18. децембар-Свети Сава Освећени. Одакле је дошао назив „Освећени“?

У вријеме Светог Саве Освећеног, већина монаха није имала свештени чин. У египатским и палестинским обитељима IV–V вијека постојала је јасна разлика: монах је био подвижник-самотник (грчка ријеч μόνος значи „један“, „сам“), док је свештеник био служитељ Светих тајни и Литургије.
Зашто је то било тако? Монаштво се доживљавало као потпуно одрицање од „свијета“ — не само од сујете овога свијета, него и од сваког облика власти, па и духовне. Монашки идеал састојао се у томе да се не управља другима и да се ни од кога не зависи, осим од Бога. Свештенство, с друге стране, у себи носи елемент власти: свештеник руководи заједницом, савршава тајне, доноси одлуке и благосиља. За многе пустињаке то је било неприхватљиво. Свјесно су избјегавали свештени чин, сматрајући да он одвлачи од чисте молитве и аскезе, и плашили су се свештенства као могућег искушења. Оснивач источног монаштва, Антоније Велики, на примјер, читавог живота одбијао је да прими свештени чин, иако му је он више пута био нуђен.
Тек касније, када су манастири постали велике, бројне заједнице, Црква је почела да рукополаже поједине игумане као изузетак, како би се у манастирима могле да редовно служе Света литургија и Свете тајне, без сталног доласка свештеника са стране. Свети Сава је био такав изузетак.
Рођен је 439. године у Кападокији. У младости је отишао у манастир, а затим се настанио у пустињи близу Јерусалима. Био је ученик Светог Јевтимија Великог, једног од стубова палестинског монаштва. Сава се прославио строгим уздржавањем, молитвом и духовном мудрошћу. Временом су почели да му долазе бројни ученици.
С порастом броја ученика, Савва је створио нови тип манастира — лавру. Док су дотад монаси живјели или у строгом општежићу или потпуно сами у келијама, Савва је објединио ова два облика: један дио монаха живио је у манастиру, а други у пустињској самоћи, долазећи у лавру само ради учешћа у Литургији. Овај облик монашког живота прихваћен је и постао један од најраспрострањенијих на Истоку.
Као и други аскети свог времена, Сава је нерадо прихватао свештенички чин. Међутим, с обзиром на висок ауторитет светитеља, број монаха који су живјели у његовој лаври и потребу за редовним богослужењем, патријарх јерусалимски Саластије (486-494) је, против светитељеве воље, инсистирао на његовом рукоположењу и сам га рукоположио у презвитера. Из тог разлога је постао познат као „Освећени“, тј. рукоположеним, имајући освећење кроз Свету  тајну свештенства. Временом је овај надимак почео да добија друго значење. Сава се назива Освећеним не само због свог рукоположења, већ и у дубљем духовном смислу: кроз њега је сува, неплодна и пуста пустиња постала „освећено мјесто“, насељено подвижницима, и до данас, доноси обилне духовне плодове. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин

---