144 године од смрти Достојевског

„Свијет ће спасити љепота Христова…“ (Ф.М. Достојевски, белешка из 1870.) „Љепота ће спасити свијет!“

Фјодор Михајлович Достојевски својим сјајним дјелима „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“ и "Записи из подземља"; кроз која се преносе његова мудрост и психичке врлине, освојио је не само љубав својих сународника, него и репутацију једног од највећих романописаца и драмских писаца на свијету.
Рођен је 30. октобра 1821. године у Санкт Петербургу. Његови родитељи /Михаил и Марија Достојевски/ били су врло сиромашни. Његов отац, бивши војни љекар, строг и крут породични човјек, преминуо је када је Фјодор имао 17 година.
Можда је љубав, коју је гајио према оцу или други фактори допринијела његовом првом епилептичном нападу, болести која ће га пратити до гроба. 
Минимално вријеме, које је налазио између вјежби и проучавања захтијева школе морао је да чита руску и европску књижевност. Опширно је проучавао дјела Пушкина, Гогоља, Хофмана, Шилера и Хуга. Убрзо након дипломирања одлучио је да одустане од официрске каријере и посвети се „душом и тијелом“ књижевности. Његово прво дјело „Биједни људи“ (1846), написано са свим техничким несавршеностима писца почетника, добило је ријечи хвале познатог књижевног критичара Бјелинског.
1849. Достојевски је ухапшен и осуђен на смрт због учешћа у социјалистичком покрету. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учествовања у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стрељањем“. Но, у вријеме погубљења, стигло је царско наређење о помиловању и осуди на четири године присилног рада.

---

Ана Григорјевна Сниткина и Фјодор Достојевски

У свом чувеном дјелу "Идиот" описује осјећања будуће смрти. У вријеме затвора спознаје Христа и његов живот се радикално мијења. Он се бори против утопијског марксизма и рационалног просвјетитељства Запада, који је већ био пресађен у православну Русију.
6. фебруара 1857. године Достојевски се оженио Маријом Исајевом у Руској православној цркви у Кузњецку. Супротно очекивањима Достојевског, овај брак није био срећан.  Његов живот и учење сада се у потпуности слажу са православном теологијом. Достојевски се претвара у православног писца.
1864. супруга му је умрла од туберкулозе. 1865. оженио се Аном Григоријевном Сниткином, која га је силно вољела и помогла му да превазиђе велико сиромаштво у које је пао.
Упркос дубокој боли, пише још три књиге: "Злочин и казна", "Браћа Карамазови" и "Записи из подземља". У овом периоду Достојевски се својим писањем бори против нихилизма просвијећене интелигенције. Вјерује у чистоту руског народа и опире се европском хуманизму, промовишући православни хуманизам. 
9. фебруара 1881. године, у 60. години, Фјодор Михајлович Достојевски је умро. Дијагноза - плућна туберкулоза, хронични бронхитис, емфизем мале величине. Његова добра супруга остала је близу њега и његовала га. У једном тренутку се загледао негдје и рекао јој: „Вријеме је да одем. Прочитај ми одломак из Јеванђеља по Матеју. “ Исте ноћи уснуо је у Господу. Његову сахрану обиљежила је национална туга. Достојевски је био аутор трагичног руског романа. У свим његовим дјелима постоји снажан драмски покрет за истраживање људске душе. Настоји да изрази свето, божанско, које се у човјековој души појављује кроз нестворену божанску благодат. Још увијек тражи коријене стварања у вјечности. Тјескоба да се пронађе божанско рјешење драме људске душе, пролази антропоцентричним значењем историје, тражећи њено бесмртно богочовјечанско значење. За Достојевског Бог није предмет читања, већ живи живот, патња и бол. У писму Фувизону, између осталог, пише: „Ако би ми неко доказао да је Христос изван истине и да у ствари истина није у Христу, радије бих био са Христом него са истином.“ Да бисмо разумјели Достојевског, морамо имати православни ум и православно срце.

