Канонски часови су врста посебних, прилично кратких божанских служби који означавају одређено време у дану, вријеме у коме се одређени значајан догађај из Спаситељевог живота на земљи догодио.
Постоје четири часа у богослужењу у Православној цркви, а то су: Девети час, Први час, Трећи час и Шести час. Главни час је Девети час, а то је час смрти на крсту Господа и Спаса нашега Исуса Христа.
Први час нас подсећа на протеривање Адама и Еве из Едемског врта, као и на суђење Богочовеку пред Кајафом и на Његово страдање. Трећи час је посвећен Силаску Светога Духа на апостоле, док нас Шести час подсећа на Распеће Господње.
Поријекло имена ових часова може се наћи у јеврејским обичајима. Стари Јевреји дијелили су дан на четири дијела, одатле имена тих часова. Обичај устаљених молитви у правилним временским размацима може се наћи у Старом Завету али у хришћанству то захтева једно ново значење. Девети час је у 3 поподне, Први час је у 7 ујутру, Трећи час је у 9 ујутро, а Шести час је у подне. У данашње време, часови се додају дужим службама јер је тако погодније. Девети час се додаје Вечерњој. Први час се додаје на крају Јутрења, а Трећи и Шести час се служе пре Литургије.
Црквено богослужење укључује Велике часове - који се још називају и Царски часови. Они се служе на дан највећих Православних празника, три пута у години: на Велики петак, Бадње вече и Богојављењска ноћ. Они се зову Велики, јер се служе на посебан свечан начин. Свештеник носи фелон. Царске двери су отворене. Почетак сваког часа обележава се кађењем, цела црква се кади првог и последњег часа, са запаљеном свећом, као и током полијелеја. Ту су и паримије (на грчком „изреке“- посебна читања из Старог завета) које се читају свакога часа, праћене читањем Апостола и Јеванђеља. Читање Светог писма се уређује на основу празника који падају. Осим тога, Псалтир, прокимени, тропари и кондаци- заправо, све молитве Великих часова- посвећене су догађају који се обележава (Христовом рођењу, Крштењу Господњем и Христовом страдању).
Ова служба се зове Царска, јер су Византијски цареви имали обичај да јој присуствују због своје величанствености. То не само да је наглашавало духовну и литургијску важност ових служби већ такође и њихов јавни значај. У хеортолошком смислу (грчки корен heortē значи „празник“, према томе хеортологија је грана теологије која проучава религиозне празнике), Бадње вече и Богојављенска ноћ су повезани празници. Њихове литургичке структуре су сличне. То се може приписати чињеници да се Рождество и Крштење Господње славило некад као један празник, који се звао у прошлости Света Теофанија. Божић се први пут слави као посебан празник тек у 4. веку.
На основу обичаја у савремено доба Цркве, Велики Царски часови се славе један по један следећим редоследом: први, трећи, шести, девети. Обично, на почетку, звоно откуца број часа.​ На тај дан нема Литургије. Према рубрикону, служба Царских часова почиње у 8 ујутру.
Царски часови, испуњени молитвама и читањем Светог писма, уводе нас у прославу Божића и уносе нам мелодију празника у срце и душу.
Ми често не можемо да нађемо пут до Витлејема због опијености куповином и због тога што смо заузети кувањем празничног оброка за којим се традиционално породица окупи. Склони смо томе да заборавимо шта је суштина овог празника, рођење Исуса Христа, Спаситеља света. Често заборавимо да прво треба дођемо Њему, а не нашој родбини. Касније можемо уживати са породицом. Најпре, ми морамо доћи Богомладенцу Исусу.
Царски часови су први корак ка Њему. Ми тада улазимо у цркву као у пећину где нас Бог чека. Ми се целим својим бићем морамо ујединити са Њим. На првом месту, ми морамо Њему указати част. Ми треба да испунимо срце и ум не јавним славским обичајима овог празника (то може да сачека) већ Божићним духом, Духом који све покреће. Ми можемо добити овај дух на служби са часовима током ових чудесних, славних и срећних дана сећања на спасење које је Бог донео људима.
Драга браћо и сестре, упркос свим невољама и бригама овога света, тако бих желео да видите ту нежну светлуцаву звезду која нас води до Богомладенца на овај радосни празник Рождества Христовог. Аутор / јереј Андреј Чиженко / превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ / извор

117 људи из Поант Ноара (франц. Pointe-Noire) и Долизиa (фр. Dolisie - до 1991.године Лубомо) примило је Свету тајну крштења, крајем децембра прошле године, саопштила је Митрополија Конго-Бразавилска и Габонска.

29. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Конго-Бразавилски и Габонски митрополит Пантелејмон, стигао је у Долисие, гдје је прославио крштење четрдесет и пет катихумена свих узраста из парохијске заједнице "Свете Ирене".

