Прес служба израелске полиције саопштила је у сриједу да су припадници полиције ухапсили осморо осумњичених за пљување у правцу хришћанских цркава у Старом граду Јерусалима.
„Полиција округа Јерусалим ухапсила је осам осумњичених, одраслих и малољетника, због сумње да су пљували по црквама у старом граду Јерусалима током церемонија које су се тамо одржавале“, наводи се у саопштењу.
Прес-служба је навела да су двојица од њих „ухапшени након што су на мјесту злочина идентификовани да су учествовали у инциденту који се догодио прије мјесец дана“, а још шесторо „због инцидената који су се догодили 27. фебруара увече“. Припрема вјеронаука.нет на основу писања ТАСС-а

У младости је Онисим - (грчки Ονησιμος ; латински  Онесимус, што значи „користан“- касније један од  из 70 -рице апостола) био роб Филимона, хришћанина племићке породице који је живио у граду Колос у Фригијској регији. Крив за нешто пред својим господаром и плашећи се казне, свети Онисим је побјегао у Рим, али тамо је, као одбјегли роб, завршио у тамници. У тамници се састао са апостолом Павлом, који је био у ланцима, просвећен од њега и примио свето крштење. У затвору је Онисим „служио као син“ апостола Павла (Фил 1, 10). Апостол Павле га, такође, помиње у Посланици Колошанима (Кол 4, 9), називајући Онисима „вјерним и вољеним братом“. Апостол Павле, који је лично познавао светог Филимона, написао му је писмо пуно љубави, молећи га да опрости одбјеглом сужњу и прихвати га као брата; са овим писмом послао је светог Онисима свом господару лишавајући се помоћи која му је била преко потребна. Свети Филимон, примивши писмо, не само да је опростио Онисиму, већ га је и ослободио, шаљући га назад у Рим апостолу Павлу. Након тога је свети Филимон хиротонисан за епископа града Газе (датуми прослављања: 4. јануар, 19. фебруар и 22. новембар). Након смрти апостола Павла, Свети Онисим служио је апостолима до њихове смрти и од њих је постао епископ. Послије њихове смрти проповиједао је Јеванђеље у многим земљама и градовима: у Шпанији, Карпетанији, у Колосу, у Патри. У дубокој старости свети Онисим је заузео епископски престо у Ефесу, послије апостола Тимотеја. Када су Св. Игњатија Богоносца одвели у Рим на погубљење, епископ Онисим му је изашао у сусрет са неким хришћанима, како то свети Игњатије помиње у својој посланици Ефесцима. Током владавине цара Трајана, свети Онисим је ухапшен и изведен на суд пред судијом Тертулом. Светитеља је држао у затвору 18 дана, а затим га послао у затвор у град Путиола. Послије извјесног времена Тертул је позвао затвореника и, увјеривши се да свети Онисим и даље чврсто исповиједа своју вјеру у Христа, подвргао га је свирепом каменовању, након чега су светитељу мачем одсјекли главу. Тијело мученика узела је нека племенита жена и положиила у сребрни ковчег. Било је то око 109.године.

Покушај атентата на Његово Високопреосвештенство митрополита симферпољског и кримског г. Тихона, који су спријечили руски службеници ФСБ, припремили су његов помоћник Денис Попович и Никита Иавнковић клирик храма Васкрсења Христовог у Сокољницима. Ово је саопштио руски ФСБ. Планирано је да се убиство митрополита изврши током његовог боравка у Сретенском манастиру, гдје је Тихонов помоћник намјеравао да донесе експлозивну направу. Први напад био је планиран почетком јануара. Двојица осумњичених су ухапшени и приведени због умијешаности у напад, који је наводно припремљен уз подршку украјинске војне обавјештајне службе. Један од њих је изјавио да су му пријетили убиством чланова породице уколико не изврши напад. Од приведених одузета је бомба домаће израде и украјински пасоши са измијењеним подацима. Нападачи су планирали да побјегну из Русије користећи лажне пасоше које су обезбиједиле украјинске специјалне службе. Експлозивна направа је достављена осумњиченима преко тајног складишта у децембру 2024. године. Двојица ухапшених признали су своју умијешаност. 
Истрага је открила да су двојица осумњичених слали средства украјинској војсци од средине 2022. године. Њихови телефонски контакти укључивали су 73 украјинска броја, укључујући службеника украјинске граничне службе и као и Маргарите Ривчаченко, портпарола украјинске војске. Помоћник митрополита Тихона је такође незаконито приступио Телеграм налогу митрополита Тихона, пратио његову преписку и прикупљао информације о његовим путовањима по Русији. Против осумњичених покренут је кривични поступак због припремања терористичког напада и недозвољене трговине експлозивним направама у оквиру организоване групе.
Митрополит Тихон познат је нашој јавности као аутор православног бестселера „Несвети, а свети“. Припрема вјеронаука.нет

Припрема атентата на митрополита Тихона којом су се бавиле украјинске специјалне службе заслужује одговарајућу процену међународне заједнице на сједници Савјета безбједности Уједињених нација, изјавио је предсједник синодског одјељења Московске патријаршије за црквене везе са друштвом и медијима Владимир Легојда.
„Надамо се да ће овај нечувени терористички акт добити одговарајућу оцјену међународне заједнице и бити размотрен на сједници Савјета безбједности УН“, написао је Легојда. По његовим ријечима, јерарх Руске православне цркве био је изабран за мету циљано, што је још један доказ терористичког карактера активности украјинских тајних служби и њихових покровитељских служби из бројних западних земаља.
​„Сваки рат има своје законе, али у овом случају видимо да су украјинске специјалне службе спремне да игноришу сва писана и неписана правила сукоба, да убијају цивиле, свештена лица. Уосталом, они се тиме баве и у својој земљи, организујући гоњења и мучења свештенства Украјинске православне цркве, желећи да потпуно униште канонско православље у Украјини“, нагласио је Легојда. Митрополит Тихон, додао је он, „увијек је текући сукоб гледао, са једне стране стране, као огромну трагедију, а са друге, као резултат активности спољних сила, које циљано раде на распламсавању братоубилачког рата“.
„Не може се искључити да је планирани терористички акт имао за циљ ескалацију конфронтације и одлагање мировних преговора, чија се перспектива појавила у посљедње вријеме. Постоје силе које су претвориле рат у Украјини у циничан бизнис и заинтересоване су за његов наставак по сваку цијену“, закључио је Легојда. Извор: Спутњик

