Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Инцидент у на часу енглеског језика у једном одјељењу седмог разреда у пољском селу Кјелно  у близини Гдањска изазвао је велику огорченост у Пољској почетком јануара. Ученици су навели да је наставница енглеског језика током часа бацила крст у канту за смеће. Наставница је суспендована због оптужби за профанацију крста. Све указује на неспоразум око реквизита за Ноћ вјештица. Црквени кругови и десничарски политичари говорили су о профанацији, док се наставница бранила тврдњом да је ријеч о реквизиту за костим и указала на „талас мржње“ усмјерен против ње. 
Након што су родитељи овај случај изнијели у јавност, политичари су 8. јануара испред школе организовали молитвено бдење „у одбрану крста“. Настава је из безбједносних разлога обустављена, наставница је удаљена са посла до разјашњења случаја, а против ње је покренут дисциплински поступак. И римокатолички надбискуп гдањски Тадеуш Војда, као и Комисија за католичко образовање Пољске бискупске конференције, затражили су разјашњење и државне мјере због наводне профанације вјерских симбола. На скупу су учествовали углавном представници десног политичког спектра, укључујући Роберта Банкијевича, шефа „Покрета граничне страже“ основаног 2025. године, десничарска национално-конзервативна политичка партија у Пољској Право и правда (PiS), Конфедерације Пољске Круне (Konfederacja Korony Polskiej) и Федерације борбене омладине. Носили су транспаренте са слоганима као што су „Вјера је наш темељ“, „Крст је симбол наше вјере“ и „Стоп имиграцији“. Они су двоје ученика који су случај изнијели у јавност прогласили „херојима“ и повезали проблем са слоганима о миграционој политици. Веб портал oko.press даје другачију слику: заплијењени предмет био је пластични крст дужине 24 центиметра, бронзаног изгледа, који се на интернету продаје као додатак за костиме за Ноћ вјештица. Наставница је изјавила да је уклонила играчку коју су дјеца објесила изнад кавеза са хрчком. По њеном мишљењу, прави вјерски предмет на том мјесту не би био примјерен; истакла је да поштује вјерске симболе и да такав крст никада не би бацила.

У попразништву Савиндана, 31. јануара 2026. године, у заветном храму српског народа на Врачару, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је поделио поклон пакетиће ученицима верске наставе у школама на територији Архиепископије београдско-карловачке.
Подели поклон пакетића претходио је пригодан културно-уметнички програм који су водили познати драмски уметници г. Иван Босиљчић и гђа Марија Бергам. На почетку се под куполама храма Светог Саве разлегла молитва Оче наш из грла више од две хиљаде младих светосаваца и њихових вероучитеља. Затим је Дечји хор „Растко“ отпевао химну Светом Сави, после чега су водитељи и ђаци заједничким снагама изрецитовали уиграни игроказ.
На крају празничног програма, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је ученицима честитао празник Светог Саве, првог Архиепископа српског, и упутио им очинску беседу:
– Драга децо, нека вам је срећан и благословен празник и нека молитва Светог Саве буде са свима нама. Али пре свега потрудимо се, да поред тога што се молимо Светом Сави, да се угледамо на њега. Зато што је Свети Сава такође био ученик, био је и ђак, и то не обичан. Он је најбољи ђак који се родио у нашем народу. Зато што је био радознао, зато што је за све што му није било јасно питао зашто, али и зато што је знао да је веома важно да све лекције које му његови учитељи у школи предају треба да научи на најбољи могући начин.
Међутим, знао је и да то није све, да није довољно да му глава буде пуна разних знања, него је знао да ће та знања бити њему корисна уколико пре тога буде имао испуњено срце. Чиме? Ви сте малопре употребили најважнију реч, а то је знао и Свети Сава. Срце треба да буде испуњено љубављу. Знао је да мора да учи сабирање и одузимање, множење и дељење, али је знао исто тако да у својој души треба да сабира доброту, да зна да каже извини, да може и сам да опрости. Знао је да треба да увек буде спреман за своје пријатеље, за своје другаре, али пре тога да буде послушан својим родитељима, да их воли и да се моли за њих.
Дакле, тако и ви, угледајући се на Светог Саву, да се трудите да учите колико можете, али пре тога, непрестано и заувек да своје срце отворите за своје другаре, за своје учитеље и учитељице и да никада не будете неко ко ће да оптужује и да критикује своје другаре, него да будете увек спремни да им, ако је потребно, притрчите у сусрет да им помогнете.
Честитајући вам празник Светог Саве, позивам вас да му, кад год имате потребу, упутите по неку молитву. Кад нисте урадили домаћи да вам да снаге да признате да нисте били баш вредни, да не морате да смишљате шта се све десило, него да кажете истину. Јер истина даје снагу и у исто време је почетак труда да будемо бољи. Дакле, да вам Свети Сава да храбрости и снаге да разумете и знате што је могуће више, као што је он то чинио без компјутера, без видео игрица и мобилног телефона, а много тога и све то је знао што знамо и ми данас, јер је имао чисто срце, срце испуњено љубављу, тј. благодаћу Божјом. Нека и ваша срца буду темељ у којима постоји љубав за све и сваког човека, најпре за родитеље, за другове и другарице, за учитеље, да из те љубави упућујете молитву Светом Сави, а да је он проследи Богу у ваше име. Живели, нека сте срећни и благословени. Срећан празник!
***
Предстојатељ Српске Православне Цркве је затим даровима обрадовао по петнаест ученика четвртог разреда који похађају верску наставу из свих основних школа у Београду. Светосавску свечаност је организовао Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачкe, храм Светог Саве и Хуманитарна организација „Сви за Космет“. Извор: Спц.рс

Почиње припремни период за Велики пост. Прве припремне недјеље слушамо јеванђеоску причу о фарисеју и царинику и познате ријечи: „Два човјека уђоше у храм да се моле Богу“. Иако је у храму било мноштво људи, Господ види само двојицу. Споља гледано, обојица чине исто: стоје, моле се, обраћају Му се. Али унутра, у срцу, између њих је понор. Фарисеј стоји поносно на средини храму и захваљује Богу, али не због Божије милости, већ због себе. Он набраја своја дјела, своје врлине, свој пост и своју праведност. Његова молитва није разговор са Богом, него самохвала. Он каже: "Боже, хвала ти што нисам као остали људи". Из ових ријечи видимо да он не тражи спасење, јер мисли да га је већ заслужио. 
А митар (црквенословенски=цариник)? Он стоји по страни, не усуђује се ни очи подићи ка небу. Ударао се у прса што је био знак жалости. Његова молитва је кратка, али дубља од свих ријечи фарисејевих: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ И управо тај митар, каже Господ, излази из храма оправдан. 
Ова прича, мада кратка по ријечима, бескрајна је по дубини своје духовне поруке. Христос нам каже коме је она упућена: „А и некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18,9). Овом причом Христос нас учи да Бог не гледа на спољашњи изглед, него на срце. Не спасавају нас дјела ако у њима нема смирења. Не осуђује Бог пост, молитву и труд већ гордост која се у њих увукла. 
Фарисеј није погријешио што пости и што се труди. Он је гријешио што је гледао са висине, што је другог човјека учинио степеницом за своје уздизање. А кад човјек престане да види своје гријехе, тада му више није потребан Бог.
Митар, напротив, не оправдава себе. Он не упоређује себе с другима. Он стоји пред Богом онакав какав јесте рањен, слаб, али искрен. И управо у том смирењу лежи почетак спасења. Зато нам Црква баш овом причом отвара врата поста. Да бисмо научили како да постимо, али још више како да стојимо пред Богом. Јер боље је мало врлина са много смирења, него много подвига без љубави. Ове седмице наша Света Црква нас намјерно разрешава поста у сриједу и петак да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак, па чак и давање десетине зараде, бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона "правду и милост и вјеру" (Мт 23, 23).
Нека нам ова недјеља буде огледало. Да се не упитамо какви су други, него ко смо ми пред Богом. Да не тражимо оправдање у поређењу, него спасење у покајању. Нека би Господ и нама дао срце митарево: смирено, скрушено и отворено за милост Божију. Јер, како каже Свето писмо „Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат“ (1 Пт 5, 5)
Амин.

Свети Атанасије је рођен у Александрији 296.године у породици побожних хришћана. Стекао је добро световно образовање, али још дубље знање стекао је марљивим проучавањем Светог Писма.  Његова мајка га је довела Светом Александру, патријарху александријског, и дала га храму да служи Богу. И почео је да проводи живот у цркви, ревносно испуњавајући заповијести Божије.
Од младости је будући велики свети Атанасије постао познат александријском патријарху светом Александру (слави се 29. маја) под сљедећим околностима. Једном се група дјеце, међу којима је био и дјечак Атанасије, играла на обали мора. Хришћанска дјеца су одлучила да крсте своје паганске вршњаке.  Атанасије, којег су дјеца изабрала за „епископа“, обавио је крштење, понављајући тачно ријечи које је чуо у цркви током Сете тајне крштења. Све је то са прозора посматрао патријарх Александар. Затим је затражио да му се доведу дјеца и њихови родитељи, дуго разговарао са њима и, увјеравајући их да је крштење које су дјеца у игри извршила у складу са црквеном праксом, крштење је признато као важеће и допуњено је са Светом тајном миропомазања.
Године 319. патријарх га је рукоположио у чин ђакона Александријске цркве. Већ у то вријеме свети Атанасије је почео да пише композиције. Будући светитељ видео је да дошљаци у Цркву Христову нису имали ревности, нису имали истинске побожности, многи од њих су тражили славу за себе, били су беспослени, празднословили су и све паганске обичаје које су имали прије преносили су у хришћански живот. Појавио се извјесни Арије који је хулио на Христа, понизио Богородицу и узбуњивао народ. И многи су га слушали и постали сљедбеници ове Аријеве јереси. И ова јерес постала је толико раширена да је готово преплавила цијелу Цркву - била је то велика борба. 325. године Свети Атанасије је био на Никејском сабору, гдје се супротставио Арију. Он је писао Символ вјере, који је био на Сабору усвојен. ​
326. године, након смрти патријарха Александра, свети Атанасије је изабран на Александријску катедру. Владика Атанасије је обилазио цркве, много говорио, борио се против аријанаца, писао, проказивао их, а сви лажни хришћани побунили су се против њега и почели да га клевећу. У то вријеме је владао Константин Велики (306-337), сматран је светим заштитником Цркве Христове. Добро је разумио војну стратегију, дипломатију, државне послове, али није познавао црквене послове и  јеванђеоску проповијед, и зато се колебао између аријанизма и православља. Када је Константин Велики умро, а његов други син Констанције заузео престо, читав царски двор прешао је на страну Аријанаца. Почели су да прогоне православне хришћане, протјерују епископе, постављају на престоле зле људе, подмукле блуднике, јеретике који Исуса Христа нису признавали за Бога. А свети Атанасије је морао да побјегне у Рим, гдје је био три године. Тада је Господ све пресудио Својим судом: казнио је Арија и јеретике, а зли цар је пропао. 