У понедељак 24. децембра 2018. године, Његово Високопреосвештенство Конго-Бразавилски и Габонски митрополит Пантелејмон, крстио је седамдесет и два катихумена свих узраста из три градске парохијске општине, у крстионици  храма Светог Димитрија у Поант Ноару, чија реконструкција је у току.

Његово Високопреосвештенство описао је и протумачио фазе Свете тајне и упутио ријечи очинског савјета новоосвећеним, који су сада чланови Цркве, преносећи им радост и благослов Древне Александријске патријаршије и све Африке, као и њеног угледног примата, блаженог Папу и патријарха Теодора II.

Фотографија: Митрополија Конго-Бразавилска и Габонска

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Москва 2. јануар ИНТЕРФАКС - Све цркве у Русији ускоро ће добити своју категорију антитерористичке заштите. Степен сигурности, у њима, ће се провјеравати сваке године.

ФСБ (Федерална служба безбједности) је на порталу нацрта нормативних правних аката објавио нацрт резолуције Владе Руске Федерације о усвајању услова за антитерористичку заштиту објеката вјерских организација и образац њиховог пасоша сигурности.

Према том документу, сваком храму ће бити додијељена једна од три категорије заштите од терористичких напада. Категорије ће утврдити регионалне комисије састављене од представника Министарства унутрашњих послова, Министарства за ванредне ситуације, Росгвардије (Федерална служба Националне гарде Руске Федерације), ФСБ и локалних власти. Комисију ће водити настојатељ храма.

Комисија је дужна да проучи податке о подручју, максималном броју мјесних парохијана, његовим конструктивним и техничким карактеристикама, редослиједу његовог дјеловања, да идентификује потенцијално опасна подручја, да утврди степен опасности од терористичког напада и његове могуће посљедице.

Затим се институцији додјељује категорија: прва (I) ако је предвиђени број жртава у случају терористичког напада више од 1000 људи, а штета прелази 50 милиона рубаља; друга (II), ако су ове бројке до 1.000 људи и до 50 милиона рубаља; и трећа (III), ако број жртава не прелази 200 људи, а штета - 1 милион рубаља.

Без обзира на утврђену категорију, све цркве су опремљене системом за упозоравање и контролу евакуације, системом расвјете, укључујући и сусједну територију, а могу бити опремљене и алармним гумбима, суставима видео надзора, анти-гаџетима и чувани од стране јавних удружења.

Према том документу, најмање једном годишње, када се открију сумњива лица или предмети, врше се вјежбе радника, као и рутинска провјера антитерористичке заштите установе.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​АБОРТУС ВОДЕЋИ УЗРОК СМРТИ У 2018. ГОДИНИ СА 41 МИЛИОНА УБИЈЕНИХ

Абортус је био највећи узрок смрти у свијету у 2018. години, а више од 41 милиона дјеце је убијено прије рођења, извјештава Worldometers.

До 31. децембра 2018. године извршено је око 41,9 милиона абортуса у току године, открио је Ворлдометерс. Насупрот томе, 8,2 милиона људи је умрло од рака у 2018, 5 милиона од пушења, а 1,7 милиона је умрло од ХИВ / АИДС-а.

Ворлдометерс - проглашен једним од најбољих бесплатних референтних веб сајтова од стране Америчке библиотечке асоцијације (АЛА) - одржава текућу статистику кроз годину великих свјетских статистика, укључујући популацију, рођења, смрти, произведене аутомобиле, објављене књиге и емисије ЦО2.

Такође биљежи укупан број абортуса у свијету, заснован на најновијим статистикама о абортусима које је објавила Свјетска здравствена организација (ВХО).

Глобално, нешто мање од четвртине свих трудноћа (23%) завршено је абортусом 2018. године, а на сваких 33 живорођене дјеце, извршено је десет абортуса  .

Било је више смртних случајева од абортуса 2018. године него свих смртних случајева од рака, маларије, ХИВ / АИДС-а, пушења, алкохола и саобраћајних несрећа заједно.

Запањујући број смртних случајева од абортуса, у ствари, навео је неке посматраче да назову абортус “узроком социјалне правде нашег времена”, будући да судећи по великој мјери проблема други проблеми људских права блиједе у поређењу.
 
У 2018. години, такође је, дошло до укидања Ирског Осмог амандмана, једног од посљедњих закона који признају и штите право на живот нерођене дјеце.

Прошле седмице, Министарство здравља Велике Британије открило је да је 2017.година - посљедња година за коју је ревидирана статистика о абортусу - број побачаја у Великој Британији достигао највиши ниво од 10 година.

