Свети синод Буграске православне цркве једногласно је изабрао 54-годишњег митрополита врачанског Григорија за мјестобјуститеља трона БПЦ и предсједника Светог синода. Митрополит Григориј биће одговоран за избор новог патријарха, који би требало да буде организован и одржан у наредна 4 мјесеца. За патријарха може бити изабрано 9 од 13 митрополита. У складу са Статутом Бугарске православне цркве – они треба да имају навршених 50 година и да су митрополити најмање 5 година. Митрополит пловдивски Николај, који испуњава ове услове, саопштио је да се неће кандидовати за патријарха. Мјестобјуститељ трона БПЦ и предсједник Светог синода обављаће и дужност митрополита софијског, рекао је портпарол Светог синода епископ старозагорски Кипријан. О коме слушамо током читања Канона светог Андреја Критског у уторак прве седмице Великог поста? ПЈЕСМА 1. Превазишавши Каиново убиство, по слободној вољи постадох убица савести душе, оживевши тело и војевавши против ње рђавим својим делима. Не уподобих се, Исусе, Авељевој правди, никада Ти не принесох угодан дар, ни божанска дела, ни жртве чисте, ни живот непорочни. Као Каин и ми, бедна душо, принесмо заједно Творцу свих: прљава дела, жртву лажну и живот непотребан, зато и бисмо осуђени… Каин и Авељ су били синови Адама и Еве. Када су браћа принијели жртву Богу, Господ није прихватио Каинову жртву, јер није принесена из чистог срца. Али Каин се није покајао, већ је почео да завиди свом брату, чија је жртва била угодна Богу и од њега прихваћена. Обманом је Каин измамио Авеља на поље и убио га, поставши први убица на земљи (види 1 Мојс). Каинов род, изгнан од остатка потомака Адама и Еве, касније је нестао у катастрофи која је ушла у Свето писмо под називом Велики потоп. ПЈЕСМА 3. …Сагреших, Господе, сагреших Теби, смилуј се на мене, јер нема никога који Ти сагреши међу људима, а да га ја не превазиђох гресима. Подражавах, Спаситељу, оне који блудничише у време Ноја, наследивши и осуду њихову - у потопу утапања Ноје - старозавјетни патријарх, припадао је 9. генерацији људи послије Адама. У његово вријеме, Господ је одлучио да пошаље Потоп на земљу како би истријебио цијело грешно човјечанство. Од свих људи показао се праведним само Ноје и његова породица и они су били спашени од поплаве. Бог је рекао Ноју и његовим синовима да саграде лађу (барку,арку), у коју ће ући цијела Нојева породица, као и од свих животиња мушкоми женско тј.по један пар (Пост 6-9). Душо, угледавши се на онога Хама који се наруга оцу, ниси покрила срамоту ближњега, вративши се уназад гледајући. Хам- један од тројице Нојевих синова. Увриједио је оца смијући му се. Након што Ноје, не знајући ефекат ферментисаног сока од грожђа, није стигао до свог кревета и наг заспао усред шатора, Хам није покрио очеву голотињу, већ је, смијући се, отишао и рекао браћи о томе. Али браћа су покрила оца окренувши се да не виде његову голотињу. Сазнавши за Хамово непоштовање, Ноје је проклео његове потомке, проричући му ропство. ”Проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!” (Пост 9, 25; Пост 9, 18-27). Као Лот од пожара, бјежи душо моја од гријеха; бегај од Содома и Гомора; бјежи од пламена сваке безумне жеље. ПЈЕСМА 4. Бди, душо моја, труди се као некада велики Патријарх, да стекнеш делање са расуђивањем, да стекнеш ум који гледа Бога и достигнеш незалазни примрак божански у созерцању, и да будеш велики купац. Дванаест патријараха породивши велики Патријарх, тајанствено утврди, душо, лествицу твога делотворног усхођења: децу као основ, степене као усхођење премудро поставивши. Велики патријарх Јаков (Израиљ), предак изабраног народа Божијег. Имао старијег брата близанца под именом Исав. Од њега је потекло дванаест синова који су постали патријарси дванаест израиљских племена. Подражавала си, душо, омрзнутог Исава, продала си обманитељу твоме првородство првобитне красоте, и отпала си од очевог благослова, и двапут си јадна обманута: делањем и разумом; зато се сада покај. Исав се прозва Едом, због крајњег безумног блудничења са женама; јер увек распаљиван неуздржањем и сластима оскрнављиван, би назван Едом, што значи распаљивање душе грехољубиве. Исав је брат патријарха Јакова. Презирао је очев благослов и част да га сматрају прворођеним сином, продавши их Јакову за вариво од сочива (Пост 25, 20-34). За своју неумјереност, Исав је добио надимак „Едом“ („црвени“) - од боје варива од сочива. Након што је Јаков примио благослов који му је некада припао, Исав јез амрзио свог брата и желио је да га убије (1 Мојс 27). О душо моја, чувши за Јова који се на ђубришту оправдао, ниси се угледала на његово јунаштво, ниси имала чврсту одлуку у свему што знаш и чиме си била кушана, но показала си се нетрпељива. Који беше некад на престолу, сада је наг и гнојав на ђубришту, који беше многодетан и славан, одједном поста бездетан и бескућник; ђубриште дакле за палату, и ране за бисерје сматраше. Јов је старозавјетни патријарх који је због ђаволских поступака изгубио дјецу, имање и добио неизљечиву болест - губу. Показао чврсту вјеру у Бога на искушењима. Господ је вратио Јову здравље и дао му још дјеце. Прича о праведном Јову, којег Црква назива дуготрпљивим, описана је у старозавјетној Јовиној књизи. ПЈЕСМА 5. Слушала си о Мојсијевом ковчежићу, душо, ношеном водама и валовима речним, као у палати некада; бежи од дела горког савета Фараонова. Душо бедна, ако си и слушала бабице које су убијале некада, као младенце, мужаствену делатност целомудрености, сада као великом Мојсију, нека ти буде дојиља премудрост. Бедна душо, као велики Мојсије, ранивши ум, ниси убила Египћанина; и реци, како ћеш се настанити у пустињу страсти, кроз покајање? У пустињу се насели велики Мојсије; хајде, дакле, душо, подражавај живот његов, да би била и при виђењу Богојављења у купини. Размишљај, душо, о Мојсијевом штапу, који удара море и згушњава дубину, као праобразу Крста Божанскога, којим можеш и ти учинити велика дела. Мојсије је старозавЈетни Божји пророк. Пети канон канона подсјећа на живот пророка описан у 1. и 2.глави књиге Изласка. Окрутни фараон, плашећи се побуне робова, издао је наредбу да побију сву мушку новорођенчад јеврејским робовима. Једно од дјеце је чудом спасено - остављено је у близини фараонових купатила у корпици од катрана, гдје га је пронашла фараонова кћерка. Дијете је усвојила фараонова ћерка. Добија име Мојсије - „извађен из воде“ и одгајан је на фараоновом двору. Али, одгојен као египатски племић, Мојсије не може да поднесе угњетавање свог народа и залаже се за јеврејског роба којег Египћанин претуче. Истовремено убија Египћанина и мора да бјежи из земље да би избјегао казну. Мојсије налази уточиште на Синајском полуострву, гдје га 40 година касније Господ позива да ослободи свој народ. Арон приношаше Богу огањ, непорочан и нелажан, но Офније и Финес, као ти душо, приношаху Богу туђе - оскрнављени живот. Арон је Мојсијев старији брат, рођен прије објављивања фараонове сурове уредбе о истребљењу новорођенчади. Арон је постао први свештеник у Израиљу и оснивач свештеничке породице. Током историје старозавјетног народа Божијег, само Израиљац од Аронових потомака могао је постати свештеник. Офније и Финес су потомци првосвештеника Арона, зли синови свештеника Илије. Били су свештеници према праву насљедства, али су се одликовали користољубљем, похлепом и без страхопоштовања су обављали службу Божију те су својим ружним понашањем одраћали народ од Бога. Прије него што су Израиљлци принели жртву, Илијини синови би дошли и изабрали најбоље комаде меса за своју гозбу, а остатак - најгоре месо - наређивали да се принесе на жртву Господу. Слушајући о томе, отац њихов Илије их није кажњавао, него их је само ријечима савјетоваода се оставе рђавих дјела, но они га нису слушали. Зато их је Бог казнио прераном смрћу тј.погинули су. Послије њих, Илија је, такође, умро - за казну због тога што своју дјецу није васпитао у побожности (1 Цар 1-4). ПЈЕСМА 6. Валови сагрешења мојих, Спасе, покрише ме изненада, повраћајући се као у Црвеном мору некада на Египћане и војводе. Црвено (цркв.слов Красно) море. Бјежећи из египатског ропства, Израиљлци су чудесно прешли ово море као да је суво. Египатски војници и коњаници (тристати) који су појурили за њима изгинули су под затвореним таласима (Изл 14). Даље, у 6. канону канона спомињу се и друга Божја чуда, приказана Израиљцима у Синајској пустињи након преласка Црвеног мора и жамор јеврејског народа, упркос многим благословима Божјим. Извршила си, душо, неразумни избор, као некада Израиљ, јер си место Божанске мане бесмислено изабрала сластољубиво преједање страсти. Више си ценила, душо, кладенце хананејских мисли, него извор из Камена, Чашу премудрости - Исуса, који лије потоке богословља. Свињско месо и казане, и египатску храну, више си ценила од небеске, о душо моја, као некада незахвални народ у пустињи. Кад слуга Твој Мојсије удари штапом камен праобразно, Твоја животворна ребра прасликоваше, из којих сви, Спасе, захватамо живоносно пиће. Испитај, душо, и разгледај као Исус Навин обећану земљу, каква је, и усели се у њу правичношћу. Исус Навин-вођа Израиљаца на путу до обећане земље током изласка из (Мисира) Египта. Након смрти пророка Мојсија, предводио је свети рат Израиљаца против злих незнабожачких племена која су насељавала Палестину. ПЈЕСМА 7. Као кад се Ковчег Завета ношаше на колима, па кад скренуше волови, онај се Уза само дотаче, и Божјим гњевом би кажњен; но бежи од његове дрскости, душо, и чесно поштуј Божанске ствари Зан (Уза) је син Аминадава, чувара Ковчега завјета у Кириат Јариму. Током владавине израиљских судија, ова главна светиња јеврејског народа било је чувана у селу Кириат Јариму од Филистејаца. Цар Давид је у пратњи многих људи лично учествовао у преносу Ковчега завјета у Јерусалим. Уза је возио кочију која су носила ковчег. На путу догодила се несрећа - во је гурнуо кочију, а Уза, који је сједио на њој, зграбио је Ковчег да не падне. Умјесто да се брине о светим стварима Господњим, сматрао је да је његова сигурност вреднија од Ковчега. Због тога је Господ одмах ударио Узу који је умро (2 Цар 6). Слушала си о Авесалому како на природу устаде, упознала си његова нечиста дела, којима оскврни постељу Давида, оца свога; но ти си, душо, подражавала његове страсти и сластољубне жеље. Авесалом је један од синова цара Давида (важио за најљепшег Давидовог сина), рођеног од кћерке Гесурског цара. Побунио се против оца, желећи да преузме његово царство. Као израз презира према оцу, ушао је у кућу његових конкубина пред свим људима. Умро је срамотном смрћу: учествујући у бици против оца, пројахао је мазгу кроз шуму, а његова дуга коса, којом се поносио, заплела се у гране храста, мазга је побјегла, а Авесаломм је висио на дрвету. Давидов војсковођа Јоав, видјевши немоћног Авесалома, убио га је иако је цар Давид наредио да се Авесалому по сваку цијену сачува живот. Вијест о погибији Авесаломовој сломило је старог Давида, што је дирљиво описано у 2 Сам. 18, 32 - 33. Давид је други израелски цар. За више детаља о томе погледајте објашњење за 7. канон канона, прочитаног у понедјељак прве недјеље Великог поста. Покорила си своје слободно достојанство телу своме; јер нашавши, душо, другог Ахитофела - ђавола, потчинила си се његовим саветима; но ове сам Христос растури, да се ти свакако спасеш.