24. недјеља по Духовима

Епизода о којој говори данашње Јеванђеље не налази се само код апостола Луке, већ и код апостола Матеја и Марка. Очигледно да је ова јеванђељска прича веома важна за нашу побожност, будући да је Бог тако устројио, да читајући Јеванђеље, трипут наилазимо на њу.
Једном је Господу дошао старешина синагоге, по имену Јаир, и замолио да исцијели његову кћи јединицу, која је била на самрти. Притом није молио просто, већ павши пред ноге Исусове. Господ је био окружен великим мноштвом народа, који се тискао и гурао око њега. У овој гомили је била и жена која је 12 година патила од своје болести. У своме уму и срцу она је одлучила да уколико се макар дотакне краја  Спаситељеве хаљине – исцијелиће се. И она је пришла одостраг и дотакла се, а Господ, свевидећи Господ, упитао је: „Ко ме се то дотакао?“ Тада „кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“.
Тада Јаиру приђе неки човјек и саопштава му да му је кћерка већ умрла и говори: „Не труди учитеља“. Овде Господ изговара чудне речи: “Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Дошавши у Јаиров дом, Господ „не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: „Не плачите, није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповиједи да јој дају да једе. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповиједи да никоме не казују шта се догодило“. Никоме. То што се догодило само је за оне који вјерују, а осталима није потребно да то знају јер им је бескорисно: они ће се свакако смијати, неће вјеровати и потребоваће доказе.
Ова епзода показује на који начин можемо задобити исцјељење од наших болести. У Јеванђељу се говори о тјелесној болести: о исцрпљујућем крвоточењу – како је речено, жена је све своје имање потрошила на љекаре и ништа јој није помогло; и о васкрсењу оних који су већ умрли. Али ево ми смо овде сви крвоточиви: Наша душа крвари јер је пуна гријеха и болести. Још је и добро уколико ми у себи видимо ове болести, али много тога и не видимо. У тој мјери смо се сродили с гријехом да више не знамо гдје је гријех, а гдје наша бесмртна душа. Некима је душа потпуно мртва, а они то не осјећају – човјек се напреже да гледа у своју душу и не види тамо гријехе. Питаш га: „Какве гријехове имаш на савјести?“, а он слијеже раменима и каже: „Никакве“. Ово није потврда да гријехова нема, већ о томе да је његова душа мртва. Уколико парализованог човјека убоду иглом и кажу: „Осјећаш ли шта?“ он одговара: „не, ништа не осјећам“, јер је његово тијело обамрло. Исто тако и душа може обамрти и да ништа не осјећа.
И ето, Господ је исцијелио болесну и васкрсао умрлу. Ове двије епизоде следују једна за другом, и у суштини у њима се говори о истоме: о томе да свако од нас може да се исцијели и да васкрсне, само уколико то истински зажели. А да би се то остварило, треба чврсто вјеровати да су васкрсење и исцјељење могући. И Јеванђеље нас увјерава у то. Било је на милионе таквих случајева и они се свакоднебно понављају: човјек долази у храм, сав изранављен, болестан од гријеха, умрле душе, а ријеч Божја се дотакне његовог срца и његова савјест се буди. И уколико је сам човјек не ућутка, савјест почиње да га преображава. Она му говори: срамота је тако поступати, није добро, идеш против Бога, против самога себе. И тада човјек већ почиње да поступа, не по својим жељама, него по савјести. Тада њен глас почиње да одзвања све јаче и јаче, и човјек почиње да у себи види све више и више гријехова. Многи се чак и чуде: док нису ишли у цркву као да су били бољи, а када су почели да иду постали су гори. Не, није тако. Једноставно, раније у себи ниси видио гријехове, а сада видиш, и то све више и више. Зар сви они који више виде, постају све више слијепи? Свакако да не.
