Чудотворна икона Богордица Иверска (Вратарка, Портаитиса) - од 999. године чува се у грчком манастиру Ивирон на Светој гори- у 9. вијеку била је у власништву побожне удовице која је живјела у близини града Никеје. Под царем Теофилом (829–842), иконоборци, уништавајући свете иконе, дошли су у кућу ове хришћанке, а један војник ударио је копљем по лику Богородице. Крв је одмах потекла из из удареног мјеста. Удовица, плашећи се уништења светиње, обећала је новац царским војницима и замолила их да икону не дирају до јутра. Када су отишли, жена ју је, заједно са сином (касније атонским монахом), спустила у море да би сачувала свету икону. Икона је, стојећи на води, допловила до Атоса. Атонски монаси, неколико дана видећи ватрени стуб у мору, уздижући се на небо, дошли су до обале и пронашли свету икону како стоји на води. Побожни монах манастира Иверон, свети Гаврило Грузин (слави се 25. јула), по налогу Богородице, која му се указала у сну, ходао по води, примио свету икону и ставио је у цркву. Међутим, сутрадан икона није пронађена у цркви, већ изнад капије манастира. То се понављало неколико пута, све док Пресвета Дјева није открила светом Гаврилу своју вољу у сну, рекавши да не жели да је монаси чувају, већ да жели да буде њихова Чуварка. Након тога икона је постављена преко манастирских врата. У почетку је икона била напољу, у кућишту икона непосредно изнад улаза, али је касније унутар манастира подигнут посебан мали храм, у којем је светиња и данас. Зато се света икона зове "Вратарка". Од времена свог чудесног појављивања, чудотворна икона Богордица Иверска никада није напуштала Свету Гору. Према предању, икону је насликао јеванђелист Лука. Према ријечима, Светог Нила Мироточивог, иверска икона Богородице напустиће Свету гору мало прије Другог доласка Христовог, на исти чудесан начин на који се појавила. У Русији су, за иверску икону, сазнали у 17. вијеку. Архимандрит Никон из Новоспаског манастира, будући патријарх, обратио се архимандриту Иверског светогорског манастира Пахомију са молбом да пошаље вјерну копију чудотворне иконе. 13. октобра 1648. године, у Москву је донесена копија чудотворне иконе, идентична оригиналу. Ова икона је била у власништву царице Марије Иљиничне и њене кћерке принцезе Софије Алексејеве; након принцезине смрти, икона је била у Новодевичијем манастиру, а потом у Државном историјском музеју да би 6. маја 2012. године, поштована икона враћена у Новодевички манастир (Манастир Смоленске Богородице) у Москви. ЖИТИЈЕ светог Мелетија, архиепископа антиохијскогУ четвртом вијеку су разне јереси реметиле мир Цркве. Нарочито је била раширена јерес Арија, који је одбациваоо јединство Сина Божијег са Богом Оцем. Одбачена и осуђена од Никејског васељенског сабора (325.године) ова јерес је пронашла много сљедбеника. Византијски цар Констанције, један од синова Константина Великог, био је Аријанац и прогонио православне епископе. У многим градовима била су два епископа - православни и аријански. Народ и свештенство су се придружили једном или другом, а једно за другим тријумфовали су православље и аријанство. Али сами аријанци били су подијељени у двије секте - чисте аријанска и полуаријанска, које су међусобно ратовале. Свуда су непријатељство, освета, па чак и крвави сукоби замијенили љубав и мир које је завештао Исус Христос. У овим тешким околностима Мелетије, родом из Јерменије, бивши епископ севастопољски, једногласно је изабран за антиохијског архиепископа. Са тим су се сагласили и Аријанци, који су у Антиохији били бројнији од православних. Надали су се да ће наћи присталицу у новом архиепископу, али су се убрзо увјерили да су погријешили у својим очекивањима. Тридесет дана након избора, Мелетије је проповиједао у храму. Сви присутни, православци и аријанци, жељно су ишчекивали његово излагање вјере. Мелетије је почео да хвали догмате које је одобрио Никејски сабор и да исповиједа Исуса Христа као једносуштног Оцу, Њему једнаког у моћи и слави и као Створитеља универзума. Овакво јавно исповиједањ православља веома је наљутило Аријанце. Један од архиђакона, присталица лажног учења, пришао је архиепископу и прекрио му уста руком. Тада је архиепископ подигао руку и показао народу три прста у знак Свете Тројице, а затим је, са склопљена два прста, показао један, означавајући тако једно Божанство. Архиђакон га је ухватио за руку, а Мелетије је поново почео да исповиједа својим устима и да слави недјељиву Тројицу и једно Божанство, подстичући људе да се чврсто држе истине. Љутити архиђакон га је онда ухватио и држао за руку, и покривајући уста светитеља, који је тако ревносно проповиједао праву вјеру. Православни су почели гласно да изражавају своју радост и да славе пресвету, јединствену и нерадјељиву Тројицу, а бијесни Аријанци протјерали су архиепископа из цркве и од тада почели да га хуле и називају јеретиком. Мелетије је комбиновао изванредну кротост са чврстином свог духа и непрестано је покушавао да угуши свађе и непријатељства. Био је свом стаду примјер свих врлина и успио је да се окружи достојним људима. За ђакона је рукоположио светог Василија Великог, који је из Јерусалима дошао у Антиохију. Предосјећајући велике дарове светог Јована Златоустог, који је у то вријеме био још врло млад, архиепископ га је наговорио да изучава св. Свето писмо, крстио га и поставио за чтеца у цркви. Аријанци, видећи да су преварени у својим надама, наговорили су цара Констанција да збаци Светог Мелетија и пошаље га у прогонство у Јерменију, а сами су изабрали епископа између Аријанаца. Мелетије је био у изгнанству до Констанцијеве смрти. Јулијан, сестрић Константина Великог, ступио је на престо након Констанција. Јулијан је васпитаван у хришћанској вјери, али у својој души ју је мрзио, и чим је постао цар, одрекао се је и почео да служи паганским боговима са највећом ревношћу. Увјерен да сурови прогони не спречавају ширење хришћанства, Јулијан је прибјегао лукавијим мјерама. Прогласио је потпуну