, приближава се, а ти не радиш нити се припремаш; време се скраћује. Устани, судија је близу пред вратима; време живота тече као сан и као цвет, па зашто се узалуд узнемиравамо.
Прени се, о душо моја, размишљај о делима твојим која си учинила, и износи ова пред лице твоје и пусти капљу суза твојих, па реци са смелошћу твоја дела и помисли Христу, и оправдај се.
Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада.
Због дела ја јадан бих осуђен и укорен од своје савести, од које у свету ништа није сакривено. Судијо, избавитељу мој, који све знаш, поштеди и избави и спаси слугу твог.
Лествица коју некада виде велики међу патријарсима,путоказ је делотворног успона и разумног узношења; ако хоћеш, душо моја, да делима и разумом и просуђивањем поживиш, освести се.
Жегу дневну претрпе патријарх због оскудице, и ноћу студ поднесе, чинећи сваког дана напоре: чувајући стадо, трудећи се и радећи само да две жене здружи.
Схвати моје две жене, гледајући богатство и разум; код Лије богатство – много деце, код Рахље разум – много труда. Дакле осим дела неће те, душо, спасти ни богатство ни пријатељство.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног тројчаног Бога, нераздељног природом, несливеног лицима, славим као једног цара на престолу и узносим ти велику песму, троструко на небесима певану.
Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и девујеш и у оба случаја природом остајеш девојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља, закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак јер чини све што хоће.
Песма пета
Ирмос, глас 6 – Човекољупче, мене који раним после нођи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје и научи ме, Спаситељу, да извршавам вољу твоју.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Непрестано проводим свој живот у ноћи, ноћи греха, јер је у мени тама и дубока магла; Спаситељу, учини ме сином дана.
Подражавајући Рувима, ја јадан учини безакони и законо- преступни савет против Бога вишњега, оскрнавих постељу моју, као он очеву.
Исповедам се теби, Христе царе; сагреших, сагреших као раније браћа Јосифова, која су продала плод чистоте и невиности. Од сродника праведна душа си свезана и продана у ропство у лику Господњем; а ти, душо, сва си се продала својим злим делима.
Праведног и умног Јосифа подражавај, јадна и неискусна душо, и немој се окаљати неразумним стремљеима, чинећи безакоња.
Ако и у јами поживе некада Јосиф, али то беше слика погребна и васкрсење твога, Владико Господе; а шта ћу ја тако нешто теби принети.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо.
Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин -У Теби, вјечна Мати Дјево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу.
Песма шеста
Ирмос, глас 6 – Свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивом Богу, и из погибли изведе живот мој.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Са дубоким уздахом искрено ти приносим, Спаситељу, сузе мојих очију и из срца вапијем: Боже, згреших ти, очисти ме.
Удаљила си се, душо, од Господа твога као Датан и Авирон; но освести се и завапи из преисподњег ада, да те погубна земља не покрије.
Разбеснела си се, душо, као јуница и тиме постала слична Јефрему; зато као срна сачувај од замке живот, оснаживши разум молитвом и опрезношћу.
Нека нас, душо, Мојсијева рука увери како Бог може губаво тело убелити и очистити; зато не очајавај пред самим собом ако си и губава.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говори Отац и Син и Божански Дух.
Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам Бога сличан нама; Њега као Творца свих моли Богородице да се Твојим молитвама оправдамо.
Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава.
Песма седма
Ирмос, глас 6 – Сагреши- смо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држисмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Сагреших, чиних безакоње и одбацих твоје заповести, јер се у гресима родих и ударцима зададох ране себи; но као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.
Теби, судији моме, испо- ведих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме, и као милостив помилуј ме, Боже отаца наших.
Када Саул некада изгуби магарца очевог, изненада прими вест о царству. Зато пази, душо, и не заборављај себе и не пожели животињске страсти место царства Христова.
Давид богоотац сагреши двоструко јер стрелом прељубе беше устрељен и копљем заробљен, што беше казна за убиство; па и ти, душо моја сама болујеш од најтежих дела самовољних страсти.
Давид некада, пак, здружи безакоње безакоњу, а убиству прељубу додаде, али учини двоструко покајање. А ти, сама душо, колико си учинила тешка зла дела, ниси се покајала пред Богом.
