71 година од обнове Бугарске патријаршије

10. маја 1953. године Бугарска православна црква обновила је свој патријаршијски статус након скоро 560 година, а митрополит Кирил изабран је за патријарха.
Тог дана, одиграо се један од најзначајнијих догађаја у новијој историји Бугарске православне цркве - њено свечано обнављање као патријаршије и избор митрополита пловдивског Кирила за бугарског патријарха. То се догодило на Трећем црквено-народном сабору одржаном у Софији од 8. до 10. маја 1953. године, сазваном скоро шест вијекова након уништења Трновске патријаршије (како су још звали Бугарску православну цркву у периоду од 1235. до 1416. године) од стране Османлија 1393. године и присилног прогонства посљедњег патријарха – Светог Евтимија Тарновског.
На скупштини учествује 107 бирача од 111 са редовним акредитивима. Након усвајања новог Устава који су наметнуле комунистичке власти, Сабор је 10. маја прешао на избор патријарха. Од тројице кандидата – митрополита пловдивског Кирила, видинског Неофита и старозагорског Климента – Кирил је добио 104 гласа, један глас је добио Неофит, а два листића су проглашена неважећим. Међутим, избор и обнављање патријаршијског статуса догодили су се у контексту тешке репресије против Цркве након 9. септембра 1944. године Нова комунистичка влада водила је циљану политику слабљења религиозног живота, ограничавања свештенства, затварања богословских школа и одузимања имовине Бугарске православне цркве. Године 1948. егзарх Стефан је насилно смијењен, а Политбиро је одлучио да створи „мали демократски Устав“ којим би Црква била подређена државној контроли.
Политички циљ који стоји иза обнове патријаршије јасно је формулисан у одлуци Централног комитета Бугарске православне цркве из 1948. године, према којој је овај корак требало да ојача ауторитет Бугарске православне цркве у контексту међународне борбе против „реакционарне политике Ватикана“. Упркос спољашњој свечаности, догађај није признала Цариградска (Васељенска) патријаршија у Цариграду, која није послала своје представнике на сабор, а патријарх Атинагора је чак одбио позив као обичан гост, наводећи кршење канонског поретка. Међутим, у наредним годинама, обновљена патријаршија постепено је добијала признање од других Помјесних православних цркава. Руска, Румунска, Антиохијска, Грузијска, Чехословачка, Пољска и Српска црква су је признале још педесетих година 20. вијека. Захваљујући дипломатском посредовању, 27. јула 1961. године и Цариградска патријаршија званично признаје Бугарску патријаршију и обнавља канонско општење са њом. 
Патријарх Кирил је постао симбол континуитета са древном Трновском патријаршијом и духовни вођа Цркве у једном од најтежих времена. Његов насљедник био је патријарх Максим, који је управљао Црквом више од три деценије – током цијелог комунистичког периода и након њега, када је Бугарска православна црква пролазила кроз нова искушења, укључујући и унутрашњи раскол деведесетих година 20. вијека.
Обнова Бугарске патријаршије 10. маја 1953. године је догађај који остаје незабораван траг у историји Бугарске - упркос политичким манипулацијама и притисцима, он свједочи о живој вези између вјере, историје и националног идентитета бугарског народа. Припрем вјеронаука.нет/ Извор: spzh.bg/bg

---