Дана 27. фебруара 2025. године, у Подворју Руске Православне Цркве, у Храму Светог Николаја у Софији (Бугарска), свечано је прослављено 75. година од упокојења Светог Серафима (Собољева), архиепископа богучарског, софијског чудотворца. Овог празничног дана Божанствену Литургију у Патријаршијском Подворју предводио је Његова Светост Патријарх бугарски Данило. Предстојатељу Бугарске Цркве саслуживали су: главни секретар Светог Синода епископ мелнишки Герасим, протосинђел Софијске митрополије архимандрит Јован (Пешев), настојатељ Подворја протојереј Владимир Тишчук, настојатељ древне цркве Свете Софије – Премудрости Божије иконом Кирил Дидов, настојатељ храма (ротонде) Светог великомученика Георгија иконом Јован Куков, настојатељ храма Свете великомученице Петке Самарџијске протојереј Георгиј Спасов, протојереј Алексиј Максимењук, свештенство храма Светог великомученика Пантелејмона, протојереј Дмитриј Тухчијев и јереј Серафим Жељев, свештеник Ловчанске епархије јереј Спиридон Николов, патријархов протођакон Иван Петков, свештеник Патријаршијског Саборног храма Александра Невског протођакон Дејан Коруноски и свештеник храма Светог великомученика Пантелејмона ђакон Александар Морозов, преноси сајт Подворја. На Божанственој Литургији помолио се изванредни и опуномоћени амбасадор Руске Федерације у Бугарској Ј. В. Митрофанова, политичар Румен Петков, први секретар амбасаде Русије В. Ј. Солодкин, гости из разних крајева Бугарске, као и бројни парохијани Подворја. Иако је био радни дан, црква је била испуњена верницима који су дошли да одају почаст Светом Серафиму и да се причесте Светим Христовим Тајнама. После заамвоне молитве служена је служба Светом Серафиму у центру цркве.Након молитве Његова Светост Патријарх Данило се обратио присутнима беседом истакавши: „Овог празничног дана посвећеног Светом Серафиму софијском наша срца и душе се радују, као што су се радовала и тешила срца његове духовне деце тридесетих година, када је служио овде, у граду Софији, и касније; сада се навршило 75 година од његовог упокојења, али никада није престала духовна подршка, духовна утеха и радост што постоји могућност да се дође овде, да се поклони месту његовог упокојења и да се добије благослов. Из околности његовог живота знамо да га је Божији Промисао упутио нама, да је одредио да дође у Бугарску и служи овде у оно тешко време, када је Бугарска Православна Црква била одвојена од црквеног општења са осталим Православним Црквама. Ипак, и поред свега тога, он је, пошто је био пастир, увек окупљао своју духовну децу, мирио и водио своје стадо у јединство“.
Његова Светост је посебно поменуо светитељева богословска дела, истакавши да његова архијерејска савест није остала равнодушна када су се појавиле опасности по чистоту православне вере: „Све је то диктирало његово истински православно духовно искуство. Његове проповеди откривају високо богословље и дубоко образовање. Као што је познато, био је професор и ректор више православних богословија. А, поред тога, истине вере и правила духовног живота увек је откривао и износио једноставним, разумљивим речима, блиским уму и срцу ходочасника.“
„Свети Серафим је за нас велика утеха, извор благодати, духовна оаза“, рекао је Предстојатељ Бугарске Православне Цркве. „Велики је благослов што је у нашој престоници, у наше време, заблистао један такав светац. Он нам је близак и по времену, и по души, и по искуству, јер је његов живот протицао пред очима његових савременика, од којих су неки и данас живи. Водећи обичан, споља неупадљив живот у буци престонице, истовремено је живео у великој побожности и чистоти, одајући се молитви, посту и милосрђу, љубави према својој духовној деци са којима је успоставио чврсте везе љубави које трају и данас.“ У свом одговору настојатељ Подворја протојереј Владимир Тишчук захвалио се Његовој Светости Патријарху Данилу, који је служио Литургију у овом храму на 75. годишњицу упокојења Светог Серафима богучарског. „Веома нам је драго што сте нашли прилику да предводите молитву овог празничног дана и да својом молитвом све нас окрепите пред надолазећи период Великог поста“, рекао је.
У име свих парохијана отац Владимир је Његовој Светости поклонио икону Пресвете Богородице „Седмострелна“, напомињући да су се пред овом иконом чланови парохијске заједнице молили уочи Сабора на којем је изабран Патријарх бугарски: „Нека Вас ова икона подсети да се овде, у овој цркви, увек моли за Вашу службу. И ми, гледајући ову икону, схватамо колико патријаршијско срце доживљава било какво неспокојство у Цркви и колико се брине за добро све своје духовне деце. Молићемо Господа да Вас молитвама Пресвете Богородице и Светог Серафима Господ учврсти у Вашој Патријаршијској служби на многаја љета, и да Ваша служба у овој цркви на дан сећања на Светог Серафима постане добра традиција“. После богослужења Предстојатељ Бугарске Православне Цркве поклонио се моштима Светог Серафима у крипти храма. Извор: Моспат.ру

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. фебруара 2025. године, у Патријаршијском двору у Београду изасланство Православне Цркве у Америци, које су чинили Преосвећени Епископ фортвортски г. Герасим и протојереј Алесандар Маргеритин, секретар Блажењејшег Архиепископа г. Тихона, предстојатеља те Цркве. Поздравивши уважене госте патријарх Порфирије је говорио о значају унапређења мисије Православне Цркве у свијету, а посебно у Сједињеним Америчким Државама, истакавши  значај блиске сарадње помесних јурисдикција. На интересовање гостију, Светејши је говорио о значају и обнови храма Светог Саве у Њујорку, о чему води личну бригу. Гости су патријарха Порфирија упознали са структуром, деловањем и мисијом Православне Цркве у Америци, истичући њену отвореност за даље учвршћивање веза са Српском Православном Црквом. Епископ Герасим је нагласио да су у тродневну посету Српској Православној Цркви дошли и да би непосредно посведочили жељу за продубљивањем међуцрквене сарадње. Саговорници су се међусобно информисали о различитим проблемима и изазовима пред којима стоји православни свет, истичући неопходност дијалога у циљу њиховог разрешавања. Састанку су присуствовали протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, и г. Младен Андрејић, службеник Кабинета Патријарха српског. Уочи пријема код Патријарха српског гости из Америке су посетили Саборну цркву у Београду и Музеј Српске Православне Цркве, где су се упознали са богатим духовним и културним наслеђем Српске Православне Цркве. Извор: СПЦ.рс

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије разговарао је,  25. фебруара 2025. године, у Патријаршијском двору у Београду са г. Лукасом Фурласом, председавајућим делегације Европског парламента за односе са Србијом.
Светејши Патријарх је упознао госта са ситуацијом на Косову и Метохији и проблемима са којима се свакодневно сусреће српски народ заједно са својом Црквом, посебно нагласивши да је њему, поглавару Српске Православне Цркве, неколико пута онемогућен улазак на Косово и Метохију где се налази Пећка Патријаршија, историјског седишта српских патријараха, што представља онемогућавање права на слободу кретања која је предуслов сваке слободе како и предвиђају правни акти на којима почива Европска унија. Гост је обећао да ће по повратку у Брисел о овом проблему званично упознати чланове Европског парламента. Састанку су присуствовали чланови делегације Европске уније: гђа Марина Савидоу и господа Мариос Папаелиа и Михалис Азовидис; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; ђакон Никола Костић, секретар Кабинета Патријарха српског;  Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије.