Изреке и цитати:
"Човјек је склон набрајању својих проблема, али своје радости никад не набраја. Кад би их набројао како су заслужили, схватио би да су сви довољно срећни у животу." 
„Колико је људи који не мисле сами, него живе од мисли које су измислили други.“
"Ако сте у нечему успјешни, или ће вас копирати, или ћете бити љубоморни, или ће вас мрзити."
„Али необичност и чудаштво прије наносе штету него што дају право на пажњу, поготову када сви теже да обједине појединости и нађу било какав општи смисао у свеопштем бесмислу.“
„Без поузданог сазнања због чега живи, човјек неће пристати да живи и прије ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хљебови.“
„Браћо, не бојте се гријеха људског, волите човјека и у гријеху његовом.“
„До власти долази само онај ко се осмјели да се сагне и узме је. Ту се тражи једно, само једно: треба се одважити.“
„Данас се скоро сви даровити људи страшно боје да не буду смијешни, и усљед тога су несрећни.“
„Фантазија је природна снага у човјеку и ако јој се не удовољи, она ће или нестати или обратно – разбуктати ће се прекомјерно, а и то је штетно.“ 
„Ја имам намјеру да што дуже поживим на свијету… И у пороку своме хоћу да до краја живим, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви потајно у њему уживају.“
„Људи су сасвим престали налазити потребу да сами себе осуђују. Не будите, дакле, као сви други.“
"Ко никада не промијени мишљење, воли себе више од истине."

---

Сахрана Достојевског:

Почетком фебруара 1881. Санкт Петербург је био свједок изванредне погребне поворке. Више од десет хиљада људи окупило се да испрати једну особу на последњем путовању. Образовне институције прекидале су наставу, становници су излазили на улице и сатима се пробијали до мјеста опроштаја - читав Невски проспект био је испуњен људима који су у сузама пратили ковчег.
Прије тачно 143 годин3, 9. фебруара 1881. године, Фјодор Достојевски је умро.
Фатална болест
Посљедњих 9 година свог живота Достојевски је боловао од респираторних болести. Једна од слагачица петербуршких штампарија, у којима су објављена дјела аутора „Злочина и казне“, присјећала се виђења писца непосредно прије његове смрти. Разговарао је о објављивању „Дневника писца“. На питање посјетиоца „Шта вам се догодило, Фјодоре Михајловичу?“ одговорио је: „Грло ми крвари; доктор каже да ми је негде у вени поцепана вена и из ње тече крв ... две чаше су, кажу, исцуриле “.
Кобни исход болести догодио се из пукнуте плућне артерије. У ноћи са 6. на 7. фебруара писац је поново почео да крвари, али сматрао је да на такав инцидент не треба обраћати пажњу. Сљедећег дана осјећао се релативно добро и био је заузет објављивањем свог „Дневника писца“ који је изашао12. фебруара, а такође је замолио своју супругу Ану Григоријевну да изврши коректуру и да по потреби исправи текст.

9. фебруара крв је поново почела да тече, а Достојевски је постао врло слаб. Књижевни критичар и један од запослених у часописима браће Достојевских „Време“ и „Епоха“ Николај Страхов подсјетио је на ријечи супруге Фјодора Михајловича да је њен муж у најнапетијим и најтежим тренуцима свог живота често насумице отварао Јеванђеље, и читао у тешким тренуцима. Тако је учинио и овај пут. Ана Григоријевна му је прочитала стихове из Јеванђеља по Матеју: „Али му Јован брањаше говорећи:Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду".  ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је он и затворио књигу. Жена је почела да плаче. Почео је да је тјеши; захвалио на срећном животу који је проживио са њом:
- Запамти, Ања, увек сам те волио и никада те нисам варао, чак ни ментално!
Сљедећег дана Ана Григоријевна није напуштала мужа ни минут; држао је њену руку у својој и шаптао:
- Јадно ... драга ... са оним што ти остављам ... јадно, како ће ти бити тешко да живиш! ..
Затим се опростио од дјеце, и дао јеванђеље сину Феђи. У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вјечност.“ Умро је  не видећи свој „Дневник“, који је тако његовао, објављеног.

Кћерка Достојевског: „Видео је приближавање смрти без страха од ње“
Достојевски је успио не само да се исповиједи и причести, већ и да се опрости од своје родбине и пријатеља. Друга пишчева кћерка, мемоаристкиња Љубов Фјодоровна Достојевскаја, присјетила се овог дана на сљедећи начин: „Пријатељи, рођаци окупили су се у дневној соби, јер се вијест о опасној болести Достојевског већ проширила градом. Отац их је замолио да уђу један за другим и сваки је рекао пријатељску ријеч. Његова снага се смањивала са сваким сатом. Такође, је Љубов Фјодоровна касније примијетила да се случајно налазила близу смрти својих пријатеља и рођака, али није видјела ниједну тако блиставу смрт као смрт свог оца: „То је била истински хришћанска смрт - смрт без бола и без стида (...) Изгубио је свијест тек у посљедњем тренутку. Гледао је приближавање смрти, не плашећи се “.

