Ана посљедња пророчица из Библије

Имала је осамдесет четири године. Степенице Јерусалимског храма, којим се пењала сваког дана, чиниле су јој се све стрмије с годинама. Али тај пут јој је одавно постао навика. Годинама се молила и чекала. Удовица Ана, Фануилова кћерка из племена Асировог, била је неодвојиви дио храма. Данас ову жену видимо на иконама Сретења Господњег,, како стоји мало по страни. Често је приказана у профилу, гестикулирајући према Спаситељу; понекад у рукама држи свитак. Ко је она била? 
Шта знамо о пророчици Ани
Јеванђелист Лука је представља на сљедећи начин: „И бјеше Ана пророчица, кћи Фануилова, од племена Асирова, већ поодмаклих година, која је седам година живјела са мужем од дјевојаштва својега. И она, удовица од око осамдесет и четири године, не одлажаше од храма, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом“ (Лк 2,36–37).
Сазнајемо да је Ана била кратко у браку, тј. седам година живјела са мужем од дјевојаштва својега, рано је остала удовица и, по свему судећи, није имала дјеце. У то вријеме то је значило не само лични губитак, већ и губитак друштвеног статуса и средстава за живот. Удовицама је била потребна заштита мушких рођака или су биле приморане да се поново удају. Оне које то нису могле или нису хтјеле, постајале су једна од најрањивијих група у друштву и живјеле су од милостиње. Ана је изабрала другачији пут. Након смрти мужа потпуно се посветила храму:„Не одлажаше од храма, и служаше Богу дан и ноћ постом и молитвом“ (Лк 2,37). Неки истраживачи повезују њено стално присуство у храму са постојањем посебног реда удовица које су имале молитвено служење. Управо зато Ана се затекла у храму онога дана када је, по Закону, четрдесетог дана по рођењу, донесен Младенац Христос. 
Свети Амфилохије Иконијски у „Слово на Сретење“ даје запањујуће дубок портрет светитељке, називајући је „вијенцем удовица“.
„Тијелом изнемогла, душом бодра; лице у борама, ум ведар; погрбљена од старости, права мишљу; годинама увенула, богопознањем процвјетала.“
Жене пророчице у Старом завјету
Шта значи звање пророчица? У Старом завјету пророк је првенствено мушка фигура. Ипак, Писмо познаје и жене пророчице: Маријам, сестру Мојсијеву; Девора пророчица, жена Лафидотова, судија Израиља; Олдама; Ана, мајка пророка Самуила, чија се пјесма завршава пророчанством о Помазанику (1 Сам 2,10). Њихово служење чешће није било у предсказивању будућности, већ у духовном препознавању Божијег дјеловања у историји и у прослављању Његових дјела.
Зато се ове пророчице помињу у молитви при постављању ђакониса у „Апостолским установама“ (IV вијек), као примјер благословеног женског служења са дубоким библијским коријенима. За разлику од већине старозавјетних пророка, жене пророчице ријетко су директно говориле о будућем Месији. Њихово свједочанство као да је остајало у сјенци — до тренутка коначног откривења.
Ана — свједок Месије
​Ана, кћи Фануилова, завршава ту традицију — и истовремено отвара нову. Духом је препознала Ко стоји пред њом и постала друга — послије праведног Симеона — свједок Месије. И више од тога: одмах започиње јавну проповијед. „И она у тај час дође, и слављаше Господа, и говораше о њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму“ (Лк 2,38).Тако Ана постаје прва жена у Јеванђељу која је објавила свијету долазак Христа.
Симеон и Ана — два свједока
У пару Симеона и Ане — мушкарца и жене који заједно пророкују о Спаситељу — многи тумачи виде наговјештај новозавјетне Педесетнице, када ће се Дух Свети излити „на свако тијело“, и „синови и кћери“ ће пророковати (Дап 2,17). Заједно они представљају сав старозавјетни народ који је са вјером дочекао свога Господа.Помен праведних Симеона и Ане слави се дан послије Сретења 16. фебруара. Заједничко празновање наглашава нераскидивост њиховог свједочанства. У богослужбеним пјесмама поје се:
„Ана се показала као пророчица, проповиједајући Израиљу Спаса Избавитеља.“ Пророчица Ана неизоставно је присутна у иконографији Сретења. Приказује се иза Богородице или Симеона, наглашене старости, аскетског изгледа и духовне сабраности. Свитак у њеним рукама знак је пророчке ријечи. На њему се чита:
„Ово је избављење свима у Јерусалиму“
или
„Овај Младенац створио је небо и земљу.“Ана је посљедња пророчица старозавјетног типа, на граници двије епохе. Након ње, библијско пророштво не ишчезава, већ се трансформише. У Новом завјету оно постаје дар Светога Духа дат целој Цркви:
„И биће у посљедње дане… прорицаће синови ваши и кћери ваше“ (Дап 2,17). Њен живот свједочи како вјерност, молитва и стрпљење доводе човјека до највеће радости — личног сусрета са Христом.
Аутор: ХОРКОВА Марија/Извор: фома.ру/ припрема вјеронаука.нет