​Свети Кирил равноапостолни, словенски учитељ (рођено име Константин) и његов старији брат Методије поријеклом, Словени, рођени су у Македонији, у граду Солуну. Свети Кирил је стекао изврсно образовање, од своје 14. године одгајан са царевим сином. Рукоположен је рано у чин презвитера. По повратку у Цариград био је библиотекар цркве Аја Софије и учитељ филососије. Свети Кирил је успјешно водио расправу са иконокластичким јеретицима. Тежећи самоћи, повукао се на планину Олимп код старијег брата Методија, али његова самоћа није дуго трајала. Обојицу браће цар Михаило је 857. послао на мисионарско путовање да проповиједају хришћанство међу Хазарима. Успут су се зауставили у Херсону и пронашли мошти светог мученика Климента, римског папе. Дошавши до Хазара, света браћа су разговарала с њима о хришћанској вјери. Након проповиједи Светог Кирила, хазарски кнез и са њим сав народ прихватили су хришћанство. Захвални принц желио је да награди проповједнике богатим даровима, али они су то одбили и тражили од принца да пусти све грчке заробљенике са собом у своју домовину. 862. године започео је главни рад свете браће. На захтјев моравског кнеза Растислава, цар их је послао у Моравску да проповиједају хришћанство на словенском језику. Свети Кирило и Методије су, откровењем Божјим, саставили словенску азбуку и на словенски језик превели Јеванђеље, Апостол, Псалтир и друге богослужбене књиге. Увели су божанску службу на словенском језику. Тада су света браћа позвана у Рим на позив папе, гдје их је папа Адријан дочекао са великим почастима, јер су тамо донијели мошти светог мученика Климента, римског папе. Болан и слаб по природи, свети Кирил се убрзо разболио од многих трудова и, прихвативши схиму, умро 869. године, са 42 године. Прије смрти, завјештао је брату да настави хришћанско просвјећивање Словена. Свети Кирил је сахрањен у римској цркви Светог Климента, гдје почивају мошти овог светог мученика, које су словенски учитељи донијели у Италију.

Шездесет два одсто одраслих Американаца идентификују се као хришћани.
Хришћанство остаје доминантна вјера у Сједињеним Америчким Државама, без обзира на то што се религијска припадност и даље мијења. То је показала студија коју је спровео истраживачки центар Пју, пише Christian Today.
Анкета над 37.000 Американаца проведена 2023. и 2024. године показала је да се 62% одраслих изјашњава као хришћани. Иако је њихов број опао са 78% из 2007. године, изгледа да се опадајући тренд у броју вјерника у Христа, стабилизује.
Студија наглашава значајне промјене у вјерском идентитету у посљедње двије деценије. Док су све главне гране протестантизма показале пад у броју, католицизам је остао релативно стабилан, тренутно представљајући 19% становништва. Евангелистички протестанти чине 23%, што је незнатно мање од 26% из 2007. године, док протестанти старе линије сада чине 11%, што је пад са 18% из 2007.
У исто вријеме, скоро 30% Американаца се сада идентификује као нерелигиозно, што значи да себе сматрају атеистима, агностицима или људима који немају посебан вјерски идентитет.
Млађа генерација предводи ову смјену, а многи који су одрасли у нерелигиозним домовима настављају тим путем и у одраслом добу. Политичка припадност такође игра све важнију улогу у верском идентитету.
Док се скоро двије трећине либералних Американаца изјаснило да су хришћани 2007, тај број је сада пао на нешто више од једне трећине. Пад међу конзервативцима је много мање изражен, иако још увијек присутан. Хришћани исто тако настављају да чине значајан удео имиграната у Сједињеним Државама.
Шест од десет новопридошлих се изјашњавају као верници у Христа. Студија је такође открила промену у родној динамици унутар верских заједница.
Жене су историјски биле религиозније од мушкараца, чешће посећују црквене службе и моле се. У 2007, проценат жена које су се свакодневно молиле премашио је проценат мушкараца за 17 поена. Данас се та разлика смањила на 13 поена.
„Иако је хришћанство у Сједињеним Државама претрпјело значајне промјене, оно остаје утицајна сила у америчком животу“, наводи се у извјештају. Извор: савезпн

Када је влада Башара ел Асада пала у децембру прошле године, многи хришћани су били забринути да би нови режим, којим доминира HTS, а који се сматра огранком Ал Каиде и Исламске државе, могао да изазове проблеме вјерским мањинама у Сирији. Међутим, након два мјесеца, знаци су углавном позитивни. Раније ове седмице, Европска унија (ЕУ) саопштила је да ће укинути санкције, уведене бившој влади земље, у знак признања њене „инклузивне политичке транзиције“.
Одлука о укидању санкција поклопила се са састанком сиријских лидера из различитих слојева друштва у циљу договора о новом путу напред за земљу. Коначни циљ је нови устав. Док су се састанку придружили представници многих сегмената сиријског друштва, Сиријске демократске снаге које подржавају САД и курдске групе искључене су из процеса.
Међународна организација International Christian Concern истиче да HTS и де факто лидер Сирије Ахмад ал-Шараа „изгледа да доминирају дискусијом“ о будућности земље, али признајуе да су хришћански представници укључени у процес обнове земље.
У првим данима након Ассадовог пада пријављени су напади на хришћанске богомоље. Од тада, Ахмед Хусеин ал-Шараа се састао са хришћанским предстојатељима и чини се да је посвећен заштити хришћана и других мањина од екстремнијих елемената. Чини се да су хришћани, шиити муслимани и Друзи постали угоднији да отворено раде у посљедња два мјесеца, иако забринутост и даље остаје. Један свештенослужитељ у Дамаску рекао је у унтервју за The Wall Street Journal: „Ово је можда затишје у оку олује". ICC напомиње да ће једна кључна област за хришћане у земљи бити да ли су њихова права заштићена било којим будућим уставом. Неки су критиковали промјене у образовном плану и програму у земљи због очигледно замјене националистичке реторике исламском терминологијом. Вријеме ће показати. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Christian Today

У уторак, 25. фебруара 2025. године у 11:30 часова Његово Високопреосвештенство г. Хризостом  примио је у наступну посјету Њену Екселенцију Christine Detaille, опуномоћеног амбасадора Краљевине Белгије у Сарајеву. У пријатним поздравима и разговору који је услиједио двоје саговорника изразили су задовољство поводом овог пријема те изразили наду да ће се поново састати и разговарати. Извор: ​митрополијадабробосанска.орг