Соломон дивни, пун благодатне мудрости, и он некада зло пред Господом учинивши, одступи од Њега; њему си се ти, душо, уподобила, проклетим твојим животом. Ахитофел је био савјетник цара Давида. Какав је савјетник био каже нам се у светом писму: "И савјет који даваше Ахитофел у оно вријеме бијаше као да би ко Бога упитао; такав бијаше сваки свјет Ахитофелов и у Давида и у Авесалома" (2 Сам 16, 23). Био је града из Гило (смјештен југоисточно од Хеврона). Прешао је на страну издајника Авесалома и дао му савјете како најбоље уништити Давида. Видјевши да један од његових савјета против цара није испуњен, Ахитофел се, плашећи се цареве побједе и одмазде због издаје, објесио (2 Цар 17, 23). Соломон је син цара Давида, најпознатијег од израиљских царева. Био је познат по својој мудрости, коју је од Бога добио као награду за понизност. Аутор старозавјетних књига Приче, Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Премудрости Соломонове. За вријеме Саломона, израиљско царство достигло је највиши процват. Али богатство и бројне паганске жене исквариле су га и учиниле да заборави Господа. Пред крај свог живота покајао се. Вучен сластима својих страсти, оскврњиваше себе - авај мени! – љубитељ премудрости, љубитељ блудних жена, и би отуђен од Бога; њега си ти, душо, подражавала умом, преко страсних нечистота. Угледала си се, о душо, на Ровоама који не послуша савете очеве, уједно и на злог слугу Јеровоама, пређашњег одступника; но бегај од подражавања (њих) и вапи Богу: Сагреших, смилуј се на мене. Ровоам је син цара Соломона, који је наслиједио престо након очеве смрти:"И почину Соломун код отаца својих, и би погребен у граду Давида оца својега; а Ровоам син његов зацари се на његово мјесто" (1 Цар 11, 43). На престо је дошао са четрдесет једну годину, а владао је седамнаест годину. Није послушао савјет старијих да буду милостиви према народу и постао је суров владар. На себе навукао гњев народа одбијањем да смањи порезе наметнуте за вријеме његовог оца. Током његове владавине, јединствено израиљско царство подијелило се на Јужно и Сјеверно. Наиме,народ се окупио у Сихему, побунио се и одвојио од Ровоама. На царевој страни остало је само Јудино племе и половина Венијаминовог племена, док је десет сјеверних племена основало ново израиљско царство и изабрало Јеровоама I за свог цара. У петој години владавине Ровоама, фараон Шошенк I (Сусаким) напао је Јудеју, опљачкао Јерусалим и јерусалимски храм и претворио Јудејско царство у вазала Древног Египта . У Карнаку, на једном од споменика Шошенка, налази се списак заузетих градова Јудеје. Ровоам је умро у 58. години живота, 915. п. н. е. (према хронологији Вилијама Олбрајта, према Ерлихману, владао је и наредне, 914. прије Христа) и сахрањен је у Јерусалиму. Јеровоам I, син Наватов, био је израелски цар који је, према Библији, владао 22 године, од 928. до 907. прије Христа (међу неки наводе и ове године као могуће године његове владавине: 975—954 прије Христа; 922—901 прије Христа) Јеровоам I из Јефремовог племена, био је кривац подјеле јеврејске монархије на два царства - Јудејског и Израиљског - и оснивач прве израиљске династије. У младости је био у служби Соломона, као надстојник над радницима из Јефремовог племена. Тада је препознао терете које је народ морао да поднесе да би извео велике царске грађевинске пројекте, чуо је жамор радника, видио судске невоље и моралну разузданост царевих супруга. При погледу на све ово, у њему се пробудио понос Јефрема, као припадника тог племена, којем је обећана блистава будућност у Јаковљевом благослову и које је сада морало ропски да служи племену Јуди. Пророк Ахија му је предвидио да ће иза куће Давидове остати само два племена, а он ће бити цар десет сјеверних племена ако се буде покоравао вољи Божијој и слиједио заповијести. Када је вијест о томе стигла до Соломона, Јеровоам је побјегао у Египат, гдје је уживао заштиту фараона Шошенка и остао до Соломонове смрти. Послије побуне десет израиљских племена против Саломоновог сина Ровоама, одвојена племена су позвала Јеровоама и он је преговарао са Ровоамом у Сихему. Након прекида преговора, изабран је за првог цара новог израиљског царства. Јеровоам је ојачао границе свог царства, саградио неколико нових градова и уопште учинио много за свој народ. Из страха од могућег уједињења јеврејског народа под влашћу цара Јудејског царства Ровоама, он се на сваки могући начин трудио да свој народ отуђи од Јерусалима, и његовог Храма. На граници са Јудејским царством у Ветиљу и на сјеверу Израиљског царства у Дану, подигнути су идоли златних телади, а сам Јеровоам им је приносио жртве. ПЈЕСМА 8. Ти, душо, угледавши се на Осију, стекла си себи његову губу двоструко, јер о непристојним стварима размишљаш и противзаконо радиш; остави то што имаш, и притеци к покајању. Озија (прозван Азарија- син Амасијин) - јудејски цар, који је владао у VIII вијеку прије Христа (2 Цар 15, 1-7; 2 Дн 26). Имао је шеснаест година кад се зацарио, и царовао је педесет и двије године у Јерусалиму. Мајка му се звала Јехолија, и била је из Јерусалима. На почетку своје владавине био је побожан. Водио је успјешне ратове са Филистејима. Послије тога је постао поносан, пожелио је да уђе у јерусалимски храм и врши божанске службе у њему умјесто свештеника. „И Господ удари краља, и он је био губав до дана његове смрти и живео је у засебној кући“ (2 Цар 15, 5). Престо је прешао на његовог сина Јотама. Слушала си, душо, за Ниневљане кајуће се Богу у врећама и пепелу, а на њих се ниси угледала; но показала си се гора од свих, пре и после закона сагрешивших. Ниневљани - становници Ниневије, Асирци, након што им је дошао јеврејски пророк Јона и осудио их за гријехе, не само што су се покајали, већ су једногласно пожељели да обуку костријет (грубу одјећу) и поспу пепео по глави као знак њиховог покајања, као што су то обично чинили у дане жалости. Слушала си, душо, за Јеремију где у јами блата град Јерусалим оплакује и вапије тражећи сузе; угледај се на његов плачевни живот, и спашћеш се. Јеремија — пророк Јудејског царства (VII-VI вијек прије Христа).Рођен је у селу Анатоту недалеко од Јерусалима. Почео је да пророкује у време цара Јосије, у својој 15 години. Аутор је старозавјетних текстова Књиге пророка Јеремије и Плача Јеремијиног. Проповиједао о скором уништењу Јерусалима од стране Вавилонаца у случају незадовољства његових становника. Према ријечима његове бесједе, сматран је издајником народа и бачен у јарак с блатом. Јеремијино пророчанство се обистинило за његовог живота. Вавилонци који су напали град ослободили су пророка и дозволили му да остане гдје је желио, док су његови земљаци одведени у ропство. Јеремија је остао да оплакује свети град и свој народ у рушевинама Јерусалима. Касније су га Израиљци одвели у египатско ропство, који су желели да побегну у Египат из окупираних земаља. У Египту су Јеремију Јеремија убили због његових убјеђења. Према предању, сахрањен је у Александрији. Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно.Јона у Тарсис побеже, унапред предвидевши обраћање Ниневљана; јер као пророк разумеде Божије милосрђе; зато ревноваше да се пророштво не покаже лажно. Јона — пророк Израиљског царства (XI–VIII вијека прије Христа). Послат је да проповиједа паганима - Асирцима који су живјели у граду Ниниве. Противио се овој Божјој заповијести, јер је сазнао да ће се Ниневљани покајати, а пророштво остати неиспуњено. Јона је бродом побјегао у Тарсис (град на Пиринејском полуострву или у Сјеверној Африци), али га је на путу захватила олуја. Схвативши да Господ због њега шаље олују, замолио је морнаре да га баце преко палубе у море. Јону је прогутала огромна риба и, три дана касније, избачен је на обалу. Јона се покајао и отишао да проповиједа у Ниниву. Његови становници су се заиста покајали и прогласили пост да се искупе за своје гријехе. О томе говори старозавјетна књига пророка Јоне. Слушала си, о душо, за Данила у јами, како затвори уста зверова! Сазнала си како младићи који беху са Азаријем, погасише вером пламен вреле пећи. Показах ти, душо, све из Старог Завета за углед; подражавај богоугодна дела праведних, а избегавај опет грехе рђавих.