толеранцију, враћајући се из прогонства све прогнане епископе - и православне и аријанске. Надао се да ће му они својим споровима око вјере помоћи да ослаби моћ хришћанства. Заједно са осталим епископима враћен је и Мелетије. Али затекао је православне подијељене међу собом: једни су признавали епископа Павлина, изабраног током његовог одсуства, други су чекали повратак Мелетија. Светитељ је кротко настојао да успостави мир и хармонију. Убрзо након тога, Јулиан је умро у рату. Његов насљедник Јовијан сазвао је локални сабор у Антиохији, на којем су Аријанци потписали своју сагласност са догмамима које је потврдио Никејски сабор. Али Јовијана је убрзо наслиједио Валенс, ревносни присталица аријанизма. Опет је привремено завладала јерес, поново је подигнут сурови прогон православних епископа, а Мелетије је поново протјеран из Антиохије. За вријеме цара Грацијана Мелетије је поново почео да води своју паству. Али немири у антиохијској цркви су се наставили: Павлинови сљедбеници нису признавали Мелетија. Св. Мелетије је чинио све напоре да успостави сагласност. Ревносно му је помагао свети Василије Велики, епископ кесаријски , наговарајући хришћане да чврсто стоје у православљу. Мелетије је просветио своје стадо кроз мудра учења и дао свима примјер побожног хришћанског живљења. Био је испуњен кротошћу, понизношћу и чврстином духа. Недуго прије Мелетијеве смрти, Теодосије Велики је ступио на царски престо (379-39). И пре избора за цара, Теодосије је једном видео у сну светог Мелетија како му додјељује венац и царски гримиз. Овај пророчански сан се остварио. Грацијан, осјећајући се преслабо да одбије сталне најезде варвара, изабрао је свог храброг генерала Теодосија за савладара. А након Грацијанове смрти, Теодосије је постао цар и прославио своју владавину побједама и мудрим уредбама, чиме је стекао надимак Велики. Тадашње свађе и несугласице наставиле су да потресају Цркву. Поред тога, појавила се још једна јерес - Македонијева јерес, која је одбацивала божанство Светог Духа. Теодосије је, желећи да прекине расправе, сазвао сабор у Цариграду 381. године. Ово је био Други васељенски сабор. Осуђена је јерес Македонијива, а Символ вјере допуњен је учењем о Св. Духу. Међу осталим епископима позван је у Цариград и свети Мелетије, који је требало да предсједава сабором. Теодосије, који га раније није видео, препознао је у њему истог оног старца којег је сањао да му ставља царски вијенац. Мелетије је чврсто бранио истинске догмате вјере. Преминуо је у старости пред крај сабора. За предсједавајућег сабора постављен је свети Григорије Богослов. Мошти светог архиепископа Мелетија пренесене су из Цариграда у Антиохију и постављене близу моштију св. свештеномученика Вавиле. У Храму Рођења Светог Јована Крститеља у Јасеновцу служена је литургија поводом доласка иконе Богородице Млекопитатељнице у манастир Јасеновац - поклона манастира Хиландара.Литургију је предводио Његово преосвештенство епископ буесносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, уз саслужење владике пакрачко-славонског Јована, игумана хиландарског Методија и више архимандрита, игумана српских светиња. Парох пакрачки Игор Карановић рекао је за Радио "Слово љубве" да се на литургији сабрало монаштво из Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије бањалучке, те бројни вјерујући народ из више градова и мјеста епархија славонске и бањалучке. Молитви су, осим јавних личности из Србије и Републике Српске, присуствовали амбасадор Србије у Хрватској Јелена Милић, предсједник Одбора за помоћ Србима на Косову и Метохији из Републике Српске Милорад Арлов, као и дожупан пожешко-славонски из реда српског народа Никола Ивановић. На крају литургије, владика Јован је хиландарском игуману Методију дао на благослов мошти Светих новомученика јасеновачких. Архимандрит Методије, игуман српске царске лавре манастира Хиландара, налази се у посјети Епархији славонској коју је почео 4. фебруара посјетом Манастиру Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу. Игуман Методије и братство јуче су, другог дана боравка у овој епархији, у пратњи владике Јована посјетили Владичански двор и Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу, а затим манастир Пакру и храм Светих отаца Првог Васељенског сабора у Дарувару. Чудотворна икона Мајке Божије, Умекшање злих срца стигла је у Србију у организацији фондације Светог Романа из Москве, у среду 24. јануара 2024. године. Храм Тим поводом, у руској цркцви Свете Тројице у Београду служена је света Литургија, коју је служио отац Виталије Тарасјев, старешинa храма. * * * У руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, икона ће бити 24. и 25. јануара. 26. јануара икона ће боравити у Храму Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, а потом ће до 30. јануара икона бити у манастиру Свете Меланије Римљанке у Епархији банатској. ИЗВОР: ТВ ХРАМ За празник Богојављење представљамо избор икона и фресака Крштења Господњег које показују сву разноликост схватања празника у древној хришћанској умјетности. Извори: «Православная Жизнь» и правмир.ру/Превод: вјеронаука.нет