У светој царској српској лаври Хиландару свечано је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог. Дан уочи славе, игуман Методије са братством је дочекао преосвећеног Епископа париског и западноевропског г. Јустина:
- Преосвећени Владико, добро нам дошли у обитељ у којој је игуманија Пресвета Богородица Тројеручица и свети ктитори небески заштитници Свети Сава, први Архиепископ српски, и Преподобни Симеон Мироточиви, кога славимо и ове године. Због тога смо посебно радосни што ћете Ви началствовати на бденију и на светој Литургији и тиме нам учинити, са једне стране, велику част, а са друге стране, ми ћемо осетити благослов Ваших архијерејских молитава. 
- Када један млади архијереј Српске Православне Цркве дође у манастир Хиландар ми се увек радујемо, јер се надамо да ћете, стојећи уз Пресвету Богородицу Тројеручицу, још више осетити Њену моћну заштиту. Наша је молитва да Вас Она са своје три руке покрива и да Вам увек помаже да најтеже послушање у Православној Цркви, послушање епархијског архијереја, на најбољи начин извршите на Ваше лично спасење, али и на спасење Ваше пастве која Вам је Богом поверена - поручио је игуман Методије у свом поздравном обраћању хиландарском госту, епископу Јустину.
Посебан печат беседи дало је подсећање на догађај од пре 25 година, у време када је данашњи епископ Јустин био млади богослов, и на писмо у коме се, са још тројицом младих богослова, обраћа хиландарској братији за савете, изразивши жељу да једног дана постану монаси.
- Ко би рекао да ће, ето, после више од 25 година, један од њих у архијерејском чину доћи у манастир Хиландар да началствује на бденију за Светог ктитора Преподобног Симеона Мироточивог. Ето, то су чудесни путеви Господњи и зато прославимо Господа због свих Његових дела и због овог дела, а да још једном Вама и Вашој цењеној пратњи заблагодаримо што сте дошли да учините велику част и да нам помогнете да слава буде још свечанија - закључио је игуман Методије.
Обраћајући се игуману архимандриту Методију и братији хиландарској, епископ Јустин је рекао, уз осврт на своја најранија сећања и лични доживљај из ране младости који је приликом тадашње посете Хиландару заувек остао урезан у његовој души, следеће:
- Хвала, оче, за све молитве, за братску љубав и подршку свих ових година и Вама и хиландарској братији, а пре свега Мајци Божјој што све нас монахе, који смо Њу прихватили као своју Мајку, води и руководи на путу спасења. Нико у Цркви који истински жели да служи, од крста и од подвига није побегао. Тако ни Ваш подвиг није ништа мање мањи од онога који следи свако од нас који је искрено и од срца кренуо за Христом. Благодарим Богу и благодарим Вама на овом топлом и братском дочеку и дај Боже да нам ово бденије, молитва и сабрање данас и сутра, молитвама Светога Симеона, буде на духовно укрепљење  и на умножење вере, наде и љубави од сада па довека, амин!
Прослава празника светих ктитора обележена је празничним свеноћним бденијем, а у наставку је служена света Литургија којом је началствовао епископ Јустин уз саслуживање игумана архимандрита Методија, хиландарских свештеномонаха и мирског свештенства. За десном певницом појали су монаси из манастира Каракала, а за левом хиландарски појци. Манастирској слави присуствовао је и конзул Републике Србије у Грчкој г. Дејан Мачковић, монаштво из неколико светогорских манастира, монаштво већине хиландарских келија у Кареји, као и монаси и свештеници Српске Православне Цркве и велики број поклоника. Извор: ТВ Храм

Стефан Немања (Симеон Мироточиви) рођен је у 1113. или 1114.године у мјесту Рибници, Зета (данашња Црна Гора), најмлађи од четворице синова жупана Завиде, владара Рашке. Браћа су му се звала: Тихомир, Мирослав и Страцимир. У то вријеме Зета је била под латинском јурисдикцијом те је Стефан крштен у католичкој цркви, али када су родитељи напустили Зету, крстили су га у православној цркви, у храму светих свехвалних и врховних апостола Петра и Павла, и одгајали у љубави према истинској вјери и светим врлинама. Отац му је рано повјерио на управу Топлицу, Ибар, Расину. Након смрти оца, захваљујући свом таленту као владара, и уз помоћ Византије,  постао је велики жупан Рашки 1166. године или нешто касније, око 1170. године. Током своје владавине морао је да се суочи са непријатељством браће и буде затворен ради православља. Али захваљујући непоколебљивој вјери и заштити великомученика Георгија, побиједио је своје непријатеље и на крају успио да уједини већи дио српских земаља. Након што је Стефан побиједио своју побуњену браћу око 1170. године, морали су да му се потчине Године1190. послије низа сукоба са Византијом (1172., 1183. и др.), он је добио од ње званично признавање независности српске државе... Као резултат бројних ратова са Византинцима, земље између Тимока и Мораве, многе бугарске земље, Горње Македоније и дијела Сјеверне Албаније прешле су под његову управу;  Познато је да је Стефан тражио зближавање са римско-њемачким царем Фридрихом Барбаросом, када се 1189. године кроз Србију и Бугарску упутио у Палестину. Бог је утјешио великог жупана дајући му његову супругу принцезу Ану, кћерку византијског цара. Стекавши сами светост, супружници су родили три сина, од којих су два, такође, постала светитељи: Вукан, Стефан, касније пречасни првовенчани краљ и Растко-Растислав, касније велики Свети Сава. Тако је Стефан постао оснивач династије Немањића , која је владала два вијека и дала Цркви многе светитеље. Покушавајући да Србију претвори у православно царство, свети владар је подржавао Цркву и борио се против јереси. Око 1186. године сазвао је Сабор да земљу ослободи јереси богумила. Он је, такође, радио на чишћењу трагова паганизма. Уз помоћ своје побожне жене подигао је многе цркве како у својој земљи тако и у иностранству, дајући богате донације главним духовним центрима хришћанског свијета. Међу најпознатијим задужбинама које је подигао издаваја се манастир Студеница, подигнут око 1183. године.Учврстивши српску државу и правилно организовајући живот Цркве у својој земљи, велики жупан Стефан Немања одлучио је да се потпуно посвети служењу Богу. Одрекао се престола 1196. године, када је у 82. години, слиједећи пут свог најмлађег сина Растка (Свети Сава). ступио на монашки пут у манастиру Студеница са именом Симеон. Његова супруга Ана, такође, је примила је монашки постриг под именом Анастасија, а власт у земљи прешла је на његовог средњег сина Стефана. Убрзо је Симеон отишао код свог сина на Свету Гору Атонску. Отац је постао смјерни ученик свог сина, опонашајући, колико су му године дозвољавале, ревност којом се Сава препуштао молитви. Отац и син вриједно су радили на обнављању манастира Хиландара, практично га обнављајући од нуле.Након само осам мјесеци боравка у Хиландару  Симеон се разболио. Прије смрти, позвао је сина Сава, срдачно се опростио од њега, замолио га да се обуче у погребну одјећу и стави на под у пепео, стављајући му камен под главу. Тада је позвао све монахе, затражио опроштај и, гледајући икону Богородице, отишао је ка Господу речима: „Нека сваки дах слави Господа“ (Псалам 150, 6). То се догодило 13. фебруара 1200. године , када је светитељ имао 86 година. Монах Симеон је првобитно сахрањен у манастиру Хиландар који је поново створио. Мошти светитеља, по његовом упокојењу, остале су меке и топле и одисале су благом смирном, од које су се догодила многа чуда. Године 1204. Свети Сава је одлучио да се врати у Србију и понио је мошти свога оца са собом. Читав српски народ био је сведок да је Симеоново тијело још увијек било топло и изгледало је живо, као да спава. Долазак очевих моштију помогао је да се смири непријатељство његових синова Стефана и Вукана. Мошти светог Симеона су поново сахрањене у манастиру Студеници и наставиле су да теку миро. Мошти Светог Симеона остају у Студеници до данас, доносећи исцјељење и утјеху онима који долазе.