Благосиљамо Оца, Сина и Светога Духа, Господа! Данило— старозавјетни пророк (око 607–516 године). Аутор књиге пророка Данила. Беше од царског племена Јудина. У младости је одведен у вавилонско ропство и захваљујући племенитом поријеклу, међу осталим младићима, препуштен је служби на царском двору. Поштовање вавилонског цара Навуходоносора II стекао је захваљујући својој мудрости и дару тумачења снова. Данило је познат и по свом тумачењу Навукодоносоровог сна, којим је помогао цару да спаси себи живот и сачува царство. Двапут - под персијским царевима Даријем I и Киром Великим - због вјере и одбијања да служи идолима, бачен је лавовима. Оба пута је Господ послао анђела који је затворио уста лавовима и избавио пророка од смрти. Азарија је један од тројице младића - пријатеља пророка Данила. Због одбијања да се поклоне идолу, три јеврејска младића - Азарија, Ананија и Мисаил - бачени су у усијану пећ по наредби вавилонског цара. Али изненада се у пећи појавио Анђео Божји и спасао мученике. Неповријеђени, младићи су шетали међу ватром и пјевали хвалоспјев Господу. У страху, вавилонски цар је наредио њихово пуштање и издао декрет о поштовању Истинитог Бога у Вавилону (Дан 3). Према црквеној традицији, Азарија, Ананија и Мисаил нису избјегли мучеништво - много година касније одсјекли су им главу по налогу персијског цара Камбија. Живот тројице светих младића описан је у књизи пророка Данила. ПЈЕСМА 9. Христос бејаше кушан, ђаво кушаше, указујући камење да хлебови постану; на гору Га изведе да у трену види сва царства света. О душо, побој се замке, трезни се, моли се Богу свакога часа. Христов светилник, Грлица пустинољубива, Глас вапијућега – проповедајући покајање, објави: Ирод противзаконо живи с Иродијадом. Гледај, душо моја, да се не уплетеш у безаконе замке, но пригрли покајање. У пустињу се насели Претеча благодати, и сва Јудеја и Самарија чувши хитаху, и усрдно грехе своје исповедаху крштавајући се; но ти се, душо, ниси на њих угледала. Брак је частан и постеља неоскврњена, јер обоје Христос раније благослови, будући у телу и у Кани на свадби кад воду у вино претвори, и показа тиме прво чудо, да се ти, о душо, измениш. Ирод II Антипа-владар палестинских регија Галилеје и Переје, син Ирода Великог. Имао је незакониту везу са Иродијадом - супругом Ирода Филипа II, његовим братом, сувладаром Јудеје, коју су Римљани поробили. Пророк Јован Претеча осудио је Ирода Антипу и Иродијаду због њиховог гријеха. Желећи да се освети, Иродијада је чекала прилику за то. Једном приликом, када је Иродијадина кћерка Саломија плесала на гозби, Ирод Антипа јој је обећао да ће јој испунити жељу као награду за плес. Иродијада је искористила ову прилику и наредила Саломији да затражи главу Јована Крститеља. Да би удовољио Иродијади и његовој пратњи, Ирод је наредио да погубе Јована Крститеља и донесу главу пророка Саломију на пладњу (Мк 6, 14-29). Припремио сајт вјеронаука.нет Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина – главна молитва Великог поста Шта молимо у њој? «Господи и Владыко живота моего, дух праздности, уныния, любоначалия и празднословия не даждь ми. Дух же целомудрия, смиренномудрия, терпения и любве даруй ми, рабу Твоему. Ей, Господи, Царю, даруй ми зрети моя прегрешения и не осуждати брата моего, яко благословен еси во веки веков. Аминь». Господе и Владико живота мога, дух лењости мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. (земни поклон) Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени слузи Твоме. (земни поклон) О Господе Царе, даруј ми да видим грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благослоен у векове векова. Амин. (земни поклон) Молитва покајања Јефрема Сирина толико је важна да је свештеник (а не ђакон или чтец) чита у цркви. Стојећи лицем ка Царским дверима, свештеник гласно изговара три молбе, пратећи сваку земним поклоном (метанијом). Устајући послије трећег поклона, свештеник прави дванаест земних поклона, сваки са ријечима „Боже, очисти ме грешног“. На крају њих, свештеник изговара молитву у цјелости и чини још један поклон до земље. Слиједећи свештеника, сви који се моле у цркви клањају се. Молитва Јефрема Сирина почиње се читати у уторак и четвртак (увече) Сиропусне (Сирне) недјеље - припремне недјеље пред Велики пост - Пост је већ дјелимично започет, не једемо месо, а у сриједу и петак ове седмице не служи се Литургија (у древној Црквеној пракси у те дане, служена је и Пређеосвећена Литургија). Ова се молитва чита двапут на крају сваке службе у Великом посту од понедјељка до петка, осим суботе и недеље. У недјељу увече наставља се читање молитве Јефрема Сирина. Посљедњи пут се молитва Јефрема Сирина чита ујутру на Велику сриједу. Код првог читања, метанише се након сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: “Боже, очисти ме грешног!” Цијела молитва се понавља са једном метанијом на крају. Код куће се наглас чита молитва Јефрема Сирина, клањајући се на исти начин. Шта молимо у њој? Молитва Јефрема Сирина је молитва за покајање. У њој су наведени гријеси који нас спречавају да се покајемо и врлине које нам у томе помажу. Дух љености: беспослица, лењост, нехајно провођење времена. Свака особа има богомдане таленте и знање који се требају користити у корист људи и у славу Божију. Нерад је коријен свих гријехова, јер раслабљује тијело и душу. Малодушност (униније, мрзовоља) је плод беспосличарења, када човјек сам не може учинити нешто добро и није у стању да се моли Богу за помоћ. Властољубље- тежња за влашћу, љубав за влашћу: у породици, у колективу над колегама, у политици. Често су беспослица, лењост и малодушност ти који испуњавају наш живот пожудом. Љеност и малодушност искривљују наш однос према животу, лишавају га смисла и, као да то надокнађује, у нама се рађа жеђ за владањем. Празнословље: испразан говор, псовке, зао говор, што доводи до осуде и увреда. Цјеломудреност (чедност): Духовна контрола над сопственим емоцијама и над сопственим тијелом. Морална чистота на дјелу, ријечима и мислима. Смиреноумље- понизност је први плод цјеломудрености. Што се душа више прочишћава, то је мање поносна на себе, јер види да нема чиме да се поноси. Човјек престаје да себе сматра бољим од других. Трпљење: Гријех чини човјека нетрпељивим, брзим на суд и осуду других. Трпљење доноси способност чекања и наде. Дух љубави: Љубав је главни дар и главни циљ свих наших духовних трудова. Љубав је та која мијења наш однос према ближњем из осуде у опроштај и милост. Само љубављу, која долази до омекшаног и прочишћеног срца, човјек се приближава Богу - и то је главни циљ Великог поста. Зашто толико земних поклона (метанија)? Послије сваке молбе молитве Јефрема Сирина, прави се земни поклон. За шта? Човјек је душом и тијелом отпао од Бога; и душа и тијело морају бити обновљени да би се вратили Богу. Спасење и покајање нису презир према тијелу, како се понекад тврди, већ његово обнављање. На крају крајева, и ми ћемо васкрснути у тијелу, само новом. Хришћански аскетизам није борба против тијела, већ за њега. Зато се цијела личност - душом и тијелом - каје. Тијело учествује у молитви душе на исти начин као што се душа моли не споља, већ у свом тијелу. Неколико ријечи о аутору молитве Свети Јефрем Сирин, аутор најпознатије црквене молитве за покајање, живио је у 4. вијеку и, према предању, био је из Сирије, па му је отуда и надимак (а не презиме). Једном приликом су Светог Јефрема стрпали у тамницу окрививши га за крађу оваца. Оптужба је била лажна,а свети Јефрем почео је да се негодује. Истовремено су заједно са њим у тамницу бацили још једног окривљеног, а у затвору су нашли и трећег окривљеног. Сва тројица су, у ствари, били осуђени као невини. Провевши у затвору седам дана. свети Јефрем је у сну чуо глас који му је објаснио да страда због ранијих гријехова, премда у овом случају није крив. Исто тако и она два човјека који су затворени заједно са њим страдају због ранијих гријехова. Пробудивши се, он је испричао сан другој двојици окривљених. И они су, преиспитавши прошло вријеме свога живота, закључили да су у прошлом периоду живота заиста учинили слична рђава дјела и да су прошли без посљедица. Судија је оправдао светог Јефрема, као што му је опет било предсказано у сну. Овај догађај га је тако поразио да је он одмах напустио свијет и повукао се у околне горе ка отшелницима гдје је постао ученик светог Јакова, касније великог нисибијског епископа. Умјесто гневљивог и колебљивог младића, свети Јефрем је постао смирен и скрушени аскета, савршено предан путевима промисла Божијег, који дан и ноћ оплакује своје гријехе. Главно занимање св. Јефрема било је покајање. Свети Јефрем је постао велики црквени пјесник, у потпуности признат од савременика. Још за његовог живота тумачење Светог писма и молитве светог Сиријца превођене су на грчки, латински, арапски, коптски, етиопски, јерменски, грузијски, словенски и друге језике. Ауторитет светог Јефрема био је толико висок да су његова стварања читана у цркви одмах након Светог писма. У својим текстовима светац се користио не само изврсним књижевним преокретима, већ чак и игром ријечи - на тај начин је људима било лакше да разоткривају лажна учења. Неки јеретик је проповиједао јерес уз помоћ популарних пјесама. Свети Јефрем, осјетивши тренд, одмах је усвојио исто при проповиједању православља. Уснуо је у Господу 372. или 373. године. У понедјељак, 18. марта 2024. године, за православне вјернике почиње Васкршњи, Велики (назива се тако због посебне важности, али и дужине трајања) или Часни пост (зато што обухвата вријеме страдања Христовог и Његовог распећа на Часни крст), који ће трајати седам недјеља и завршиће се на Васкрс, који, ове године, пада 5.маја. Васкршњи пост је главни и најстрожи пост у Православној Цркви и обавезан је за све хришћане. Његова сврха је припрема хришћанина за прославу најважнијег хришћанског празника Васкрса. Пост не само да припрема вјернике за главни хришћански празник - Васкрсење Христово, већ се сматра временом покајања и исправљања. Установљен је у знак сјећања на чињеницу да је Господ Исус Христос постио у пустињи 40 дана, али траје скоро седам календарских недјеља и састоји се од Свете четрдесетнице (40 дана), два празника - Лазареве суботе и Свечаног уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим и Страсне недјеље - шест дана у седмици који претходи Васкрсу. Главни циљ Великог поста није уздржавање од одређене врсте хране само по себи, већ исправљање срца. Вјерници се током поста труде да ограниче себе у храни, забави и лошим навикама, као и да велику пажњу посвете духовном животу. Прва недјеља поста зове се Чиста. Друга недјеља је Пачиста. Трећа недјеља је Крстопоклона. Четврта недјеља је Средопосна, јер је то вријеме средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пјева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недјеља је Цвјетна. Тако је названа по цвијећу и зеленим гранчицама које су дјеца и људи бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. Седма, посљедња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недјеља. Свети Јован Златоусти о посту Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." Свети Јован Златоусти о посту Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измирисе са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње. Свети Фотије, Патријарх