 У међувремену, злонамјерна мржња  Атанасијевих противника толико је порасла да су додали још једну лаж: поткупили су бестидну жену да клевеће светог Атанасија да је с њом починио безакоње. Када је суђење почело, судије сјеле на своја мјеста, појавили су се клеветници, а  доведена је и та жена. Са сузама се дуго жалила на свеца, којег никада није видела, а није ни знала како изгледа. Сви су слушали у невјерици. И није хтела да сазна побожност јеванђеља, радујући се што јој је дато много новца. У то вријеме пријатељ Атанасије, презвитер Тимотеј, који је с њим стајао испред врата и све чуо, био је огорчен духом и, неочекивано ушавши у двор, журно је стао пред очи тог клеветника, као да је и сам Атанасије. ; смело јој се окренуо: „Јесам ли починио насиље над тобом ноћу, како ви кажете?" И завапила је судијама са још већом бестидношћу: „Овај, овај човек је мој злостављач и уљез против моје чистоте; он ... “Судије су се насмејале кад су увиделе подлост, комедија се одиграла и отерала. Али противници св. Атанасија, иако их је било срамота, нису се смирили и почели су да га оптужује за убиство Арсенија, показујући некакву мртву руку стравичног изгледа. Свети Атанасије их је стрпљиво слушао и ћутао, а затим упитао: „Има ли међу вама некога ко је добро познавао Арсенија? Колико вас може потврдити да ли је ово заиста његова рука? " И већина неправедних судија устала је, скочила и почела да тврди да је ово заиста Арсенијева рука. А онда, када су показали своје прљаво срце и своју лукавост, светитељ је одмакнуо завјесу иза које је стајао Арсеније, извео га пред скупштину и питао: „Ко ово стоји пред вама? Ви сте рекли, да Арсеније није жив, то је његова рука “. И сви су били згрожени. „Ево, људи и Арсеније! - објавио је свети Атанасије. - Ево његових руку, које уопште нису биле одсјечене! Покажите вам свог Арсенија, ако га имате, и реците коме припада одсјечена рука, која вас самог осуђује да сте починили овај злочин “. Али судије су наставиле да воде суђење, исцрпљујући сву своју клевету. А свети Атанасије, неспособан да поднесе неправду која је почињена, наглас је посвједочио: „Истина је замрла, истина је погажена, правда је изгинула, законита истрага и пажљиво разматрање случајева нестали су од судија! Да ли је легално да су они који желе да се оправдавају држани у ланцима и да би суд цијелог случаја био повјерен клеветницима и непријатељима, а да увлачиоци сами суде ономе кога клевећу? " Цар је ослободио светитеља и послао га на његову александријску катедру. За савјет, утјеху и моралну потпору често је одлазио Светом Антонију, којег је поштовао као свог духовног оца. Тек пред смрт проживео је неко вријеме мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Умро је 373. године.
Опстале су бројна дјела светог Атанасија: четири „Ријечи“ усмјерене против јереси Аријанаца, као и писмо Епиктету, епископу Коринтске цркве, о Божанској и човјечанској природи у Господу Исусу Христу, 4 писма епископу Серапиону Тмуитском о Божанству Светог Духа и Његовој једнакости са Оцем и Сином - против јереси Македонијеве. Преживјела су и друга дјела апологетске природе у одбрану православља, укључујући писмо цару Констанцију. Познати су коментари светог Атанасија на Свето писмо, књиге поучног карактера и детаљна биографија светог Антонија Великог (славимо га 17. јануара), са којим је свети Атанасије био врло близак. Свети Јован Златоусти је саветовао сваком православном хришћанину да прочита његово житије. Сећање на светог Атанасија прославља се и 18/31. јануара, заједно са сјећањем на светог Кирила Александријског .

Помен родитеља великог руског подвижника Светог Сергија Радоњешког - ПРЕПОДОБНИХ Кирила и Марије (+ око 1337) - православна црква прославља у недјељу 31. јануара 2021. године. Имање родитеља Светог Сергија - племенитих ростовских бојара - налазило се на четири миље од Ростова Великог.  Бојарин Кирил је био у служби ростовских кнезова, имао је богатство довољно за његов положај, али док је живио у селу бавио се и обичним сеоским радом. Међутим, даља инвазија монголско-Татара на Русију и глад која је услиједила довели су бојарина Кирила до сиромаштва. Као резултат, преселио се из Ростова у село Радонеж, у близини цркве Рођења Христовог .

Кирило и Марија били су побожни и благочестиви људи, помагали су сиромашнима и болеснима, а прихватали су странце. Исто су учили и синови - Стефан , Вартоломеј (будући Сергије Радоњешки) и Петар .

Када је Вартоломеј затражио њихов благослов да се замонаши, наговорили су га да им служи у старости како би тестирао чврстину своје намјере. Син је пристао на њихов захтјев. Након што је Вартоломеј примио монашки постриг, Кирило и Марија су, такође, положили монашке завјете и настанили се у Хотковом манастиру, три миље од Радонежа. Око 1337. године отишли ​​су Богу, претходно прихвативши монашку схиму.

Грчка министарка просвјете, вјерских послова и спорта, Софија Захараки, упутила је поруку студентима, ученицима и широј образовној заједници поводом празника Св. Три Јерарха*, истичући безвремену вриједност истинског образовања и моралног обликовања у процесу учења.
„Данашњи дан је прилика да се подсјетимо шта образовање заиста значи“, навела је министарка, наглашавајући да за Св. Три јерарха учење није било пуко стицање знања, већ „пут личног узрастања“ и настојање да човјек постане „бољи, праведнији, одговорнији и отворенији према ближњима“. Како је истакла, знање добија праву вриједност само онда када је праћено „етосом, љубављу и служењем“.
Говорећи о изазовима савременог доба, Захараки је указала да „у времену када су информације неограничене и стално се мијењају, смислено образовање постаје још значајније“. Она је истакла потребу да млади људи развију критичко мишљење, омогућавајући им да разликују оно што је битно од онога што је површно и да користе знање „за добру сврху“.
Истовремено, министарка је истакла улогу школе и државе, напоменувши да „као Министарство просвјете улажемо у школу која његује критичко мишљење, љубав према књизи, одговорно коришћење технологије и инклузију“. Додала је да се јачају школске библиотеке, обнављају уџбеници и пружа активна подршка наставницима.
Закључујући своју поруку, Софија Захараки је нагласила да нас Св. Три Јерарха „подсјећају да васпитачи и наставници не преносе само знање, већ и вриједности“, те да је свако дијете „личност са мишљењем, осјећајношћу и способношћу да мијења свијет око себе“. Поруку је закључила позивом: „Учинимо учење начином живота, знање извором даривања, а образовање свјетлошћу која нас води ка исправним изборима.“ Припрема вјеронаука.нет/ извор: orthodoxtimes.com

* Света Три јерарха — Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти — празнују се у Грчкој 30. јануара, као заједнички празник, али и као празник грчке писмености и образовања. Овај дан је посебно значајан за грчке школе и факултете, гдје се обиљежава као Дан просвјетних радника и просвјете. 

Великог подвижника Божијег, утемељивача монаштва, преподобног Антонија Великог, наша црква прославља 30. (17.) јануара. Отац пустиножительства (отшелничког монаштав) рођен је 251. године у египатском селу Кома, близу Тиваидске пустиње, у племенитој и побожној хришћанској породици. Село Кома налазило се на сјеверној граници Тиваиде (јужне области Египта), у Хераклеопољској области. Родитељи светог Антонија били су коптски хришћани. Свети Антоније се од дјетињства заволи црквена богослужења, осим тога, волио је да слуша Свето писмо. У доби од 20 година остао је сам са својом младом сестром, пошто су му родитељи умрли.

​Једном чувши у храму Христове ријечи из Јеванђеља: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди и продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном “, Антоније их је доживио као да су му речене лично. Продајући своје имање, делећи новац сиромашнима и остављајући сестру на чување побожним дјевицама у манастиру, настанио се у близини свог села у сиромашној колиби, започињући свој аскетски живот.  ​Живећи повучено, Антоније је наставио да ради, зарађујући новац за храну и милостињу за сиромашне. Понекад је младић посјећивао друге подвижнике, покушавајући да од сваког добије упутства. За водство у духовном животу обратио се једном од подвижника. 
Касније, ради веће самоће, светитељ се настанио далеко од села, у гробници, где је само одређених дана његов пријатељ доносио оскудну храну. Светитељ је на овом месту живео до своје 35. године. Све ове године Антоније је водио тешку духовну борбу са демонима, који су га непрестано покушавали искушавати мислима, сумњама, појављивањима у различитим облицима, па чак и батинама. Међутим, својим строгим животом и молитвама Господу, преподобни Антоније је изашао као побједник у борби са палим духовима. Са 35 година, светац је отишао још даље у дубину тиваидске пустиње, гдје је почео да живи потпуно сам, без помоћи других подвижника. У овом осамљеном мјесту живио је још дугих 20 година, настављајући да превазилази најтежа духовна искушења од демона. Награда Светог Антонија за побједу у таквој борби била је то што је постао духовни отац за све монаштво. Гора, на којој се преподобни подвизавао, била је окружена цијелим појасом монашких обитељи, а сам је становнике поучавао с љубављу, поучавајући их истинском духовном животу. Преподобни Антоније отишао је Господу 356. године, у 105. години, и за своје подвиге назван је Велики. Сахранили су га његови ученици у пустињи коју је он прославио на тајном мјесту.  Године 544. његове мошти су пронађене и пренесене у Александрију, а затим, у VII вијеку, у Цариград. Из Цариграда у X-XI вијеку одведени су у епархијски округ Беч, а у ХV вијеку - у цркву Светог Јулијана у француском Арису.