Пољска православна црква позвала је у понедјељак 24. фебруара 2025. године вјернике да се моле за мир у Украјини и за окончање војних сукоба у свијету.
Прес служба Пољске цркве објавила је саопштење у којем подсјећа да се 2025. навршава три године од почетка оружаног сукоба у Украјини, „који је однио десетине хиљада живота, оставио стотине хиљада рањених, породице разбијене и подијељене, градове, школе, болнице и домове уништене”.  
„Војни пожар који је избио у Украјини проширио се на Блиски исток, погађајући Палестину и Израел. У свијету је тренутно више од 180 активних оружаних сукоба, а патње многих људи се настављају“, наводи се у документу.  
Поводом ове трагичне годишњице, Пољска православна црква објавила је на свом вебсајту: "Охрабрујемо све оне који су осјетљиви на људску патњу да се у понедјељак, 24. фебруара и сваког наредног дана да се моле за мир ...“. „Утјешимо њихов бол и обришимо њихове сузе“, наводи се у саопштењу. Припрема вјеронаука.нет / Извор: Оrthodox.pl

Институт за превођење Библије објавио је Таврат- превод Петокњижја (првих пет књига Библије) на аварски језик, један од службених језика Републике Дагестан. Превод је обавио преводилачки тим Института, који је укључивао стручњаке за аварски језик и тумаче са познавањем старојеврејског језика, према којем је аварски превод верификован, објављено је на вебсајту ИПБ. Превод је прошао научну рецензију и добио одобрење Института за језик, књижевност и умјетност Гамзат Тсадаси Дагестанског научног центра Руске академије наука (ДНЦ РАН). Преводилачки тим је објаснио да због лингвистичких специфичности може бити тешко превести древни текст на савремени језик како би читаоци могли правилно да разумију његов садржај.
„Ако не можете да пронађете праве ријечи, морате да измишљате нове термине, користите описне фразе или правите фусноте да бисте превод учинили разумљивијим“, приметио је институт. Ново издање, поред текста, садржи карте, родословне таблице и рјечник библијских појмова на аварском језику. Аутории превода се надају да ће објављивање Петокњижја „дати драгоцјен допринос очувању језика и богаћењу књижевног наслијеђа аварског народа“.
Претходно су на аварском језику објављене: Приче Соломонове (2005, 2007); Нови завјет (2008); Књига Постања (2011); књиге о Рути, Јестири и Књига пророка Јоне (2017); Књиге о царевима (2021) и Књига пророка Данила (2023).
Институт за превођење Библије (ИПБ) је појаснио да је аварски језик један од државних језика Републике Дагестан и да се широко користи у западним реонима региона. Авари су најбројнији народ Републике Дагестан, који такође живи у источној Грузији и сјеверном Азербејџану.
Језик припада аварско-андијској групи накх-дагестанске језичке породице и игра важну улогу у међуетничкој комуникацији и образовном процесу за многе народе Кавказа. По резултатима Сверуског пописа становништва 2020. године, укупан број Авара у Русији је 1.012.074 људи. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Фома.ру

Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999.  године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста.
​Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса.  Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата.  У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас.  Зато се света икона зове "Вратарка".  Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе,  идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир  (Манастир Смоленске Богородице) ​у Москви.

У четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос.
У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума.
Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку,  и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства.

Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију.
Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија.  Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа.
Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа.
Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца  којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле.

Другог дана посјете Израелу, министар спољних послова Републике Србије Марко Ђурић састао се са јерусалимским патријархом Теофилом Трећим. Ђурић је рекао да му је велика част што у светом граду Јерусалиму има прилику да разговара са патријархом Теофилом Трећим, пренијевши Његовој Светости поздраве патријарха српског господина Порфирија. Министар је захвалио на разумијевању и подршци коју патријарх Теофил Трећи пружа српском народу, истовремено захваливши Јерусалимској патријаршији на свему што чини у погледу заштите свих хришћанских заједница, њихових чланова и сакралних објеката. Ђурић је подсјетио да су кроз историју Срби били веома заступљени међу ходочасницима, као и да су српски монарси били ктитори и донатори храмова у светој земљи. Посебно место међу њима, како је указао министар, припада Манастиру светих Архангела Михаила и Гаврила у Старом граду, чији је дио обновио и подигао краљ Милутин.

Информишући саговорника о ситуацији у којој се налази Српска православна црква, њено свештенство и вјерници на Косову и Метохији, Ђурић је с посебном забринутошћу изнио податке да је у посљедњих 20 година у покрајини уништено, оштећено и оскрнављено око 150 цркава, манастира и других објеката, а да су четири српска средњовјековна сакрална објекта на Косову и Метохији на Унесковој листи угрожене баштине. Министар је рекао да дијели забринутост за тежак положај хришћана на Блиском истоку, који је додатно погоршан актуелним сукобом, и поновио спремност српског народа и државе Србије да пружи сваку врсту помоћи, додавши да ће у овом региону наступити мир заснован на дијалогу Аврамових народа – Јевреја, хришћана и муслимана. Извор: mfa.gov.rs

Свети мученик Никифор живио је у граду Антиохији у Сирији. У истом граду је живио и презвитер Саприкије са којим се Никифор често дружио, тако да су сматрани браћом. али околности су се развиле тако да се то пријатељство касније не само охладило, већ и претворило у непријатељство и мржњу. Након неког времена Никифор је дошао к себи, покајао се за свој гријех и више пута је преко пријатеља тражио опроштај од Саприкија, али он није желио да му опрости. Тада је и сам Никифор дошао свом бившем пријатељу и усрдно замолио за опроштај, али Саприкије је био неумољив. У ово доба цареви Валеријан (253-259) и Галијен (260-268) започели су гоњење хришћана, а један од првих који се појавио пред судом био је презвитер Саприкије. Чврсто је исповиједио себе хришћанином, трпио мучења због своје вјере и био осуђен на смрт одсјецањем главе мачем. Кад су га одвели на погубљење, Никифор је са сузама молио за опроштај, али презвитер Саприкије је очврснуо у срцу и чак ни пре смрти није желио да опрости свом хришћанском брату. Због тога је Господ уклонио Своју благодат од Саприкија, која га је ојачала током трајних мука, и он се, скоро стигавши до благословеног краја свог подвига, изненада уплашио смрти и пристао да принесе жртву идолима. Узалуд је свети Никифор са сузама наговарао Саприкија да се не упропасти одрицањем, већ стојећи на прагу Царства Небеског. Тада је свети Никифор рекао крвницима: "Ја сам хришћанин и вјерујем у нашег Господа Исуса Христа, од кога је Саприкије отпао. Погубите мене умјесто Саприкија". Џелати су то одмах пријавили владару. Услиједила је наредба: ослободити Саприкија, а умјесто њега, мачем посјећи Никифора. Тако је свети Никифор био увенчан бесмртним вјенцем славе. ​Никифор је погубљен мачем у Антиохији 260. године, у вријеме цара Галијена.