Написавши на икони песму којом изобличује своја дела која је учинио, Давид се преобрази и закликта: помилуј ме и сам ме очисти, јер Теби, једном Богу више од свих сагреших.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита нераздељна Тројце, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети, три у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога који је живот свих.
Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо, Ти, славимо Те, клањамо Ти се Богомати, јер си родила једнога од нераздељиве Тројице, Христа Бога и нама на земљи отворила си небеса.
Песма осма
Ирмос, глас 6 – Ономе кога славе небеске војске и пред ким дрхте Херувими и Серафими, нека певају и нека га славе сва створења, све што дише, и узноси га у све векове.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме.
Колима добродатељи пророк Илија се узнео на небо и летео је високо изнад земље; зато и ти, душо моја, помишљај на улазак на небо.
Јорданов ток са обе стране заустави Јелисеј Илијиним плаштом; а ти, о душо моја, због неуздржања ниси окусила од ове благодати.
Соманитида негда угости праведника са добрим располо- жењем срца; а ти, о душо, ниси увела у дом ни старца, ни путника, зато ћеш бити избачена из небеског двора, и ридаћеш.
Подржавала си увек нечисти разум Гијезија, чије се среброљубље показа у старости; бежи, јадна душо, од пакленог огња, одступајући од твојих зала.
Тројчани – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – беспочетии Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити утешитељу Душе, родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, живи и творачки Душе, јединице Тројце, помилуј ме.
Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Као од пурпурне материје изатка се тело у утроби Твојој, пречиста, духовна скерлетна Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу, поштујемо.
Песма девета
Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Ум се израњави, тело се оболести, дух онемогући, говор изнеможе, живот се умртви, крај је на вратима; шта ћеш учинити, моја јадн душо, кад дође судија да испитује твоја јадна дела.
Показах ти, душо, Мојсијево стварање света и од њега све заветно писање, јављајуђи ти шта је праведно. Али ти си, о душо, подражавала друго а не прво, зато си Богу згрешила.
Закон изнеможе, јеванђеље се занемари, а цело Свето писмо беше ти сувишно; пророци онемоћаше и свака праведна реч; ране твоје, о душо, умножише се, јер немаш лекара да те излечи.
Упућујем те душо на вест новога писма, које ће те повести смерности; дакле праведне подражавај а од грешника се склањај и умилостиви Христа молитвом, постом, чистотом и побожношпћу.
Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају.
Показујући пример свога снисхођења, Христос постаде човек, и телом ми се придружи и сва хтења људске природе изврши, осим греха, за углед теби, о душо. Христос спасе мудраце, дозва пастире, многу децу показа мученицима, старце и старе удовице прослави, којима ниси следила, душо, ни делима ни животом, зато тешко теби кад ти се буде судило.
Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих.
Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинском се поклањамо – Тројци нераздељној, јединици по природи, као Светлости и светлостима и Животу и животима, Животворцу и Просветитељу свих крајева света.
Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући Твој град, он Тобом верно царује и Тобом се утврђује и Тобом побеђује свако искушење, и заробљене непријатеље држи у послушности.
Преподобни Оче Андреја моли Бога за нас. – Часни и најблаженији Оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења.
Ирмос, глас 6 -Недостижно је безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије роћење мења закон природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо.
Помилуј ме, Боже, помилуј ме.
Извор: СПЦ
​
​ПОСЛУШАЈ АУДИО ЗАПИС

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету Литургију у Храму Светог Саве на Врачару, у Недељу сиропусну. Патријарху Порфирију саслуживали су Митрополит нишки Арсеније, викарни Епископи ремезијански Стефан и хвостански Алексеј, Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Православне Цркве и свештенство Храма Светог Саве на Врачару.
Беседећи након прочитаног одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије поучио је сабране вернике о суштини поста и нагласио: “Подразумева се да треба да постимо. Међутим, пост није сам себи циљ. Није најважније током поста да се бринемо о спољашњим правилима поста. Иако је пост предвиђен, човекољубивим умом Цркве, да га практикујемо онако како описују црквена правила. Заиста постоје упутства која треба да знамо и колико год можемо користимо та правила као смернице, међутим, знајући да правила нису циљ. Правила су само оруђа као и читав пост који нас води једноме и јединственоме циљу а то је заједница са Богом и заједница љубави са другим људима.” 