цариградски о посту „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама." ХРАНА У ВРИЈЕМЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА О великопосној исхрани, молитвеном животу у овом периоду, посјећивању храма и причешћу Светим Христовим Тајнама. Храна у вријеме Великог поста С кулинарске тачке гледишта пост се дијели на четири степена који су прописани црквеним уставом: 1. Сухоједеније- хљеб, свјеже, сушено и укисељено воће и поврће, 2. Кување без уља- кувано поврће без уља, 3. Разрешење на вино и уље- вино се пије у мјеру ради укрепљења тијела (оног који пости), 4. Разрешење на рибу. Опште правило у вријеме Великог поста је да се не једе: месо, риба, јаја, млијеко, уље и (да се не пије) вино као и да се не једе више пута у дану (већ само једном). Суботом и недјељом се разрешава уље и вино, а бивају и двије трпезе на дан (у манастирима послије Литургије и послије вечерњег богослужења Ј. П., осим на Велику суботу). У вријеме Великог поста риба се разрешава само на празник Благовијести (7 априла) и на празник Цвијети ( Свечаног уласка Господњег у Јерусалим). На Лазареву суботу разрешава се рибља икра. Прва и последња седмица Велког поста су најстрожи дани поста. Прва два дана прве великопосне седмице Црквеним уставом прописано је да се ништа не једе. У Страсну седмицу се прописује сухоједеније ( храна се не кува нити пржи), а на Велики петак и Велику суботу је потпуно уздржање од јела. Немогуће је установити један (једнак) пост за монахе, свештенство и мирјане са разним искључењима за немоћне (старе), болесне, дјецу... Зато су у правилима поста Православне Цркве указане само најстрожије норме, испуњавању којих треба да стреме сви вијерници. Формалне подјеле правила поста на (посебан ) пост за монахе, свештенство и народ не постоји. Посту се мора приступати разумно, тј. не смије се узимати оно (тешко бреме) за шта немамо снаге (да извршимо до краја). Постепено и благоразумно дужни су да приступају посту неопитни људи. Мирјани често себи ублажавају пост (али то се мора радити са благословом свештеника)! Болесни и дјеца могу постити лаганим постом, на примјер само у прву и Страсну недјељу поста (овдје се мисли постити прописаним правилима поменуте двије недјеље, у потпуности пост се никоме не разрешава, осим у особеним случајевима Ј.П.). У молитвама се говори «постите се постом пријатним», шта значи да се треба придржавати само поста који ће бити духовно пријатан. Потребно је (постити) сразмјерно својој моћи, а не «сувише» усрдно или напротив сасвим не строго. У првом случају испуњавање правила које није по нашој моћи може произвести штету тијелу и души, а у другом случају нећемо достићи потребног тјелесног и душевног упињања. Сваки од нас треба да увиди своје тјелесне и духовне могућности и узме (на себе) сразмјерно тјелесно уздржање, обраћајући главну пажњу на очишћење своје душе. Организација духовно-молитвеног живота, посјећивање богослужења и причешће у вријеме Великога поста За сваког човјека вријеме Великог поста индивидуално се разлаже на много малих подвига и малих напора . Тим прије могу се издвојити нека дјела, општа за све, управљања наших духовно-аскетских и моралних напора у Великом посту. Ти напори морају бити у организацији нашег духовно-молитвеног живота, напори за одсијецање тих или других вањских разонода и брига. На крају напор је дужан бити направљен и на однос према ближњима, који би у ово вријеме требао бити присан и садржајнији (него обично). И на крају крајева испуњавањем љубави и жртвености са наше стране. Организација нашег духовно-молитвеног живота уз Велики пост предпоставља (како у црквеном уставу, тако и у нашем келејном правилу) већу одговорност. Ако у друго вријеме снисходимо себи, говоримо да смо уморни, да много радимо, да имамо проблема у породици , скраћујемо молитвено правило, не идемо у суботу навече на бденије, раније излазимо из храма... ( у свакога ће се наћи оваквих самооправдања) то у вријеме Великог поста морамо почети од тога, да сваки овакав пропуст, који проистиче из сажаљења према самоме себи пресијечемо. Онај који је већ привикао да у потпуности чита јутарње и вечерње молитве треба да се стара да свакодневно чита све те молитве и у вријеме Великог поста. Добро би било да се дода и молитва преподобног Јефрема Сирина: «Господи и Владико Живота мојего». Она се често чита у храму у седмичне дане Великога поста, па би природно било убацити је и у домаће молитвено правило. За оне који су «црквени» и који желе да се још више приближе великопосном поретку молитава, може се препоручити и читање (код куће) бар неких дијелова из свакодневних служби Посног триода. За сваки дан у Триоду се налазе канони, трипјесњеци, двопјесњеци, четверопјесњеци, који су у складу са смислом и садржајем сваке недјеље Великог поста, и шта је најважније подражавају покајно расположење. За оне који имају могућност и молитвено усрђе, добро је да у слободно вријеме, уз јутарње или вечерње молитве читају каноне из Посног триода или друге каноне и молитве. Рецимо ако не успијемо отићи на јутарње богослужење добро је прочитати стихире које су се пјевале на вечерњој или на јутрењу тога дана Великог поста. Веома је важно уз Велики пост посјећивати не само суботње и недјељне већ и свакодневне службе јер се особеност богослужбеног поретка Великог поста познаје само на службама у седмичне дане. У суботу се служи Литургија Светитеља Јована Златоустог иста као и у друго вријеме црквене године. У недјељу се врши Литургија Светитеља Василија Великог, која се на први поглед (што се тиче пјевнице) разликује само једном пјесмом: умјесто «Достојно јест» пјева се «О тебје радујетсја» (у српској богослужбеној традицији послије «И всјех и всја» пјева се тропар Светитељу Василију Великом «Небо јављенаго» Ј.П.). Других видљивих разлика за парохијане скоро да и нема. Ове особености видљиве су прије свега свештенику и онима који су у олтару. На седмичним службама открива се читав поредак великопосне службе. Много пута понављање молитве Јефрема Сирина «Господи и Владико живота мојего» умилно пјевање тропара часова- првог, трећег, шестог и деветог са земним поклонима. На крају Литургија Пређеосвећених дарова заједно са умилним пјесмама, које умекшавају и најкаменитија срца: «Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју», «Ниње сили» на входу Литургије Пређеосвећених дарова. Ако се не помолимо на овим богослужењима, ако им се не приближимо, нећемо ни разумјети какво се духовно богатство открива у великопосним службама. Зато је сваки (хришћанин) дужан да се постара да бар неколико пута у вријеме Великог поста размакне животне прилике (свакодневне послове): рад, учење, животне бриге и иде на великопосне службе у седмичне дане. Пост је вријеме молитве и покајања, кад је сваки од нас дужан испросити од Господа опроштај својих гријехова ( постом и исповијешћу) и спремно се причестити светим Христовим Тајнама. У вријеме Великог поста (сваки православни хришћанин Ј.П.) треба да се исповиједи и причести минимум један пут. У исто вријеме треба се трудити и постити, да би се могли причестити Светим Христовим Тајнама бар три пута: на првој седмици Поста, четвртој и на Страсној- на Велики четвртак. Извор: www.patriarhia.ru / 17/4.март-Св. Преподобни Герасим Јордански био је родом из Ликије (регије у јужној Малој Азији). Од малих ногу образовао се у страху Божјем и, прихватајући монашки чин, повукао се у Тиваидску пустињу. Пошто је тамо живио дуги низ година, посјетио је Јерусалим и настанио се у близини ријеке Јордан. Око њега су се окупили многи подвижници. Тако је створен велики манастир (и данас постоји) у којем је било око 70 пустињака који су живјели по апостолском правилу „једно срце и једна душа“ и нико ништа није називао својим, већ је све било заједничко. У то вријеме (V вијек) Евтихијева монофизитска јерес је узнемирила Цркву. Многи су одбацили дефиницију Халкидонског сабора (451) и придружили се лажном учењу. Монах, паметан и лукав човек по имену Теодосије, умногоме је допринио ширењу јереси. Стигавши у Јерусалим, обратио је царицу Евдокију, жену Теодосија Млађег, у лажно учење и својим лукавством подстакао цијело свештенство против патријарха јерусалимског Јувенала,који је свргнут, а лукави Теодосије заузео је његово мјесто. Његова несташна рјечитост неко вријеме је фасцинирала Герасима. Али Герасим није дуго остао у овој заблуди, јер је искрено волио истину и ревносно је тражио. Обратио се за савјет преподобном Јевтимију Великом, а учења овог светог човјека благотворно су дјеловала на Герасима. Одбацио је јерес и, Герасим је успоставио најстрожи начин живота у свом манастиру и сам је дао браћи примјер савршене несебичности и строге уздржаности. Браћа су пет дана у недјељи проводила у самоћи, сваки у својој келији, посвећена послу и молитви, и нису окусила ништа осим мало хљеба, датуља и воде. У суботу су се сви окупљали у цркви да славе божанску литургију и причешћују се светим тајнама; затим ручају за заједничким столом. У недјељу након литургије сви су се враћали у своју келију, понијевши са собом храну и гранчице датуља - да би плели корпе. Продајом ових корпи манастир је зарађивао за живот. Али сама браћа нису имала имања осим одјеће, простирке на којој су могли спавати и крчага с водом. Током Педесетнице, преподобни Герасим је обично напуштао манастир, како би се у самоћи могао потпуно предати духовном животу. Повукао се у пустињу са само једним учеником. Једном, кад је проводио у пустињи, једно дивно виђење објавило му је смрт преподобног Јевтимија. Видио је хорове анђела како носе душу светог старца на небо и пожурио је у манастир светог Јевтимија да присуствује његовој сахрани. Од Герасимових ученика најпознатији је био свети Киријак Отшелник. Каже се да је свети Герасим својом светошћу привлачио себи у пустињи и дивље звијери. Једном је срео рањеног лава који је рикао од бола, јер му је трн био у нози. Герасим је пришао лаву, прекрстио се, и извадио лаву трн из ноге, превио му рану и од тада га је лав свуда пратио. Лав се тако укротио, те је био са Герасимом у манастиру као кућни љубимац. А кад је преподобни умро, лав је дуго туговао и коначно умро на свом гробу. Преподобни Герасим је умро у старости 475. године. Уочи самог почетка Великог поста (у Недјељу праштања) Црква подсјећа на главну трагедију у историји човјечанства – изгнање Адама из раја. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита јеванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Јеванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. У свим нашим храмовима у недјељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу: У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог. Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; Очистимо се браћо и сестре од свих зала, Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче! Почнимо радосно време поста, Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово! (Стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље) Извор: СПЦ Недјеља праштања може се назвати круном припремног периода пред Велики пост. На данашњи дан у православним храмовима служи се вечерње богослужење са посебним обредом праштања. Хришћани се мире једни са другима тако да чиста срца, неоптерећени негодовањем и злобом према ближњему, почну да посте „постом угодним, Господу угодним“, како се каже у једној од стихира (литургијских пјесама), која се пјева током прве седмице Великог поста. Постоји једна опасност у нашој перцепцији Недјеље праштања – њено формализовање. Обичај тражења опроштаја прије поста постао је толико уобичајен да понекад не разумијемо шта се догађа, напамет одговарамо на нечији захтјев за опроштај: „Бог ће опростити, ја опраштам. Опрости и ти мени“. У ствари, обред праштања је уско повезан са сјећањем на смрт. Има древно поријекло и настао је међу египатским монасима. За вријеме Великог поста, да би појачали подвиг молитве и у тишини и усредсређености на Бога да се припреме за сусрет Васкрса, повукли би се из манастира у пустињу, сакрили се у пећине и тамо провели цијели пост у самоћи. Пустиња је опасна средина. Монаси би могли да постану жртве грабежљивих животиња или отровних створења, да се разболе, сретну разбојнике и умру. Прије одласка окупили би се на заједничком богослужењу, након чега су једни од других тражили опроштај. Овај опроштај пред растанак за њих је био нека врста опроштаја са браћом. Монаси су добро схватали да би овај Велики пост могао да им буде посљедњи, и тражили су опроштај да би, ако се то догоди, мирна и лака срца изашли пред Господа. Постепено, из монашке средине, овај обичај се проширио на цијелу Цркву и изгубио првобитни смисао. Догађаји прошле године, када је уобичајен начин живота био уздрман, а свијет, који је јуче изгледао тако лијеп и стабилан, изненада утонуо у пометњу и стрепњу, показали су да је првобитни смисао Недјеље праштања напрасно заборављен. Човјек је смртан. И то би било пола невоље. Као што је добро познат Булгаковљев лик, он је понекад „изненада смртан“. И Недјеља праштања, посебно сада у позадини онога што се дешава около, подсјећа на ово. Подсјећа нас да озлојеђеност, љутња и, као резултат тога, недостатак душевног мира могу у великој мјери да закомпликују наше постојање у вјечности, у коју свако од нас може изненада да пређе и у којој се ништа не може исправити. Да би душу ослободио овог грешног бремена, треба да научимо да праштамо онима који су нас увриједили.Недеља праштања има за циљ само да нам помогне да схватимо веома важну ствар: сваки дан морамо опраштати својим дужницима. Опростити без обзира на број и тежину учињених увреда, опростити без бројања. То нам је сам Господ заповиједио одговарајући на питање апостола Петра: "Тада приступи к њему Петар и рече: Господе! колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? до седам пута? Рече њему Исус: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет" (Мт 18, 21-22). "И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла" (Пост 2,9). Често чујемо да су Адам и Ева били истјерани из Едемског врта због своје непослушности, јер су појели плод са Дрвета Познања Добра и Зла, које им је Бог забранио да једу. Какво је било дрво? Како је изгледало и зашто често сматрамо да је то била јабука? Одлука хришћанске традиције Запада је да приказује Дрво Познања Добра и Зла као јабуку, и било би стварно изненађујуће да то нису учинили зато што је латинска ријеч за "јабуку" малум (mālum), док је латинска ријеч за "зло" малум (mălum). Ове двије ријечи готово су идентичне, због чега су хришћани на западу почели приказивати то дрво као јабуку, јер су, након што су појели малум (јабуку), наши преци упознали малум (зло). И Господ Бог је наредио човјеку, говорећи:"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш" (Пост 2, 16-17). Како је православна традиција гледала на ово питање? Свети оци нису покушали да сазнају природу овог дрвета. Они су посветили већу пажњу духовном схватању заповијести коју је поставио Бог и посљедицама непослушности Божије воље. Свети Максим Исповједник тумачи овај пасус алегорично, наводећи да чин јела плода овог дрвета симболизује неправилно коришћење чула, што доводи до лудила. Други Свети Оци често сматрају да је смоква била библијско Дрво Познања Добра и Зла, јер када су Адам и Ева згријешили, знали су да су голи; па су сплели смоквине листове заједно и направили прегаче "Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче" (Пост 3,7). Након што су згријешили, узели су листове Дрво Познања Добра и Зла. Ово дрво се често помиње у светим текстовима, нарочито у епизоди када је Господ проклео смокву, на којој није било никаквог воћа. Оци,такође истичу да је разлог зашто је Исус поступао на такав начин био зато што је то дрво било Дрво Познања Добра и Зла чије плодове су наши преци појели. Ево једног од најконвенционалнијих патристичких покушаја у тумачењу овог пасуса из књиге Постања: егзегезе Св. Јефрема Сирина. Свети Јефрем Сирин посматра Дрво Познања као симбол Бога,. На основу идеје да је Дрво Познања начин Божијег учешћа, неки Свети Оци, укључујући и светог Јефрема, износе сугестију да је дрво било винова лоза, зато што је вино, плод винове лозе, а Христос, је на својој посљедњој вечери претворио у своју Пречисту крв. Господ је рекао: "Ја сам прави чокот, и отац је мој виноградар" (Јн 15, 1). Свети Јефрем третира заповијест о томе да не једу плод Дрвета Познања Добра и Зла као заповијест о брзој, о некој врсти духовној и физичкој апстиненцији. Адаму и Еви је заповијеђено да посте. Православна литургијска традиција увијек ограничава вријеме поста. Пост се завршава чим почне празник за који је трајала припрема. Постом постижемо да се чинимо достојним учешћа Божје милости и спремамо се за ово духовно искуство. Егзегеза првих глава Књиге Постања Св. Јефрема инспирисана је литургијом. Према Св. Јефрему, рај је Божји храм, док је Дрво Познања, заједно са Дрветом живота, Свијет Светова гдје живи Бог. Адам и Ева су Божији свештеници који су експлицитно створени да би Богу понудили жртву хвале. Морали су се спремити да поједу плод тог Дрвета постом и контемплацијом. Пошто су створени по слици Бога, Адам и Ева су ушли у пуноћу Божанства. Наши преци су пали на овом тесту и избачени су из раја: не зато што је Бог био љут на њих, већ зато што више нису били у стању да остану у рају. Гријех првог људског пара је гријех светости, гријех недостојног заједништва. Умјесто да пруже истинитост жртвовања и одговарајуће службе, украли су велико благо и оскрнавили велику Тајну. Причешће са Христом је апсолутно добро, али ако неко жели да учествује у Светој Евхаристији, увлачи се у олтар, краде Свете Дарове и једе их, он чини светогрђе. Тако су наши преци изгубили прилику да приступе Дрвету Познања и Дрвету Живота. Упркос томе, управо је то био разлог зашто је наш Господ Исус Христос дошао у свијет: дошао је тако да се свима приближи кроз свој крст, ово ново Дрво живота и да им омогући отворени приступ у Светом Духау, који био је закључан Адамовим гријехом. Исус Христос позива свје вјерне који вјерују у Њега и који су били опрани водом и Духом да се прилазе Чаши Бесмртности и да буду уједињени са својим Створитељем током сваке Божанске Литургије. "Благо онима који су позвани на вечеру свадбе Јагњетове" (Отк 19,9). Хајде да видимо позив нашег Спаситеља, побиједимо лажну понизност која нас одводи од Чаше Христове и приступа Хљебу Живота са страхом Божијим у вјери и љубави. Аутор: Јован Ничипорук / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ /извор Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служили су 16. марта 2024. године у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви свету Литургију и парастос новоупокојеном Епископу моравичком Антонију, викару Патријарха српског и старешини Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Епископ Антоније се упокојио у Господу 11. марта 2024. године у 54. години живота после тешке и дуге болести. До 15. марта ковчег са телом упокојеног владике Антонија био је изложен у цркви Српског подворја посвећеној Светим апостолима Петру и Павлу. Јутос је ковчег са телом покојника донет у Саборни храм Христа Спаситеља и постављен у средину храма, а поред њега су положени венци Патријарха московског и Патријарха српског. Предстојатељима две Цркве саслуживали су митрополити воскресенски Григорије, управник послова Московске Патријаршије и први викар Патријарха московског и све Русије за град Москву; волоколамски Антоније, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; казански и татарстански Кирил; архиепископи одинцовски и красногорски Тома и јегорјевски Матеј; Епископ железногорски и лговски Пајсиј; и епископи Српске Православне Цркве: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије и топлички Петар. Саслуживали су и протопрезвитер Владимир Диваков, секретар Патријарха московског и све Русије за Москву; протојереј Михаил Рјазанцев, свештеник Саборног храма Христа Спаситеља; архимандрит Алексије (Туриков), лични секретар патријарха Кирила; протојереј Ђорђе Стоисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; архимандрит Серафим (Шемјатовски), представник Православне Цркве Чешке и Словачке у Москви; протојереј Милан Пантелић, брат епископа Антонија; протојереј Данило Андрејук, представник Православне Цркве у Америци при Патријарху московском и све Русије; протојереј Николај Балашов, саветник Патријарха московског и све Русије; архимандрит Александар (Котов), клирик при храму Светих апостола Петра и Павла у Подворју Српске Цркве у Москви; протојереј Николај Лишенук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; протојереј Игор Јакимчук, заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије; московско свештенство; протођакон Драган Радић; ђакони Мирослав Николић и Иван Васиљевић; ипођакони Дејан Накић и Владимир Јелић. Богослужењу су присуствовали: председник Комитета Државне думе Савезне скупштине Руске Федерације за имовину, земљиште и имовинске односе г. С.