Од малих ногу св. Власије је био кротак и побожан. Грађани Севастије, цијенећи такве његове особине, изабрали су га за епископа. Али онда је услиједио сурови Диоклецијанов прогон. Свјестан својих дужности, Власије је тјешио страдалнике и прогоњене, посјећивао је мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут бјеше славни Јевстратије, али сам се није добровољно предао мучитељима, знајући да је потребан свом стаду.
Када су хришћани напустили град, и он се повукао и настанио у пећини. Ту се скривао током Лицинијевог гоњења, проводећи дане у молитви и посту; овдје су га пронашли незнабожачки ратници који су га довели владару. Овај посљедњи је у почетку љубазно наговорио Власија да принесе жртву идолима, али видјевши чврстину хришћанског епископа, наредио је да га немилосрдно туку палицама, а затим га затворио. У међувремену, мучитељ је поново позвао Власија на суђење. Али ни нељудске муке, ни захтјеви - ништа није могло да поколеба св. Власија. Чврстина његове вјере толико је задивила седморицу хришћана који су истовремено били да су се отворено исповиједали верницима у Христа и нељудски убијали. Светом Власију је, након мучења, одсјечена глава, изван зидина града Севастије 11. фебруара 316 године. Према предању, тијело светог Власија са почастима је сахранила побожна жена по имену Елиса на мјесту свечевог погубљења, а многи хришћани су добили изљечење на гробу светитеља. ​Мошти светитеља биле су у Севастији, али су за вријеме иконоборства 732. године пренесене у италијански град Маратеа, чијим се  заштитником Свети Власије и данас сматра. Одатле су честице Власијевих моштију пренесене у многе храмове у различитим земљама Европе. Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од звјерова.

Грчка телевизија "Скај" у емисији "Prime Time" приказала је неколико животних прича монаха са Свете Горе: Кинеза који је постао монах, студента из Солуна који је одмах након дипломе изабрао монаштво, монах који живи у самоћи посљедње 24 године.
Монах Амфилохије је Кинез који је одрастао у Аустралији, а православље је открио док је студирао у Великој Британији и сада живи у манастиру Ксенофонт. 
- Никада нисам био тако срећан, осим можда онда када сам био дете - прича он на грчком језику.
Како каже, његов посао на Светој Гори подразумева одржавање манастира.
- Помажем, припремам их за службе, стављам уље у кандила, једном недељно чистим манастире, шта треба бришем, перем - каже он и наставља: - Било је то све што сам желео у свом животу, дошао сам овде и заволео ово место. То је место молитве, вере, љубави.
Међу монасима је и двадесетседмогодишњи Емануел из Ларисе, који је студирао економију на Аристотеловом Универзитету у Солуну, а потом изабрао Свету Гору за живот. Бави се узгојем поврћа.
- Мајка Божија нам помаже, сваке године имамо производњу и од тога се хранимо. Сада су ту зимске врсте: броколи, цвекле, празилук, целер, итд - прича он за емисију PrimeTime са њиве коју обрађује. Наглашава да “животне потешкоће постоје свуда”.
- Довољно је да то радиш с љубављу и ентузијазмом за Бога и манастир, тада је све лако - истиче.
Како каже, јако се лепо осетио када је први пут посетио Свету Гору.
- Бог је свуда у целом свету, али ово место има нешто другачије од осталих, закључио је.
У емисији је говорио и старац Харинтон, један од такозваних монаха келијаша, који је дошао на Свету Гору 1974. године, са само 15 година.
- Прво што сам урадио јесте да сам направио овај прозор како бих имао природно светло - каже он о келији Светог Ђорђа, чији је старешина. Први документ, посебна исправа коју има у својој келији, датира из 1664. године, али “келија је саграђена најумање 100 година раније”.
- Тешко је, али потешкоће доносе благослов. У заједници имаш све спремно. Провео сам 20 година у заједници, али сам увијек желео да будем сам. Суштина монаштва је тишина - прича он.
Не допада му се како данас изгледа Света Гора. Каже, некада је било другачије - потпуни мир и тишина, док је данас доста комерцијалније.
- Када сам први пут дошао, мислио сам да живим у сну. Туга ме обузима што се много тога мења јер оно што се види није права Света Гора. Права Света Гора је скривена - закључује старац Харинтон. Извор: ​Еуроњуз

Благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког г. Јустина и благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита рашко-призренског г. Теодосија, црквена заједница и верни народ Бајине Баште добили су прилику да у претходних седам дана буду чувари моштију Светих Козме и Дамјана.
Бајина Башта је постала духовна оаза захваљујући благодати Божијој која се из моштију Светих Козме и Дамјана богато изливала на верни народ који им је са молитвом и љубављу притицао у великом броју. Мошти ових преславних лекара се иначе налазе у манастиру Сопоћани и свештено братство ове свете обитељи је чувши искрену жељу наше заједнице дало свој благослов да мошти Светих бесребреника походе бајинобаштанске храмове ради утехе и благослова верном народу.
Мошти су свакодневно биле изложене верном народу ради поклоњења и молитве. Крај њих је био свештеник како би се молио за оне којима је молитва потребна. Свакога дана је служена Света Литургија, а у поподневним часовима је служен и акатист уз читање молитава за здравље.
Мошти су се већи део времена налазиле у Храму Светог пророка Илије, али су у два наврата биле у Храму Светог Саве, и то прво на празник Сретења Господњег када је служена Божанствена Литургија, и у среду поподне, када је вршена је Света тајна Јелеосвећења. На овој Светој тајни је присуствовао велики број људи, тако да је нови храм, који је још увек у изградњи, био премали да прими све вернике који су дошли на поклоњење. Началствовао је архимандрит Герман, игуман Манастира Раче уз учешће свих свештеника из Бајине Баште, као и пароха рогачичких протонамесника Јована Тимотијевића и јереја Милана Босића.
У богослужењима ових дана су учествовали сви свештеници архијерејског намесништва рачанског, али и други свештеници који су искористили ову прилику да богослуже у нашим храмовима.
Сви заједно осећамо неизмерну захвалност према нашим Архијерејима чијим благословом нам је указана ова дивна прилика за поклоњење, као и према настојатељу манастира Сопоћани оцу Теоктисту за указано поверење и благослов.
Велику захвалност осећамо и према Светим лекарима Козми и Дамјану, чије заступништво пред Господом смо тражили у минулим данима, а највећу према Богу – Дародавцу свих добара, чијим смо промислом добили прилику да се напојимо од реке благодати коју је богато излио на нас. Извор: Епархија жичка