У Храму "Светог цара Константина и царице Јелене" у Поточанима, 27.јануара 2026. године, свечано и радосно обиљежен је Свети Сава, први српски архиепископ и просвјетитељ. Прослави су присуствовали ученици централне школе „Милош Црњански“ Поточани, као и ученици подручне школе у Просјеку, који су својим учешћем увеличали овај значајан дан. Око 30 дјеце рецитовало је пригодне пјесмице посвећене Светом Сави, а након тога су им подијељени пакетићи, што је посебно обрадовало најмлађе учеснике свечаности. Посебан утисак оставио је и наступ 16 ученика из Просјека, који су извели духовну пјесму, испунивши храм и порту радошћу, молитвеним духом и заједништвом. 

​Православна црква 29. јануара прославља дан поклоњења часним ланцима светог апостола Петра (Часне вериге апостола Петра). Ова светиња повезана је са два фрагмента из живота апостола Петра. Један од њих је описан у књизи "Дјела апостолска". Отприлике 42. године послије Христа, цар Ирод Агрипа је сазнао да су се Исусови сљедбеници ујединили у „Назаретску секту“, како су говорили тих дана. Ирод „ погуби Јакова брата Јовановог мачем“ (ДАП 12, 2), а Петар је убрзо био ухваћен и затворен. У књизи "Дјела апостолска" посебно је назначено да је Петар био везан са два ланца; "те ноћи спаваше Петар између двојице војника, окован у двоје вериге" (ДАП 12, 6). Ноћу се догодило чудо. Свјетлост је обасјала затворску просторију, појавио се анђео, куцнуо Петра у ребра и пробудио га говорећи: "Устани брзо!"  и „спадоше му вериге с руку“ (ДАП 12, 7). Петар је устао, обукао се и напустио тамницу. Ни сам није разумио да ли је то било виђење или стварност. Схватио је тек када се нашао у кући сабраће-хришћана, у кући „Марије, мајке Јована, званог Марко, гдје бијаху многи сабрани и мољаху се Богу" (ДАП 12, 12). Тада је из безбједносних разлога Петар напустио ово мјесто. Не зна се тачно гдје је отишао, али, према древној традицији, апостол је путовао у Рим. Неки историчари сумњају да је Петар заиста био у Риму, јер је Павле проповиједао у граду. Петар је вјероватно дошао касније од Павла, када је хришћанска заједница у Риму већ била прилично велика. Поред тога, Петрово свједочење о Христу уживало је посебну пажњу, јер је видио Господа уживо. Дјелатност апостола Петра као старјешине хришћанске заједнице у Риму, такође, се сматра основом тежње за доминацијом римских папа као насљедника апостола. 64. године, ноћу 19. јула, у Риму је избио велики пожар. Цар Нерон је више пута рекао да би Рим требало спалити и обновити. Легенде и свједочења описују догађаје на различите начине, још увијек се не зна ко је запалио град: сам Нерон или његови противници. Међутим, након ове страшне ноћи, у којој је умрло много људи, Неронова снага је пољуљана. Требало је пронаћи кривце и за то су изабрани хришћани.

​Треба напоменути да прогони под Нероном нису били строго организовани, као, на примјер, под Домицијаном, Децијем или Диоклецијаном. У то вријеме хришћанство се још није разликовало од јудаизма и сматрало се једном од многих секти. Прогон хришћана под Нероном био је краткотрајан, али врло интензиван, чак је стигао и до Милана. Током ових прогона апостоли Павле и Петар су ухваћени и затворени у Мамертинску тамницу.Према каснијој апокрифној традицији, Петар је упозорен на могућност да буде заробљен и замољен да напусти град. Ноћу је напустио Рим, али је видио Христа како му долази у сусрет. Апостол је питао свог Учитеља: „Куда идеш, Господе?“ (Quo vadis, Domine?). На то је Христос одговорио: „Пошто напушташ народ мој, идем у Рим да ме поново разапну“. Након тога, Христос се вазнео на небо, а Петар се, постиђен због своје слабости, вратио у Рим, гдје је затворен и гдје је мученички страдао на крсту. Међутим, тражио је да буде разапет не као Христос, већ наопачке, сматрајући себе недостојним да умре баш као и његов Учитељ.
Ископавања су потврдила постојање Мамертинске тамнице на мјесту гдје се данас налази брдо Капитол. Можда је затвор био тамо од 3. вијека прије нове ере. Занимљиво је да је, према археолошким истраживањима, ова тамница већ коришћена као црква у 8. вијеку.Петар је сахрањен на гробљу на ватиканском брду, које је било изван градских зидина и било је намијењено неименованим затвореницима. Већ од 1. вијека гробови мученика почињу да се поштују на посебан начин, а данас се на овом мјесту налази ватиканска катедрала Светог Петра. Највјероватније је апостол сахрањен у ланцима којима је био везан у Мамертинској тамници.
​Дакле, о којим ланцима говоримо - онима из којих је Анђео ослободио Петра или онима које су Неронови стражари ставили на апостола? Ако говоримо о ланцима описаним у Дјелима апостолским, онда постоје и двије могућности за развој догађаја. Или су му ланци били потпуно уклоњени из руку и, зачуђени чудом, затвореници су држали ове ланце и касније их предавали хришћанима. Или, ланци су отпали са зида, а апостол је остао у својеврсним „лисицама“, које је скинуо у Маријиној кући. Чињеница да су хришћани држали оков је сасвим природна: апостола Петра су поштовали већ у ранохришћанским заједницама. Вјеровало се да је чак и његова сјенка лијечила - толико је јака била благодат Светог Духа која је потекла од апостола. Послије Петрове смрти, поштовали су се и ланци, долазили су им људи са најтежим болестима да добију исцјељење. Већ у II вијеку папа свештеномученик Александар установио је празник апостола Петра. На тај дан био је обичај да се дође на гроб апостола у Рим и помоли се.
Историја обретења (проналаска) часних ланаца апостола Петра и поновном уједињењу дијела који је описан у Дјелима апостолским и оног познатог из апокрифа повезана је са именом царице Евдокије, коју је канонизовала Православна црква као благочестиву. Готово случајно је постала супруга цара Теодосија II. Евдокијин отац, атински философ Леонтије, завјештао је сву своју имовину старијој браћи дјевојчице прије своје смрти. Да би добила свој дио, Евдокија је отишла у Цариград, гдје ју је примијетила старија сестра Теодосија II Пулхерија (такође канонизована у лику благоверних) која је тражила жену за свог брата. Двадесет година Евдокија је владала са супругом, све док није постала жртва неспоразума. Извјесни сељак донио је невероватну јабуку на поклон цару. Теодосије II је ову јабуку послао својој супрузи, а ону царевом пријатељу из дјетињства, Пауну, који је плод вратио Теодосију. Евдокија, коју је убрзо назвао супруг, рекла је да је појела јабуку. Разјарени цар започео је прогон, Паун је погубљен, а царица је прогнана у Јерусалим због сумње у издају. У почетку је живјела окружена својим слугама и двором, али је убрзо била лишена свега овога. Евдокија је успјела да уштеди своја средства, помоћу којих је почела да гради бројне храмове и манастире. Вјерује се да је Евдокија око 437-439 године купила ланце апостола Петра, управо оне који су описани у "Дјелима апостолским". Она је дио ланаца послала у Цариград, део папи Лаву I, а дио кћерки Евдоксији, која је била супруга цара Западног римског царства Валентинијана III. Евдоксија је била та која је подигла цркву Светог Петра у Риму: ланци добијени из Јерусалима били су комбиновани са онима с којима је апостол Петар био окован у Мамертинској тамници. Часни ланци су и даље тамо. Дијелови су послати у Цариград и папи Лаву I касније су послати у многе храмове широм свијета. Извор: фома.ру / превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет

У четвртак, 29. јануара, у Бањој Луци одржана је још једна сједница Комисије за Хиландар Владе Републике Српске којој су, овог пута, присуствовали и представници конзерваторске компаније „Кото”, која је специјализована за изградњу, обнављање и реконструкцију грађевинских објеката. Резимирајући одлуке са претходних сједница, нарочито са прошле, одржане 17. децембра 2025. године, у манастиру Хиландару, договорени су наредни кораци у циљу реализације будуће обнове и ревитализације објекта пирга (куле) краља Милутина. Такође, истовремено са овим радовима, са посебном пажњом, приступиће се и обнови цркве Светог Харалампија са конацима, која се урушила у земљотресу 1932. године. Црква се налази у непосредној близини Милутиновог пирга и била је позната као виноградски параклис на Савином пољу. Комисија је одредила датум скорог одласка у манастир Хиландар са стручним лицима, како би се извршила неопходна снимања објеката и терена, што је услов за припрему пројеката обнове која ће потом услиједити. Једна од важних тема седнице Комисије била је у вези са припремама за снимање документарног филма о помоћи коју је Хиландар пружао народу Републике Српске током ратних година. У раду Комисије и сједници која је одржана 29. јануара учествовао је мр Марко Ромић, као предсједник Комисије и чланови: протођакон Радојица Жагран, доц. др Жељко Будимир, проф. др Срђан Душанић, др Славољуб Лукић, др Дарио Дринић и г. Александар Стјепановић. Извор: Хиландар.орг

Заиста, на неким иконама апостол Петар је приказан како држи кључеве у руци. Ова икона је у потпуности у складу са јеванђеоским казивањем апостола и јеванђелисте Матеја: „А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?  А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја?А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос“ (Мт 16, 13-20).
Форма кључа није важна, битна је суштина.
Ево како то објашњава свети Јован Златоусти:
„Чули сте, наравно, како је милостиви Господ, заједно са другим похвалама блаженом Петру изговорио сљедеће ријечи: „И даћу ти кључеве Царства небескога“ (Мт 16, 19)? и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.... Будући да је Петар тај, који је, прије него што је  пијетао запјевао (о осталом ћу ћутати из поштовања према врлини овог мужа), пао у гријех прије других, управо због тога Господ није повјерио кључеве царства небеског ниједном другом безгрешном ученику, већ их је дао Петру, тако да када угледа некога ко се покајао за гријехе и ослободио их се покајањем и жели да уђе у царство небеско, сећајући се свог пада, постаће му помоћник у спасењу..."

​Односно, кључеви су симболична ознака чињенице да апостоли у Цркви и даље њихови насљедници - свештеници - имају моћ од Бога да људима опраштају гријехе и тиме ослобађају њихове душе моћи гријеха како би душе могле да уђу Царство Божије.
Апостол Павле је обично приказан са мачем на иконама, пошто је својом речју, попут мача, осудио незнабошце који нису вјеровали у долазак Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа. Односно, мач има симболично значење. А облик кључа на иконама, мислим, изабран је произвољно, само су их иконописци приказали  тако да се човјек, гледајући икону, сјети овог симбола и шта он значи.