У предавању оглашеним прошлог викенда дао сам објашњење иконе Рождества Христовог. Како је лепо што ова Света икона приказује једну свеобухватну причу Рођења у једној невероватној слици! У горњем левом углу видимо три мудраца, оне изванредне персијске звездаре који су овековечени у Тропару Рождества Христовог: Рождество Твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служашчи, звјездоју учахусја, тебје клањатисја солнцу правди, и Тебе вједјети с висоти востока, Господи слава Тебје". У средишњем делу са леве стране, хор анђела гледа клањајући се , певајући Новорођеном Цару, како је забележено у Луки 2, 14: ,, Слава на висини Богу, и на земљи † мир, међу људима добра воља“. У доњем левом углу налазимо необичну сцену, чија је једна интерпретација Јосиф у искушењу да отпусти своју супругу: “А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити (Mт 1, 19). У доњем десном углу сусрећемо се с најљудскијом сценом: Две бабице купају новорођеног Исуса. Који још земаљски знак оваплоћења Бога у телу може бити? Иако божански „Сведржитељ“ (Ја сам Алфа и Омега, говори Господ Бог, † Који јесте и Који бјеше и Који долази, Сведржитељ ,Отк 1,8, део који изговара у скоро сваком отпусту у свакодневним службама Цркве) - како је забележено на Његовом ореолу (o ώ v) - он је људско дете. А шта радите са новорођеном бебом? Очистите га, оперите и чврсто умотајте у покривач! Кретање од тог угла до Христа у јаслама је природно - тамо, у центру, видимо га како се купа, умотан не само у повој (Лк 2, 7), већ везан као у икони предања васкрсавања Лазара - већ у својој погребној одећи. Са волом и магарцем сада скрећемо пажњу на прецизније јеванђеоске детаље иконе. Ко су та мистериозна створења? Према једном библијском тумачењу, они су једна чиста животиња и једна нечиста животиња, и тако представљају „цео свет“, Јеврејина и незнабошца, загледани у јасле просветљења. Прецизније, то су две животиње које се помињу у Исаији 1, 3: „ Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије“. Ено их, два глупа створења, која се налазе у близини саме личности новорођеног Господара Све творевине, дају сведочанство изузетних размера: глупе животиње препознају Месију, али Израиљ не! У светлу Исаије 1, 3, појављује се дубље значење ове две животиње: во и магарац познају свог господара. Зар не? Да ли ви препознајете? Ово је позив на осуду. Крећући се удесно на средишњи део сцене, видимо два пастира, који с нестрпљењем примају реч од анђела који их благосиља Исусовим именом врховима прстију. Анђео им рече: „ Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову..И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама“(Лк 2, 10-12). Ово је заиста надахњујући део, јер је то буквално благовест: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу “ Господ Христос се роди! А ево како Га можете пронаћи и препознати. Зар се не можемо одважити да будемо такви гласници својим пријатељима и ближњима? Коначно, слика која највише наводи на размишљање, највеће место заузима на икони: Богородица. Не би требало да нас изненади да она има истакнуто место у средишту, а најближе је људско биће свом новорођеном Сину, Спаситељу света. Али зашто се она није окренута лицем према Њему? Сетимо се Луке 2, 15: „ А кад анђели отидоше од њих на небо, људи пастири рекоше један другоме: Хајдемо, дакле, до Витлејема, да видимо то што се догодило, што нам објави Господ“ и даље ,, И похитавши, дођоше и нађоше Марију и Јосифа и дијете гдје лежи у јаслама. А кад видјеше, објавише све што им је казано за то дијете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше као што им би казано“ (Лк 2, 16-20). Мајка Божја није толико окренута лицем од Исуса колико гледа према пастирима - који и сами имају двоструки фокус: један примања, други на давања. Они исти пастири који су чули блажену Радосну вест од анђела, окренули су се и рекли Марији и Јосифу. Чули и рекли, чули и рекли. На крају, вратимо се на претходни део Јеванђеља по Луки према и оном који нас враћа девет месеци уназад – на догађај који се у Црквену години слави 25. марта: „ А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило у град галилејски по имену Назарет, Дјевојци *зарученој за мужа, по имену Јосиф, из дома Давидова; и дјевојци бјеше име Марија. И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! А она видјевши га, уплаши се од ријечи његове и мишљаше: какав би ово био поздрав? И рече јој анђео: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога! И ево зачећеш и родићеш сина, и надјенућеш му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и *даће му Господ Бог пријесто Давида, оца његова; И цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и Царству његову неће бити краја. А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: *Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији. И ето, Јелисавета рођака твоја, и она заче сина у старости својој, и ово је шести мјесец њој коју зову нероткињом. Јер у Бога је све могуће што каже. А Марија рече: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!“ (Лк 1, 26-38). Ово велико обећање младој, светој Деви данас је испуњено. 25.марта славимо Оваплоћење Исуса Христа у Маријиној утроби. 25. децембра прослављамо Његово јављање свету у Телу . Овај празник на грчком се назива се Генеза Господња: Исусов почетак! Први, празник од пре девет месеци: Благовијести! Добре вести. Благовести. Рођен нам је Спаситељ света, чија је божанска мисија да уђе у таму света, у најтамније доба године, усред таме човековог греха као Светлост света, Мир света , Спаситељ света. Док певамо, „Мудраци видеше и поклонише се. Анђели су гледаху и певаху Славу Господњу. Јосиф је остао веран Господњем савету. Анђели благовестише. Пастири, примивши ту поруку, објавили су и оно што су видели и чули “. Зар не можемо и ми, ради којих се Христос роди, учинити то исто? аутор: о. Џон Паркер /Православна црква у Америци-oca.org/ За вјеронаука. нет превела Сања Симић де Граф Иконе Рођења Христовог - древне и необичне-Празнична збирка божићних икона. Припремио сајт «Православная Жизнь». Превод: вјеронаука.нет Ваведење Пресвете Богородице у храм је један од великих црквених празника који се везује за увођење Пресвете Богородице од стране њених родитеља у јерусалимски храм на посвећење Богу. Поводом овог великог празника доносимо вам неколико страих фресака, икона и мозаика: Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона. Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“. Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24: μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete „Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“ Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“ Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам. „Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. " Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове. На левој страни: Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]…. Ὁ ΜΕΓΑC… Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу. На десној страни: …ΜΙΧАΛ …ΤΑΞΙΑΡΧΗC Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова. Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако: Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC „ Кнез Михаил Врховни војсковођа“ Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте: Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου· „А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“. На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“.. Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђел Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин: Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак. У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово: „ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“. Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише: „Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“ „ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“. Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише: „ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“. Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина: Михаил је са леве стране: А Гаврил са десне: Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан. Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“. Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“. Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ извор Поводом празника Светог великомученика Димитрија Солунског Мироточивог припремили смо неколико древних икона и фресака овог великог светитеља. Наша Црква 8.новембра (26.октобра) слави Св. Димитрија-Митровдан. У православној иконографији разни су прикази овог светитеља. Св. Димитрије је у византијској иконографији приказан како јаше црвеног коња за разлику од бијелог коња на којем је приказан Свети Ђорђе. На овој икони Свети Димитрије је приказан као коњаник у војној униформи како јаше на црвеном коњу (који је у галопу) и који својим копљем убија бугарског цара Калојана (1196 - 1207). То је чудо које се догодило октобра 1207. године изван зидина Солуна. Црвена боја симболизује управо то чудо. На икони Свети Димитрије је приказан како лијевом руком држи узде, десном држи копље које пробада непријатеља. Иконописци врло изражајно приказују копље које пробија непријатељски врат, крв која из њега извире, те позу коња који гази тијело које је копитом бачено у прашину. Зашто је свети Димитрије приказан на црвеном коњу? Наиме у честим биткама које су водили браниоци Солуна знало се догађати да се међу коњаницима, у јеку борбе с непријатељима, појави св. Димитрије на црвеном коњу. О овоме није свједочио један војник у једном случају већ се ситуација понављала више пута и исто су свједочанство понављали различити војници. Такође, византијски писац Јован Ставрикије описује како се св. Димитрије, као заштитник и чувар града, јавио на коњу бугарском цару и одмах га пробо копљем док је спавао у шатору на брежуљку. У старој српској књижевности овај догађај се први пут помиње у XIII вијеку, када је монах Теодосије написао: "Живот светога Саве": "Бјеше дакле неко по имену Стрез, ако пакостан, али високог рода, од бугарске стране, царскога рода, сродник Калојована, цара Загорског (мисли се на бугарског-примједба аутора), кога причају, уби Свети Димитрије. јер тај Калојован, цар загорски подиже се и разори многе грчке градове по свој Тесалији и свој Македонији, а тада су владали Фрузи (Франци “Латини освојили Цариград и wиме владали од 1204-1267-прим. аутора.), који не мараху за разоравање осталих градова и не помишљајући на њих као на своје, а он се налазећи их пусте и безмоћне разораваше их, а све што биваше, од Бога биваше. Тако дође с многом силом као некада Синахерим на божји град, на крајеве свијета православљем чувени, Богом чувани велики град Солун, отачаством светога мученика стратоносца Димитрија, и у ком и његове моћи точећи миро. И не постиде се светости Светога, нити се поколеба због чудеса која бивају услед истицања мира из његове свете раке, него помишљаше како ће и Солун, као и остале градове, разорити и сасвим опустошити. Али топлим у Бога представништвом Светога не постж`е своје луде намере, јер не просу тулац стреле, нити извади оружје; јер кад дође к граду, бж`јим судом од неке невидљиве муке у срцу умре, напрасно заврши. И тако Бог молитвама Светога заштити неповређени град..." Препоручујемо да на ову тему да преузмете и прочитате и "СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ ПРОБАДА БУГАРСКОГ ЦАРА КАЛОЈАНА НА КОЊУ И СПАСАВА ГРАД СОЛУН У СРПСКОЈ УМЕТНОСТИ"-Радомира Д. Петровића Чудотворну икону Пресвете Богородице „Свију жалосних Радост“ Православна Црква посебно прославља у недјељу, 6. новембра 2022. године. На овој чудотворној икони Богородица је приказана у сјају ореола, окружена људима, у мукама, болести и жалости, и анђелима који им помажу њеним молитвама. Првообраз чудотворне иконе Богомајке ,,Свих жалосних радост“ налазио се од 1643. г. у московском храму Преображења Господњег, на Ординки. Ова икона постала је позната, након једног чуда, а оно се догодило 24. октобра (6. новембра по новом календару) 1688. године у Москви, када је молитвама пред њом, сестра патријарха Јоакима (1674-1690), Ефимија, била излијечена. Пошто је дуго боловала од неизљечиве болести, једног јутра је на молитви чула глас: „Ефимија, иди у храм Преображења Сина мога; тамо је икона „Свих жалосних радост“: нека се помоли свештеник пред том иконом, и оздравићеш“.Ефимија учини тако, и одмах поста потпуно здрава. Од тога времена не престају исцјељења од те иконе и сви они који јој с вјером прилазе, добијају утјеху и помоћ Пресвете Богородице.