Након свете Литургије Његова Светост пожелео је срећан и благословен почетак поста многобројном окупљеном народу, задржавши се у срдачном разговору са вернима. ​Извор: TВ ХРАМ

У суботу, 21. фебруара 2026. године, широм Епархије ЗХип одржано је Општинско такмичење из Православне вјеронауке. Са радошћу и ревношћу ученици су показали велико интересовање за изучавање Светога писма Новога завјета, које је ове године било у средишту такмичарске теме под насловом: „Јеванђеља – блага вијест о Господу Исусу Христу“.
Напајајући се са самога извора наше свете вјере, млади такмичари нису се усавршавали само у знању, него и у врлинама, учећи да ријеч Божија није тек слово на папиру, већ живо свједочанство љубави Божије према човјеку.
Најуспјешнији међу њима пласирали су се на наредни ниво Епархијско (регионално) такмичење, које ће бити одржано 28. марта 2026. године:
Теодора Караџић (82 бода), ЈУ ОШ „Свети Василије Острошки и Тврдошки“ Требиње
Лука Тркља (76 бодова), ЈУ ОШ „Петар II Петровић Његош“ Билећа
Ксенија Ковач (71 бод), ЈУ ОШ „Ристо Пророковић“ Невесиње
Ивана Тепавчевић (74 бода), ЈУ ОШ „Свети Сава“ Гацко
Алексеј Шукић и Саша Ђурица (73 бода), ЈУ ОШ „Његош“ Берковићи
Ни овога пута нису изостали пригодни дарови за учеснике такмичења, које су даровале Црквене општине. Овим путем преносимо искрену благодарност, како ученика тако и вјероучитеља, на љубави и подршци коју нам наше свештенство несебично дaрује. Нека Господ укрепи све учеснике да и даље са истом ревношћу истражују свештене странице Јеванђеља и у њима налазе путоказе за свој духовни раст и узрастање „у мјеру раста пуноће Христове“.
Извор: Епархија ЗХиП/Милош Бјелица

Општинско такмичење из Православне вјеронауке одржано је 21. фебруара 2026. године, у просторијама ЈУ Основне школе “Свети Сава” за ученике VIII разреда. На такмичењу су дошли најбољи представници двије основне школе из Модриче.
1. мјесто освојио је Лазар Радуловић, VIII-2, ученик Основне школе “Сутјеска”, вјероучитељ протојереј Никола Горановић. 
2. мјесто освојила је Катарина Цвијановић, VIII-3, ученица Основне школе “Свети Сава”, вјероучитељ Коста Маринковић. 
3. мјесто освојила је Милица Лазаревић, VIII-3, ученица Основне школе “Свети Сава”, вјероучитељ Коста Маринковић.
На Епархијско такмичење пласирао се само Лазар Радуловић, коме желимо велики успјех у даљем такмичењу и животу. 
Вјероучитељ протојереј Никола Горановић

​Посљедњег дана пред почетак поста, 9/22. фебруара 2026. године, православни хришћани обиљежавају Сиропусну недјељу или  „Недјељу праштања“, када се у нашим храовима читају Христове ријечи: „Ако не опростите један другом сагрешења ваша, неће ни Отац ваш небески опростити вама ваша прегрешења". На данашњи дан православни хришћани моле једни друге за опроштај како не би носили старе притужбе током поста. Ова традиција је врло древна и датира још из времена првих египатских монаха пустињака. 
Са почетком Великог поста напуштали су општежитељне манастире и одлазили један по један у пустињу на седам недјеља. Пустиња је сурово мјесто. Неки од њих би за то вријеме умрли од глади или болести. Неког би убиле дивље животиње или разбојници. Монаси нису знали ко ће се од њих на крају поста вратити у манастир, а ко ће умријети, па су се прије одласка опраштали као да се испраћају до смрти. Касније је ова традиција постала дио праксе читаве Цркве. Карактеристична одлика овог дана је да се послије вечерње службе (такозвано прашчално вечерње) у свим црквама врши посебан Обред опраштања. Током њега старјешина и сви свештеници храма напуштају олтар и траже опроштај од парохијана, а парохијани,  прилазе свештенству и траже опроштај од њих, а затим и једни од других. Обичај је да се на овај дан тражи опроштај не само у цркви, већ и ван ње, код куће са вољенима, рођацима, познаницима и уопште са свима које би неко могао, вољно или нехотице, увриједити. 
Обично се опроштај тражи овако: 
- Опрости ми! 
- Бог ће опростити, а ја опраштам.