Никада прије у Русији није било таквог погреба
Ујутро су се у свим новинама појавиле информације о смрти Достојевског, у чију су кућу многи људи пожурили да присуствују помену и сахрани. Посебно су биле бројне делегације петербуршких студената, који су са молитвама и сузама дошли на испраћај свог вољеног писца на последње путовање. Стигли су и високи званичници. Писци, браћа пера Достојевског, сачињавали су одбор директора погреба, на челу са Дмитријем Григоровичем, који је преузео све погребне послове, ослобађајући од њих неутјешну Ану Григоријевну.

Сав Кузнечный переулок (Санкт-Петербург) и Владимирскаја трг били су испуњени људима. Коначно, Достојевски је изведен из стана у храстовом ковчегу преплетеном венцима-ланцима смрекових гранчица. Издавач и типограф Михаил Александров, који се бави текстовима Достојевског, задржао је успомену на овај тренутак: „Напријед!“ - чули су се гласови; вијенци су се дигли, гомила се заљуљала и након два-три минута поворка је кренула. На звонику Владимирске цркве зазвонило је звоно и скоро послије првог откуцаја поред нас се зачуло свечано «Святый Боже» („Свети Боже“)  пјевао је универзитетски хор, подржан десетинама гласова из околне, дирљиве гомиле “.
Критичар Николај Страхов рекао је да је сахрана Достојевског био догађај великог обима, а као доказ навео је следеће бројке: у погребној поворци, када је тијело писца однесено из стана у Кузнечный переулок у цркву Силаска Светог Духа у Лаври Александра Невског, било је 67 вијенаца. Односно, 67 различитих институција и друштава желело је да ода почаст  Фјодору Михајловичу. Пјевало је 15 хорова, што значи да је 15 различитих организација и друштава одлучило да учествује на сахрани писца. Изненађује да је цијела ова огромна поворка настала брзином муње, без припреме, јер је смрт Достојевског била изненађење за све. Такође, познато је да су се у многим црквама и образовним институцијама Санкт Петербурга на захтјев учитеља и свештенства служила опела за преминулог писца.
Неки од учесника погребне поворке сјетили су се да је на дан сахране Достојевског било лијепо и топло вријеме, није било вјетра и влаге (сутрадан су ударили мразеви и појачао се јак хладан вјетар). Читав Невски проспект био је испуњен људима. Била је то величанствена слика, поворка се протезала на огромном растојању, више око један и по километар. Више од десет хиљада људи из различитих слојева друштва окупило се да испрати писца на гробље Лавре Александра Невског. 
Михаил Александров износи случај како су обични људи били изненађени овом грандиозном поворком и занимало их је ко је сахрањен са таквим почастима. Када су сазнали да ово није неки генерал или начелник, већ писац, донесен је сљедећи закључак:
„- Па, написао је добре књиге“, ​​закључио би своје истраге обичан човјек који је коначно схватио шта је писац.
- Дакле то је!

---

Сахрана Достојевског.В. Порфиријев, 1881

​​Ковчег са Достојевским постављен је у цркви Силаска Светог Духа: људи су клечали и молили се до вечери. Увече се гомила посвећеника смањила да би се сутрадан појавили на сахрани.
Већ рано ујутро, толико огроман број људи напунио је Александру Невску лавру да је гужву морала да контролише полиција. Кћерка Фјодора Достојевског присјетила се како је њој и мајци полицајац  препријечио пут и није хтио да их пусти на главна врата:
- Не пролази више! - строго је изјавио.
- Како није дозвољено? Питала је моја мајка изненађено. - Ја сам удовица Достојевског и чекају ме у цркви да започну сахрану.
- Ви сте шеста удовица Достојевског, која тражи да прође. Доста лажи! Нећу никога више пропустити одговорио је полицајац бијесно. 
Срећом, мајку и кћерку су пријатељи у пратњи увели у цркву. Љубов Фјодоровна је написала: „Када смо се напокон пробили до мјеста које нам је остало, започела је сахрана, што је било дивно. Пјевао је митрополитски хор; архиепископи су служили (...) Гужва је била велика, али, упркос чињеници, била је тишина ... “Тада је ковчег са тијелом писца пренесен на гробље Тихвин при манастиру Александар Невски. Ана Григоријевна Достојевскаја се сјетила како су, на сахрани, над отвореним гробом одржани говори и читане многе пјесме посвећене сјећању на њеног преминулог супруга.
На његовом надгробном споменику је написано: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јн  12,24), што је и епиграф његовог посљедњег романа, „Браћа Карамазови“.
12. фебруара (31. јануара, стари календар), како је сам Фјодор Михајлович пожелио, објављен је његов „Дневник писца“. Истог дана је све распродато. Сутрадан се појавило његово друго издање: са жалосним оквиром око прве странице.

---

На гробу Достојевског, 1881