Правни статус војних свештеника треба да буде уређен на законодавном нивоу, изјавио је Његова Светост патријарх Московски и све Русије г. Кирил, уздању Савјета Федерација у Москви, у четвртак 29. јануара 2026. године, на скупу на тему "Просвећење и морал: формирање личности и изазови времена", у оквиру XIV Божићних парламентарних сусрета које се, под покровитељством Руске Православне Цркве, већ двадесет и трећу годину одржавају у главном граду Руске Федерације.
У свом обраћању, Његова Светост изјавио је да „до данас правни статус војних свештеника није законски уређен“.
"У зони извођења специјалне војне операције данас пастирску службу обавља 150 свештеника који заиста ризикују своје животе и здравље" изјавио је Његова Светост. Патријарх Кирил је нагласио да су му сами учесници војних операција рекли да је „захваљујући разговору са свештеницима и пастирској бризи, војнички дух заиста ојачан“.
„Ово није мит, није пропаганда — то је стварност. Међутим, без јасног правног статуса, служба војних свештеника не може се развијати. Мора постојати статус, мора постојати правно признање ове службе, тако да нико не може рећи: "Шта радите овдје? Ово вас се не тиче." Искрено вас молим, као законодавце, да обратите пажњу на овај проблем – додао је патријарх. 
Истовремено, Предстојатељ РПЦ подсјетио је да је читава предреволуционарна историја руских Оружаних снага била повезана са присуством војних свештеника.
„И колико је важно — знам то и од војног особља и од наших војних свештеника у Донбасу — да свештеник буде ту за оне који морају да устану и ходају, можда и у смрт! Ко ће им други рећи праве ријечи? ... А Црква је увијек пружала подршку, и то је било тако кроз хиљадугодишњу историју Русије. Увијек је уз оне који су са оружјем у рукама бранили Отаџбину био и свештенослужитељ" нагласио је Његова Светост патријарх Московски и све Русије Кирил. Припрема вјеронаука.нет на основу писања patriarchia.ru

У Државном дворцу у Кремљу 27. јануара 2026. године одржане су свечаности отварања Међународних божићних образовних читања на тему Просвећење и морал: формирање личности и изазови времена, које се, под покровитељством Руске православне цркве, већ двадесет и трећу годину одржавају у главном граду Руске Федерације.
У име Српске православне цркве, а на позив организатора скупа, свечаној седници су присуствовали Његово преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, старешина Подворја Српске православне цркве у Москви, и ђакон Василије Бурсаћ, директор Поклоничке агенције Српске православне цркве Доброчинство.
Свечаностима, којима је председавао Његова светост Патријарх московски и све Русије г. Кирило, присуствовало је више од пет хиљада учесника, међу којима су били архијереји чланови Светог синода и Вишег црквеног савета Руске православне цркве, представници егзархата, митрополија и епархијски архијереји, представници помесних Православних цркава, чланови Међурелигијског савета Русије, представници председника Руске Федерације и федералних округа, представници оба дома Парламента, руководиоци и представници федералних и регионалних органа власти, ректори и представници више од двеста педесет домаћих и иностраних факултета, директори и педагози општеобразовних организација, свештенослужитељи, стручни сарадници парохија, представници науке и културе.
Свечаном седницом је руководио председник Савета Божићнох читања и председник Синодског одељења за верско образовање и катихетизацију Високопреосвећени Митрополит јекатеринбургшки и верхотурски г. Јевгеније, који је дао уводну реч. Уследило је обраћање Његове светости Патријарха Кирила, а затим су прочитане поздравне речи председника Руске Федерације, председника Владе и других највиших државних представника.
У закључној речи на крају свечане седнице упућеној окупљенима, Његова светост Патријарх г. Кирило је нагласио значај једног оваквог форума, јединственог у свету, заблагодаривши свима што се у великом броју окупили у сали Државног дворца у Кремљу. Уследио је културно-уметнички програм.
Током велике манифестације која је трајала од 25. до 29. јануара 2026. године водио се живи дијалог на чак деветнаест тема из живота Цркве, као што су: образовање и катихетизација, издаваштво, култура, светоотачно наслеђе, мисионарско служење, рад са омладином, социјално служење, образовање и васпитање, хришћанска породица, спорт, биоетика поклоништво и поштовање светиња.
У оквиру 34. Међународних божићних читања одржан је трећи Форум поклоничких служби Русије под називом Поклоништво и поштовање светиња у савременим условима, који је окупио представнике Руске православне цркве и државне власти, експерте из области академског друштва, руководиоце поклоничких служби, као и госте из других помесних Православних цркава.
Ђакон Василије Бурсаћ, управник Поклоничке агенције Српске православне цркве Доброчинство, присутне је упознао са вишедеценијским радом агенције Доброчинство на успешној организацији и извођењу поклоничких путовања како у земљи тако и у иностранству, са посебним освртом на све изазове модерног друштва:
– Изузетна ми је част да се данас налазим на овом величанственом месту где су историја и слава обједињени под сводовима овог знаменитог спомен-храма и што ми је поверена велика одговорност да са учесницима трећег Форума поклоничких служби Русије, поделим вишедеценијска искуства у организацији поклоничких путовања од стране званичне поклоничке агенције Српске православне цркве Доброчинство.
Такође, осећам потребу да са вама поделим свој лични утисак како моје присуство на данашњем скупу нимало није случајно, будући да је поклоничке стазе за српски народ утабао наш Свети Сава, први архиепископ српски, који је, у чак два наврата, походио светиње древне Палестине, а чији смо празник јуче свечано обележили у нашем Српском подворју у Москви.
На самом почетку, подсетио бих на речи старешине Подворја Српске православне цркве у Москви Преосвећеног Епископа ремезијанског Стефана, из његовог недавног интервјуа датог сајту једној од епархија Српске православне цркве: Поклоништво нема, нити може имати, ништа заједничко са туризмом или другим облицима „уживања“ и „упознавања“ са новим местима, што се, нажалост, у већини случајева представља или, боље речено, намеће људима посредством реклама и других маркетиншких трикова. Управо због тога је и те како важно да се сва она реализују са благословом Цркве, уз претходну припрему сваког појединца, уз молитву и покајање, а све у циљу да са једног таквог пута понесемо оно најлепше – у духовном смислу вредности од „упознавања“ са новим (светим) местима.
Владика је овде заправо дао одговор на важно питање модерног друштва како организација „поклоничких путовања“ од стране нестручних лица, верујуће људе воде у погрешном смеру, дајући им лажне и површне информације, надасве важне у њиховом духовном узрастању у висину раста мере Христове (Еф 4, 13).
Сведоци смо и једне лоше праксе. У последње време наше тржиште је претрпано којекаквим поклоничким службама и туристичким агенцијама, које за себе тврде да послују под благословом епархије (тј. Цркве), што нажалост није истина. Управо због тога поздрављамо прошлогодишњу одлуку Светог Синода Руске православне цркве да се при епархијама оснују поклоничке службе и да се у исте запосле стручна и теолошки образована лица. Ово може бити савршен пример и нама у Србији, до чије реализације ће – у шта нимало не сумњам – ускоро доћи.
Још један од изазова данашњице јесу и чести сукоби између држава и народа, који итекако утичу на реализацију поклоничких путовања широм планете. Раме уз раме са њима стоје искушења и ризици друге врсте, као што је то била недавна пандемија вируса која је, за веома кратко време, изазвала колапс на глобалном нивоу. Па ипак, оно што донекле враћа веру у људе управо јесу поклоничка путовања која су се успешно реализовала и у временима великих криза каквих је било и каквих ће, иако нисам песимиста, нажалост бити и у временима која су пред нама и чему смо сви ми сведоци.
Ја бих овде навео и наш лични пример како смо, и поред свих страхова која нам се намећу путем иностраних медија, у сарадњи са Подворјем Српске цркве у Москви само у прошлој години успешно реализовали укупно једанаест поклоничких путовања верника из Србије и Европе у Москву и Санкт Петербург, што за нас, признаћете, нимало није било једноставно. Са друге стране, организовали смо и посете из Русије у Србију – додуше у знатно мањем али, за нас, итекако важном броју. Колико је то одјекнуло у нашој јавности најбоље сведочи податак да ћемо у овој 2026. години тај број повећати, ако Бог да, за скоро три пута.
Све наведено јесте чврсто и неоспориво сведочанство о томе како вреди радити на овом важном виду подвига православних хришћана без обзира на све препреке наметнуте од стране нехришћанског и атеистички настројеног модерног друштва, будући да је исти благословен од стране Цркве под чијим покровитељством се и реализује.
На самом крају овог скромног излагања, искористио бих прилику да вам пренесем поздраве Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, са чијим благословом се данас налазим овде са вама. Хвала!
***
Форум је отворио Његово високопреосвештенство Митрополит псковски и порховски г. Матеј, председник Комисије за питања унапређења поклоништва Руске православне цркве. У оквиру свечане сесије под називом Поклоништво у савременом свету размотрена су актуелна питања која се тичу унапређења поклоништва, сарадње између Цркве и државе, као и искуства у вези са организацијом поклоничких путовања на регионалном и међународном нивоу.