А. Гаврилов; изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији г. Момчило Бабић; министар за рад, запошљавање, борачку и социјалну политику Републике Србије г. Никола Селаковић; председник Српске народне партије г. Ненад Поповић; председник Међународне фондације за духовно јединство народа проф. В.А. Алексејев; као и родбина и пријатељи почившег владике Антонија, међу којима и његова мајка, сестра и братаница пристигле из Србије. Литургијске химне извео је Патријаршијски хор Саборног храма Христа Спаситеља (регент И.Б. Толкачев). Литургијски возгласи узнесени су на црквенословенском и српском језику. Службу су преносили ТВ канали Сојуз и Спас, као и на званични портали Руске Православне Цркве и Српске Православне Цркве. На сугубој јектенији узнесене су посебне молитве, а предстојатељ Руске Православне Цркве прочитао је молитву за Свету Русију. На заупокојеној јектенији узнесене су молитве за покој душе уснулих слугу Божјих, новоупокојеног Патријарха бугарског Неофита и новоупокојеног Епископа моравичког Антонија. Беседу пре причешћа о црквеној служби епископа Антонија произнео је протојереј Игор Јакимчук, настојатељ храма Васкрсења Господњег у Даниловској слободи и заменик председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Потом су опело Епископу моравичком Антоније обавили Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Пре почетка парастоса, предстојатељ Руске Православне Цркве је одржао слово посвећено сећању на епископа Антонија: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Испраћамо нашег брата Антонија, који је у Москви био добро познат свима онима који редовно посећују храмове. Владика је овде служио, представљао Српску Цркву, молио се са нама и сви смо га много волели и поштовали. Љубав је уско повезана са начином на који доживљавамо особу коју волимо. Не можете волети и не веровати, не можете волети и сумњати у нешто, не можете волети и тражити алтернативу љубави. Ожењени људи добро знају: ако се крше ови принципи љубави, брак се распада. А ако говоримо о хришћанској љубави, о љубави једних према другима, и ако у ову љубав уносимо свој грех, своје неразумевање, извесну сумњу, онда љубав остаје само на речима, а у стварности нестаје. Зашто говорим све ово? Зато што данас испраћамо нашег брата Антонија, достојног представника Српске Православне Цркве, који је свој живот повезао са Русијом, са Руском Црквом и кога смо истински волели. Такође бих желео да кажем да љубав не може бити једнострана: таква љубав је увек несрећна и на крају нестане. Али љубав према овом покојнику је заиста била двосмерно кретање. Он је волео Руску Цркву, волео је руски народ, а ми смо осетили искреност ове љубави и, наравно, као одговор на то и ми смо њега волели, поштовали, ценили као достојног представника братске Српске Цркве. Чак је тешко и замислити да он више није са нама физички, овде на овој земљи. Али он је, несумњиво, данас са нама и, надам се, остаће у сећању Цркве – бар док је живо поколење које је познавало драгог владику. Покојнику, за разлику од живих, од нас не треба ништа – само наше молитвено сећање на њега. Позивам све који су данас овде присутни – и свештенство и мирјане – да се у својим молитвама сете упокојеног епископа Антонија. И у својим молитвама код куће и у белешкама које шаљете на богослужењима, наведите уз имена својих рођака и пријатеља и име епископа Антонија, који је заслужио наше молитвено сећање својом љубављу према Русији, према Руској Цркви. Изузетна су његова дела како на руском тлу тако и у родној Србији. Молитвама светих Божјих који су засијали у Руској и Српској Цркви нека Господ упокоји душу новопочившег слуге Његовог Антонија, брата нашег, и да сачува вечни молитвени спомен на њега у срцима нашим. Амин ”. Опело је обављено на црквенословенском и српском језику. По традицији, Његова Светост Патријарх г. Кирил је прочитао и положио у руке покојнику грамату са молитвом за разрешење. Предстојатељи Руске и Српске Цркве су на ковчег положили букете белих ружа. Епископ Антоније је сахрањен у храму Светих апостола Петра и Павла при Подворју Српске Православне Цркве (Петропавловска улица 4-6), где је служио као представник Патријарха српског при Московском Патријаршијском трону већ 22 године. Извор: ТВ Храм У крипти Храма Светог Саве на Врачару, 16. марта 2024. године одржан је Сабор вероучитеља, на коме се обратио Његово Преосвештенство викарни Епископ г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. Изузетне чињенице о историји манастира Панагија Икосифиниса (на грчком „20 палми“) у Пангају, у Грчкој, откривене су у рукописима који су недавно враћени манастиру 100 година након што су украдени. Наиме, 1917. године, бугарски борци су у Првом свјетском рату опљачкали стотине предмета из манастира у сјеверној Грчкој, укључујући три рукописа из 16. и 17. вијека који су на крају стигли до Америке. Продати су на аукцији 2008. године, али их је купац касније вратио, вјерујући да су рукописи украдени. Потом су документи били изгубљени, а пронађени су тек годинама касније када су реновиране канцеларије у Swann Auction Galleries. Рукописи су свечано враћени у манастир у октобру прошле године. А према новом саопштењу Драмске епархије, у рукописима су пронађени биљешка и текст који се односи на масакр монаха Икосифоинисе од стране Османлија 1507. године. За постојање рукописа до сада се зналана основу свједочења проучавалаца историје манастира. Но сада су позната имена свих жртава – укупно њих 202. У биљешци се каже: „Године 1507. задесила је свети манастир велика и непредвиђена несрећа, и они посјекоше монахе и опљачкаше манастир, 25. августа, индикт 10". А онда, под насловом „Ово су монаси“, налазимо списак покланих монаха и других. Наиме, на маргини листа 31 налази се потврда континуитета списка закланих монаха рукописом тих година и ознака: „Неправедно убијени“. Међу жртвама су 24 јеромонаха, 3 јерођакона, 145 монаха мирјана и 30 ходочасника. Проучавањем рукописа господина Папазоглоуа установљено је да је лист западног типа и савремен догађајима, тј. монах-аутор биљешке и списка масакрираних је савременик и из прве руке познаје догађаје. Света Драмска митрополија сматра овај догађај великим благословом и наставиће, под побожним руководством Васељенског Патријарха господина Вартоломеја, борбу за повратак Светом манастиру и осталих рукописима и реликвија. Припремио вјеронаука.нет на основу писања агенције Ортодоксија Свети мученици Евтропије, Клеоник и Василиск страдали су у граду Амасија Понтијскас (Мала Азија) око 308. године. Браћа Евтропије и Клеоник и нећак светог великомученика Теодора Тирона, Василиск били су пријатељи. Послије мучеништва светог Теодора били су затворени и својим проповиједањем привели су до хришћанске вјере многе незнабошце који су били с њима у затвору. Када је Публије, који је мучио светог Теодора, неславно погинуо, погођен Божјим гњевом, Асклипиодот је постављен за управитеља Амасије Понтијске, који по окрутности био жешћи од свог претходника. Сазнавши да су пријатељи мученика Теодора Тирона још увијек у затвору, наредио је да их доведу.И пред њим су, свети Евтропије, Клеоник и Василиск, такође, чврсто исповиједили своју вјеру у Христа: „Као што је Света тројица недељива, тако смо и ми по вери недељиви и по љубави неразлучни“. Због тога су немилосрдно претучени, тако да су се њихова тијела претворила у непрекидну рану. Током мучења, свети Евтропије се гласно молио Спаситељу за подаривање стрпљења и чврстине у њиховом исповиједању вјере пред лицем смрти. И његове молитве су услишене: многи грађани који су тада стајали у близини видјели су Христа и с Њим недавно изгинулог Теодора Тирона, који је ојачао нове мученике. Људи су почели да захтијевају прекид мучења, а претучени свеци поново су бачени у затвор. Сутрадан су покушали да приморају пријатеље на жртвовање у храму Артемиде. Али молитвом светих изненадни земљотрес срушио је храм до темеља. Када се земљотрес завршио, Асклипиодот, једва се опорављајући од страха, наредио је да у земљу укопа високе дрвене кочеве, веже за њих мученике и прелије кипућом смолом. Светитељи су почели да се моле Богу, а Евтропије је узвикнуо обраћајући се мучитељима: „Нека Господ окрене ваше дјело против вас!“. И смола је почела да тече око тијела мученика, попут воде преко мермера, и да пали мучитеље. Они који су ово видјели били су згрожени, а управитељ је у жестини наредио да тијела светих покидају гвозденим кукама. Свеци су подносили ове муке са невјероватном чврстином. Мученици су посљедњу ноћ пред погубљење провели у молитви и опет им се Господ јавио и ојачао их. Ујутро 3. марта разапети су свети Евтропије и Клеоник, а Василиск је остављен у заточеништву. 22. маја, свети Василиск је погубљен у граду Комана у Понту (грч. Κόμανα Ποντική, лат. Comana Pontica). Њему је одсјечена глава, а тијело бачено у ријеку. Међутим, хришћани су пронашли његове остатке и сахранили их у ораном пољу. Касније је у Коману подигнута црква у име Светог Василија. Убрзо су људи који вјерују у Христа почели примјећивати да су се чуда почела чинити молитвама мученика Василиска. Управо се тај светац јавио светом Јовану Златоустом који је био у изгнанству пред смрт и, утјешивши га, рекао: „Сутра ћемо бити заједно“. У суботу, 16. марта 2024. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Епископа бањалучког, осветио је темеље гробљанског храма у част Светог пророка Илије, у Горњој Слатини у намјесништву Лакташком.Част кума освећених темеља припала је г. Зорану Станивуковићу из Слатине. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке
Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонски и администратор аустралијско-новозеландски г. Петар гостовао је у емисији „Студио 10“ на ТВ 24. Одговарајући на питања новинара дао је објашњења о неколико актуелних питања везаних за Македонску православну цркву – Охридску архиепископију, посебно у вези са одлуком о формирању комисије за проучавање статуса Православна црква у Украјини, која је добила томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије, а иста комисија ће проучавати и проблем именовања Македонске цркве са хеленофонским црквама. Што се тиче украјинског црквеног питања, митрополит Петар је изјавио да украјинско црквено питање треба проучити у потпуности, јер је увјерен да неко од свештенства, па чак и неки од архијереја наше цркве, не знају цио процес. „Прије су биле три цркве, а сада су четири“, односно давањем томоса Цариградске патријаршије „проблем не само да није ријешен, већ се додатно закомпликовао“ – каже Његово Преосвештенство. Митрополит Петар је рекао да је „Приликом првог салуживања са цариградским патријархом г. Вартоломејем, на Духове 2022. године, Македонска православна црква – охридска архиепископија затражила је да на тој литургији не буде представника Православне цркве у Украјини, ни по хиротонији, ни по хиротезији, а до тада се признање те цркве никада није помињало. као услов“. Такође, митрополит Петар је нагласио да је неопходно стати на крај ноторним лажима које се промовишу у македонској јавности, да је добијање томоса од Цариградске патријаршије безусловно. Постоји званичан документ у којем су написана три услова: Наша црква треба да се зове искључиво Охридска црква. Име изведено од именице „Македонија“ се не смије користити чак ни у комуникацији са другим помјесним црквама које нас признају као Македонску православну цркву. Дјелатност наше цркве треба да се ограничи само на територију Републике Сјеверне Македоније, што значи одустајање од дијаспоре. Он је упутио апел Његовој СвеСветости Патријарху Вартоломеју да комуникација са нашом црквом иде званичним каналом комуникације, односно преко одговарајућих комисија двије цркве, а не преко манастира Бигор и епископа Партенија. Правила се морају поштовати, комуникација мора да иде преко комисије, а не преко владике Партенија који им обећава нешто што не може да прође“, каже митрополит Петар. „Ако Цариградска патријаршија жели да нам да томос, а ја желим да нам да томос што прије, али то треба да буде без услова, иначе такав томос за нас не би био прихватљив“ – изричито изјављује митрополит Петар. „Треба истаћи да то не може да прихвати свештенство, епископи и вјерници наше цркве, сви смо се за то изјаснили у пуном саставу Синода, укључујући и епископе из бивше ПОА. Јединствен, једнодушан и једногласан је став о којем се расправљало на три сједнице, да се не одричемо имена Македонска православна црква, једино што дозвољавамо је двострука формула.“ Раније је речено да можемо интерно да користимо назив Македонска православна црква“, подсјећа митрополит. Што се тиче дијаспоре, митрополит Петар каже: „Дијаспора је наша, ми смо је створили. Дијаспора је обиљежје аутокефалне православне цркве. Када је у питању дијаспора, наше македонске цркве, ми смо већ више у дијаспори него у матици. Из тих разлога не смијемо да одустанемо од дијаспоре, јер како се ствари одвијају бићемо ¼ у матици, а ¾ у дијаспори. Припремио сајт вјеронаука.нет на основу писања литургија.мк У петак 15. марта 2024. године, у просторијама административног центра Епархије бањалучке амбасадор Руске Федерације у Сарајеву г. Игор Калабухов уручио је Његовом Преосвештенству Епископу бањалучком господину Јефрему високо одликовање Руске Федерације Орден пријатељства. Обраћајући се Епископу Јефрему поздравним словом, амбасадор Калабухов је нагласио да је ово високо одликовање награда за вишедеценијски допринос Епископа Јефрема у изграђивању пријатељства руског и српског народа, као и за усрдно старање на пољу очувања духовног јединства двају народа. Овој свечаности присуствовали су предсједник Републике Српске г. Милорад Додик, предсједник Народне скупштине Републике Српске г. Ненад Стевандић, министар за научнотехнолошки развој и високо образовање у Влади Републике Српске г. Жељко Будимир, викарни Епископ марчански г. Сава, градоначелник Града Бањалуке г. Драшко Станивуковић, као и други сарадници и пријатељи Епархије бањалучке. Извор: Инстаграм налог епархије бањалучке Првојерарх Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх Порфирије, допутовао је 15. марта 2024. године у Москву да присуствује молитвеном испраћају и сахрани викарног Епископа Патријарха српског при Руској Православној Цркви, и старешини храма Апостола Петра и Павла на подворју у Москви епископа моравичког Антонија. Владика Антоније се упокојио у Господу 11. марта. На аеродрому Внуково Његову Светост Патријарха српског Господина Порфирија дочекали су председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије Високопреосвећени Митрополит волоколамски Антоније, саветник Патријарха московског и све Русије протојереј Николај Балашов, заменик председавајућег ДЕЦР протојереј Игор Јакимчук, начелник протоколарног сектора ДЕЦР игуман Теофан (Лукјанов) клирик подворја Српске цркве у Москви, архимандрит Александар (Котов), сабрат Епископа Антонија, клирик шабачке Епархије Српске Православне Цркве, протојереј Милан Пантелић, службеник Секретаријата за међуправославне односе Српске Православе Цркве. ДЕЦР Анреј Јуревич Хошев. Међу онима који су дочекали Патријарха Порфирија био је и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Момчило Бабић. У пратњи Патријарха Порфирија били су и преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, горњокарловачки Герасим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, јегарски Нектарије, топлички Петар, протојереј Ђорђе Стојисављевић, ђакон Драган Радић, ђакон Мирослав Николић, ипођакон Дејан Накић и ипођакон Владимир Јелић. У суботу, 16. марта, Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил и Његова Светост Патријарх српски Порфирије служиће Свету Литургију и опело новопрестављеном епископу Антонију у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви. Света Литургија ће почети у 10 часова. ИЗВОР: Тв Храм и МОСКОВСКА ПАТРИЈАРШИЈА "Дани патријарха Павла" у Чачку, Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену 9. "Дани патријарха Павла" у Чачку 9. Дрворезбарска колонија „Крст патријарха Павла“ Јавни позив за учешће на дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“ “Дани патријарха Павла“ у Чачку са огранцима у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену, у сарадњи са Епархијом жичком, покровитељом манифестације градом Чачком у организацији удружења „Павле – живот по Јеванђељу“, објављују јавни позив за учешће на деветој дрворезбарској колонији „Крст патријарха Павла“. Позивају се сви који се баве дрворезом да учествују на деветој колонији „Крст патријарха Павла“. Дрворезбарска колонија се организује у част дела патријарха Павла. Дрворезбарска колонија је основни садржај манифестације "Дани патријарха Павла". Потребно је ручно изрезбарити дрвени крст и доставити га до 31. августа 2024. године на адресу „Дани патријарха Павла“, Кнеза Васе Поповића 14/5, 32000 Чачак. Вашу намеру учешћа на колонији доставите организатору до 30. јуна 2024. године на електронску адресу danipatrijarhapavla@gmail.com. Стручни жири ће оценити приспеле радове и одабрати најлепши крст чији аутор добија главну новчану награду и плакету, а остали учесници новчану награду и захвалницу. Висина крста је највише 33 цм (укључујући и постамент уколико је крст са постаментом). На свечаности, сабору, у манастиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи, на Дан Воздвижења Часног Крста (Крстовдан), 27. септембра 2024. године, после Свете Литургије ће се на свечаности, уз изложбу крстова и беседе о делу патријарха Павла, доделити награда и плакета за најлепши крст и награде и захвалнице осталим учесницима колоније. Свечаност прати и појање хора. Радови, ручно резбарени крстови, се трајно чувају, од прве колоније која је одржана 2016. године. Награђени и најлепши крстови се јавности представљају изложбама које ће се организовати где за то постоји интересовање, широм васељене. Удружење „Павле – живот по Јеванђељу“ као организатор Манифестације ће, у сарадњи са градом Чачком од крстова Колоније и портрета патријарха Павла, како је и наговештено, приредити сталну поставку у Чачку када град Чачак обезбеди адекватан простор. Изрезбарите и принесите и Ви крст у знак поштовања према лику и делу патријарха Павла који ћемо заједно узнети њему у част, на свечаности, 27. септембра 2024. године у манстиру Благовештење кабларско у Овчар Бањи код Чачка. Будите и ви део приче која промовише највеће вредности овоземаљског живота, живот по Јеванђељу, угледањем на патријарха Павла! Детаљније прочитајте на сајту https://danipatrijarhapavla.rs/ (Најаве и Јавни позиви). Ако отворимо Библију, видјећемо да се једна од књига зове необичном именом „Псалми Давидови“. Она се састоји од прелијепих пјесама којима се људи диве хиљадама година. Њих их је саставио ... прави цар! Био је славан и велики. Али ако би га неко видио као дјечака, тешко би могао да замисли да је ријеч о будућем моћном владару. Чак ни његова породица није вјеровала у то... Неочекивани гост Било је то давно, давно. Прије више од три хиљаде година! У граду Витлејему – баш оном у којем ће се касније родити Господ Исус Христос – живио је пастир Јесеј. А онда је једног дана у његову кућу дошао необичан човјек. Изгледао је као мудри старац. Гост је са прага рекао: Покажи ми своје синове! Јесеј је био изненађен овим захтјевом. Имао је много синова, сви су били пастири, помагали су оцу, и чували су стада оваца и коза. Али зашто би их гост гледао? „Један од њих је богоизабрани цар нашег народа“, објавио је гост. Јесеј је био још више изненађен! Али он се није усудио да не послуша и извео је свог најстаријег сина. Био је висок и веома лијеп човјек. Ко, ако не он, би требао да буде изабраник Божији? Али посјетилац је одмахнуо главом. Не, њега Бог није изабрао! Затим је Jesej показао другог сина госту. Затим – трећeg. Четвртog ... Седам синова поставио је отац испред себе, али сваки пут је чуо: „Њега Господ није изабрао! На крају је гост упитао: Јесу ли ово сви твоји синови? - Има један млађи. Он чува овце...” Јесеј је невољно одговорио. Браћа су се смијала. На крају крајева, најмлађи - Давид - још увијек је био дјечак. Низак растом, крхак, црвенокос - дјечака