Сазнај новости из
хришћанског свијета
У недјељу 7. априла 2024. године, православна црква прославља Богородичин празник - Благовијести Пресвете Богородице. На овај дан, сјећамо се како се арханђео Гаврил јавио Дјеви Марији са благом вијешћу да ће од Ње у непорочном зачећу бити рођен обећани Спаситељ Господ Исус Христос. На овај Благовијести десио се догађај који је корјенито промијенио историју читавог човјечанства. Приближило се вријеме за испуњење завјета Божијег о рођењу Спаситеља. Међутим, да би се Месија могао родити, једноставна јеврејска дјевојка Марија морала је да игра улогу у божанском плану. Према завјету који су дали Маријини родитељи - праведни Јоаким и Ана - била је посвећена Господу Богу и од треће до петнаесте године живјела је у јерусалимском храму. Када је дошло вријеме да напусти храм, Дјева Марија је одлуком свештеника била заручена за праведнег Јосифа, столара по занимању. Пресвета Дјева живјела је у његовој кући у Назарету, водила је побожан живот: бавила се домаћинством, прела лан и вуну, читала свете књиге, молила се Богу, а Јосиф је радио столарију. Као и сви људи из народа изабраних, и Дјева Марија је добро знала да се ближи вријеме доласка обећаног Месије. И наравно, сјећала се ријечи Исаијиног пророчанства: „Зато ће вам сам Господ дати знак; ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина, и надјенуће му име Емануило“ (Ис 7,14) . Пошто је била понизна, Дјева Марија вјероватно није ни слутила да је ускоро очекује необичан и важан догађај. Важан не само за њу, већ и за цијело човјечанство. О самом догађају Благовијести пише свети јеванђелист Лука овако: А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет,Дјевојци зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама! А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав?И рече јој анђео: Не бој се. Марија, јер си нашла благодат у Бога!И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус.Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова;И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја.А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа?И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој, коју зову нероткињом.Јер у Бога је све могуће што каже. А Марија рече: Ево слушкиње Господње - нека ми буде по ријечи твојој! И анђео отиде од ње. Благовијести се славе тачно 9 мјесеци прије Христовог рођења. Најранија свједочанства о прослављању празника Благовијести су из VII вијека, но то не значи да празник није и раније прослављан. Једно од свједочанстава празновања Благовијести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за вријеме Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим.
Трећу седмицу Великог поста, Црква је посветила крсту и та недјеља назива се Крстопоклона недјеља. На данашњи дан сви вјерници се поклањају Крсту Господњем, на којем је Он претрпио страдања. Свештеник, уз благољепно појање, на најсвечанији начин износи крст из олтара и полаже га на мјесто цјеливајуће иконе, те пред њим први чини поклоњење, а затим и сви присутни вјерници. Поштујући Крст Спаситеља, Црква подсјећа да пут ка спасењу и васкрсењу за човјека лежи само кроз крст, односно борбу са сопственим искушењима и страстима, као и кроз тугу која лијечи и прочишћава човјекову душу . Као што је свети Игњатије (Брјанчанинов) написао: "Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога гријеха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човјек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем гријеха само лаже себе, обмањује себе". Бесједа преподобног Јустина Ћелијског изговорена у Крстопоклону недјељу (Ман. Ћелије, 1967. год.)Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост… истински је пост благовест. Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за Мном. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст носећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном. Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању, створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели апостол Павле. Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи. Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: Ја више не живим, у мени живи Христос. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје. Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом – то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени, дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум? Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са апостолом Павлом можемо рећи: Ми ум Христов имамо. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу. И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа. Кроз свете врлине, кроз свете Тајне, кроз свето Причешће, дају се божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва – то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? Боже, милостив буди мени грешноме. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: Оче, сагреших небу и земљи, прими ме. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину. Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега. Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу, а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је Бог врлина, као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу. Да идемо сви у Царство небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин. У темеље нове школе и вртића у Доњем Црњелову положена су три камена из Студенице, Хиландара и Пећке патријаршије, са поруком да народ Семберије треба да остане на путу Светосавља, поручио је градоначелник Бијељине Љубиша Петровић. Арсен Арсеновић је бивши ђак мале школе у Доњем Црњелову, данас као родитељ, срећан је што ће његово четворо дјеце школовати се у новом објекту. “Црњелово је велико село и заслужује улагања. Ова стара школа је дотрајала, тако да је овај дан велики за све нас, јер ћемо добити нову школу”, каже Арсеновић. За бивше и садашње просвјетне раднике изградња нове сеоске школе је велики догађај који потврђује да село живи и опстаје све док школско звоно окупља најмлађи нараштај. “Нисам никада имала проблема са дјецом и родитељима, а радила сам у овом селу више од три деценије. За мене је овај дан веома важан јер ће дјеца имати боље услове за школовање”, прича Марица Крбањевић, учитељица у пензији. “Ово је историјски дан за мјештане Црњелова, јер све док се граде школе биће и дјеце”, каже Драган Максимовић, професор разредне наставе. Да наше школство иде путем Светосавља, потврђују и три камена која су уграђена у темеље новог објекта. “Камен из манастира Студенице је стигао у Доње Црњелово, затим камен из Хиландара и трећи камен из Пећке патријаршије”, истиче Љубиша Петровић, градоначелник Бијељине. Већ у септембру 2025 године очекује се да ђаци сједну у школске клупе, а све трошкове изградње и опремања сноси Градска управа. Упоредо са полагањем камена темљца, посађен је и храст који симболизује снагу која је једна од главних особина народа Црњелова. Извор: РТВ БН Братство Гроба Господњег, предвођено Његовим Блаженством Патријархом Теофилом III, упутило је 2. априла васкршње честитке западним црквама Јерусалима, које су у недјељу славиле Васкрсење Христово. Делегација Јерусалимске Патријаршије упутила се најприје ка Фрањевачком братству код Нове капије (The New Gate), гдје је примио делегацију Патријаршије отац Франческо Патон, чувар Свете земље. Делегација се потом упутила у Латинску Патријаршију у Јерусалиму, гдје је братство примио Његово Блаженство кардинал Пјербатиста Пицабала, латински патријарх Јерусалима, са епископима и свештеницима у пратњи. Њихова блаженства су размијенила пасхалне поздраве и говоре, истичући важност вере и стрпљења. Јерусалимска црква захвалила је хришћанским заједницама Свете земље на промовисању миротворства, преноси jerusalem-patriarchate.info. Патријарх Теофило изразио је захвалност што су се цркве и хришћанске заједнице Свете земље ујединиле у настојању да се зауставе сви облици насиља. „Ми се не колебамо у нашим позивима на хитан и одржив прекид ватре, ослобађање талаца, ефикасну испоруку хуманитарне помоћи, безбједан приступ медицинском особљу и залихама и усвајање нове резолуције која ће утрти пут миру која обећава будућност за све оне који Свету земљу називају својим домом“, рекао је предстојатељ Јерусалимске православне цркве. Он је изразио наду да ће нас посвећеност новом путу развоја региона "одвести од предрасуда, насиља и рата и промовисати међусобно поштовање, помирење и мир". Патријарх Теофил је увјерен да то нису испразне жеље, већ неопходне радње које су у складу са Светим писмом, оне ће вратити живот и благостање Светој земљи. Дана 5. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини пријатеље из Русије, представнике Фонда за подршку хришћанској култури и наслеђу (ФПХКН). У срдачном разговору дотакнуте су многе теме које се тичу духовних веза братског руског народа и српског народа у Републици Српској. Делегацију ФПХКН су чинили Ана Генадјевна Никитенко - замјеник извршног директора Фонда и Сергеј Владимировић Редких, правни консултант по питањим пројеката Фонда. Преосвећени Епископ Фотије је разговарао са гостима и о могућностима етапне помоћи у вези са пројектима који су актуелни у Епархији као што је наставак изградње манастирског комплекса при Манастиру свете Матроне Московске у Ритешићу код Добоја. Извор: Епархија ЗТ По благослову Патријарха александријског Теодора, 2. априла 2024. године, архијереји епархија Танзаније, који су дио структуре Александријске Патријаршије, обратили су се властима земље са захтјевом за признање Православне Цркве Танзаније.