Постоје дани који се не памте по фотографијама, већ по ономе што остане у срцу. Дани када се, и далеко од завичаја, осјети да припадамо једни другима, свом језику, својој традицији и својој вјери. Таква је била светосавска свечаност „Светосавске искрице 2026“, приредба у част Светог Саве, првог српског просветитеља, учитеља и духовног ослонца нашег народа. У Ирској, гдје наша дјеца расту између два свијета, тог дана су сви заједно осјетили једну истину: језик није само ријеч језик је дом. Овогодишња приредба била је посебан знак јединства, јер су у програму учествовали ученици из Даблина и Дрохеде, четворо ученика из Галвеја и троје ученика из Корка, који су својим присуством употпунили свечаност и послали снажну поруку повезаности и заједничког рада, без обзира на удаљеност. 
То је био снажан, дирљив тренутак да се у једној сали, у једном дану, окупе дјеца из различитих градова, али са истом жељом: да његују српски језик и културу и да Светог Саву носе као празник који их повезује. Свечани програм испунили су пјесма, стихови и рецитације које су публику водиле кроз најљепше светосавске поруке. Дјеца су публику повела кроз богат и разноврстан садржај који је обухватио светосавске пјесме и рецитације, које нас подсјећају да је Свети Сава „цркве и школе врховна глава“, кроз стихове о значају знања, вјере и јединства народа, као и кроз снажне поруке да „гдје год има српско дијете вијенац славе данас плете“. У тим стиховима није било само љепоте риме — већ понос једног народа који је знао да су књига, школа и вјера темељи његовог трајања. Посебан утисак оставили су сценски прикази, у којима су ученици кроз глуму оживјели поруке које се не уче напамет, већ се носе у карактеру. Дјеца су показала да светосавље није само традиција — већ пут доброте, знања, мира и слоге. Кроз сцене као што су „Снегови и путник“, „Учионица и свећа“, „Свађа браће“, као и кроз завршни Савин благослов, публика је видјела оно најљепше: дјецу која не уче само ријечи, већ и вриједности које остају за цио живот. Велику пажњу и емоцију изазвао је сценски дио „Путовање кроз Србију“ — који је дјецу и публику повео кроз градове и крајеве наше отаџбине. То није било само путовање кроз географију — већ путовање кроз идентитет. Кроз дјечје ријечи, Србија је постала близу. И баш зато је овај дио програма имао посебну снагу: јер је подсјетио да наша школа није само мјесто учења — већ мост између генерација, који чува оно што не смије да се изгуби. Светосавска свечаност добија своју пуноћу онда када је утемељена молитвом. Са искреном благодарношћу упућујемо посебну захвалност Оцу Младену, који је својим присуством обогатио нашу прославу, очитао молитву и преломио славски колач, дарујући целој свечаности благослов и достојанство које овај празник носи. Тог тренутка — док су се окупљени у тишини прекрстили — осјетили смо да смо дио нечег већег, дубљег и трајнијег.
Ова светосавска свечаност још једном је потврдила колико су заједништво, вјера и очување традиције важни за ирску заједницу, а „Светосавске искрице 2026“ остаће упамћене као догађај испуњен топлином, поносом и радошћу. Извор

Свети Сава свечано је обиљежен и у ЈУ Гимназија "Петар Кочић" у Новом Граду. Дио ученика је дошао на свету литургију у 9 часова у храм Светих апостола Петра и Павла,а у 11 часова одржана је свечана приредба у школи у част првог српског просветитеља и учитеља Светиг Саве. Светосавску бесједу одржао је вјероучитељ јереј Небојша Њежић, а ученици су извели пригодну представу коју су припремили са проф. српског језика Слободанком Граонић.
По први пут од када постоји гимназија у Новом Граду Свети Сава је обиљежен уз славски обред и славску свијећу. Захваљујемо директору господину Дејану Кукавици и управи школе на овом великом кораку за очување нашег идентитета, вјерског и културног насљеђа које је година било запостављено у нашим школама у овом поднебљу. Текст и фотографије: ​вјероучитељ јереј Небојша Њежић

На Светосавској академији одржаној  26. јануара у Културном центру Требиње професорица вјеронауке у ЈУ Техничка школа Требиње Жанела Пажин награђена је Јавним признањем Града Требиња Светосавском наградом. Ово високо признање додијељено је за њен предан и одговоран рад, посвећеност ученицима и његовање духовних и моралних вриједности које нас сабирају и обогаћују. Честитамо нашој професорици и колегиници на заслуженој награди и захваљујемо јој што својим знањем, вјером и примјером оставља трајан печат у животима ученика и тихом снагом обогаћује нашу школу. Извор: ЈУ Техничка школа Требиње

Српска православна црква слави преподобног Павла Тивејског 15. јануара по јулијанском, а 28. јануара по грегоријанском календару.
Подаци о његовом животу су оскудни, али су поучни. Црква га назива “првим житељем пустиње” и “чврстом основом посника” (тропар Прве пјесме канона). Преподобни Павле Тивејски родио се у познатој породици 225 године у граду Тива у јужном дијелу Египта, који се зове Тиваида. Његови родитељи су били хришћани и од раног узраста су су му усадили љубав према Христу. Они су се упокојили када је Павлу било 20 година, оставивши насљедство њему и његовој удатој сестри. Сестрин супруг је пожелио да посједује и његов дио насљедства и пријавио је Павла владару Тиваиде, објавивши његову припадност хришћанима. Древни становници града Тиве су у то вријеме били под влашћу римског императора Деција (249-251), који је сурово прогонио хришћане. Једна од карактеристика гоњења је била и борба са ширењем хришћанства међу омладином, при чему се при мучењима узимала у обзир психологија младих људи. Цијела Тиваида се ужасавала због истанчане суровости мучења. У то вријеме су у Тиви мучена два млада хришћанина. Вијест о њиховој мученичкој смрти навела је Павла на дубоко размишљање.
Шетајући улицом са тешким мислима о томе што се десило, а и будући забринут због интрига свога рођака, Павле је срео поштованог старца у Тиваиди, који му је рекао: “Иди у пустињу, и тамо ћеш се спасти”. Павле је оставио имање, блиске људе и отишао ка гори Козлом, гдје је нашао пустињу и извор у њој. Тамо се и населио. Проживјевши 91 годину у пустињи, једући урме и хљеб и молећи се непрестано Богу, упокојио се 341 године. Имао је 113 година. Непосредно прије смрти, свети Антоније Велики посјетио је пустињака и остао са њим до смрти. А када се Павле, како нам се каже у житију, упокојио се на кољенима за вријеме молитве, преподобни Антоније га је сахранио, и узео са собом одежду пустињака и сачувао је као највећу светињу. 
И иако сам Павле није основао ни један манастир, његов живот је послужио као узор многим савременим пустињацима.

Био је син богатих и племенитих родитеља који су живјели у Цариграду у 5. вијеку, за вријеме владавине виз. цара Лава I (457. до 474.). Од младости, заволивши Христа више од свега земаљског, молио је родитеље да му дају Јеванђеље, како би, читајући, могао да својим дјелом испуни оно што је написано.
Упознавши монаха из обитељи "Неусипајушчих" (Неуспављивих) и пожељевши монашки живот, тајно је напустио дом поневши са собом Јеванђеље, поклон родитеља. Примивши монашки постриг, преподобни Јован је шест година живио у манастиру и монашким дјелима надмашио многе.
Желећи да види своје родитеље, под маском просјака вратио се у Цариград и смјестио се у дворишту родитељске куће у жбуну (односно у шатору, па отуда и име свеца - Кушник), не откривајући се. Родитељи су му послали храну са свог стола као милостињу за име Христа. Три године потлачен и увређен живео је у овој шуми, трпећи глад, хладноћу и врућину, непрекидно разговарајући са Господом и светим анђелима. Увијек је било уз њега Јеванђеље које су дали његови родитељи, из кога је црпио ријечи вјечног живота. Прије смрти монаха, Господ се појавио у визији, откривши му да долази крај његових туга и да ће за три дана биће одведен у Царство небеско. Преподобни Јован се открио родитељима и умро мирно у доби од највише 25 година.
На мјесту његове смрти, родитељи светитеља подигли су храм и склониште за сиромашне и бескућнике. Мошти светог Јована Кушника налазе се у Риму. ​Умро је око 450. године.

​О животу и подвизима св. Гаврила Лесновског, сачувано је врло мало историјских доказа. Био је савременик светих Прохора Пчињског и Јоакима Осоговског.
Рођен је у Осичком Пољу (Осичи) код Криве Паланке, у X вијеку. Као једино дијете благочестивих и богатих родитеља добио је сву пажњу и омогућено му је најбоље образовање. Када је одрастао, оженио се дјевојком царског рода која је убрзо умрла.
Преподобни Гаврило је, након смрти родитеља, добио велико насљедство, одрекао се брака, отишао у Лесновску Гору у близини града Кратова (данас територија Републике Македоније) и замонашио се. На Лесновској гори преподобни је саградио храм Св. Архангела Михаила, окупио много монаха и поставио игумана. Сам Гаврило, оставивши манастиру цело своје имање, сакрио се од испразне славе у планинској пећини, где се подвизавао тридесет година, побеђујући демонске опсесије постом и молитвом. Тада се свети Гаврило вратио у Лесновски манастир  и тамо се мирно упокојио (XI вијек). Тридесет година касније, пронађене су његове мошти, над којима су се догађала исцјељења. Након дуго времена мошти преподобног Гаврила пренесене су у древну престоницу Бугарске - Трново.
​Његов лик сачуван је на фрескама у манастирима Лесново, Пећка патријаршија, Грачаница, Ораховица и Журча код Битоља.

Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. Не бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, а затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије председавао је 25. јануара 2026. године у Крипти Храма Светог Саве, састанком са вероучитељима Архиепископијебеоградско-карловачке, са којима је разговарао о кључним темама њихове узвишене службе. У архипастирској поуци, Патријарх Порфирије је истакао да Господ свакоме од нас даје таленат и отвара простор за сусрет са Богом, ближњима и читавим светом. Његова Светост је нагласио да свако има свој призив који је истовремено „дат и задат“. Његова Светост је истакао да дар није могућност да имамо привилегије, него да служимо Телу Христовом - Цркви, а то увек подразумева крст. "Свако од нас је позван да буде свештенослужитељ, а за то нам је у животу неопходно смирење", поручио је Патријарх. Говорећи о самом називу позива вероучитеља, Патријарх је указао да ова служба носи огроман дар, али и огроман крст и нагласио да поучавање вери није само обично преношење чињеница. "Та личност треба да пројави Христа у сваком смислу и у сваком делу свог бића. Духовни живот је динамика која нас позива да узрастамо у меру раста висине Христове, јер без познавања Истине, шта год будемо говорили, неће имати пуноћу." истакао је Његова Светост. На крају сабрања, Патријарх Порфирије је упутио молитвени позив свим присутнима да се непрестано моле једни за друге. Цело обраћање Патријарха Порфирија гледајте у програму као и на ЈуТјуб каналу Храм телевизије. 
Састанку су присуствовали председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке Српске Православне Цркве Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског, и др Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Аутор: Храм ТВ