Јаир и болесна жена су пали пред Исусове ноге. Шта то значи? Значи да су се смирили пред њим и молили га из све дубине своје вјере. Жена чак није ни молила, већ само вјеровала да уколико Га се дотакне, оздравиће. Господ је свакако осјетио ову њену вјеру и зато рекао: „Вјера твоја спасла те је, иди с миром“. Уколико и ми будемо на овај начин припадали Богу, смиравајући се пред њим и молећи га са чврстом вјером: Господе, очисти ме од гријехова – Господ нас може исцијелити од гријехова.
Често човјек који редовно иде у храм почиње да се каје за једне те исте гријехове. Зашто се ово дешава? Зашто се не догађа исправљање човјека? Шта се промијенило? Можда је Јаир био мање грешан него ми? Не, он је био исти такав грешник. Можда се Христос измијенио? Можда је Бог постао другачији? Не! У писму је речено: „Исус Христос је исти јуче, данас и у вијекове“. Бог се није промијенио. А шта се промијенило? У чему је разлика између нас и Јаира или ове болесне жене? Они су хтјели да се ослободе: једна од болести, а други је желио да избави своју кћер од смрти, док ми не желимо да се избавимо од гријехова, не желимо да се избавимо од вјечне смрти. Ако тако можемо да кажемо – ми пљујемо по својој души.
Ми, нпр. добро знамо шта је штетно по нашу душу – и то не зато што нам је баћушка то рекао, већ по савјести и по посљедицама које гријех оставља на нашу душу. Све ми знамо, али ипак, Царство Небеско и духовни живот су нам тако непознати, а гријех тако привлачан, да нам је ближи и слађи. Зато се ми умом кајемо, схватајући да је то што чинимо грешно, зло, лоше, а на самом дјелу нема жеље да се избавимо од гријеха. Зато се и не избављамо. Не зато што Бог одуговлачи, што не жели да нас очисти. Господ жели да се сваки човјек спаси, да од скота постане човјек, али уколико сам човјек то не жели, уколико он проводи скотски живот, тада Бог не може да човјека измијени силом. То треба да буде обострано дјело, мора да постоји човјекова жеља и тада ће већ доћи помоћ Божја.
Симеон Нови Богослов говори: "Најстрашнија јерес свих времена је мислити да не можемо достићи чистоту и светост древних отаца". А Преподобни Серафим каже да нам у борби са гријехом недостаје једино одлучност. Наша се воља никако не бори са гријехом, никако не жели да остави гријех и сва је ствар у томе. Зато ми сами себи опраштамо, сами себи олакшавамо, сами себи снисходимо. Нисмо у стању да гријеху кажемо „не“. Зар нам није досадило да на исповијести годинама понављамо једно те исто? А уколико би свако од нас откривши неки гријех у себи, свако јутро, док почиње да чита правило, или након њега, падао на кољена пред икону и молио: „Господе, желим да се ослободим овога, помози ми, искрено те молим, мрзим тај гријех“, Господ би нас избавио и од злобе и од зависти и од гневљивости и осуде и од свих гријехова од којих је саткана наша душа. Али пошто ми тако волимо да осуђујемо и да се преузносимо, волимо сујету и празнословље, волимо да пројављујемо своју вољу и да у својој глави држимо свакакве нечисте мисли и да се њима наслађујемо онда нам ово пристрашће према гријеху, ова љубав према њему и не допуштају да се избавимо од њега. Зато ми и годинама болујемо и уопште не желимо да се исцијелимо.
Јеванђеље које смо данас читали носи нам поруку да је исцјељење од гријеха могуће. Свакако да се оно дешава на тајанствен начин и не може да буде удео свих. За ово исцјељење је неизоставно потребно молити се Богу, разговарати са њим насамо у клети своје душе. Треба Га непрекидно молити, јер сву дубину гријехова нико не може знати, само Господ Бог и ми сами. И уколико пред Богом паднемо у пепео и молимо: Господе, исцијели! И након такве ватрене молитве Га додирнемо, приђемо да се причестимо, Господ ће нас исцијелити својом благодаћу. А уколико не будемо имали такву молитву, причешће ће нам бити на суд и на осуду.