Бројке су објављене непосредно прије хришћанске прославе благдана Свете невине дјеце 28. децембра, у спомен на декрет цара Ирода да се сва мушка дјеца у Витлејему, млађа од двије године побију.

 Годишњи Марш за живот, у Сједињеним Америчким Државама, одржаће се у Вашингтону,  18. јануара 2019. године на тему „Јединствено од првог дана“.

Наведена сврха марша је да се прекине абортус тако што ће се „ујединити, образовати и мобилисати људи који се залажу за живот на јавном тргу“.

Годишњи марш обиљежава одлуку Врховног суда од 22. јануара 1973. године у предмету Рое против Вејда којом је укинуто 50 државних закона а абортус постао легалан и доступан на захтјев широм Сједињених Држава.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Ријеч "судбина" потиче од латинске речи фатум, која се широко преводи као "Божји суд". Према томе, предвиђени план наших живота, који називамо судбином, је у ствари испуњење Божје воље у односу на свако људско биће.

Са тим речима, православна теологија никада није подржавала идеју о судбини као чврстом курсу који ћемо морати слиједити. Наравно, Бог зна све што је икада било, све што постоји, и све што ће бити. Нема тренутка скривеног од Створитеља. Међутим, Божије свезнање није обавезујуће.

Свети Јован Дамаскин пише: "Морате бити свјесни да Бог све зна унапријед, али не предодређује све".

Свети оци кажу да Бог не прописује наше поступке; умјесто тога, Он их је предвидио. Шта то значи? Прије свега, ако постоји потпуна предестинација, нема мјеста за нашу слободу. Ако је све предвиђено, у нашим животима нема ништа што зависи од нас. Ако нам је суђено да пропаднемо, сигурно ће се то десити, без обзира да ли радимо добро или лоше. Другим ријечима, ако је наша судбина да идемо у пакао, не можемо ништа да урадимо да то избјегнемо. Отуда и ми не можемо ништа учинити, с обзиром на то да није важно да ли слиједимо Божије заповијести или не, да ли волимо Бога и нашег ближњег или не.

Православна црква је увијек одбацивала ову линију мишљења. Људска слобода је најважнији принцип у односу између човјека и Бога. Свети Иринеј Лионски каже да је слобода највећи дар Створитеља и зато се Бог никада неће уплитати у људску слободу.

Сходно томе, наша судбина зависи искључиво од тога да ли користимо нашу слободу да служимо Богу и људима или да служимо гријеху. Наша вјечна судбина не зависи од произвољне одлуке или чисте среће. Зависи од тога како користимо нашу слободу - овај велики Божији дар који смо примили у тренутку стварања.

                      одговорио: Андреј Музолф, ванредни професор Кијевске теолошке академије

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  / извор

ЗАШТО СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО „ОЦИМА“?

Протестанти оптужују православце да не  испуњавају јеванђеоске ријечи да нико не треба да буде називан оцем. Да ли су у праву, одговара протојереј Георгије Клапчук, настојатељ Макаријевског храма у Торецку.
 
У јеванђељу постоје такве ријечи:  "И оцем не зовите никога на земљи; јер је у вас један отац који је на небесима" (Мт 23, 9). Наша црква је често окривљена за чињеницу да, супротно овим ријечима Спаситеља, обично називамо свештеника оцем. Међутим, апостол Павле пише у свом писму Коринћанима: „Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас ја у Христу Исусу родих јеванђељем” (1 Кор  4,  15). То значи да свештеник постаје духовни отац јер помаже особи да се роди у Христу. Шта то значи? Он помаже особи да се крсти, захваљујући њему појављује се нови хришћанин у свијету. То значи да је он духовни родитељ, односно отац.
Што се тиче већ поменутих јеванђеоских ријечи, "оцем не називајте никога на земљи", једном сам се посвађао са секташима. Они су, као и обично, извукли фразу из контекста и почели да проналазе кривицу: зашто Свето Писмо тако каже, а ви то не чините? Чињеница је да је то Христос рекао, али не свим оцима и учитељима, већ специфичним људима. Он је осудио књижевнике и фарисеје који су говорили праве ствари, али њихова дјела нису одговарала ријечима: “... Све дакле што вам рекну да држите, држите и творите; али што они чине не чините; јер говоре а не чине “(Мт 23, 3). Ријечи Спаситеља су, такође, упућене нама: ово је упозорење да у овоме не бисмо требали бити као они.
Свештеник је духовни отац за парохијане свог храма, јер се брине о њима, жели им спасење. Као отац пун љубави, он не треба да тежи да их веже за себе. Ово је прво правило наше праксе. Нажалост, постоје пастири који воде, али не ка спасењу. Нажалост, догађа се да свештеник повезује људе са собом ради профита, материјалног богатства - иако би се према стаду требао односити као достојни отац: љубити, али не и наметати се. Он, такође, треба да научи заједницу да живи по јеванђељу. Зато се понекад називају духовним менторима, али ни у ком случају не треба да се уздигну због тога.
Попут доброг оца, свештеник брине, прије свега, не о материјалном богатству, већ о спасавању душа људи које води. У томе ми слиједимо апостоле. Учили су да буду добар примјер пастви, не само ријечима, већ и дјелима. Апостоли су, узгред, користили обраћање "дјецо моја". Тако би се могли обратити само они који су сматрани оцима. Право очинство није никакво уздизање. Апостоли су учени да се понашају као отац, то јест, да воле и подучавају најважнију ствар - живот у Христу.
Свештеник се зове отац зато што учи, учи мудрости. Обраћају му се за савјет, траже молитве - понекад за земаљске ствари. У хришћанском животу све је повезано, читав наш живот у домаћинству мора бити заснован на јеванђељу. Ако тако живимо, онда гдје год хришћанин иде, где год да је, он ће увијек чинити оно што је Господ учио. Морамо стално читати јеванђеље. Свето писмо није збир цитата, већ нешто што би нас требало инспирисати. Неопходно је прочитати - и научити радити оно што је Христос учио, а свештеници ће у томе помоћи.
                                                              Записала Екатерина Шчербакова
Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ                   Извор: сајт Горловске и Славјанске епархије