У Центру за стручно усавршавање Крушевац, 24. јануара 2026. године, одржан је семинар под називом „Примена концептуалних мапа и мапа ума у настави православног катихизиса“. Семинар је акредитован у Заводу за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ) и реализован са благословом Високопреосвећеног Архиепископа и Митрополита крушевачког Господина Давида. Циљ семинара је унапређивање професионалних компетенција наставника православног катихизиса за планирање, реализацију и вредновање наставе применом концептуалних мапа и мапа ума. Посебан акценат стављен је на теоријско упознавање са овим наставним стратегијама, као и на практично оспособљавање наставника за њихову примену у наставном процесу, ради подстицања активног учења, критичког мишљења и креативности ученика. 
На почетку семинара присутним вероучитељима обратио се секретар Просветног одбора Епархије крушевачке, јеромонах Сергеј Радивојевић, који је учесницима пожелео успешан и благословен рад. Рад током семинара протекао је у изузетно доброј и радној атмосфери. Учесници су показали висок степен заинтересованости, активно су учествовали у дискусијама и практичним задацима, као и спремност да стечена знања примене у свом даљем васпитно-образовном раду. Семинар су реализовали вероучитељи: др Сања Николић, мр Марко Пантић и ђакон Светозар Стојановић. Извор: Епархија крушевачка

Православна црква се данас сјећа заштитнице руских ученика, мученице  Татијане (+ 226. године). Света Татијана рођена је у Риму око 200. године у породици племенитог римског грађанина који је трипут биран за конзула и потајно вјеровао у  Христа, а који је светитељку васпитавао  у хришћанској вјери. Када је Татијана постала пунољетна, постала је равнодушна према богатству и другим благодатима и свим срцем је завољела духовни начин живота. Заувијек се одрекла брачног живота и због честитог живота постављена је за ђаконису Римске цркве. У том положају је марљиво чувала болеснике, посјећивала затвор, помагала сиромашне, трудећи се да непрестано угађа Богу молитвама и добрим дјелима.
​Тада је било тешко бити хришћанин. Рим је био пун паганских храмова, а друштвени живот је тада био уско повезан са религијом. Да ли су се римске легије вратиле након пораза над непријатељима - сви су морали да приносе жртве боговима. Без обзира да ли је на престо ступио нови цар, сви су ишли у храмове и палили тамјан пред „царевим генијем“. Да ли је нова година започела, сви су требали богове умирити жртвама. А колико је још било случајева у животу када је требало пред свима пред очима показати да нисте атеиста, да поштујете богове, да изводите све ритуале народне религије!
Под царем Александром Севером (222-235), ради исповиједања вјере у Господа Исуса Христа, света Татијана је примила мучеништво од римског гувернера Улпијана (око 225). Према древној причи, света Татијана је, након разних мучења, бачена у арену циркуса (Колосеум) како би је свирепи лав растргао на комаде ради забаве публике. Али умјесто тога, лав је почео да је кротко милује. Затим су мачем посјекли свету Татиjану. Њен отац је, такође, погубљен заједно са мученицом. Осам слуга градског управника, који су мучили светитељку, повјеровали су у Исуса Христа, видећи силу Божју над њом, а и они су били након мучења посјечени мачем. Од 18. вијека, када је основан Московски универзитет, у Русији се света Татјана сматра заштитницом ученика и наставника.
Припремио сајт вјеронаука.нет

Високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки  Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, дремвитски Давид, пакрачко-славонски г. Јован и диоклијски Пајсије данас служили су Свету службу Божију, којом је началствовао Митрополит Јоаникије. У току службе, на малом входу, извршена је канонизација Светог свештеномученика Михаила (Барбића). Акт о канонизацији прочитао је протојереј Игор Балабан. Послије прочитаног јеванђелског зачала, архипастирском беседом обратио се Митрополит Јоаникије, док је послије резања славског колача бесједио Владика Кирило.
Митрополит Јоаникије је на почетку истакао да је новоканонизовани свештеномученик Михаило (Барбић) свој кратки земаљски живот проживио у великом труду ради славе Божије и водио живот испуњен смислом и добрим дјелима, те да је трновитим путем ходио за Христом.
„Дакле, од младости своје, боље рећи од свога дјетињства желио је да буде свештеник по угледу на свога великога стрица – протојереја дубровачког Саву Барбића, који је такође страдалник Христов из Првог свјетског рата. Образовао се млади Михаило колико је год то било могуће у то вријеме у Кртолима, Дубровнику, Задру, Сарајеву, зналац језика, желећи да што прије прими благи јарам Христов, односно свештеничку службу. И желио је да служи у својој Боки и то баш у своме завичају Кртолима, мада је знао библијску ријеч: Нема пророк плате у мјесту своме.
Свештеномученик тадашњи Митрополит дабробосански, велика личност,  један од првих страдалника усташко-националистичке окупације у Босни и Херцеговини, када је видио младога Михаила, почетком двадесетих година – полетног, интелигентног, пуног вјере и ревности, талентованог, доброг појца, спремног да прими свештеничку службу, хтио је да га остави код себе у Сарајеву, да му буде саслужитељ, али он је хтио да иде ка своме завичају. Био је парох морињски, а потом кртољски, вјероучитељ, потом и војни свештеник. Шта видимо? Да је цијело вријеме брусио свој карактер. Бавио се и писањем. Објављивао је и краће и дуже чланке у црквеној штампи. Велики родољуб. Оснивао патриотска удружења, кола српских сестара, покретао омладину, био магнет за млади свијет. Када је тражио од Епископа бококоторског Кирила, човјека за кога је један свештеник рекао да има анђелску душу, па кад је тражио од њега да пређе на кртољску парохију,  он је рекао сачекај, биће времена и за то. Видио је његове велике успјехе у парохији морињској и хтио је да он ту настави. Касније он, у вријеме Митрополита , а касније Патријарха српског Гаврила Дожића долази у Кртоле. Коначно се враћа своме мјесту, своме завичају, својим пријатељима, својој родбини и покреће велико дјело.
Једно од његових великих дјела је почетак обнове Манастира Превлака. Прослава јубилеја Цркве Свете Тројице, задужбине Катарине Властелиновић. Долазио му је тадашњи Митрополит Гаврило Дожић у посјету и толико је био задовољан његовим радом, да када су се поздрављали, загрлио га је и као отац сина пољубио и благословио. Велики, строги и помало горопадни, али велики ауторитет Гаврило Дожић, да покаже такво осјећање према своме свештенику, то се ријетко догађало. Када Бог објављује своје свете, онда и свака ситница из њиховога живота гледа се из неког новог угла, из небеске перспективе. Да ли је велики и духоносни Митрополит касније свештеномученик Петар Зимоњић, предосјетио да ће, тада још млади богослов бити његов саслужитељ у Царству небеском као свештеномученик? Да ли је Владика Кирило бококоторски, који је имао анђелску душу, као што говораше један свештеник, видио у младом свештенику Михаилу човјека анђелске ревности и анђелске службе? Претпостављам да је било и тога, али како се то све догађа? Божији људи, нарочито они који су велики покретачи као што је био Михаило, не могу проћи својом животном стазом, а да нема зависти, да не наиђу на пакост, на подвале. Ако су Господа Исуса Христа људи из Његовога народа оклеветали и осрамотили и разапели, па шта онда да очекују они који до краја иду Његовим стопама. А Михаило је доживио ту судбину нажалост, од својих  ближњих, можемо рећи браће – не по крви, али од веома блиских познаника, парохијана појединих. Међутим, то су била времена великих искушења, ратно вријеме, зло вријеме, народ подијељен и свештеномученик Михаило, колико је год могао, мирио је народ, спашавао људске животе, штитио своју паству, дао све од себе да што више помогне своме народу. Али такви угледни свештеници који могу да повуку народ засобом сметали су, знате коме –  онима који су тада преузимали власт. Оклеветан је на најсрамнији могући начин. Међутим, све те клевете су се врло брзо показале лажима. Прије свега, да је нешто Михаило заиста био крив, они би то доказали, они би му судили и они би објавили да је он учинио.
Међутим, нити је било суђења, ни пресуде, него мучење у злогласном которском затвору. Не знамо тачно, постоји једно предање да је ту задављен и да је бачен у септичку јаму, послије да је та јама испражњена… Дакле, он је као Христос Господ што је пострадао на крсту – својим страдањем уподобио се Христовоме крсту и Његовоме страдању и Његовој смрти, али као што се Господ Исус Христос прославио кроз своје страдање и својим васкрсењем се јавио као побједитељ смрти и својим васкрсењем увео и нас у славу Његове побједе и новога вјечнога живота, тако је свештеномученик Михаило, идући за Христом заслужио вјечни вијенац славе и правде Божије. Као што Свето писмо каже: Спомен је праведник са похвалама и душе њихове су у руци Божијој. Све је учињено и послије његове мученичке смрти да се његов спомен затре. Да се његово име не помиње. Можемо само мислити како је прошла његова породица послије рата. Али, Божји промисао је био такав – они су изгубили оца, али су добили свеца, свештеномученика за заштитника њиховог дома и за молитвеника пред престолом Божијим, па ево из овога данашњега момента можемо да се осврнемо и да кажемо да је ова породица од Бога изабрана и од Бога награђена и почаствована.
Али, наравно, та почаст је дошла кроз велико страдање. Дакле, све су те лажи, које су бачене на свештеномученика Михаила брзо разобличене и видите, један моменат. Једно је кад човјек пострада пред свима јасно и часно и сви одмах виде да је његово страдање било часно, али је много веће страдање кад човјек пострада за Христа часно, али буде оклеветан. И потпуно сам увјерен да је много већа слава оних који су и пострадали и били оклеветани, па се покаже да су те клевете биле лажне и ево, Бог је пројавио његову славу. Ко је први разобличио лажи о свештеномученику Михаилу? Један Кртољанин од кога се у то вријеме то тешко могло очекивати. Био је идеолошки некада на другој страни, али по својој савјести, и врло храбро и часно, посвједочио је и разобличио те лажи које су бацане на свештеномученика Михаила Барбића. То је честити Васко Костић – морамо поменути његово име. У новије вријеме, мало више се потрудио око тога и његово лијепо житије је написао професор Ненад Милошевић и ми кад смо се добро упознали са биографијом оца Михаила, ријешили смо да га предложимо Светом архијерејском сабору, да га наша Црква приброји лику светих што је и учињено на најсвечанији начин, на засједању Светог архијерејског сабора у мају мјесецу прошле године, без икаквог приговора.
Просто, његова слава је заблистала из оног свијета и сви ми данас имамо ту прилику да се молимо новом свештеномученику, да прославимо једнога вјернога служитеља олтара Господњега, да истакнемо његове заслуге као примјер свима нама како треба бити чврст и у најтежим временима, како треба служити Господу и својим ријечима и добрим дјелима и ако треба и мученички пострадати за своју вјеру, о чему очигледно свештеномученик Михаило, када је дошао тај моменат није имао никаквог двоумљења и пострадао часно. Знате шта: Кад човјек од младости крене и служи Господу и стално напредује и бруси свој карактер, видимо и по томе што је изабран за војног свештеника. Тада нису бирали млакоње и некарактерне људе, слабиће да буду војни свештеници, него јунаке и наравно, таквом човјеку, сваком разумном је било јасно да се не могу приписати недјела, а нарочито не издаја.
Видите како то Бог све уређује да спомен свештеномученика Михаила заблиста у свом пуном сјају данас овдје, баш у мјесту гдје је он пострадао, а они који су га клеветали да се постиде и да се покају. Има још понеко жив који памти та времена. Они који су учествовали у разапињању и клеветању свештеника Михаила су давно пред лицем Божијим. Он је свима опростио и они су се пред Богом измирили, тако да се и ми овдје измиримо по угледу на њих који су се измирили на небесима, да једни друге загрлимо, јер прослављање спомена светих, истовремено је и ширење братске љубави и слоге. Да отворимо срца своја. То је порука свештеномученика Михаила за Бога и за ближње своје, да се у срца наша усели љубав божанска и онда ће свакако да се умножава и љубав и слога међу нама.
Дај Боже Свети мучениче Михаило, новопросијавши, моли Бога за нас“ – закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Владика Кирило је на почетку бесједе подсјетио на ријечи Светог аве Јустина Поповића, да је живот светих продужени живот Христов кроз вријеме, додајући и ријеч апостола Павла који је рекао да он довршава страдање Христово на тијелу своме које је Црква.
„Дакле, мученици такође савршавају оно што је Христос већ поднио за нас, ту свеискупљујућу жртву, али у тајни Свете Тројице од Оца, Сина у Духу Светом, Дух Свети кроз Цркву савршава у времену оно што је Христос већ завршио. То је тајна нашега спасења. Тако мученици најтјешње сарађују са Христом, јер до смрти свједоче о истинитости Његовог учења и Његовога домостроја спасења.
Кроз то мученичко страдање, освећује се и сва твар. Сва твар вапи да се јаве синови Божији. Тако и ово дивно мјесто – Бока Которска, које може да се сравни са рајским насељима, оно тражи и иште и вапи за освећењем, и њени синови нијесу закаснили да се јаве пред Христом. Тако, ево Михаило придружује се том лику светих, свих светих, али и лику светих из Боке Которске –  превлачким мученицима, затим свештеномученику Јоаникију Липовцу који је из ових крајева, затим Кирилу Цветковићу – архимандриту који је овдје дјеловао и одавде пошао на проповијед и на мученичко страдање. Севастијан Дабовић је пронио славу Боке до крајњих граница свијета, до Лос Анђелса, чак је био и до Јапана у својој проиповиједи. Преподобни наших дана и многи други и знани и незнани, јер Црква Божија уписује оне који треба да буду узор и примјер, али Бог зна ко је све убројан у свете и спасене. Тако се њима придружује и протопрезвитер Михаило који данас стоји пред престолом Божијим и моли се за нас и за Боку.
Радује се Бока Которска јер се сва твар освећује кроз подвиг синова Божијих. Радује се Црква Божија тој благовијести коју нам је прије свега упутио Митрополит Јоаникије, а потврдио наш Архијерејски сабор, јер свака канонизација је нова благовијест, нова радосна вијест. Радује се Црква овдје која се утврђује молитвама и подвигом светих мученика.
Радују се његови преци и потомци, јер кроз подвиг једног од људи који угоде Богу, они бивају оправдање и за своје претке и за своје потомке пред Богом. Радујемо се и сви ми данас и благодаримо нашем домаћину на позиву да учествујемо на овом великом слављу.
Нека Бока Которска, лијепа Бока буде још љепша, а и да буде украшена не само природним љепотама него и тим анђелским душама о којима је говорио Митрополит Јоаникије – да их буде више и тако да сви заједно уђемо у мозаик Цркве Божије, у то здање Цркве Божије које се гради за Царство небеско, довршујући у времену, у Духу Светоме, оно што нам је Христос већ припремио – станове код Оца свога на небесима. Амин, Боже дај“ – закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко љубљанске г. Кирило. Извор: митрополија.цом/ Лана Остојић