Митрополит иринопољски Димитрије, епископ арушки и средишње Танзаније Агатоник и Хризостом, епископ Букомбе, те пар истакнутијих локалних клирика, сусрели су се на састанку у Додоми, главноме граду Танзаније. Сврха састанка, одржаног 2. априла 2024, била је да се званично обрате државним властима Танзаније са захтјевом за признавање јурисдикције под именом: „Православна црква Танзаније”. Пресс служба Митрополије иринопољске извијештава да је „потребно ново признање”. „Тренутна ситуација у Танзанији је да постоје три епархију, једна митрополија и двије епископије, али се отвара перспектива стварања нових епископија”. Иако свака епархија појединачно има признање као вјерска заједница од државе Танзаније, сва тројица владика, под омофором александријског патријарха, „ујединили су се, тражећи признање како би Православна црква могла бити представљена уједињена са једним гласом и са јединственом присутношћу и дјеловањем на територији Танзаније”. „„Orthodoxia News Agency” извјештава да је приједлог Устава нове Православне цркве Танзаније у међувремену достављен Александријској патријаршији на благослов. Уједињена Република Танзанија, на истоку Африке, обали Индијског океана, има преко 55 милиона становника. Од укупне популације су 2/3 хришћани, а око 1/3 углавном муслимани, концентрисани на архиепелагу Занзибар. Највише танзанијских хришћана су католици, нешто више од половине, а остали углавном припадају протестантским деноминацијама. Процјењује се да Александријска патријаршија има око 200.000 вјерника и тридесетак храмова у Танзанији. „Марш за живот“ завршен је 30. марта 2024. године, „Мјесец живота“, који је ове године обиљежен четрнаести пут у Румунији и десети пут у Молдавији. Манифестације посвећене овоме, у којима је учествовало око 200 хиљада људи, одржане су у 1.500 мјеста обе земље, преноси басилица.ро. У Букурешту је марш, који су организовали "Студенти за живот" и "Румунија за живот", окупио 3.000 учесника, углавном младих. Наводе да су дошли да „кажу друштву да су му потребна дјеца“, а такође су се фокусирали на потребу да подрже труднице. Овогодишња тема „Градимо заједно за живот” инспирисана је причом Александре Иванове, 25-годишње мајке троје дјеце из Ботошана, која је трагично преминула (у 4. мјесецу трудноће-примједба прев.) без медицинске његе, сатима молећи за помоћ, иако су знали да је беби стало срце. Након марша, одржан је тематски концерт у одбрану живота који се смјењивао са музичким наступима и говорима. Прва је проговорила Моника Лија, мајка троје дјеце, укључујући једно дијете са Дауновим синдромом. „Дијете са инвалидитетом није терет, већ радост“, рекла је Моника, „Радост, јер захваљујући њему откривамо незамисливу снагу у својој души; ова дјеца комуницирају, воле свим својим малим срцима и долазе на свијет са мисијом: да спасу нас и оне око нас." Организатори манифестације изразили су посебну захвалност Његовом Блаженство Патријарху румунском Данилу, који је овом приликом објавио посебну поруку у којој је Његово Блаженство напоменуо да је рађање дјеце као дар од Бога дар вјечности. У суботу, 6. априла 2024. године, у Лакташима, одржан је братски састанак и исповијест свештенства два Архијерејска намјесништва, лакташког и градишког. Свету архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Лакташима, служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Након Свете Литургије, услиједила је исповијест свештеника а затим и разговор о духовном и материјалном стању сваке парохије у ова два намјесништва. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Братски састанак и исповијест свештенства Архијерејског намјесништва приједорског и поунскогУ недељу, 7. априла 2024. године, на празник Благовијести, у манастиру Милошевац, Његово Преосвештенсто Епископ бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона. У Приједору у Саборном храму Свете Тројице, Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз саслужење свештеника и ђакона наше Епархије.