Православна црква биће изграђена на територији руске амбасаде у Анкари

Анкара, 30. децембар 2018. године
    
Православна црква биће изграђена на територији руске амбасаде у Анкари, рекао је, у суботу свештеник, Георгије Сергејев за Интерфакс  в.д. настојатеља руског храма Константина и Јелене у Истанбулу.

"Храм ће бити подигнут у знак сјећања на покојног хероја Русије Андреја Карлова, уз активно учешће садашњег амбасадора Алексеја Јерхова", рекао је извор агенције.

Према његовим ријечима, ову иницијативу је изразио сам Карлов, а сада ће бити од посебног значаја због потребе за пасторалном бригом за лаике Руске православне цркве, која након раскида са Цариградом не може прихватити заједништво у црквама Турске којим управља патријарх Вартоломеј.

"Имплементација овог пројекта је од великог значаја, будући да ће бити прва црква Московске патријаршије, изграђена у азијском дијелу Турске, а наши сународници, многи који живе у Анкари, имаће могућност духовне и пастирске бриге", рекао је свештеник.

23. децембра, након литургије у руској амбасади у Анкари, отац Георгије је такође поменуо забринутост патријарха Кирила за рани почетак изградње храма на територији амбасаде.

Тренутно је у току процес одобравања пројекта. Храм ће се налазити на територији амбасаде. Површина храмске зграде је мала и предвиђена је за 100-150 људи. Архитектонски облици и декорација будуће цркве биће познати након одобрења пројекта.

До сада је у Турској постојала само једна руска црква - историјска црква Константина и Јелене, саграђена 1832. године на територији љетње резиденције Генералног конзулата Русије у Истанбулу. Прије мјесец и по дана, отац Георгије је упућен у Турску на редовне службе у овој цркви.

Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

         ПАТРИЈАРХ КИРИЛ: УЗДРЖАТИ СЕ ОД ЛЕГАЛИЗОВАЊА ДИСИДЕНАТА
 

МОСКВА, 31. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Његова Светост патријарх московски и цијеле Русије Кирил позвао је васељенског патријарха Вартоломеја да се уздржи од стварања нове цркве у Украјини и легализовања дисидентата.

Патријарх Кирил упозорио је васељенског патријарха да не разговара са дисидентима и да одбије да учествује у политичком подухвати легализације.

"Тада ће Вам права православна црква у Украјини, на челу са митрополитом кијевским и цијеле Украјине Онуфријем, дати благослов и у историји ће Вас памтити као васељенског хијерарха који је успио да сачува достојанство и јединство Цркве у тешким политичким условима", навео је патријарх Кирил у писму патријарху Вартоломеју. 

Руски патријарх нагласио је да легализовање дисидентских структура и стварање такозване аутокефалне цркве представља кршења црквених закона.

Патријарх Кирил у писму напомиње да је такозвани савјет за уједињење, одржан средином децембра у Кијеву, било "окупљање дисидената под маском свете васељенске цркве", јавио је ТАСС. 

Предсједник Украјине Петро Порошенко и патријарх Вартоломеј потписали су у новембру споразум о стварању самосталне украјинске цркве.

Средином октобра Руска православна црква објавила је да раскида односе са Цариградом због одлука које се односе на Украјину, назвавши Вартоломеја расколником.