Године 1770. за ову икону благочестиви добротвор подарио је изрезбарени трон у коме она данас почива. Постоји неколико њених верних копија од којих су најпознатије иконе: Свих жалосних радост у Лаврској болници, Свих жалосних радост у Тоболску и у Тамбову. Још једна икона Богородице „Свих жалосних Радост” прославила се чудесима у Санкт Петербургу 1888. године. Током јаког невремена, гром је ударио у капелу, али је икона Богородице која се налазила у њој остала нетакнута. Истовремено, на њу су се налијепили ситни бакарни новчићи који су били испред иконе, што јој је дало додатно име. Године 1898. на мјесту капеле подигнута је црква. У уторак, 29. августа, наша Православна црква молитвено се сјећа преноса нерукотвореног образа (убрус) Господа Исуса Христа из Едесе у Цариград. Пренос нерукотвореног образа Господа Исуса Христа, из Едесе у Цариград, догодио се 944. године. Нерукотворена икона Господа Исуса Христа јединствена је по томе што је према предању њен "аутор" био Сам Господ Исус Христос. Предање каже да је у вријеме Спаситељевог проповиједања у сиријском граду Едеси владао кнез Авгар. Био је заражен губом по цијелом тијелу. Глас о великим чудесима која је Господ учинио проширила се Сиријом (Мт 4, 24) и стигао до Авгара. Не видећи Спаситеља, Авгар је повјеровао у Њега као у Сина Божјег и написао писмо тражећи од њега да дође и излијечи га, искрено вјеровујући да ће оздравити ако му види лице. Он посла неког живописца Ананију у Палестину с писмом Христу, у коме Авгар мољаше Господа да дође у Едесу и да га исцијели од губе. У случају да Господ не могадне доћи, нареди кнез Ананији да живопише лик Његов и донесе, вјерујући да ће му тај лик повратити здравље. Ананија је дошао у Јерусалим и видио Господа окруженог народом. Није му могао прићи због великог броја људи који су слушали Спаситељеву проповијед. Затим је стао на високи камен и покушао из даљине да наслика лик Господа Исуса Христа, али није успио. Сам Спаситељ га је позвао, назвавши га по имену и дао кратко писмо за Авгара, у којем је, задовољивши владареву вјеру, обећао да ће послати свог ученика да га оздрави од губе и упути га на спасење. Тада је Господ тражио да донесе воду и убрус (платно, пешкир). Опрао је своје лице, обрисао га и на њему је било утиснуто Његово Божанско лице. Ананија је донио Убрус и Спаситељево писмо у Едесу. Са страхопоштовањем, Авгар је прихватио светињу и примио исцјељење; само мали дио трагова страшне болести остао је на његовом лицу до доласка обећаног ученика Господа. То је био апостол 70. године, свети Тадеј (помен 21. августа), који проповиједајући Јеванђеље дође Авгару, исцијели га потајно и крсти га и све становнике Едесе. Тада кнез полупа идоле, који стајаху пред капијом града, и над капијом стави онај убрус с ликом Христовим, налепљен на дрво, уоквирен у златан рам и окићен бисером. Још написа кнез испод иконе на капији: „Христе Боже, нико се не ће постидети, ко се у Тебе нада“. Доцније, један од праунука Авгарових обнови идолопоклонство. И епископ тога града дође ноћу и зазида ону икону над капијом. Вијекови су од тада прошли. У вријеме цара Јустинијана нападе Персијски цар Хозрој на Едесу, и град беше у великој тескоби. Деси се тада да епископ Едески Евлавије имаде виђење Пресвете Богородице, која му објави тајну о зазиданој и заборављеној икони. Икона би пронађена, и силом њеном војска Персијска побеђена. Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када. Извор: Фејсбуку страница Пријатељи манастира Хиландара /Аутор светлописа Костас Асимис Православна Црква 5. августа обиљежава помен на једну од најпоштованијих икона Богородице - „Почајевску“ . Није познато ко је иконописац ове чудотворне иконе. Једино што знамо јесте да се налазила у посједу будућег константинопољског патријарха, тада Митрополита Неофита који ју је у знак захвалности, предао велепосједници, Ани Гојској. Чудотворна икона , поштована у цијелом православном свијету, налази се у Свето-Успенској Почајевској лаври у западној Украјини. Назив Почајевска добио је по мјесташцу Почајев, на путу између Кременеца и Бродама. Манастирске књиге свједоче о бројним чудесима која су се молитвама дешавала пред овом Богородичином иконом. Прослава у част Почајевске иконе Богородице установљена је у знак сјећања на избављење Успенске Почајевске лавре од турске опсаде 20-23. јула 1675. године. Наиме, полажући своју наду у помоћ Богомајке, монаси су се сву ноћ молили и пјевали Акатист пред чудотворном иконом а када су возгласили ,,Изабраној победоносној Војвоткињи”, Пресвета Дјева се јавила у свијетлој одежди окружена анђелима са исуканим мачевима – па је Турке ухватио страх, те се дадоше у бјекство. Чак и у 18. вијеку, када су православни привремено изгубили Почајев, од иконе су се десила бројна исцјељења. Манастирски љетопис свједочи о 539 таквих случајева. Познато је да је икону поштовао унијатски гроф Николај Потоцки, који је био добротвор Почајевске лавре и о свом трошку подигао Успенски собор. Године 1832. Почајевска лавра је поново враћена православнима, што је пропраћено чудесним исцјељењем слијепе дјевојке Ане Акимчукове, која је дошла да се поклони светињама са својом 70-годишњом баком. Поводом празника Светог Илије-Илиндана за Вас смо припремили слајдшоу ријетких и необичних икона и фресака Светог Илије
Русија оптужује Украјину да је дозволила пренос православних светиЊА у ЕвропуРуска спољна обавјештајна служба (СВР) саопштила је да је Украјина овластила УНЕСКО да премјести светиње православног хришћанства из манастира Кијево-Печерска лавра у Европу. Директор СВР-а Сергеј Наришкин саопштио је да ће артефакти бити пребачени у музеје у Италији, Француској, Њемачкој и Ватикану. Према ријечима Наришкина, "глобалистичке елите, познате по својој страсти да присвајају туђе вриједности, појачавају напоре за пљачку Украјине." Додао је да док се раније радило о финансијским и материјалним ресурсима, као што су жито и плодно тло, "сада су у питању православне реликвије на украјинској територији". Украјинске власти, тврди је шеф СВР-а, извршиле су попис црквене имовине и издвојиле финансијска средства за транспорт у Европу. "Нема сумње да повратак реликвија није дио планова Запада. Напади на Кијевско-печерску лавру логичан су наставак приче о тајном извозу са украјинске територије најстаријих византијских икона, које су изложене у француском Лувру од 14. јуна 2023. године", наведено је у саопштењу.Шеф обавјештајне службе тврди да су иконе уклоњене из Украјине уз посредовање швајцарске невладине организације Међународна алијанса за заштиту културног наслијеђа у зонама сукоба, која ради у сарадњи са УНЕСКО-ом.