По завршеној Литургији, Епископи и братство ова два Архијерејска намјесништва, приједорског и поунског, окупили су се у манастиру Милошевац, гдје је одржан братски састанак и исповијест свештенства. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Дана 05. априла 2024. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије примио је у Епархији зворничко-тузланској у Бијељини г. Драшка Станивуковића, градоначелника Бања Луке, са којим се задржао у срдачном разговору. Преосвећени владика Фотије и градоначелник Станивуковић оцијенили су данас да постоји обострана жеља и воља за наставком успјешне сарадње Града Бања Лука и Епархије зворничко-тузланске. Владика Фотије је г. Станивуковићу поклонио икону бијелог анђела Архангела Гаврила као знак сјећања на данашњи сусрет. Састанку је присуствовао и г. Славиша Марковић, посланик у Народној скупштини Републике Српске. Извор: Епархијазт
Пољска православна црква* ове године слави 100 година од добијања аутокефалности, преноси званични сајт ППЦ. Кулминација годишњице биће торжествено богослужење 13. новембра у Варшави. Планирано је да у њему присуствује предсједник Републике Анџеј Дуда. Прослава се одвија под почасним покровитељством предсједника Пољске. Прослава је почела у мају прошле године освећењем храма Св. Софије - Божанске Премудрости у Варшави, подигнута у знак сјећања на православне становнике Пољске прогнане у Сибир, убијене у Гулагу и радним логорима, жртве Септембарске кампање (инвазија Вермахта на Пољску 1939), Варшавског устанка 1944, Операција Висла (насилно исељавање источнословенског становништва из југоисточних крајева Пољске 1947.), уништавање православних цркава у Холмској области и Подлашју 1938. године. Главне прославе ће се одржати у љето и јесен ове године. -19. августа, на празник Преображења Господњег, на Светој Гори Грабарки биће свецрквени празник уз учешће позваних представника власти и постављање сто крстова у знак захвалности Богу. од вјерника Пољске православне цркве. -13. новембра, на стогодишњицу од потписивања Томоса о аутокефалности, биће служена литургија у Саборном храму Св. Марије Магдалине у Варшави, гдје се очекује присуство предсједника Републике Пољске. Истог дана одржаће се концерт православне црквене музике у Краљевском дворцу у Варшави. -24. новембра свечаности ће се завршити богослужењем у варшавској цркви Св. Софија. Такође је планиран низ културних догађаја током цијеле године, међу којима је Међународни концерт православне црквене музике у Хајновки (који ће се одржати у мају). У одабраним епархијама биће одржани и концерти црквене музике, научно-популарни догађаји и тематске изложбе које говоре о историји Пољске Цркве и њеном путу ка независности. У знак сјећања на стогодишњицу, Варшавска православна митрополија је прошлог новембра издала спомен орден. Пољска пошта намјерава да изда марку посвећену 100. годишњици аутокефалности Пољске православне цркве. *** Почетком двадесетог вијека, након пада Руске империје и обнављања пољске независности, Православна црква на територији младе државе нашла се у тешкој ситуацији. Значајан дио јерархије, свештенства и лаика залагао се за потпуну независност од Московске патријаршије – други су заузели супротан став. Једна од трагичних посљедица сукоба унутар Пољске цркве било је убиство митрополита варшавског Георгија (Јарошевског) у фебруару 1923. године, присталицe аутокефалности, од стране архимандрита Смарагда (Латишенка). Митрополита Дионисија (Валединског), изабраног за Георгијевог насqедника, потврдио је цариградски патријарх Мелетије IV, пише Православие.ру. Патријарх Мелетије – као и садашњи патријарх Вартоломеј много година касније – тврдио је да пренос јурисдикције над југозападном Русијом на Москву 1686. године није имао канонску снагу. Цариградски патријарх Григорије VII је 13. новембра 1924. године, три дана прijе смрти, потписао Tомос о аутокефалности Пољске цркве. Из низа разлога, до званичног проглашења аутокефалности дошло је скоро годину дана касније, 17. септембра 1925. године, када је у Митрополитскoj саборнoj црквi Свете равноапостолне. Mаријe Магдалiнe Томос свечано прочитан. Тада су пољску аутокефалност признале све помjесне Цркве осим Руске, која није одржавала комуникацију са њом све до 1948. године, када је патријарх Алексије I признао независност Пољске православне цркве. *Пољска православна црква (пољ. Polski Autokefaliczny Kościół Prawosławny) је помјесна и аутокефална црква са достојанством митрополије. Налази се на 13. мјесту у диптиху. Свети свештеномученик Василије био је презвитер у Анкири Галатијској. Током велике раширености аријанске јереси, он је наговарао своје стадо да се чврсто држи православља. Због тога је локални Аријански сабор светом Василију одузео свештеничко достојанство, али је на Палестинском сабору од 230 епископа враћен у презвитерско достојанство. Свети Василије је отворено наставио своју бесједу, осуђујући Аријанце, због којих је постао жртва прогона и подвргнут мучењу као човјек наводно опасан по државу. Да би светог Василија одвратили од православља, додијељена су му два отпадника - Елпидије и Пегазије. Међутим, светац је остао непоколебљив и због тога је поново мучен. Када је цар Јулијан Одступник (361–363) стигао у град Анкиру, свети Василије је храбро исповиједао Христа на суђењу пред њим, а цара је изобличио због отпадништва. Јулијан је наредио да га муче. Свети свештеномученик Василије умро је 29. јуна 362.године. Након смрти Јулијана Апостате, хришћани су сахранили мошти светог мученика Василија уз одговарајуће почасти. Датум његовог слављења, због празника светих апостола Петра и Павла, пренесено је за 22. март /4.април. У уторак, 26. марта 2024. године у 12:00 часова Његово Високопреосвештенство митрополит дабробосански г. Хризостом примио је у званичну посјету директора представништва Фондације Конрад Аденауер за Србију и Црну Гору Јакова Девчића са пратњом.
Прије 55 година, 3. априла 1969. године, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил (световно Владимир Михаилович Гундјаев), као студент Лењинградске богословске академије, пострижен је у монашки чин са именом Кирил (по равноапостолном Кирилу просветитељу Словена). Монашки постриг извршио је духовни ментор Његове Светости Митрополит лењинградски и новгородски Никодим (Ротов). Од њега је 7. априла 1969. године будући Патријарх рукоположен за јерођакона, а 1. јуна исте године у јеромонаха. "Нека милостиви Спаситељ подари нашем Предстојатељици, који је на пут монашке службе ступио прије 55 година, добро здравље и Своју великодушну помоћ у даљем Предстојатељском раду на корист Руске Православне Цркве" написано је на званичном сајту рсуке патријашије. Припремио вјеронаука.нет / извор: Патриархија.ру У препуној сали Банског двора. 28. марта 2024. године, ученице Угоститељско трговинско туристичке школе: Анђела Кос, Ана Видовић, Сњежана Јокић, Ирина Граховц, Милица Бореновић, Николина Дрљача, Дајана Макивић и Драгица Марић присутним посјетиоцима уљепшале су вече својим гласом и пјесмом. Школским хором дириговао је професор православне вјеронауке о. Игор Мијатовић. Сва прикупљена средства (2.609,25 КМ) биће упућена као помоћ породици Стојановић из села Босце, са Косова и Метохије, за обнову њихове, у пожару изгорјеле куће. Нека Господ благослови ове дивне младе људе и њиховог вјероучитеља, о. Игору Мијатовићу, за огромни труд и исказану несебичну љубав према браћи Србима на Косову и Метохији.
Дана, 26. марта 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом примио је проф. др Сашу Чвору, декана Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бања Луци и дипл. инж. архитектуре Бориса Баџу из Бања Луке. У пријатном и отвореном сусрету, а након више од 20 година, разговарало се о модалитетима сарадње Митрополије и Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бања Луци. Након пријема заједно су посјетили објекат Православне академије у Источном Новом Сарајеву.