Који је поента да ми само набрајамо гријехе: грешан сам у томе и томе… То није покајање, то је само набрајање. Покајање је када човјек одбацује гријех од себе и тада га благодат Божја уништава. Зашто је у Руској Православној Цркви настао обичај да се пред пришешћем обавезно треба исповиједати? Зато што када се кајемо, износимо гријех из своје душе, исповиједамо, онда Божија благодат, ван наше душе, уништава овај грех. А уколико ми просто само именујемо грех, онда он ипак остаје са нама. А уколико грех остаје у нашој души, уколико га не одбацимо, тада Божански огањ спаљује нашу душу. Зато и апостол Павле говори: „Зато су многи од вас немоћни и болесни и много их умире“. Зато што се причешћујемо недостојно, без покајања.
А неки кажу: па грешан сам у свему, али ништа посебно. И такви прилазе чаши. И шта се дешава? Да ли то користи њиховим душама? Не, имају чак и штету, јер савјест бива сажежена. Ако човјек почне да се причешћује без покајања, једноставно зато што је недјеља или неки празник, он чак губи свијест о томе зашто се причешћује. Зашто? Зар само да би се причестио? А уколико га свештеник не причести он бива увријеђен и то већ постаје свједочанство да човјек нема ни смирења ни свијести о томе чему се намјерио да приступи. Просто је створио себи навику да се причешћује, а нема никаквог духовног узрастања. Напротив. Све дубље и дубље се погружава у дубину ада.
Симеон Нови Богослов таквима говори: На земљи ти се причешћујеш, али на Небу не. У човјеку се не догађа сједињење са Богом. А уколико душа не може да прими Божију благодат, значи да је испуњена гријехом, а нема покајања. Једино нам покајање може пружити могућност да се приближимо Богу. Покајање није пребрајање по својим гријесима. Покајање је измјена читаве структуре свога живота, мисли, срца. Ово означава да ћемо Богу дати обећање од самог тог тренутка, да ћемо исправити свој живот у односу на оно у чему смо се покајали. Ето, тада причешће постаје извор те оживотворавајуће силе која нам даје могућност да побиједимо гријех. Уколико би делали на овај начин, исцјељење би се десило у тренутку, као што се десило и у случају крвоточиве жене. И да је она раније одлучила да се обрати Господу са ријечима: Господе, исцијели ме! Раније би се и исцијелила. Али њој је било потребно дванаест година боловања и губитка читавог имања. Шта је све претрпјела!
А и сви људи обичн чине тако: Иду тамо-амо по свету, живе, жене се, разводе, рађају дјецу, препиру се, зарађују новац, губе га, купују ма шта, сујетују, сујетују… а онда живот почиње да пропада. И када је човјек већ сасвим уништен и када заправо нема гдје да оде, он долази у храм и говори: Господе помагај! Господ ће свакако помоћи, уколико овај вапај иде из дубине душе, ако заиста јесте жеља, а не: можда ће ми помоћи. Ако заиста постоји силна жеља, ако човјек заиста припада Богу, Милостиви Господ жели свакоме да помогне. А уколико нема жеље, питање је зашто уопште ићи у храм? На примјер, ми смо сви дошли у храм. Зашто смо дошли? Ако не желимо да се очистимо, која је сврха нашег доласка? Јер Господ није основао Цркву само због тога да би смо крстили дјецу, опојали покојнике, вјенчавали се и давали имена за помињање. И Кинези се моле за своје умрле, и Јапанци. Брак постоји и код муслимана и готово сви народи у разним религијама на неки начин посвећују своју дјецу богу. Али ни једна религија осим православног хришћанства не даје човјеку могућност да се сједини са Богом. Нама је дата ова могућност, а до сједињења не долази. Чиме се ми онда разликујемо од муслимана? Ничим! Каква нам је вјера? Испада да је попут муслиманске: испуњавамо некакве прописе, а нема живе свезе са Богом. А то што ми имамо, јесте непроцјењиво богатство! Господ нам даје могућност да се ицијелимо, да се преобразимо, што нећемо наћи нигде, ни у једној религији, а ми то не користимо. Господ је на земљу донео благу вијест, како од грешника постати свет. Он је сам показао овај пут. Овај је пут веома компликован и тежак, зато га је Господ и назвао уским путем, али он ипак постоји и уколико не желимо ићи њиме, једноставно узалуд идемо у цркву. Наш одлазак у цркву нема никаквог смисла уколико не долази до моралног преображаја, уколико свакога дана не постајемо бољи, чистији, светији.