"Западни пљачкаши гробова заборављају да су за њих украдене реликвије само скупи 'артефакти', док су за руски свијет непроцјењиве светиње", рекао је он, обећавши да ће Москва учинити све да их врати. Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада. 1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин. 2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена. Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила. С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра. 1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром. Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром. Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Владимирска икона Богородице - икона Богородице, једна од најпоштованијих чудотворних икона Руске цркве. Датуми празновања: 3. јун, 6. јул, 8. септембар Владимирска икона мајке Божије (икона Богородице) сматра се чудотворном и, по предању, насликао ју је јеванђелист Лука на на дасци од онога стола за којим је јела Света породица: Спаситељ, Мајка Божија и праведни Јосиф Заручник. Богородица је, видјевши ову икону, рекла: „Од сада ће ме звати блаженом сви народи" и додала „благодат рођеног од мене и моја нека биде са овом иконом“. Године 450. за вријеме цара Теодосија Млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, а почетком 7. вијека је из Константинопоља превезена у Кијев. Икона је у Русију донесена из Византије почетком 12. вијека као поклон светом кнезу Мстиславу Ростиславичу (+ 1132) од цариградског патријарха Луке Хризоверха. Икона је постављена у женском манастиру Вишгород (древног града свете равноапостолне велике кнегиње Олге), недалеко од Кијева. Глас о њеним чудима стигао је до сина Јурија Долгоруког, принца Андреја Богољубског, који је одлучио да икону превезе на сјевер. Пролазећи поред Владимира, коњи који су носили чудотворну икону стали су и нису могли да се крећу. Замјена коња новим, такође, није помогла. Током усрдне молитве, сама се Царица небеска указала принцу и наредила да чудотворну икону Богородице остави у Владимиру, а на овом мјесту сагради храм и манастир у част Њеног Рођења. На општу радост становника Владимира, принц Андреј се вратио у град са чудотворном иконом. Од тада се икона Богородице почела називати Владимирском иконом. Године 1395. страшни завојевач хан Тамерлан (Темир-Аксак) достигао је Рјазанске границе, заузео град Јелец и кренувши ка Москви пришао обалама Дона. Велики војвода Василије Димитријевич изашао је са војском у Коломну и зауставио се на бријегу Оки. Молио се московским светитељима и преподобном Сергију за спас Отаџбине и написао је митрополиту московском Светом Кипријану да предстојећи Успенски пост буде посвећен усрдним молитвама за милост и покајање. У Владимир, гдје се налазила прослављена чудотворна икона послали су свештенство. Након свете литургије и молебана на празник Успења Пресвете Богородице, свештенство је узело икону и крсним ходом на својим рукама однијели је у Москву. Безброј људи са обје стране пута, клечећи, молили су се: „Мајко Божија! Спаси земљу руску!" Баш у часу када су становници Москве срели икону на Кучковом пољу (сада Улица Сретенка), Тамерлан је задријемао у свом шатору. Изненада је у сну угледао велику гору са чијег врха су светитељи са златним жезлима ишли према њему, а над њима се у блиставом сјају појавила Величанствена Жена окружена безбројним мноштвом Ангела са пламеним мачевима. Наредила му је да напусти границе Русије. Пробудивши се са страхопоштовањем, Тамерлан је питао за значење визије. Речено му је да је блистава Жена Богородица, велика заштитница хришћана. Тада је Тамерлан наредио пуковима да се врате назад. У знак сјећања на чудесно избављење руске земље од Тамерлана, на Кучковом пољу је изграђен Сретенски манастир, гдје је икона и дочекана, а 26. августа (према новом календару - 8. септембра) успостављено је сверуско празновање у част сусрета Владимирске иконе Пресвете Богородице. Од септембра 1999. године икона се налази у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији. 6. јула 1480. године у Москву је из древног града Владимира донесена најпоштованија икона Пресвете Богородице у Русији. Велики кнез Иван III сам је заповиједио да светиња донесе у престоницу, када се са истока приближила огромна хорда на челу са Ахмет-каном ... Руси су имали мале шансе за побједу, а исповједник великог кнеза епископ Васијан позвао је народ да се моли Богородици за помоћ. Богородичино заступништво спасило је Москву од пропасти. Наиме, војске су се састале на ријеци Угри, али није дошло до битке. Велики кнез је наредио да његова војска да отступи од ријеке Угре, желећи да сачека да Татари приђу. А Татари су ово повлачење схватили као да их Руси намамљују у засједу и зато су почели отступати. У почетку су то чинили полако, ноћу их је неочекивано обузео такав страх, да су они побјегли главом без обзира. И од тог тренутка Русија више није плаћала данак Хорди. Ни оружје, ни мудрост људска нису спасли Русију, већ Господ и Његова Пречиста Мајка. Многа изображења Пресвете Богородице су копије неколико портрета које је апостол Лука насликао током живота Дјеве Марије. Ниједан од оригинала није стигао до нас. Па ипак, на Владимировој икони Пресвета Дјева је приказана тако живо и природно да нема сумње да се заиста суочавамо са копијом древног оригинала. Владимирску икону 1131. године Кијевљанима је поклонио цариградски патријарх, а око 40 година чувала се у манастиру Вишгород код Кијева. Али икона се овдје није задржала дуго: 1169. године принц Андреј Богољубски узео ју је са собом на сјевер и смјестио је у нови Успенски храм у граду Владимиру. Икона је готово одмах почела да се поштује у народу, а чак се ни атеисти и незнабошци нису усуђивали да је додирну или оскрнаве. 