У недјељу, 24. марта, први пут је прекинута дугогодишња традиција, пошто је Атински архиепископ прославио Недјељу православља, не у својој митрополитској катедрали у грчкој престоници, у присуству предсједника и других високих политичара, већ у оближњем манастиру, без икаквог формалног протокола. Како преноси грчки православни интернет портал Vima Orthodoxias, први пут након 161 године предсједник Грчке није позван на овај велики црквени празник. Оваква одлука донесена је на недавном засиједању Светог Синода Грчке православне цркве. Иако чланови Синода нису директно објавили разлоге за ову одлуку, она је нашироко перципирана као одговор Православне цркве на усвајање закона грчке владе о истополним „браковима“ и усвајању дјеце од стране хомосексуалних парова средином фебруара 2024. године. Као резултат тога, само Василис Стигас, оснивач и вођа ултрадесничарске партије „Спартанс”, био је присутан на празничном богослужењу, којем је началствовао Архиепископ атински Јероним, у Манастиру Петраки. На данашњи дан Символ вјере традиционално заједно читају архиепископ Атински и предсједник Грчке, али га је ове године сам прочитао Предстојатељ Грчке Цркве. Архиепископ Јероним и други јерарси Грчке цркве, такође, нису први пут дошли на годишњу вечеру, одржану тог дана у предсједничкој палати. Истовремено, како је пренела агенција Ромфеа у понедјељак, 25. марта, грчка предсједница Сакеларопулу (прва жена у историји земље која је обављала ову функцију) била је у Саборној цркви Благовештења у граду Атини на молитвеном богослужењу на празник Благовијести Пресвете Богородице (Грчка црква се придржава новојулијанског календара) и на годишњицу почетка народноослободилачке револуције 1821. године. Подсјетимо, упркос тврдоглавом отпору Цркве и друштва, касно увече 15. фебруара, грчки парламент је изгласао легализацију истополних „бракова“ и омогућавање усвајања дјеце истополним паровима. За релевантни закон гласало је 176 од 300 посланика, 76 против, 2 уздржана, а 46 није било присутно. Протестне изјаве у вези са тим стигле су из Светог Синода Грчке Цркве, Епархијског Синода критских архијереја, са Свете Горе Атонске, од многих архијереја и свештенства широм земље. Поред тога, 140 грчких православних удружења окупило се да се супротстави закону. Нешто касније, једна за другом, три епархије Грчке цркве екскомуницирале су све локалне посланике који су гласали за легализацију содомије. Прва је то учинила Пирејска митрополија, затим Китерска и Антикитерска митрополија... У Финској млади људи између 18 и 30 година прелазе из лутеранизма у Финску православну цркву, преноси Ино Медиа. Свештеници овај тренд приписују очувању традиционалних вриједности и поштовању породице у православљу те развојем „интернет православља“. „Оно што је типично је да се то не односи само на православну заједницу у Ванти. Чуо сам за исти феномен у Стокхолму и САД“, каже свештеник православне заједнице Вантаа Микаел Сундквист. Сундквист, такође, вјерује да када онлајн инфлуенсери, као што је психолог Џордан Питерсон, топло говоре о хришћанству, то младе привлачи цркви. „У разговору са младима често чујем да поштују православну цркву, јер она брани традиционалне вриједности. Ово је углавном због непотизма и погледа на сексуалност. Чини се да мушкарци постају конзервативнији, а жене, напротив, либералније. Ово није најрадоснији развој догађаја“, каже Сундквист. Не можете постати православни преко ноћи Феномен преласка младих у православље може изгледати прилично необично у Финској, која је временом постајала све секуларнија. Због тога је Микаел Сундквист разочаран радикалним ставовима неких преобраћеника. „Већ дуго се жалимо да млади не иду у цркву. А када изненада дођу, штета је ако „нису такви“, резонује он. „Не можете постати православни преко ноћи. Увијек покушавамо да пронађемо кључ за сваког обраћеника на основу њихове животне ситуације“, каже Сундквист. У Финску православну цркву долазе и жене Микаел Сундквист додаје да се Финској православној цркви однедавно придружују и младе жене. С друге стране, многи од њих су раније били увучени у езотеризам и „Ново доба (Њу Ејџ)“. „Постоје случајеви у којима жене напуштају ову ’нову духовност’ и умјесто тога се враћају хришћанству“, каже Сундквист. Само у посљедњих годину дана, Микаел Сундквист је примијетио да све више људи жели да пређе у православље у Вантаи. Има и православних хришћана који говоре шведски, само у региону Уусимаа их има око 600–700. Између осталог, православље практикују и руске породице које су се у 19. вијеку доселиле у Велико војводство Финску и изабрале шведски умјесто финског. Такође, млади се све више окрећу Новом Валаамском манастиру. Број монаха у њему је сада највећи у посљедњих 50 година, преноси сајт Иле. Сада у манастиру има 18 монаха. Припрема вјеронаука.нет Канцеларија британског комесара за информације (ICO) покренула је истрагу о Британском музеју, који је осумњичен за прикривање етиопских светиња и информација о њима. Ријеч је о такозваним таботима – плочама које се налазе у олтару цркава Етиопске православне цркве* и које су копије плоча Ковчега завјета. Истрага ICO-а се фокусира на 11 дрвених и камених плоча које су опљачкали британски војници у Етиопији након битке код Макдела 1868. Реликвије су предате Британском музеју, али од тада више никада нису јавно изложене. Саопштено је да чак ни кустоси музеја немају приступ таблицама: оне се чувају у посебној просторији, у коју могу да уђу само службеници Етиопске православне цркве. ОПоред тога, музеј не објављује никакве информације о њима. То што запослени нису могли да додирују или проучавају таботе правдали су чињеницом да су то били свети предмети. Етиопија је 2019. године тражила да их Британија врати. Returning Heritage, невладина организација која води кампању за враћање или надокнаду културних добара заплијењених током колонијалних ратова, саопштила је да је у више наврата слала захтјеве Британском музеју за информације о таботима, али да није добила смислене одговоре. Сада је Returning Heritage уложио жалбу због овога ICO-у, рекавши да Британски музеј одбија да открије информације од јавног значаја.
