 На Голготи смо. Стојимо и слушамо посљедње Исусове ријечи. Нема их много – само седам фраза. И свака од њих, на посебан начин, одјекује у срцу. Изговара их страдални Богочовјек. Оне, на задивљујући начин, изражавају све оно што је Христос учио, како је дјеловао и како је позивао друге да дјелују током Свог земаљског живота, Свој мисије и Свог подвига.
„Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк 23, 43). Исус није разапет сам. Поред њега, са десне и лијеве стране, на крстовима, висила су два преступника, осуђена на смрт од стране римског правосуђа. То нису били само лопови или преваранти. Грчка ријеч λησται, којом су названи у Јеванђељу, значи разбојници, бандити, учесници оружаних пљачки и устанака. Управо на такве људе је римски систем примјењивао смртну казну распећем. Постоји верзија да су они могли бити сарадници Варавини, истог оног смутљивца који је бачен у тамницу због изазивања некакве побуне у граду и због убиства (Лк 23, 19) и кога су људи изгласали да буде ослобођен умјесто Спаситеља. Физички, ови људи нису доживјели ништа мању патњу од Исуса, исти неподношљиви бол, гушење, топлоту од ужареног сунца. Али шта се дешавало у њиховим душама? Јеванђелисти Матеј и Марко, описујући сцену распећа, истичу да су му се разапети са њим ругали (Мт 27, 44; Мк 15, 32). Чак и док су се грчили у самртним мукама, разбојници су наставили да одишу злобом и мржњом која је испуњавала читав њихов живот. Међутим, јеванђелист Лука, који је уз апостола Јована Богослова оставио најдетаљнији опис онога што се догодило на Голготи, појашњава: само је један од распетих хулио на Исуса, док га је други укоравао и рекао: „Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини“ (Лк 23, 40–41). Рекавши то, разбојник, који је у црквеном предању почео да се назива благоразумни, обратио се Исусу ријечима: „Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк 23, 42). Како је Лука знао за ово? Вјерује се да је много података о Христовом животу добио директно од Богородице. У Јеванђељу по Луки се огледају догађаји за које нико осим Богородице није могао да зна: јављање архангела Гаврила Дјеви Марији да ће постати мајка Спаситеља, сусрет Пречисте са мајком Јована Крститеља, праведном Јелисаветом, подробан опис разговора Свете породице са старцем Симеоном у јерусалимском храму, итд. Само код Луке видимо унутрашњи свијет Богородице – њене мисли, страхове, радост, размишљања. Очигледно, Лука је могао да чује детаље о томе шта се дешавало на Крсту од Богородице, која је ту стално била од самог почетка. Лукин расказ није у супротности са свједочењем других јеванђелиста. Сасвим је могуће да су се у почетку оба разбојника ругала и вријеђала Исуса. Све док један од њих неким шестим чулом није схватио Ко виси поред њега, и схвативши, исповиједао Га је Господом и изговорио ријечи које данас певамо сваки пут на литургији: У Царству Твоме, помени ме Господе. У одговору на молбу разбојника, Спаситељ му обећава рај у који ће ући са Њим. У овим ријечима, као и у молитви за распеће, открива се Божански опроштај и Божанска љубав. Љубав која се подједнако шири и на праведнике и на грешнике, јер су сви дјеца Божија. Управо на такву љубав и такво савршенство позвао је Исус у Бесједи на гори: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 44–48). Зашто постоји таква неправда, неко би могао да упита? Човјек је цијелог живота чинио зло и први је ушао у рај. Овде заиста нема правде. Јер Бог и оно што разумијемо под правдом су категорије сасвим другог реда. Преподобни Исак Сирин је једном јасно рекао: „Не зовите Бога праведним. Јер ако је Бог праведан, ја сам изгубљен. Људске идеје правде, које се граде око концепта једнаке, адекватне одмазде, нису применљиве на Бога. Господ није праведан – Он је сама љубав и сама милост. Да ли то значи да ће сви грешници бити спасени и ући у рај? Овде све зависи од грешника. Епизода са благоразумним разбојником открива невјероватну истину: спасење је сваком човјеку могуће сваког тренутка ако се са покајањем обрати Богу. Сам разбојник је примјер таквог покајања. Свети Јован Златоусти, у свом коментару на ову јеванђелску епизоду, примјећује да је разбојник најприје признао своје злочине, прихватио тежину своје казне, покајао се, па се тек онда обратио Христу са смјерном молбом да га не заборави у Царству Небеском. Коју поуку можемо научити из дијалога између разбојника и Спаситеља? „Никад не очајавајте“, савјетује Јован Златоусти у свом тумачењу ове епизоде, „него, замишљајући неизрециву величину Божје љубави према човјечанству, пожурите да исправите своје гријехе. Ако је тако великом чашћу удостојио разбојника који је био на крсту, онда ће нас још више почастити својом љубављу према човјечанству ако желимо да признамо своје гријехе.“ Дијалог између разбојника и Христа разбија цијелу идеју о линеарности „заслуга“ и „казне“. Спас се не купује заслугом. То је дар. Човјек може бити разбојник цијелог живота и у једном тренутку – искреним обраћењем – наћи рај. Никад није касно за покајање. На крају крајева, Господ је увијек близу. И разбојник је томе свједок. Чак и док је умирао, могао је да отвори своје срце Богу и нађе блаженство. Страсна седмицаје је вријеме велике духовне концентрације. Сва пажња је усмјерена на Спаситеља. Чини се да заборављамо на себе и идемо за Њим: пролазимо поред осушене смокве, постајемо свједоци спора између Учитеља и ученика у кући Симона губавог, а затим постајемо учесници Тајне вечере, дрхтимо од ноћне хладноће и умора у Гетсиманском врту, где се одиграва најстрашнија издаја човјечанства у историји човечанства. Сваког дана Страсне седмице, наша размишљања су усмјерена на једну од реченица Господа на самрти на Крсту. И, као и увијек, најважнија питања на која сви треба да одговоримо: гдје и са ким стојим на Голготи? Шта ријечи које је изрекао Спаситељ конкретно за мене значе? Како се они преламају кроз мој живот и мијењају га? |