1238. године, у вријеме најезде Татара који су били вођени од Батија, Хорда је улетјела у Успенски храм. Са зидова су откинули све вриједне предмете, али нису смјели да додирну икону. Освајачи су погледали лице Мајке Божије и ухватила их је неизрецива језа, присиљавајући их да на брзину напусте храм. Тамерланов поход се могао испоставити смртоносан за Московљане, али Мајка Божја спасила је град. Након што је Владимирска икона донесена у главни град, Тамерлан се повукао без борбе. Предање каже да му се Богородица јавила у сну заједно са светима, а ово виђење је уплашило освајача. Одлучио је да не ризикује и да неће имати посла са небеском војском коју је предводила Богородица. Од 1480. до 1918. године икона се чувала у Успенском Собору лијево од главних царских врата. Постала је заиста национална реликвија, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, благосиљали трупе у походима, и била свједок најдраматичнијих страница историје. Након доласка бољшевика на власт, светиња је изнесена из Кремља. У почетку је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. је пребачена у Третјаковску галерију. А сада се чува у посебном кивоту у обновљеној цркви Светог Николе у Толмачију. Цртежи Елена Поповскаја Извор: Фома.ру Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет Европски центар за византијске и пост–византијске споменике (ЕКBММ) у грчком граду Солуну извршио је рестаурацију и конзервацију фресака у византијској цркви Светог Георгија Побједоносца у селу Курбиново у Сјеверној Македонији. Пројекат је реализован након закључивања споразума о сарадњи који је потписан прије двије године, преноси «Православная жизнь» позивајући се на orthodoxianewsagency.gr. ЕКBММ је предузео израду студије за одржавање и имплементацију пројекта, уз финансијску подршку грчког Министарства културе и спорта. Заузврат, све укључене савремене методе анализе и документовања штета одобрене су у зиму ове године од стране Министарства културе Сјеверне Македоније. Одмах након тога, грчки рестауратори Центра започели су прву фазу поправке, која се састојала у стабилизацији фресака. Напомиње се да ће од јула сљедеће године почети обимна рестаурација зидног сликарства храма, за коју је планирано да буде завршена у року од годину дана. Црква Светог Ђорђа у Курбинову, је једнобродна грађевина, без куполе, са кровом на двије воде. Изграђена је од ломљеног камена и цигле. На фасади постоје трагови фреске ктиторске композиције, иако ктитор ове цркве није познат.која је најзначајнији примјер монументалног сликарства Комнинове епохе (1059–1204), подигнута је 1191. године. Јединствени стил зидног сликарства храма, који је по свој прилици израдио артел од четири сликара, дефинисан је термином „комнински маниризам“. Црква Светог Ђорђа је споменик културе Сјеверне Македоније и под заштитом је државе, као и Унеска. Чудотворна икона Пресвете Богородице Брзопомоћнице из Свете Горе данас је на Духовски уторак, свечано дочекана у Храму Светог великомученика Георгија у бањалучком насељу Паприковац. Вјерници су испред Храма Светог великомученика Георгија присуствовали свечаном дочеку чудотворне иконе. Свету архијерејској литургији служио је Његово преосвештенство владика бањалучки Јефрем, уз саслужење свештенства епархије бањалучке, а у присуству многобројних вјерника. Парох паприковачки Слободан Марин рекао је да ће се до недјеље, 11. јуна, пред иконом непрестано читати акатист. - Након тога ће се једном недјељно послије вечерњег богослужења у овом храму читати акатист Пресветој Богородици - навео је парох Марин. Пред овом иконом вјерници се моле када је потребна брза и дејствена помоћ, у недоумици како поступити, при различитим обољењима, као и при рођењу дјетета. На Светој Гори, у манастиру Дохијар, налази се прототип ове иконе, који је према црквеном предању насликан у 10. вијеку, за живота оснивача те светиње, преподобног Неофита. Најчувенија је икона Свете Горе, послије чудотворне иконе Вратарица из манастира Ивирон и иконе Достојно Јест из Ватопеда. Извори: Глас Српске и РТРС Чудотворна Владимирска икона Мајке Божје прославља се у нашој Цркви трипут у години и то: 21. маја, 23. јуна и 26. августа (по старом календару, односно 3. јуна, 6. јула и 8. септембра по новом). Од 1480. до 1918. икона се чувала у Московском Успенском храму лијево од главних царских двери. Постала је истински национална светињаа, пред њом су се молили сви руски светитељи и цареви, њиме су благосиљали трупе у походима и свједок је најдраматичнијих страница историје. Након доласка бољшевика на власт, светилиња је уклоњена из Кремља. Прво је послата на рестаурацију, затим је изложена у Државном историјском музеју, а 1930. године пребачена је у Третјаковску галерију. Од септембра 1999. године икона се налази у храму-музеју Светитеља Николаја у Толмачију, при Третјаковској галерији. Цртежи Елена Поповскаја/ Аутор: вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру Препоручујемо и овај чланак: ВЛАДИМИРСКА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ Чудотворна икона Богородице Брзопомоћнице из манастира Дохијара на Светој Гори, биће свечано дочекана на Духовски уторак, 6. јуна у храму Светог великомученика Георгија у бањалучком насељу Паприковац. Ово је потврдио за „Глас Српске” парох паприковачки, јереј Слободан Марин и додао да икона стиже "благословом нашег Преосвећеног владике Јефрема и трудом честитих парохијана" - Тога дана у нашем храму биће служена Света архијерејска Литургија у присуству великог број вјерника. Велика нам је част што наша парохија дочекује ову светињу и овом приликом позивам вјернике из цијеле Републике Српске и региона да дођу и да се поклоне Чудотворној