Према Returning Heritage-у, који је спровео правну ревизију, Британски музеј у већини случајева не може да одлучује о враћању одређених културних добара другим државама – то би захтијевало доношење новог закона. Међутим, постоје изузеци од закона, а према организацији, таботи спадају у њих јер за више од 150 година чувања музеј их никада није излагао или проучавао. *Етиопска оријентално-православна црква је по броју вјерника највећа оријентално-православна црква, са око 36 милиона припадника у Етиопији и расејању. Значајан предмет у свакој етиопској цркви јесте табот на олтару, што је репродукција Ковчега завјета. 1. априла (20. марта по старом календару) 1809. године, прије 215 година, рођен је класик руске и свјетске књижевности Николај Васиљевич Гогољ. Николај Васиљевич Гогољ рођен је у Бољшије Сорочинци на граници Полтавског и Миргородског округа Полтавске губерније. Николај Гогољ је поријеклом из старе малоруске племићке породице Гогољ-Јановских, а име је добио по Светом Николају Чудотворцу. Млади Гогољ је објавио своје прве радове заједно са својим друговима у руком писаном часопису. И иако 1829. његова романтична поема „Ганц Кухелгартен“ није добила критичаре, ипак је Николај Гогољ већ одлучио о својој књижевној будућности. Генерално, током свог живота Николај Васиљевич је створио око 30 дјела која су утицала не само на домаћу, већ и на свјетску књижевност. Једном, у свом писму Висариону Белинском као одговор на критички чланак о књизи „Изабрани одломци из преписке са пријатељима“, Николај Гогољ је написао: „...Ви одвајате Цркву од Христа и хришћанства, управо ту Цркву, управо оне пастире који су својим мучеништвом запечатили истину сваке ријечи Христове, који су хиљадама умрли под ножевима и мачевима убица, молећи се за њих, и најзад уморио и саме џелате, тако да су побједници пали пред ноге побијеђених, и цио свијет је признао ову ријеч. И хоћете да одвојите управо ове пастире, ове мученичке епископе, који су на својим плећима носили светињу Цркве, од Христа, називајући их неправедним тумачима Христовим. Шта мислите ко сада може ближе и боље тумачити Христа? Да ли данашњи комунисти и социјалисти објашњавају да је Христос наредио да се одузме имање и опљачкају они који су се обогатили?“ Непосредно прије смрти, Гогољ је осмислио нови пројекат - географски есеј о Русији. Желио је да то напише на начин „да се чује веза човјека са тлом на којем је рођен“. Да би то урадио, писац је планирао да путује од манастира до манастира, комуницирајући са људима, упијајући дух различитих мјеста. Али само једно такво путовање било је суђено да се оствари - у Оптинску пустињу. Николај Гогољ и његов пратилац препјешачили су посљедње двије миље до манастира, како и приличи ходочасницима. На путу су срели дјевојку са чинијом јагода и хтјели су да их купе од ње. Али она, видећи да су то драги људи, није хтјела да узме новац и дала је јагоде бесплатно уз ријечи: „Како да узмем од странаца“. „Ова пустиња шири побожност међу људима“, рекао је Гогољ, дирнут овим феноменом. „И више пута сам примијетио сличан утицај таквих манастира. У Оптини је Николај Гогољ прочитао руком писану књигу на црквенословенском, која је за њега постала откровење: „Жалим што сам касно сазнао за књигу Исака Сирина, великог душеучитеља и прозорљивог монаха. Код испосника испосника налазимо здраву психологију и то не криво, већ директно разумијевање душе. Оно што млади људи уплетени у замршености њемачке дијалектике говоре о души није ништа друго до сабласна обмана. Човјеку који сједи до врата у блату живота није дато разумијевање природе душе.” Николај Гогољ је 4. марта (21. фебруара) 1852. године. Припремио вјеронаука.нет на осову писања фома.ру Гогољ о чуду Св. Спиридона Приликом свог боравка у Оптини манастиру, Николај Васиљевич Гогољ је испричао свом духовнику оцу Амвросију о чуду светог Спиридона које се десило пред његовим очима.Десило се то за време његовог поклоњења моштима светог угодника Божјег Св Спиридона Тримитунтског чије се мошти налазе на Крфу. Тога дана када је Гогољ дошао на поклоњење светитељу који се слави 25. децембра по новом календару, са великом торжественошћу мошти су се обносиле око града. Међу њима се налазио неки енглески путник одрастао на скепси и рационализму протестантске културе. Он је дозволио себи да примети, да су сигурно на леђима угодника направљени прорези и тело пажљиво балсмовано. Затим се сасвим приближио моштима. Какво је било његово избезумљење које се граничи са ужасом, када су се мошти светитеља, тј.светитељ, пред очима свих …лагано придигао из кивота и окренуо своја леђа управо том „идејном“ наследнику апостола Томе, названог „неверујући“: "Хајде, пријатељу, потражи своје прорезе! "Каква је даља судбина тог поштованог Британца, нажалост, није познато. Гогоља је то чудо пак потресло до дна душе. Кивот са моштима светитеља сав је окићен даровима оних којима је светитељ помагао. Место где се реликвија налази је закључано и чувар га отвара само за православне поклонике, док је католицима дозвољено само да целивају кивот. Писац описује изглед светитеља-светога Спиридона –„Господе за мене је то био највећи потрес у животу. Кроз стакло сам веома добро успео да разазнам лице светитеља. Његове црте сасвим препознатљиве, одлично очувана коса и белоснежни зуби. Кожа мало наборана и потамнела, али је сачувала форму". "Неопходно је часно се обраћати са речима. То је виши поклон Бога човеку. Ако сопствена душа није устројена, реч доноси невољу њеном писцу, из њега изађе таква реч која све поквари. Тада се и са најчистијим жељама за добро, може произвести зло" "Оно што посебно треба истаћи, јесте чињеница да не само његова духовна проза, него и његова књижевна дела из раног периода стваралаштва носе дубок печат хришћанске религиоизне књижевности, са поукама о добру и злу где добро увек побеђује, а зло увек бива кажњено. Још тада Гогољ покушава да води људе према Богу, исправљањем њихових недостатака и друштвених порока. Нећемо се у овом тексту подробно бавити тиме, само у најкраћим цртама истичемо карактеристичне примере. Тако у приповеци «Ноћ уочи Божића» сатана је свезан и исмејан, а у «Сорочинском вашару» демони су извргнути руглу, а нечиста сила је разоружана и порок је кажњен у приповеци «Виј». Сличну слику видимо и у циклусу «Петроградских прича», а Тарас Буљба већ представља апологију Православља. Гогољев «Ревизор» нипошто није некаква комедија која исмејава царски поредак, него изузетно снажна поука православним хришћанима да се пазе да их долазак истинског Ревизора, дакле Други долазак Господа нашег Исуса Христа, не сачека у тако жалосном душевном стању у коме су се затекли јунаци Гогољевог комада у завршном чину… Јунаци «Мртвих душа» имају такве душе јер живе без Христа, међутим, данас знамо да је Гогољева визија била да у завршном делу буде показан пут за препород душа палих јунака тог романа. И на крају овог кратког приказа религиозних мотива у Гогољевим делима, треба истаћи другу редакцију приповетке «Портрет» из 1842. године. У њој је одлично одсликан Гогољев однос према уметности, када на крају приповетке монах сликар поучава свог сина: «Спасавај чистоћу своје душе. Ко је у себи задобио талент, тај душом мора бити чистији од свих. Другом ће се много опростити, но њему се неће опростити“. (овај дио текста је преузет са овог извора: Саборник)
Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је Свету архијерејску литургију у Горњем Острогу, у суботу друге недјеље Часног поста 30. марта, на празник Преподобног Алексија Човјека Божијег, са преосвећеном господом епископима: милешевским Атанасијем, будимљанско-никшићким Методијем и захумско-херцеговачким и приморским Димитријем. Саслуживали су му острошки игуман архимандрит Сергије, протојереј Јордан Марков и протођакони Иван Савић из Епархије милешевске и Огњен Боричић из Митрополије црногорско-приморске. Молитвеном сабрању претходило је пресвлачење чудотворних моштију Светог Василија Острошког у нове свештене одежде након више од 20 година, које су заједно обавили Митрополит Јоаникије и сабрани епископи, са братијом острошке светиње. Богоугодним појањем у цркви Ваведења Пресвете Богородице, одговарала су острошка братија уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Послије читања Светог јеванђеља сабранима је бесједио Владика милешевски Атанасије, који је заблагодарио Митрополиту Јоаникију за данашњи сабор поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца. На овом светом мјесту многи су се Богу обраћали, ето ја ћу се похвалити да је овдје долазила и моја мајка Радојка давно, и баба, и многи други Јањани предвођени нашим часне успомене свештеником Мирославом Стриком. Али, драга браћо и сестре, драги Митрополите и драги епископи, драги оци који овдје непрестано служите Господу у Острогу, благовјерни народе, ипак ријеч је овдје највише о Богу нашем и највише Њему благодаримо. Благодаримо Богу нашем за много шта, али највише за двије ствари. Благодаримо му прије свега за то, што Он постоји, што Он јесте, како и исповједамо непрестано, и ријечима на Божанској литургији, Он постоји као Отац Свети, Дух Свети, Он увијек јесте. Али ми му благодаримо највише због тога што Он јесте такав какав јесте, што је такав, па га не можемо помијешати ни са каквим другим боговима, увијек знамо да Он јесте и ко је Он. И Он себе посвједочава, то је други разлог за што му благодаримо. Он себе посвједочава и показује, увјерава нас да Он јесте и то увијек онакав, и да јесте свима временима, јесте и сада баш онакав, и за то му благодаримо – бесједио је Владика Атанасије. Владика је истакао да данас има много људи који би хтјели да буду богови, који себе проглашавају за богове и који тако и дјелују као да они управљају васељеном, као да је цијели космос њихов и који све раде да то тако буде, али безуспјешно. – Господ себе посвједочава у свим временима, ево посвједочи Он себе и у 17. вијеку и у свим другим временима. Он даје своје предводитеље у којима показује себе какав јесте, љубавни, пун љубави, пун моћи, пун мудрости, пун свјетлости. Он у сваком времену изговара преко својих угодника оне ријечи исте ”хоћу, очисти се”, ”хоћу, усправи се” и пружа своју руку и усправља и свјетли тако да га је лако видјети и не можемо га побркати, помијешати, замијенити са другим, који сами себе проглашавају за богове – рекао је Владика Атанасије. Потом се окренуо према моштима Светог Василија и замолио да њему и сабраним епсикопима он буде путеводитељ на путу спасења. – Ето, промислом Божјијим догодило се, да те у овом времену ми недостојни представљамо. Неки боље, неки слабије, али смјело говорим, да си и дужан да нам помогнеш, јер исповједамо убједљиво, а ти провјери, да вјерујемо у истога Бога за кога си ти живео, Бога Оца, Сина и Духа Светога, имамо исте намјере, да Богу угодимо и молимо се Богу да преко нас, оваквих какви јесмо, Он чини своје дјело спасења. Посебно, ето, потребно нам је то у овом тешком времену. И кажем у својој смјелости, немој се гнијевити на нас, што не идемо у корак, можда, са тобом, али смо добро предвођени твојим наследницима – поручио је Владика Атанасије милешевски. Сабрани који посте Васкршњи пост причестили су се Светим Христовим тајнама.Потом се поред моштију Светог Василија обратио Митрополит Јоаникије. Знао је наш благочестиви народ, поучен Светим Савом, Светим Арсенијем, чије мошти почивају недалеко овдје од Острога у манастиру Ждребанику, а посебно у овим крајима поучен Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским, да пут спасења је уски пут. Није то онај широки пут који је заправо пут пропасти, којим се иде и трчи и јури за себичним, а надасве пролазним стварима, себичним интересима, него је то пут спасења, пут Христов. И ми као хришћани идемо тим путем и видимо смисао живота. Већ овдје у овоме свијету Бог нас удостојава, само ако ми то желимо и ако се трудимо и ако тражимо, ”ко куца отвориће му се”, већ овдје доживљавамо, по мјери наше вјере, благо и свјетлост и радост и блаженство Царства небеског, Христовога, вјечног Царства. Јер ми као хришћани сабирајући се у свете храмове Божије, на Свете службе Божје, причешћујући се Светим тајнама Христовим, сједињујемо се са Христом, извором живота, извором вјечне радости, извором вјечне љубави – бесједио је Митрополит Јоаникије. Господ нам ништа не намеће већ слободно одлучујемо да будемо његови саговорници, његови синови и кћери, чему нас учи Свети Василије Острошки, који је цијели живот провео у знаку Христовог крста и васкресења Његовог, рекао је Митрополит црногорско-приморски. – Свети Василије је био, нема никакве сумње, велики испосник и молитвеник, али је и свега себе приносио на жртву своме народу, својој Цркви, за њу се је жртвовао, и због те његове љубави Господ га је удостоио великих чудеса, да чини многа чудеса још у вријеме свог земаљског живота, а посебно после његове блажене кончине, па се његово житије које је на земљи започето наставља на небесима и дописује се после његовог упокојења. Многим великим и чудесним дјелима, Бог ће само знати колико је он овдје народних суза и уздаха примио, и молитви, и колико је народа услишио, колико је болесника исцијелио, колико је невјерника, атеиста у вјеру обратио и колико их је после тога обдарио, и пазио, и миловао. То само Бог зна, али понешто и братија манастира Острога записују, а и народ прича, а ми гледамо, када говоримо о чудима Светог Василија, да свједочимо само она чуда која су се заиста догодила, која су очигледна, али много је више оних невидљивих чуда – казао је Митрополит Јоаникије. Владика је рекао да се са епископима Атанасијем, Методијем и Димитријем сабрао да након 20 и више године у нове свештене одежде обуку Светог Василија, како је то увијек рађено, у малом кругу братије и свештеника. – Није се то никад радило иако нема никаквих проблема и да народ види, али нема потребе за тим да будемо толико радознали, да баш у све завиримо, све снимимо, све сликамо, све камерама забиљежимо. Заиста, у том смислу, нема потребе никакве. Томе нас учи Свети Василије Острошки, који се повлачио од свијета у острошку пећину, гдје се заједно са монасима острошке светиње која је и раније овдје поживјела, Богу молио подалеко од свијета, подалеко од вреве овога свијета и живота, подалеко од турскога зулума, да се овдје Духом Светим кроз молитве и пост, обогати, а онда је ишао и своме народу и тјешио га и храбрио га. Био стуб свете вјере православне и народ је имао око кога да се сабере, тако је и вјеру своју сачувао у најтежим временима, а Бог нас је миловао преко Светог Василија – истакао је Митрополит Јоаникије. Митрополит Јоаникије је заблагодарио мати Ангелини и сестрама из манастира Дуљево, које су се израдиле нове свештене одежде за Светог Василија Острошког. Извор: Манастир Острог Братски састанак и исповијест свештенства Архијерејског намјесништва прњаворског и србачког1/4/2024