У недјељу, 23. Фебруара 2025. године, Православна црква обиљежава Месопусну недјељу (О страшном суду) -трећу припремну недјељу за Велики пост. У недјељу Страшног Суда Црква подсјећа вјернике на Страшни (Велики, Посљедњи) Суд, који тек треба да се деси послије Другог доласка Господа Исуса Христа. Подсјећајући на овај суд, Црква позива људе да се покају и обрате Богу прије него што буде касно за то. Осим што ове недјеље престајемо јести месо, подсјећамо се и да ће Бог који неизмјерно воли човјека, доћи једнога дана као Судија. Ова недјеља се зове месопусна јер је у ову недјељу, посљедњи пут пред Велики пост, по Типику дозвољено јести месну храну. Истовремено, млијечни производи су и даље дозвољени у наступајућој седмици која се назива "сирна". Јуче, у суботу месопусну посебно смо се сјећали свих упокојених хришћана, а такође смо се и ми сами подсјетили на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по ријечима синаксара „прописане псалме и пјесме спомена не добише“, тј. за оне који, усљед неких изузетних околности у којима су умрли, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Данас, у месопусну недјељу, на светој литургији се читао одјељак из Матејевог јеванђеља (25, 31- 46) који говори о „посљедњем и страшном суду живима и мртвима“ при Христовом поновном доласку. Одбачени ће тада бити предати „вјечним мукама“. Ово се односи изричито и на грешнике који током живота нису имали вјере ни доброте према ближњима, који гладне не нахранише, жедне не напојилише, странце не примише, неодјевене не обукоше, болесне не посјетише, заточене не обиђоше: ”Јер огладнех и не дадосте ми да једем; ожеднех, и не напојисте ме; странац бијах и не примисте ме; наг бијах и не оденусте ме; болестан бијах и не посетисте ме; у тамници бијах и не дођосте ми. Тад ће му одговорити и они говорећи: „Господе, када те видесмо гладна или жедна, или странца или нага, или болесна или у тамници, и не послужисмо ти?" Тада ће им одговорити говорећи: „Заиста вам кажем: кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.” Јеванђеоска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недјељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до гријеха и одпадања од Бога. Дакле, трећа степеница наше припреме за Велики пост је делатна љубав према свим људима. 

Свештеномученик Харалампије (гр: Χαράλαμπος - радосна свјетлост) -епископ тесалског града Магнезије (сјевероисточни регион Грчке). Рођен је око 89. године, страдао 202.године).   Вјерује се да је имао 113 година када је пострадао за Христа. Свештеномученик Харалампије је успјешно ширио вјеру у Христа Спаситеља. Вијест о његовом проповиједању стигла је до гувернера регије Лукијана и војног заповједника Лукија (проконзул Магнезије), по чијем наређењу је светитељ ухапшен и изведен пред суд, гдје је чврсто исповиједиоо вјеру у Христа и одбио да принесе жртву идолима. Упркос старости владике (имао већ 113 година), био је подвргнут страшниим мучењима: мучили су његово тијело гвозденим кукама све док му нису огулили сву кожу од главе до пете. У исто вријеме светитељ се окренуо мучитељима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот!" Увидјевши  Харалампијево стрпљење и његову потпуну невиност, два војника - Порфирије и Ваптос отворено су исповиједили Христа, због чега су одмах посјечени мачем. Три жене које су биле присутне страдању епископа Харалампија, такође, су почеле да славе Христа и одмах су мучене. Разјарени Лукије сам је зграбио инструменте мучења и почео да мучи светог мученика, али одједном су му руке биле одсјечене, као одсјечене мачем. Владар који је дошао на мјесто погубљења пљунуо је светитељу у лице, и одмах му је глава била окренута уназад. Тада је Лукије почео да моли светитеља за милост, и његовом молитвом оба мучитеља су одмах добила исцјељење. У исто вријеме, многи свједоци су повјеровали у Христа. Међу њима је био и Лукије, који је пао пред ноге светог старца, тражећи опроштај.

​Лукијан је инцидент пријавио цару Септимију Северу (193 - 211), који се у то вријеме налазио у Антиохији Писидијанској  (западни дио Мале Азије), и наредио је да му доведу Светог Харалампија, што је учињено са невиђеном свирепошћу.  Цар је наредио да се епископ још више мучи и почели су да га пале ватром. Али Божја сила је помогла светитељу, и он је остао неповријеђен. Поред тога, његовом молитвом почела су се догађати чуда: васкрсао је умрли младић...тако да је мноштво почело да исповиједа Христа Спаситеља. Чак је и кћерка цара Галина повјеровала у Христа. По царевој наредби, тукли су светитеља камењем по уснама, жељели су да запале браду из које је допирао пламен који је изгарао мучитеље. Пуни пакости, Септимије Север и његов племић Криспус подигли су хулу на Господа, подругљиво га позивајући да сиђе на земљу, хвалећи се својом снагом и ауторитетом. У гњеву Господ је затресао земљу, велики страх је пао на све, али обојица злих висили су у ваздуху, везани невидљивим везама, и само на молитву светитељеву враћени су доле. Престрављени цар је оклијевао у својој злоби, али је убрзо поново пао у заблуду и наредио да се светитељ мучи, коначно га осудивши на одсијецање главе мачем. Током своје посљедње молитве, светац је био удостојен да види самог Спаситеља.  Царева кћерка, блажена Галина, са великом почашћу сахрани тијело мученика.  Његова лијева рука чува се у манастиру Мега-Спилео (греч. Μέγα Σπήλαιο) недалеко од Калаврите (Грчка), а часна глава се чува у манастиру Св. Стефана на Метеорима у Грчкој. Из честица његових моштију, које се налазе у разним дијеловима Грчке, проистичу бројна чуда. У народу се Харалампије поштује као заштитник од изненадне смрти без покајања, као заштитник домаћих животиња, заштитник жетве. Посебно се поштује као исцјелитељ депресије и других менталних болести и један је од најпознатијих светаца у Грчкој. Такође, му се моле за добробит и избављење од глади. Наша црква га прославља 10. фебруара по црквеном, а 23. фебруара по грегоријанском календару.

Крстоклона недјеља.
Прошле недјеље, сам покушала да пребројим са колико приказивања крста сам се сусрела у неком простору храма: крст у рукама светаца, крст који крунише иконостас, крст на свештеничкој одежди, крст у књизи у рукама свеца на фресци, на икони Распећа Полагања Христа у гроб, крст у дуборезу и тако даље. Још пре Хришћанства крст је био један мистичан символ код многих народа. Само у хришћанству он је добио једно ново значење, символишући Исуса Христа и поставши сигуран знак људског спасења. Хришћани су избегавали осликавање крста пре цара Константина, нарочито не са Распетим Исусом на крсту, али то не значи да сам символ није тад постојао. Постоје древне незнабожачке карикатуре која представљају ништа друго него пародију на хришћанску слику Распећа. Једна таква карикатура је цртеж који је откривен у 19.веку на рушевинама Палатинске палате у Риму. Цртеж датира негде око 200. године. На њему је приказан човек са магарећом главом распет на крсту. Још једна особа је одсликана поред њега; он подиже руку, вероватно да се прекрсти. Такође постоји и натпис на лошем грчком језику: „Алексаменос служи свом богу“.