У Грузији је у току снимање филма о животу преподобног старца Гаврила, јуродивог и исповједника, једног од најпоштованијих подвижника и исповједника грузијског православља у 20. вијеку. Старца су звали „велика љубав двадесетог стољећа“. Често је око врата носио таблу на којој је писало „Човјек без љубави је као крчаг без дна.“ Филм носи назив „Борба – отац Гаврил“, а редитељ Георги Качавара радио је на реализацији овог пројекта пуних дванаест година. У остварењу учествује више познатих грузијских глумаца, док је главна улога повјерена глумцу из Омладинског позоришта Зури Авсаджанишвилију. 
Снимање се одвија на различитим локацијама широм Грузије: Тбилисију, Мцхети, Потију и другим мјестима. Радња филма почиње једним од најдраматичнијих тренутака у животу оца Гаврила када је током комунистичке параде спалио портрет Лењина, што је означило почетак најтежег периода његовог живота. У том тренутку имао је 36 година.
Редитељ Георги Качавара, члан филмских академија Бразила и Грузије, о филму каже: „Снимамо двочасовни играни филм о светом преподобном старцу Гаврилу, исповједнику и јуродивом (у свијету Ургебадзе Годердзи Васиљевич). Приказујемо његов тежак животни пут — прича почиње тренутком када, након комунистичке параде, спаљује огроман плакат са ликом Лењина и на саслушањима говори чекистима: „Ту треба да виси распеће Христово, а не портрет Лењина. Чему човјеку слава? Слава припада Христу Богу.“
У затвору су му нудили да призна како је све учинио по наређењу Цркве, уз обећање да ће му поштедјети живот. Упркос дуготрајним мучењима и страдањима, отац Гаврило остаје непоколебљив. Страни медији извјештавали су о овом сензационалном случају. Седам мјесеци био је затворен у психијатријској болници… У филму ће гледаоци видјети многа занимљива и мало позната збивања…“
Глумац који тумачи лик светитеља говори о свом преображају у ову захтјевну улогу:
„Филм приказује како се човјек, снагом своје вјере, супротставља безбожној држави и монструозним системом, због чега пролази кроз огромна страдања. Одводе га у психијатријску болницу јер мисле да има психичке проблеме, затим га бацају у затвор, гдје постаје жртва мучења. Ипак, као човјек који живи у вјери и има унутрашњу снагу, све то подноси достојанствено. Отац Гаврило је примјер човјечности: храбар, достојанствен, рекао бих умјетнички – све се у њему спаја. Посебно задивљује његова оданост Христу, имајући у виду вријеме у којем је живио — супротстављао се атеистима и читавој империји, за коју његово убиство не би значило ништа. Али тај млади човјек, испуњен вјером, изузетно снажна личност, издржао је до краја, претрпио све и у суштини побиједио зло. Чак бих рекао да је од самог почетка, чим је ова борба почела, већ био побједник, постижући то само кротошћу и смирењем“.
На питање како је приступио изучавању лика свог јунака, глумац одговара:
„Када се дотичемо светитеља или нечега светог, обично приступамо са великим страхопоштовањем, али то може да буде препрека у глуми. Зато сам одлучио да прикажем човјека који је све то проживио са својим емоцијама и унутрашњим борбама. За неке је био пијанац, за друге светитељ, за треће нико — или само пацијент психијатријске болнице, чак и хулиган…Било ми је важно да се прикаже његова лична снага, издржљивост у болу, стрпљење и непоколебљивост у вјери, на позадини трагичних догађаја кроз које је пролазио.“
Глумац признаје да га је припрема за улогу и проучавање живота оца Гаврила довела до личног обраћања вјери, коју је до тада доживљавао углавном као дио грузијске традиције и националног идентитета. Припрема вјеронаука.нет

Поријеклом из Кападокије. Васпитан од родитеља у дубокој побожности. Од дjетињства се молио да га Бог води путем спасења.У младости је посjетио Свету земљу, гдjе је од светог Симеона Столпника добио пророштво о својој будућој пастирској служби. У тежњи за пустињачким животом, настанио се у Палестини у пустој пећини, у којој су, према предању, преноћила тројица мудраца, који су дошли да се поклоне рођеном Спаситељу свијета. Ту је живио 30 година у великом уздржавању и непрестаној молитви. Они који су жељели да живе под његовим вођством постепено су почели да хрле подвижнику. Када црква више није могла да прими окупљене монахе, светитељ је, након молитве, узевши кадионицу са хладним угљем, прошао кроз пустињу. На једном мјесту угаљ се изненада запалио а тамјан изгорио. Овдје је преподобни основао и први општежитељни манастир, или Лавру. У манастиру је Св. Теодосије основао болнице, одвојене болнице за монахе и мирјане, прихватилишта за старе. У манастиру се окупило до 700 монаха. Богослужења у манастиру вршена су на три језика  -  грчком, грузијском и јерменском. Његовом молитвом много пута се догодило чудо умножавања хљебова неопходних за исхрану просјака окупљених у манастиру. По налогу светог Теодосија, Лавра је, помагала свима у невољи који су јој долазили, док је сам светитељ био узор дјела милосрђа. Када се појавила јерес Јевтихија и Севера,  који нису признавали тајне и свештенство, преподобни Теодосије ревносно је устао у одбрану православног учења, због чега га је јеретички цар Анастасије (491-518.године) прогнао у ропство, али послије смрти цареве вратио се у манастир. Но прије тога,преподобни Теодосије прво је написао писмо цару, а затим је отишао у Јерусалим и у Великој цркви гласно повикао: „Ко не поштује четири Васељенска сабора, да буде анатема“.  Током свог живота добио је дар исцјељења болесних и друга чуда. Упокојио се мирно у 105. години (529.године), предвидјевши своју смрт три дана раније. Сахрањен је у пећини у којој је живио на почетку монашког подвига. Припрема: вјеронаука.нет

У петак, 23. јануара 2026. године одржан је 53. Марш за живот. Марш се одржава једном годишње у центру Вашингтона као протест због многих милиона нерођене деце која су изгубила своје животе од 22. јануара 1973. године, када је легализован абортус у Сједињеним Америчким Државама. Скуп се одржава сваке године у петак који је најближи 22. јануару. Током протеклих година, Марш за живот је прерастао у значајан протест у Америци. Према неким изворима, из године у годину око 100 000 људи узима учешће у протесту. У последњих неколико година приметно је да велику већину учесника сачињава омладина. У прошлости, говорници на овом догађају су били Председници и Потпредседници САД, чланови Конгреса, верски великодостојници и људи из јавног живота.На овогодишњем Маршу, делегацију архијереја Сабрања Канонских Православних Епископа Сједињених Америчких Држава је предводио Његово Преосвештенство Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички г. Иринеј. Такође, добио је ту част да буде великодостојник који ће отворити скуп поздравним речима и молитвом. Веома потресним и бираним речима, Владика Иринеј је узнео молитву за очување светиње живота, те да невина нејач у мајчиној утроби буде заштићена. Сви окупљени су са великим одушевљењем прихватили речи Владике Иринеја и молитву коју је узнео. Присутни чланови Конгреса, верски великодостојници и многе званице су му лично изразили захвалност. После Владике, на бину је изашао Потпредседник Сједињених Америчких Држава, Џ. Д. Венс, који се присутнима обратио бираним речима и инспиративним говором. Говор је био од свих ентузијастично прихваћен. Срби, који су тога дана били у Вашингтону, а и широм Америке, могу бити поносни што су имали тако сјајног представника у лику Владике Иринеја и што је Српској Православној Цркви била указана огромна част на тако племенитом скупу као што је Марш за живот. Са нестрпљењем очекујемо наредне значајне активности, које ће подржати и афирмисати нашу Свету Цркву и наш српски народ у будућности.