У суботу, 30. марта 2024. године, у Прњавору, одржан је братски састанак и исповијест свештенства два Архијерејска намјесништва, прњаворског и србачког. У храму Светог Саве Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког уз присуство Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема. Након исповијести свештеника, услиједио је братски састанак. Уводну ријеч одржао је Епископ Јефрем а у наставку је Епископ Сава говорио о Богослужењу у животу свештеника. Састанак је обављен и са сваким свештеником појединачно, о стању парохија и духовном напретку вјерног народа. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Свети Хрисант је потицао из паганске породице; стекао је добро образовање. Био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све свјетске школе имајући најученије људе за учитеље. Међу књигама је наишао на оне у којима су пагани говорили о хришћанству. Али младић је желио да чита књиге које су написали сами хришћани. Младић је случајно пронашао књиге Новог завјета. Свето Писмо је просвијетило душу умног младића. Пронашао је презвитера Карпофора, који се скривао од прогона, и од њега примио свето крштење. Послије тога почео је отворено да проповиједа јеванђеље. Мадићев отац је на све могуће начине покушао да одврати сина од хришћанства и оженио га је прелијепом Даријом. Међутим, свети Хрисант је успио да своју жену преобрати у Христову вјеру, а млади пар је, узајамном пристанку, одлучио да води дјевичански живот. Након смрти оца, почели су да живе у одвојеним кућама. Свети Хрисант је око себе окупио неколико младића који су се обратили Христу, а побожне жене око Свете Дарије. Грађани су се жалили епарху Келерипу да свети Хрисант и Дарије проповиједају безбрачност. Свети Хрисант је предат на мучење трибину Клаудију. Међутим, мучење није могло поколебати храброст младог мученика, јер му је сила Божја очито помагала. Запањен овим, трибун Клаудије је повјеровао у Христа и примио је Свето крштење заједно са супругом Хиларијом, синовима Јасоном и Мавром и свим укућанима и војницима. Када је вијест о томе стигла до цара Нумеријана (283–284), наредио је да се сви погубе. Мученик трибун Клаудије бачен је у мору, а синовима и војницима су одрубили главе. Хришћани су тијела светих мученика сахранили у близини у пећини, а света Иларија је почела стално да иде тамо да се моли. Једном су јој ушли у траг и довели је на мучење. Светитељка је замолила да јој дају неколико минута за молитву, а кад ју је завршила умрла је. Слушкиња је светицу сахранила у пећини поред синова. Мучитељи су дали светог Дарија у блудилиште. Али тамо ју је чувао лав који је послао Бог. Све који су покушали да оскрнаве светитељку, лав је срушио на земљу, али је остао жив. Мученица им је проповиједала Христа и окренула их на пут спасења. Бацили су Светог Хрисанта у смрдљиву јаму у коју се слила сва канализација града. Али Небеска Свјетлост га је обасјала, и умјесто смрада, јама се испунила миомирисом. Тада је цар Нумеријан наредио да свеце Хрисанта и Дарију предају у руке џелата. Дарија је толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Очитавши молитву, Дарија је издахнула. Послије мучења, мученици су живи закопани у земљу. У пећини која се налази недалеко од мјеста погубљења, хришћани су почели да се окупљају, славећи дан мучеништва светих. Вршили су божанске службе и примили свете тајне. Сазнавши за то, незнабожачке власти су наредиле да напуне улаз у пећину, препун поклоника. Тако су многи хришћани страдали у мукама, од којих су двојица мученика позната по имену: презвитер Диодор и ђакон Маријан, који су страдали у Риму 283. и 284. године. Преподобни Симон ДајбабскиСвети Симеон је рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан. На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима. Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дјабабе. Преподобни Симон Дајбабски је канонизован 29. априла 2010. године, на поподневном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. Једно од најчешћих питања које постављају и које се поставља православним хришћанима је „Зашто православци славе Васкрс другачијег дана од осталих хришћана?“ Ова разлика има дугу историју повезану са самим хришћанством, сложеном природом календара и употребом астрономских података. Готово од самог почетка постојања хришћанске цркве, питање у вези са датумом смрти и васкрсењем Господа нашега варирало је. Иако Нови завет ове догађаје везује за јеврејску Пасху, детаљи овог односа нису јасни. С једне стране, јеванђеља по Матеју, Марку и Луки поистовећују Господњу последњу вечеру са својим ученицима као пасхални оброк. Ово би смрт Господа нашега поставило дан после Пасхе. У другу руку, Јеванђеље по Јовану поставља смрт нашег Господа баш у часу кад су пасхални јагањци били жртвована на сам дан Пасхе. Ова варијација у тумачењу Светог писма довела је до две различите праксе. Једни држе до тога да је Васкрс на дан Пасхе, без обзира на дан у недељи, то је фиксни датум. Други држе да је Васкрс у недељу после Пасхе. До четвртог века, потоња пракса је преовладала у целој Цркви уопште; али, ипак, разлике и даље постоје. Као одговор на ово текуће питање, Први васељенски сабор, сазван у Никеји 325, бавио се овом темом. Утврђено је да Васкрс треба славити у недељу која следи после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице - тачног почетка пролећа. Ако случајно падне пун месец у недељу, Васкрс се утврђује следеће недеље. Дан који је узет за непроменљив датум пролећне равнодневице је 21. март. Зато је одређивање датума Васкрса регулисано поступком који зависи од пролећне равнодневице и месечеве фазе. Још један фактор који има видно место у одређивању датума Васкрса је датум јеврејске Пасхе. Првобитно се Пасха славила првог пуног месеца након пролећне равнодневнице. Хришћани су, дакле, славили Пасху по истој рачуници, тј. прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Корелација између датума Васкрса и датума Пасхе је јасна. Смрт и васкрсење Господа нашега поклопили су се са Пасхом, обезбеђујући тако сигурну референтну тачку у времену. Ово уверење је, међутим, трајало само кратко време. Догађаји у јеврејској историји који су допринели расејању Јевреја имали су за последицу одступање од начина на који се Пасха рачунала у време Господње смрти и васкрсења. То је проузроковало да је Пасха у неколико година претходила пролећној равнодневници. Заправо је та аномалија довела до осуде која се огледа у 1. антиохијском канону (око 330. год.) и 7. канону Светих апостола (крај 4. века) оних који Васкрс славе „са Јеврејима“. Сврха ове осуде била је спречити хришћане да узму у обзир Пасху при одређивању датума Васкрса. Већина хришћана је на крају престала да узима у обзир јеврејску Пасху код одређивања Васкрса. Њихова сврха је, наравно, била да сачувају првобитну праксу слављења Васкрса након пролећне равнодневнице. Зато је Никејски сабор настојао да