​Хајде да се не стидимо да сведочимо о Распетом, и да одважно руком насликамо „крсни знак“ на челу и на свему: на хлебу који једемо; на шољама из којих пијемо; хајде да га насликамо кад излазимо; кад идемо у кревет и кад се будимо, кад смо на путу и кад се одмарамо. То је велика заштита дата сиромасима као дар и слабима без потешкоће.
Св.Кирил Јерусалимски, 4. век​​
Непознато је кад се тачно прва „реалистична“ слика распећа појавила: још постоје различита мишљења о овој теми. Најранија сачуване слике распећа потичу из четвртог и петог века, као што је минијатура Рабуловог јеванђеља, написана 586.године, која представља Христа распетог на Крсту обученог у хаљине без рукава; а са његове обе стране налаже се распети разбојници. Композиција укључује и слике  Мајке Божје, Јована Богослова, светих жена, војника, једног који пробада Искупитељево ребро копљем и другог који му даје сунђер (*наквашен оцтом). Сунце и месец су на врху крст; детаљи пејзажа одсликани су у позадини. 
Постоји доста сличности између прве сачуване слике распећа и оних каснијих, чак и савремених, али такође постоје и значајне разлике. Тако, на раним иконама (палестинске, сиријске и кападокијске) одсликан је Спаситељ али не мртав, већ жив: његове очи су широм отворене, руке широко раширене и његово тело је постављено вертикално. Христос је приказан као човек који још није доживео смрт. Гледајући право испред себе, Он објављује своју победу над паклом и смрћу; штавише, Христос је приказан у стању молитве: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк 23, 34).
Распет Господ у смртном часу је одсликан на основу правила које постоји у православној иконографији: на Његовој десној страни налази се рана од копља која крвари, Његове очи су затворене, Његове руке благо висе, Његова глава је спуштена, али- за разлику од Западњачке иконографије- православне иконе су лишене екстремног, гломазног натурализма. Спаситељева смрт је приказана на православним иконама не као прости свршен чин (fait accompli), већ у директном складу са својим главним символима- дубок сан, који символише спокој. Такође, смрт је представљена као сан, што наглашава њену привремену природу, и према томе неизбежност Васкрсења.
Иди од мене, ђаволе, или ћу те оборити Крстом пред којим се све тресе. Носићу Крст у својим припадницима; крст на свом путу; Крст у свом срцу; Крст је моја слава.
Св. Григорије Богослов, 4. век
Аутор: Дарија Чечко, Каталог добрих дјела / За вјеронаука.нет превела: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

У петак, 21. фебруара 2025. поподне, Папа и Патријарх александријски и све Африке Теодор II стигао је у Џубу, главни град Јужног Судана, земљу која је претрпјела године сукоба и тешкоћа. Патријарха су на аеродрому Џуба срдачно дочекали министар спољних послова Јужног Судана, Monday Semaya Kumba, епископ Џубе и Јужног Судана Константин, амбасадор Египта Moatez Mostafa Abdelkader, предсједник грчке заједнице Џубе, Христофор Георгалидис (Christoforos Georgallidis), уважени грчки љекар др Чарлс Линдерман, представник ОЦМЦ Нејтан Хопе, свештенство из Уганде, грчка дјеца избјеглице из Картума која су уточиште нашла у Јужном Судану и православни вјерници који живе у престоници.
Патријарх је допутовао у Јужни Судан као званични гост предсједника Салве Киира Мајардита (Salva Kiir Mayardit), означивши историјску посјету као прву посјету једног александријског патријарха Џуби. Министар спољних послова је, у име предсједника пожелио добродошлицу александријском патријарху, изразивши захвалност на његовом присуству упркос међународној забринутости за безбједност у земљи. Пожелио му је успјешан боравак и помолио се за толико потребан мир у региону. Дјеца су радосно играла у знак добродошлице Патријарху и поклонила му цвијеће као гест поштовања и топлине.
У суботу, 21. фебруара ујутру, Патријарх Теодор II се састао са генералним секретаром Савјета цркава Јужног Судана и представницима хришћанских конфесија у земљи. Током састанка, он је упознат са напретком мировних преговора, тешким економским колапсом и тешким животним условима становништва, при чему многе породице преживљавају са само једним оброком свака два дана. Вјерски поглавари су замолили Патријарха да се помоли за мир и просперитет у њиховој ратом разореној земљи. Као одговор, Његово Блаженство је изразио наду у брзи завршетак сукоба и увјерио их у своју посвећеност подизању свијести међународне заједнице о изазовима са којима се суочава Јужни Судан. Он је такође саопштио да је Патријаршија одлучила да именује православног епископа који ће служити народу Јужног Судана, истичући да Црква остаје посвећена подршци својим вјерницима широм свих афричких народа.
Амбасадор Египта је у подне приредио ручак у част Патријарха Теодора II у својој резиденцији.
У поподневним часовима Његово Блаженство посјетио је поликлинику др Линдермана у којој се налази параклис Светог Пантелејмона и служио Вечерње богослужење.
Након богослужења, обишао је клинику, дивећи се напредној технологији и посвећености љекара и медицинског особља. Похвалио их је за њихов саосјећајни рад и охрабрио их да наставе да пружају олакшање и наду пацијентима који тамо траже уточиште.
Епископ Константин је потом упознао Патријарха са тренутним стањем и присуством Патријаршије у Јужном Судану. Он је изнио детаље о парохијама и заједницама које је основала грчка дијаспора у Џуби, Вау, Агуелу, Малакалу и Ниамлиелију, гдје сада бораве многи православни имигранти из Уганде. Они су разговарали о напорима да се обнове и поново отворе све грчке православне цркве у земљи, осигуравајући да наставе да служе православним вјерницима и очувају трајно присуство и историјски допринос хеленизма у региону. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: orthodoxtimes.com

У петак, 21. фебруара 2025. године, Његова Екселенција Господин Милош Вучевић, предсједник Владе Републике Србије, службено је посјетио митрополију дабробосанску у Сарајеву. У пратњи предсједника Владе Вучевића био је Никола Селаковић, министар за културу у Влади Републике Србије и њихови најближи сарадници. Високе и драге госте, у палати митрополије, срдачно је дочекао и поздравио добродошлицом Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански. На дочеку су, уз митрополита, били: Љубиша Ћосић, градоначелни Источног Сарајева, проф. др Драга Мастиловић, директор Историјског института у Источном Сарајеву и мр Данијела Мрда, директор Архива БиХ.
У отвореном и срдачном разговору Његово Високопреосвештенство подробно је упознао драге му госте, браћу и пријатеље о историјату митрополије и стању Цркве у дабробосанској митрополији и захвалио је Влади Србије за све. Са своје стране Господин Вучевић је изразио своје задовољством што је имао прилику да посјети Сарајево и да се упозна са стањем наше Цркве и Српског народа у Сарајеву. Након разговора у палати митрополије Његово Високопреосвештенство је своје драге госте повео у обилазак генерално обновљене саборне цркве Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву гдје их је дочекао и поздравио старјешина храма протојереј Немања Ђуреиновић. Након посјете саборној цркви Високопреосвећени се захвалио на посјети и драгим гостима пожелио срећан пут за Београд. Извор: Митрополија дабробосанска