Молитва за живот 2026
Национална Алеја, Вашингтон, Колумбија Дистрикт
23. јануар 2026. године

Поштовани господине Џејмсе Дејвиде Венсе, потпредседниче ових Сједињених Америчких Држава — уистину, Једне Нације под Богом
Вашa Екселенцијо, наш домаћине, презувишени епископе Џејмсе Конли,
Ваша Високопреосвештенства, Ваше Ексленције, Ваша Преосвештенства, уважени Архијереји,
Преподобно и часно свештенство, монаштво и верни народе,
Браћо и сестре, и децо!
Како нас је Господ наш Исус Христос поучио — и како се то уистину остварило и сада је овде — где су двојица или тројица сабрани у Његово Име, Он је међу њима (Мт 18, 20). Сабрани тако данас, овде у самом срцу наше Нације, ради самога живота, послушајмо речи светих Отаца Цркве, који нас уче да, кад год се нађемо суочени са личним и друштвеним сукобима срца и ума, осећања и разума, спустимо свој ум у срце, како бисмо узнели исправну и достојну молитву, молећи за снагу да тежимо правди, љубави и милосрђу, и да ходимо смирено (Мих 6, 8иштући Божију помоћ за праведност и истину, мир и исцељење. 
Најљубљенији, приклонимо зато главе и уздигнимо срца, заједно и појединачно, приносећи усрдну Молитву за Живот!Господе Исусе Христе, Јединородни Сине Божији, Рођени од Оца пре свих векова без мајке, и Оваплоћени у времену без оца од Мајке, Који си обитавао у утроби Приснодјеве Марије, Твоје Пресвете и Пречисте Мајке — молимо Ти се, погледај на нас који смо се сабрали у молитви за нерођене и за очување живота невиних.
Као што је Твоја Мајка, носећи Те у својој утроби, постала образ старозаветне Неопалиме Купине, коју Мојсије виде — која гореше, а не сагореваше — тако и у нашим срцима распали неугасиви огањ, да он увек јарко гори и никада не сагори, да бисмо непрестано узносили молитву за оне који су зачети у топлини мајчинске утробе, и за њихове мајке, да буду просвећене мудрошћу и љубављу потребном да изнесу утробно своју децу, да их роде и одгаје, како би спознали живот и клањали се Теби, Творцу и Дародавцу Живота.
Нека се роде, да би могли дисати ваздух који и ми дишемо. Нека угледају лепоту творевине и виде оно што си Ти запечатио Својом добротом. Нека чују певање птица. Нека осете ветар — Руах [רוּחַ; rú-ah]— тај дах који пројављује присуство Свесветога и Животворнога Духа, који са собом носи мирис цвећа и благоухан овога света, самога живота. Нека проживе своје животе испуњени надахнућем и радошћу живљења, да би познали да си Ти једини истинити Бог и да је у Теби Извор Живота.
Још се молимо, Господе, за све мајке које сада у себи носе ове тек зачетe животе, да уистину разумеју да је живот одређен за вечност. Да задобију потпуно сазнање о оној несебичној, безусловној и темељној мајчинској љубави — στοργή (сторги; storgē) — нежној, негујућој љубави. Јер овај дар љубави јесте љубав мајке према детету: безусловна, ненадокнадива, једноставно постојећа, која обитава у свакој жени, било она остварена или остварива.
Нека ниједно нерођено дете не буде лишено такве љубави у животодавном, негујућем телу и нежном срцу своје мајке. Нека утроба не постане гроб! Да Рахиља више никада не плаче без утехе, јер јој деце нема (Јер 31, 15). Такође се молимо, будући да си Ти уистину Васкрсење и Живот (Јн 11, 25), за оне мајке које ће се у вечности састати са својим малим анђелима, који се сада моле за своје мајке и њихово спасење. Господе, благослови све нас у нашој светој мисији у име живота, и благослови ово сабрање у Твоје Свето Име. Молимо Те, изобилно излиј Своје благослове на нашег Председника и на све који се налазе на положајима грађанске власти. Помени нашег Потпредседника, који данас непоколебљиво уз нас стоји, са убеђењем и решеношћу; помени његову вољену породицу и нарочито његову супругу и нашу Другу Даму, Ушу, која сада носи, на велику радост наше Нације, њихово четврто дете.
И док се спремамо да се разиђемо у миру, имајући на уму Твоју заповест да будемо савршени као што је савршен Отац наш Небески (Мт 5, 48), подај да и ми тежимо да будемо савршена заједница Твоје љубави. Даруј нам да поново утемељимо друштво чија је култура заснована на људском достојанству — на свести о Твоме лику у човеку и остварењу Твога подобија— и тиме на достојанству самога живота. Јер таква култура јесте истинско заједничарење људи који промишљено и одговорно делују, полажући свој ум у срце, непрестано прослављајући Твоје Пречасно и Величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа.

Рецимо сви: Амин!
Епископ Иринеј Добријевић
Извор: easterndiocese.org

Грчка православна Патријаршија Јерусалима и Старатељство (Кустодија) Свете Земље саопштиле су да ће ускоро отпочети радови на обнови Пећине Рођења (the Grotto of the Church of the Nativity), светог мјеста које цијело хришћанство поштује као мјесто Оваплоћења Господњег. Овај заједнички подухват, уз братску сарадњу са Јерменском православном Патријаршијом у Јерусалиму, спроводи се под покровитељством Предсједништва Државе Палестине, у складу са Предсједничким декретом о обнови Пећине у Цркви Рођења Христовог за 2024. годину, као и са историјским статусом кво који уређује Света мјеста.
Радове на обнови изводиће италијанска компанија која је претходно реализовала и недавну обнову Базилике Рођења Христовог, чиме се обезбјеђује континуитет у методологији, високи технички стандарди и пуно поштовање јединственог сакралног карактера овог споменика. Припремни радови су завршени и пројекат се сада налази пред самим почетком реализације. Поред радова у самој Пећини Рођења, пројекат обухвата и мјере техничког ојачања сусједних дијелова ходочасничког комплекса, с циљем очувања његове архитектонске цјелине и обезбјеђивања безбједног коришћења овог простора. У заједничком саопштењу истиче се да овај пројекат представља израз заједничке хришћанске посвећености очувању духовног, историјског и културног насљеђа Пећине Рођења за будуће нараштаје, као и очувању достојанства мјеста које је вјечна тачка ослонца хришћанске вјере. 
На крају се наглашава да овим заједничким напором Цркве Јерусалима штите повјерено им јеванђелско насљеђе и обезбјеђују да вјерници свих традиција и даље могу са страхопоштовањем да се поклањају мјесту Христовог рођења. Из Витлејема, свјетлост Рођења и даље обасјава свијет, свједочећи о трајном хришћанском присуству у Светој Земљи и о нади која зрачи из свете пећине у којој се родио Спаситељ. Припрема вјеронаука.нет на основу писања извора: Јерусалимска патријаршија; orthodoxtimes.com и custodia.org

Средњовјековни манастир Удрим у Гостовићу код Завидовића, који се сматра задужбином краља Драгутина Немањића, закровљен је након три вијека, изјавио је Срни администратор манастира Удрим протојереј-ставрофор Зоран Живковић.
Прота Живковић рекао је да је објекат манастира покривен, али без лима који ће бити постављен када се озида купола.
- Велики је значај крова за кућу, а камоли за Цркву православну, за наш народ као свједок идентитета, с обзиром на то да је ријеч о задужбини и историјском насљеђу, о споменику културе. Радост је већа због тога што је објекат дуго био у рушевинама без крова, зидова - истакао је прота Живковић. 
Он је најавио да се радови настављају и захвалио свима који су допринијели величанственом тренутку да послије више од три вијека манастир Удрим буде под кровом. 
Прота Живковић је навео да је за то требало уложити доста добре воље, труда, жеље, знања, храбрости, поштовања, одлучности и упорности. Прва литија код разрушеног средњовјековног манастира Удрим је послије три вијека одржана 2019. године. Обнова манастира, по благослову митрополита Хризостома, почела је 23. октобра 2018. године, откопавањем зидова манастира који су били затрпани наносом пијеска. 
Манастир Удрим је, према народном предању, задужбина из 14. вијека и посвећен је Светом великомученику Пантелејмону. Манастир је удаљен 13 километара од Завидовића узводно уз ријеку Гостовић и вјероватно је порушен у вријеме аустријско-турског рата у великом походу Еугена Савојског на ове просторе. Његовим рушењем је уништена и сва архивска грађа која би могла бити свједок историје, али се зна да је манастир Удрим у 17. вијеку имао велико имање, 10 винограда и велики број монаха. О томе свједочи и попис Босанског Санџака из 1604. године, гдје се помиње да земин (имање) цркве Гостовић, који уживају редовници (монаси) те цркве са још 10 винограда и чаира, припада Маглају, изван дефтера. Након рушења, манастир Удрим никада није обнављан. Манастир Удрим је 1970. године проглашен спомеником културе БиХ, а тренутно се налази на привременој листи Споменика културе БиХ. Извор: Глас Српске