принципе за одређивање датума Васкрса повеже са нормама за израчунавање Пасхе током живота Господа нашега. Упркос интервенцији Никејског сабора, одређене разлике у техничким питањима регулисања датума Васкрса остале су и после тога. То је повремено резултовало локалним варијацијама све док у шестом веку није универзални прихваћен сигурнији начин израчунавања заснован на астрономским подацима. Ово је била алтернатива израчунавању Васкрса на основу Пасхе и састојала се у стварању такозваних „пасхалних циклуса“. Сваки пасхални циклус одговарао је одређеном броју година. У зависности од броја година у циклусу, пун месец се би се јавио истог дана у години као и почетак циклуса, уз неке изузетке. Што је циклус био тачнији, изузеци су били ређи. На Истоку је на крају усвојен деветнаестогодишњи циклус, док је на Западу осамдесетчетворогодишњи. Употреба два различита пасхална циклуса неминовно је уступила место разликама између Источне и Западне цркве у погледу утврђивања Васкрса. Следећи разлог за ове разлике било је усвајање од стране Западне цркве Грегоријанског календара 1582. године којим је замењен Јулијански календар. Ово се догодило да би се усагласила разлика, која је затим уочена између приступа пасхалног циклуса израчунавању Васкрса и доступних астрономских података. Православна црква наставља да заснива своје прорачуне за датум Васкрса на Јулијанском календару, који је био у употреби у време Првог васељенског сабора. Као такав, он не узима у обзир тринаестодневну разлику између Јулијанског и Грегоријанског календара. Практично говорећи, то значи да се Васкрс не може славити пре 3. априла, односно 21. марта, датума пролећне равнодневице, у време Првог васељенског сабора. Другим речима, постоји разлика од тринаест дана између прихваћеног датума за пролећну равнодневницу некада и сада. Сходно томе, комбинација ових разлика објашњава различитог датума Васкрса кога се држи православна црква и друге хришћанске цркве. Ако ишта друго, овај преглед сложености око питања датума Васкрса наглашава свеобухватну потребу да га се поново преиспита стрпљиво и отворено. Ова је тема већ дуго предмет екуменског дијалога. То је био дух који је доминирао на саветовању о том питању одржаном у Алепу у Сирији 1997. године. Један од закључака био је да су основни разлог за разлике у датуму Васкрса биле разлике у коришћеним календарима и месечевим таблицама (пасхални циклуси), него било какво богословско неслагање између Источних и Западних хришћана. С обзиром на чињеницу да се данас и јулијански и грегоријански начини рачунања разилазе од астрономских података, свим хришћанима одговара да се врате нормама које је одредио Никејски сабор, користећи предности најсавременијих астрономских података за пролећну равнодневицу и месечева фаза. Др Луис Ј. Пацавос, професор Канонског права на Богословији Часног Крста /За вјеронаука.нет превела Сања Симић де Граф /извор Његово Блаженство Патријарх румунски г. Данило освештао је, у понедјељак увече, капелу посвећену Светом апостолу Андреју, заштитнику Румуније, у румунском парламенту. Након освештања капеле, Патријарх Данило се осврнуо на постојање капела у различитим парламентима широм свијета, унутар аеродрома, у близини болница или у другим јавним просторима. Његово Блаженство је за њих рекао да су „извори мира, радости и наде“. Свечаном чину су присуствовали премијер Румуније Јон-Марсел Чолаку, предсједници и чланови оба дома румунског Парламента, као и представници цркава и вјерских заједница.
Патријарх је у свом обраћању напоменуо да су се уз митрополитску катедралу током историје румунског народа налазили Савјет земље (Sfatul Tarii), а касније и Представнички дом. Данас се Парламент Румуније налази у непосредној близини Народне катедрале (Храм спаса народа), која је посвећена Светом Андреју Првозваном, апостолу и заштитнику Румуније, и празнику Вазнесења Господњег. „Из тог разлога, предложили смо Светог Андреју за заштитника капеле у румунском парламенту, који је усвојио резолуцију 2012. године којом се празник апостола одређује као нерадни празник за ширу јавност. Патријарх је рекао да освећење капеле у сабору има посебан духовни значај: „Оно истиче везу између молитве и причешћа, између богослужења и културе, укључујући политичку културу, између активности и институционалне заједнице, између слободе појединца и друштвене одговорности." „У све секуларизованијем свијету, освећени литургијски простор који позива на молитву помаже нам да поново откријемо истину да је човјек позван на освећење у односу заједнице са светим Богом и на понизно служење људима јер је индивидуална молитва и заједница извор мира радости и наде“. „Молимо се Богу да благослови иницијаторе и присталице пројекта“, рекао је потом Његово Блаженство, помињући: Алфреда Симониса, привременог предсједника Представничког дома, Силвију-Клаудију Михалчеу, генералног секретара Представничког дома, и архимандрита Нектарија Софелеа, игумана манастира Раду Вода и егзарха манастира Архиепископије букурештанске. Патријарх Данило је капели поклонио неколико богослужбених књига: Библију, Псалтир, Часослов и Триод, као и мале молитвенике. Затим су ријеч узели премијер Румуније, предсједник Сената, привремени предсједник Представничког дома. Отварање капеле у парламенту представља старију иницијативу, а посљедња најава је објављена прошле јесени на манифестацији поводом обиљежавања 30 година од оснивања Молитвене групе у румунском парламенту. Иницијатива је настала 11. марта 2024. године када је одобрен меморандум о идентификацији погодног простора за капелу. Такође је тада утврђено да ова капела неће имати сталног свештеника и да ће црквену дjелатност богомоље координисати Румунска патријаршија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања Басилица.ро Свети Кирило је рођен 315. године у Јерусалиму, васпитаван је у строгој хришћанској побожности. Поставши пунољетан замонашио се, а 346. године постао свештеник. Четири године касније, након смрти архиепископа Максима, свети Кирил је предводио Јерусалимску столицу. Као јерусалимски патријарх, борио се против двије тада раширене јереси - Аријеве и Македонијеве. Због тога су јеретички епископи клеветали Светог Кирила, док нису постигли његово свргавање и протјеривање из Јерусалима. Отац Цркве, епископ јерусалимски (350–386), подвижник, проповједник који је покушао да подигне значај Јерусалима као средишта читаве хришћанске цркве. Јерусалим је у то вријеме био подређен митрополиту Кесаријском, што није одговарало св. Кирилу. Трипут је уклањан на иницијативу царског епископа Акакија, који је захтијевао да Кирило прихвати аријанизам. Свети Кирило је послао „Писмо благочестивом цару Констанцију“. Кирил је потрошио много енергије на борбу против јеретика, против којих је потписао осуду на II Васељенском сабору. Свети Кирило се упокојио у Госоду 386. године. До данас је сачуван низ његових духовних дјела од којих су најпознатије "Катихезе Светог Кирила Јерусалимског"; двије бесједе на јеванђеоске теме «О раслабљеном» и «О претварању воде у вино у Кани Галилејској», Писмо цару Констанцију ο појави свјетлосног Крста на небу изнад Јерусалима, говори ο чуду које се догодило 351. године. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|