Како то да хришћани вјерујући у Свету Тројицу нису многобошци? Објашњење уз помоћ Св. писма

"Ви хришћани кажете да вјерујете у једног Бога, и истовремено признајете Оца, Сина и Светога Духа. Да ли то значи да постоје три Бога? Дакле, ви сте многобошци?“ Ово питање се често поставља хришћанима. Сада ћемо објаснити зашто то није тако.
Шта каже Свето писмо?
Хришћанство недвосмислено потврђује јединство Бога. То је јасно речено у Старом завјету, који заједно са Новим завјетом чини Библију, Свето писмо, најважнију књигу за све хришћане, која поседује апсолутни ауторитет: „Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ“ (5 Мојс 6, 4). Истовремено, Стари завјет садржи индиректне назнаке да постоји плуралитет Личности у Једном Богу. Тако, прије стварања човјека, Бог каже: „да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (Пост 1, 26), користећи облик множине. А послије пада првих људи, каже: „Ето, човјек поста као један од нас“ (Пост 3, 22). Важна епизода у овом контексту је јављање Бога Авраму код Мамвријског храста, када су се пред њим појавила три странца. Овдје се, напротив, Аврам обраћа својим гостима у једнини:„Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега“ (Пост 18, 3). У Новом завјету, Господ Исус Христос, потврђујући јединство Бога, јасно свједочи да Један Бог постоји у три Личности, или, језиком теологије, Ипостаси, које нису ни помијешане нити раздијељене: Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Бог се први пут открива као Тројица у тренутку Христовог крштења: „И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и видје Духа Божијега гдје силази као голуб и дође на њега. И гле, глас с неба који говори: ово је син мој љубазни који је по мојој вољи“ (Мт 3, 16–17). Овдје Отац (глас с неба), Син (Христос који се крштава) и Свети Дух (у облику голуба) истовремено дјелују. Ово нису пројављења једне Личности, већ три Личности, уједињене у Божанској природи.

Накнадно, у разговорима са ученицима и народом, Спаситељ више пута истиче, с једне стране, разлику између Оца, Сина и Духа, а с друге стране, њихово потпуно суштинско јединство. Изговарајући обећање о силаску Светог Духа на апостоле, Исус каже: „А кад дође утјешитељ, кога ћу вам послати од оца, Дух истине, који од оца исходи, Он ће свједочити за мене“ (Јн 15, 26). У ријечима да Дух исходи од Оца, али га шаље Син, наглашава се разлика Ипостаси. И шаљући апостоле да проповиједају, Господ им даје заповијест да крштавају људе у име „Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 19), тиме указујући на њихово природно јединство: апостоли морају крштавати не у „име“ три бога, већ у једно име Тројичног Бога. Коначно, најупечатљивији доказ суштинске једнакости Божанских Ипостаси јесу Христове ријечи: „Ја и Отац једно смо“ (Јн 10, 30), тј. оне не само да се слажу једна са другом, већ су једно (грчки ἕν означава јединство у суштини).
Како Црква ово схвата?
Из Божанског Откровења израженог у Библији, израсла је главна догма хришћанства: Бог је Један по суштини и Тројичан по Ипостасима. Ове Ипостаси - Отац, Син и Свети Дух - нису три божанства, већ један Бог, и, према ријечима Светог Јована Златоустог, посједују не само једно знање, већ и једну вољу, једну моћ, једно дејство, једну славу, једну власт и једну благодат.
Признајући јединство суштине у Богу, православно богословље разликује такозвана ипостасна својства Свете Тројице - јединствене, неизрециве особине које разликују Личности Пресвете Тројице једну од друге, а да притом не нарушавају њихову једносуштност. То нису својства природе, као што су свемогућност, вјечност или доброта, јер су заједничка свим Лицима Тројице, већ начини бића сваке Личности, оно што сваку Личност чини управо Њоме.
Ипостасно својство Оца је нерођеност. Отац - извор Божанског бића, Он се не рађа и не исходи ни од кога. Својство Сина - рођење. Син се рађа од Оца не у времену, већ у вјечности. На крају, ипостасно својство Духа - исхођење од Оца, које се такође происходи не у времену, већ у вјечности. Наведена својства су јединствена - не постоје двије Личности са истим својством; непромијењен - Син се увијек рађа, Дух увијек исходи; не дијеле суштину - јер се не ради о природи, већ о начину личног постојања у Богу.

Сложеност схватања тајне Св. Тројице састоји се у преношењу људског схватања личности и бића на Бога. У нашем свакодневном схватању, три личности су увијек три одвојена бића. Али у размишљању о Богу, све је другачије. У Њему, као што је већ речено, постоје три Ипостаси, али једна суштина. То није 1 + 1 + 1 = 3, већ 1 x 1 x 1 = 1. Све Личности у Тројици суштвују постоје у савршеном јединству и љубави, свака од њих није дио Бога, већ Бог као цјелина.
Човјек се може приближити разумијевању ове потпуно несхватљиве тајне кроз јеванђелско откровење да је Бог љубав. Љубав је немогућа без присуства другог. Зато, Бог није затворена монада, већ вјечна жива заједница Ипостаси у љубави. Ово је један од најдубљих појмова у православној теологији. То значи да је постојање Бога вјечна љубав и савршена заједница између Оца, Сина и Светог Духа. Бог није усамљеност, није апстрактна „сила“ или безлично „биће“, већ жива и лична пуноћа љубави.
Зашто је ово важно? Зато што Тројица није само нека апстрактна теорија или идеја, већ живи модел и извор нашег сопственог постојања у јединству са Богом и нашим ближњима. На крају крајева, ако је Бог љубав, а човјек је створен по лику Божјем (Пост 1, 26), онда нисмо само „обавезни“ да волимо – створени смо и створени за љубав, јер одражавамо Онога који је љубав. „По томе ће сви људи познати да сте моји ученици, ако имате љубав међусобно“ каже Христос (Јн 13, 35).
Љубав у Тројици није такмичење, није подјела, није присила, већ међусобна жртва, слобода и давање себе Другоме. У складу са овим моделом, и хришћани су позвани да воле не из страха, не због профита, већ због другога, да у другом виде божанско достојанство, не да владају, већ да служе. И у том смислу, сва хришћанска етика није ништа друго до одраз тројичне љубави у свијету.
Божанска љубав у Тројици служи и као основа постојања Цркве као заједнице вјерника уједињених у Богу, која није организована по принципу хијерархије власти, већ по слици саборне (синергистичке) комуникације, гдје је свака личност јединствена ипостас која постоји у духовном јединству са другима. Управо о таквој Цркви, створеној по слици Свете Тројице, Исус се молио на крају Тајне вечере, обраћајући се Оцу: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао“ (Јн 17, 21). Такво јединство не значи спајање, сједињење или потискивање разлика. Напротив, саборност у Цркви је јединство у множини, као у Тројици.
У том смислу, хришћански живот није само морално усавршавање. То је живи улазак у живот Тројице, у заједницу са Богом, дату нама кроз Христа, у којем, по ријечима апостола Павла имамо приступ ка Оцу у једном Духу (Еф 2, 18). Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: свештеник Јевгениј Мурзин

​
Прoнашли сте грешку у тексту или у преводу текста. Молимо Вас да нам укажете на грешку!

---