икони. Пред Иконом ће се непрестано читати Акатист до касних вечерњих часова до недјеље 11. јна након чега ће се једном недјељно након вечерњег богослужења читати Акатист Пресветој Богородици - рекао је отац Слободан Марин. Према његовим ријечима овај свети дар са Свете Горе ће остати храму Светог великомученика Георгија на Паприковцу. Иконе посвећене Богородици спадају међу најпоштованије, између осталог и због тога што се вјерује да ономе ко се искрено моли Мајци Божијој у муци, молитве услишава. Сматра се да су чудотворне моћи Богородице Брзопомоћнице помогле многима који су се помолили пред њом и затражили помоћ. Велики број свједочанстава у нашем времену потврђују да је многе болесне исцијелила, тужне развеселила, а несрећне утјешила. Обнова храма Светог великомученика Георгија, (који су у рату 1941. године порушиле усташе,), почела је крајем 2012. године. - Некада је Паприковац имао свој храм Светог Георгија у данашњој Крајишкој улици, (задужбина Господина Илије Ранкића) поред којег је био парохијски дом, а почело се формирати и православно гробље. Завршетком рата 1945. тадашње власти су одузеле нашој цркви сву имовину на Паприковцу, 14 гробова уништили, земљу испарцелисали и продавали, те насељавали већином расељени народ са Мањаче - испричао је јереј Марин. Према његовим ријечима на обнаву храма Светог Георгија у бањалучком насељу Паприковац се чекало седам деценија. - Наша генерација је дочекала милошћу Божијом да осветимо темеље и саградимо храм уз помоћ приложника наше, али и других парохија - нагласио је отац Марин. На јесен је планиран завршетак радова на фасади храма и прикупљање средстава за завршетак ограде око храма. - Ових дана интензивно се обављају радови на уређењу порте храма, како бисмо што свечаније дочекали са нашим Епископима поменуту Чудотворну икону - истакао је парох паприковачки. Храм Светог великомученика Георгија обиљежио је недавно славу, а Светој Литургији су присуствовали бројни вјерници. Предање о Чудотворној икони По предању монаштва грчког манастира Дохијара на Светој Гори, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна веома стара Богородичина икона. Пред овом иконом, био је пролаз којим су оци одлазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, монах по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свијећама, чуо ријечи: “Више не пролази овуда са свијећама и не чади ми икону.” Међутим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свијећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослијепио. Убрзо послије тога, монах Нил се клечећи преко пута свете иконе, молио непрекидно данима и ноћима. Након неколко дана јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима, подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом манастиру Светог Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибјегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је мјесто око Свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено. Пошто се се одатле пружа поглед према западу, а простора није било много, са десне стране чудотворне иконе подигнут је Свети храм, на чијем су живописању радили најбољи умјетници, посвећен Пресветој Богородици, чудотворној Брзопомоћници. Сваке вечери и сваког јутра служи се молбени канон пред овом светом иконом на Светој Гори. Изљечења и чуда Сва изљечења и многа друга чуда која је Пресвета Богородица Брзопомоћница од тада учинила и чини сваког дана није могуће забиљежити. Показала се другом Силоамском Бањом: вјерује се да болесне исцјељује, слијепима дарује вид, лијечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, штеточине много пута отјерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно и са вјером приступају. Извор: Глас Српске Најпознатија руска икона, која се сматра једним од највиших достигнућа руске умјетности, „Света Тројица“ преподобног Андреја Рубљова враћена је Цркви, наводи сајт патриарцхиа.ру. Напомиње се да је чувена икона враћена Цркви као одговор на бројне молбе вјерника. „Одговарајући на бројне захтјеве православних вјерника, предсједник Руске Федерације В.В. Путин донио је одлуку да врати Руској православној цркви чудотворну икону „Тројица“ коју је насликао преподобни Андреј Рубљов. Икона ће годину дана бити изложена за јавно поштовање у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, а затим ће заузети историјско мјесто у Тројицком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре. „Тројица“ (такође „Авраамово гостопримство“) је икона Свете Тројице коју је насликао Андреј Рубљов у 15. вијеку (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године), најпознатије његово дјело и једно од два сачувана дјела, која су, према научницима, аутентично његова. Далеко је позната изван граница Русије као једна од најљепше представљених старозавјетних библијских сцена Гостопримства Аврамовог или Свете Тројице. До револуције 1917. године, икона „Тројица“ налазила се у Саборном храму Тројице-Сергијеве лавре, али је касније изнесена из манастира, прво на рестаурацију, а затим на чувањее у Третјаковску галерију. У јулу 2022. године икона је послата у Тројице-Сергијеву лавру на богослужења посвећена 600-годишњици проналаска моштију Светог Сергија Радоњешког. 16. и 17. јула, први пут од Октобарске револуције, била је изложена у Тројице-Сергијевој лаври. Све ово вријеме „Тројица“ је била у покретној климатској витрини, која је направљена специјално за транспорт иконе у Лавру. По повратку у музеј, икона је шест мјесеци нила под надзором рестауратора. Тада су медији пренијели да су стручњаци на њој пронашли бројна љуштења слоја боје. У децембру је икона враћена у поставку музеја и изложена под антирефлексним стаклом. За празник светог великомученика Георгија Побједоносца, припремили смо избор од тридесетак икона из цијелог православног свијета (извор:«Православная Жизнь»)
|
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
March 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|