Ето чему треба да стремимо. А ми стремимо томе да у нашем животу све буде добро. Стремимо чисто спољашњем благостању: да нас ништа не боли, да нас нико не увреди, да имамо довољно новаца, да би нас сви сажаљевали, волели и прихватали, да идемо у госте, да би нам живот био узбудљив и интересантан. Али, зар је Господ пролио Своју Крв да би ми безбрижно проводили време? Свакако да не. Хришћанство захтева подвиг. У Цркви је обичај да око врата носимо крст. И на храму је крст, унутра где год да погледаш – свуда крст. Ово нам напомиње шта је уствари хришћанство. Хришћанство је распеће, проливање крви, а ми желимо културан, безбрижан живот, да нам све буде потаман. Каква је овде сагласност? Нема никакве сагласности. Хришћанство је страдање које добровољно узимамо на себе, то је жеља да се гријех заједно са месом, заједно са крвљу истргне из душе. Ово је веома мучно, а ми не желимо да страдамо. Зато је наше хришћанство попут балона, попут мјехура од сапунице. Ничиме се не разликује од самодовољнога баптизма, нити од глупог јеховизма, нити од занешењачког пентикосталства. Јер, уколико нема брбе са гријехом, односно онога што је смисао Православља, значи да ни истинско Православље не постоји у нашем животу. До Православља треба још много да узрастамо. Данашње Јеванђеље нас учи на који начин да то чинимо. Морамо да се непрекидно молимо Богу – не да само ишчитавамо молитве, већ да се молимо! И у јутарњем и у вечерњем правилу има тако много молитава у којима се говори о покајању, о промјени живота. Али због тога што их просто механички ишчитавамо, ове ријечи за нас не постају молитве. Зато и не долази до преображаја. Уколико би смо читали само молитве светог Јована Златоустог, двадесет и четири молитве, на сваки час дана – само њих! – у њима имамо све што нам је потребно. Али пошто их ми читамо механички, тек да их прочитамо, немамо никакве користи од њих. Зато је безусловно потребно да се молимо од свег срца, да у молитву унесемо и ум и вољу и жељу, да заиста желимо да испунимо све што је тамо написано и да исправимо своју душу на тај начин. Када Господ види нашу жељу рећи ће нам: иди с миром, вјера твоја спасла те је. Јуче си био гори од скота, а данас ћеш бити човјек – већ данас, уколико то само зажелиш из дубине душе.
Уколико се помолиш из дубине душе, Господ ће све дати. Зато што уколико он види да се човек искрено моли, а не да просто испуњава некакву дужност ишчитавајући одређен број речи; да човек жели, али не на речима: „ох, опрости, нећу више“, а сутра да чини то исто, већ да заиста жели да се исправи, Господ му одмах помаже. И уколико свакога дана молиш за исправљење и желиш да се исправиш тако силно као што је Јаир желео исцељење кћери и као што је болесна жена желела да се исцели од своје болести – исцелићеш се. Ето нам примера. Да ли су се они исцелили? Да, исцелили су се. И после њих се већ исцелило на милионе људи. Да се они нису исцелили, нико не би ни долазио у Цркву. Зашто у недељу ујутро ићи негде на крај света, зар није боље спавати у постељи? Али људи ипак долазе – значи да им Господ помаже. Јасна је ствар да на суви извор нико не долази на воду. Ето, на крају и ми требамо да искористимо ову милост Божју. И данашње јеванђеље нас учи управо томе. Амин. Бесједа протојереја Димитрије Смирнов/  19. новембра, 1989. године

---