 „И, гле, законик неки устаде и кушајући га рече:
- Учитељу шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А он му рече: - Шта је написано у Закону? Како читаш? А он одговарајући рече: -Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе“ (Лк 10, 25-27). Сетимо се, браћо и сестре, на који начин нам Света Црква износи ово поглавље из Јеванђеља. Сетимо се прошле недеље како Јаир, jеврејски кнез, долази до Христа. Његова кћерка умире и он нигде не може да нађе помоћ. Она је на самрти. И он трчи Христу, пада му пред ноге и моли га за помоћ. Она умире, његова кћерка јединица. Христос иде са њим и Јаир иде са Христом. Можда ово и не траје дуго, али у Јаировом уму чини се да то траје читав живот. Он би требало да буде поред кћерке која умире... али он се нада. Он се нада зато што верује да Христос може да учини нешто велико, да може да исцели нешто што нико до сада није могао. А то је враћање у живот. Исто је и са нама. Дође неки тренутак када смо свесни да ће неко отићи, отићи у гроб, да ће неко умрети. Умрећу ја, па после мене ћеш ти. Свако од нас мора да очекује овај тренутак. Али ако имате наду у Бога, као што је Јаир, ако се држите скута хаљине његове и ако не отпаднете од Њега упркос свим искушењима, онда ћете несумњиво стићи... стићи ћете где? Па, данашње Јеванђеље нам одговара на питање које је поставио је тај законик: „Шта ми треба чинити да наследим живот вечни?“ Ево где - у Живот Вечни. То је тај моменат који нам данашње Јеванђеље открива. Како да идемо? Како да се држимо скута Христове хаљине? Како да не испустимо тај скут током читавог пута? А тај пут је веома, веома дугачак. То је наш живот. То значи годинама, за неке од нас пуно година. За неке осамдесет година, за неке деведесет, можда и више. Колико ли тек опасности има на том дугом путу који може да нас одвоји од скута хаљине Христове! Олуја искушења бесни на све стране. Погледајте свој породични живот. Под утицајем неког менталног слепила човек напушта породицу. Због сталних напетости, жена не може више да поднесе живот, и тако даље. А у јавном животу, све те политичке кризе; а у овом грађанском друштву грозни злочини. О Боже, куда ићи? Све што треба да урадимо је као и Јаир, да се држимо Христа, да се држимо Његове хаљине. Главну ствар не испуштати. Морамо бити постојани. А данашње Јеванђеље даје нам тајну како бити постојан. Будите Милостиви Самарјанин свугде, увек, и према свима. Испитујмо себе. Да ли смо заиста овакви? Били смо окружени децом- да ли смо их научили добрим стварима? Или нам се обратио неки човек који је био на ивици моралног уништења. Да ли смо га подржали у његовој борби против греха? Да ли смо му помогли да се извуче из те мочваре док он тоне у њу? Можда је све што је требало да урадимо не да протегнемо чак ни руку, већ само прст да би се он спасао. Колико има оних којима је потребна само једна реч охрабрења, мала пажња. А ми смо могли то све да дамо. А да ли смо дали, као Милостиви Самарјанин? Ако су одговори на ова питања која постављамо нашој савести не, нисмо помогли- онда, да, ми смо у опасности да се оделимо од скута Христове хаљине. Хајде да пожуримо да то поправимо. Само самилост нас може држати заједно са Христом. Наша деца имају такозване „млечне“ зубе који сами испадају, а на њихово место расту прави зуби. На сличан начин нам служи и срце. Али то је огрубело, телесно срце- себично срце. Са таквим срцем не можемо ући у Вечни Живот. А као такво неће само од себе отпасти. Ми треба да га одбацимо и да га заменимо са једним новим срцем- не нашим, него Христовим. А сваки пут када помогнемо нашем ближњем и учинимо неки напор, то је као откидање дела нашег срца и давање истог нашем ближњем. А на место овог телесног, грешног срца, Господ ставља у нас Његово срце- Христово срце. Тако да ми током нашег живота мењамо наше срце једним новим, правим, срцем Христовим. И само тада ће нам се отворити Вечни Живот. Онда нас нико не може одвојити од скута Христове хаљине; а ми ћемо задобити оно што је законик питао Христа- Вечни Живот. Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римаренка)/За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић /извор |