у породици нису схватали озбиљно. Па како би он могао бити цар! Али гост је строго наредио: - Доведите ми га! Када су Давида довели, старац га погледа, извади посуду од рога и напуњену мирисним уљем, и изли ово уље на младићево чело. Сви су стајали зачуђени: схватили су какав је обред управо извршио. Мирисним уљем, у њиховом народу, помазиван би био човјек када битребао да буде ... уздигнут на царски престо! Но случајни пролазник није могао да изврши такав обред. Њихов неочекивани гост није био такав. Испоставило се да је тог дана у њихову кућу дошао сам Самуило! Он је био мудар човјек, један од људи који су се тада звали „судије“ и који су одлучивали о пословима јеврејског народа. Био је и велики пророк. Господ је директно говорио Самуилу, откривао му своју вољу. А Самуило ју је онда преносио људима. Само овог пута није било јасно шта је пророк хтио да каже Јесеју и његовим синовима. Зашто? Да, јер су Јевреји у то вријеме већ имали цара. Звао се Саул. Био је жив и здрав, народ га је поштовао и нико није размишљао о његовој замјени. Али оно што је Бог откривао пророцима нису увијек видјели обични људи! Дакле, Јесејева породица није знала да се Бог окренуо од Саула – уосталом,цар је одлучио да сада може владати народом по својој вољи, преставши је да слуша пророка Самуила, који је објављивао вољу Господњу. А онда је Бог рекао Самуилу да пронађе новог владара за Јевреје. Зато је пророк дошао у кућу у којој је живио Давид. Како је Давид поступио? Шта је Давид урадио када га је Самуило помазао за цара? Можда се страшно обрадовао и одмах је одјурио код цара Саула? Рекао је: „Хајде, дај ми круну и престо, и одлази! Бог ме је изабрао и сада сам ја нови цар!“ Не, Давид није. Он је... наставио да чува овце. Али зашто? Давид је био кротак, скроман, љубазан младић, волио је Бога, увијек је испуњавао Његову вољу и веома поштовао свог цара, не усуђујући се ни да помисли да ће заузети његов престо. Дакле, Давид је био кукавица? Не! Напротив, својим ниским растом и мршавошћу одликовао се храброшћу, снагом и спретношћу. Рад пастира захтијева храброст. У области где је живјела Давидова породица, било је много предатора - лавова и медведа. Често су долазили у стада да профитирају, а пастири су морали да штите своје овце. Давид је био веома добар у баратњу праћком. Праћка је оружје које користе и ратници и пастири. Кожни ремен или конопац са наставком у средини, у који је убачен камен. Пастир је преокренуо праћку преко главе и великом снагом и брзином бацио камен на мету. Уз помоћ праћке, Давид је више пута успијевао да отјера вука, медведа, па чак и лава! Испоставило се да страх не би спријечио храброг Давида да дође код Саула. А ипак није. Наставио је да пасе своја стада, ужива у једноставној љепоти ливада, не размишљајући о раскоши царских палата, гледао је своје овце и весело пјевао, чупајући жице на свом чобанском музичком инструменту. Ко је помогао Савлу? Шта се догодило са царем Саулом у то вријеме? Његова душа била је неспокојна. Чак и када је Саул одлучио да не слиједи вољу Божију, пророк Самуило му је предвидио тешку судбину. Лишен помоћи Божије, цар је престао да спава, раздражио се, почео да пати од јаких главобоља, па чак и од напада лудила. Какве све напитке није пробао Саул, желећи да смањи патњу – но ништа није помогало! Али дворјани су савјетовали владара да позове младог пастира у палату, који тако дивно игра и пјева да се птице около смрзавају, чувши његов глас. Цар је наредио да позову пастира, наредио је да свира и пјева. Давид је дошао на владарев двор. И – о чуду! - од његове музике и пјесама цару је било боље! И тако би се наставило: када би се цар разболио, млади пастир је свирао и пјевао, а Саулу је било боље. На крају се Саул толико везао за Давида да није хтио да га пусти и чак га је учинио почасним слугом – царским оружоношом. Давид и Голијат У то вријеме, Саулова војска је била у рату са ратоборним народом – Филистејцима. А сада су се двије војске – филистејска и јеврејска – спремале за одлучујућу битку. Прије почетка битке из непријатељске војске изашао је ратник. Звао се Голијат. Био је то прави џин од три метра висине! Ако би један одрасли човјек стао на рамена другог, то би била висина Голијатова. Ратник је носио оклоп тежине одраслог човјека! Један врх његовог копља био је тежак око седам килограма – као велика лубеница! И тако страшни разбојник изађе из редова Филистејаца и поче викати страшним гласом на војску Израиљску и говораше им: „што сте изашли уврставши се? нијесам ли ја Филистејин а ви слуге Саулове? изаберите једнога између себе, па нека изађе к мени. Ако ме надјача и погуби ме, ми ћемо вам бити слуге; ако ли ја њега надјачам и погубим га, онда ћете ви бити нама слуге, и служићете нам.“. А кад Саул и сав Израиљ чуше шта рече Филистејин, препадоше се и уплашише се врло. Нико из Саулове војске није одговорио Голијату. Џин се нацерио и чекао, али ратници су ћутали, погнутих глава. Сви су разумјели да ићи против Голијата значи не само уништити самог себе, већ и наношење срамоте читавој својој породици, и осуђивање читавог народа на робовски живот. Слиједећи Голијата, сви Филистејци су се већ смијали Јеврејима зато што се нико није смио усудити да се бори са њиховим борцем? Четрдесет дана Голијат је чекао достојног противника. Сваким даном постајао је све арогантнији. Заједно са Филистејцима исмијевао је и Јевреје и њихову вјеру. На крају крајева, Филистејци су били пагани: вјеровали су да има много богова, а нису вјеровали у једног Бога, укао што су то вјеровали Јевреји. Филистејци су понижавали непријатељске војнике, покушавајући да их што више наљуте... Једног дана, Голијат је поново изашао пред Јевреје и изазвао их, увјерен да ни данас у њиховој војсци неће бити микога ко би се борио са њим. Али одједном се зачу глас: - Борићу се с тобом! Ратници са обје стране су се изненађено погледали: Ко је тај ко се усудио да одговори диву? Јевреји су се раздвојили и иступио је... Давид! Али откуд он овдје? тај младић није учествовао у бици. Испоставило се да га је отац Јесеј послао његовој браћи која су била у Сауловој војсци да им однесе храну рекавши му: „узми сада за браћу своју ефу овога прженога жита и овијех десет хљебова, и однеси брже у око браћи својој“. Браћа су опколила млађег. Намрштени, почеше да га ћуткају: — Куда ћеш ти, слабићу! Иди кући својим овцама! Цар Саул такође није био задовољан храброшћу свог омиљеног пјевача: „Не можеш ти ићи на Филистејина да се бијеш с њим, јер си ти дијете а он је војник од младости своје“. „А Давид рече Саулу: слуга је твој пасао овце оца својега; па кад дође лав или медвјед и однесе овцу из стада, ја потрчах за њим, и ударих га и отех му из чељусти; и кад би скочио на ме, ухватих га за грло, те га бих и убих. И лава и медвједа убијао је твој слуга, па ће и тај Филистејин необрезани проћи као они; јер осрамоти војску Бога живога“ — узвикну младић храбро. Цар је био изненађен, али ... се сложио: „Иди, и Господ нека буде с тобом“. И Саул даде Давиду своје оружје, и метну му на главу капу своју од мједи и метну оклоп на њ. - Не, не треба ми. Нисам навикао да ходам у оклопу. Боже чувај ме! Давид је отрчао до реке, одабрао пет округлих каменова, ставио их у пастирску торбу. Са њим су били његов штап и праћка. Тако је, готово ненаоружан, дјечак изашао на дива. У њему није било страха ни сумње. Голијат, видјећи Давида са штапом, поче му се подсмјехивати: "Е да ли сам ја псето, те идеш на ме са штапом? И проклињаше Филистејин Давида боговима својим“. Филистејци су му се ругали: шта може овај младић са моћним ратником? Али Давид повика Голијату: „Ти идеш на ме с мачем и с копљем и са штитом; а ја идем на те у име Господа над војскама, Бога војске Израиљеве, којега си ружио“… И знаће сав овај збор да Господ не спасава мачем ни копљем, јер је рат Господњи, зато ће вас дати нама у руке!“ Голијат, још церећи се, полако приђе Давиду. Давид му одједном појури у сусрет, брзо стави руку у торбу, извади камен и стави га у праћку и свом снагом је баци је из праћке у дива! Покрет за пастира био је познат: колико пута је и он бацао камење на предаторе који су се прикрадали његовом стаду! Камен је погодио Голијата право у чело. И уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Давид је притрчао Голијату, извукао мач из корица свог противника и одсјекао му главу. Побједа! А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. Давид се, прославивши Бога, појавио пред Саулом, држећи у рукама главу убијеног дива. Цар се толико обрадовао те постави Давида за момандира над војницима. Саулова војска, славећи побједу, кренула је кући. Сумњичави Саул А кад се враћаху излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама. „Саул је побио хиљаде, а Давид је побио десетине хиљада! Каква увреда за цара Саула! Он, велики ратник и побједник, мање је цијењен од обичног пастира! И тада је Саул почео да сумња: да ли то Давид циља на његов царски престо? Од тада је цар постао веома опрезан према младом команданту. Завист и сумњичавост владара појачали су његову болест. Једном је, у налету бијеса, цар чак и бацио копље на Давида! Али Дух Божији био је уз младића, и он је успио да избјегне смрт. Саул се уплашио Давида. Да га не би гледао поред себе, цар је склонио младића од себе, поставивши га за тисућника. Давид је сада имао цијелу војску под својом командом — хиљаду људи! И на овој позицији, младић се показао као прави херој. Цар је слао Давида у најопасније походе против Филистејаца, желећи да га елиминише. Но Давид се увијек враћао са побједом. Народ је све више волио Давида, а Саул је постајао све љубоморнији. Сада је већ желио смрт свог бившег миљеника! Скут од царског плашта Поново пославши Давида у рат, цар Саул је обећао: „Донеси ми главе стотину Филистејаца, па ћу ти дати руку своје кћери!“ Саул је мислио да ће Давид погинути у борби, али се он поново вратио са побједом, побиједивши не стотину, већ хиљаду Филистејаца! Цару није преостало ништа друго него да своју кћерку Михалу да за омраженог „срећника” која је вољела је Давида. Саулов син, Јонатан, такође се љубазно опходио према њему. Постао је Давидов одан пријатељ и често га је бранио од очевог гњева, покушавајући да докаже да младић није његов непријатељ. Али Саул је био немилосрдан,Ццар је имао је циљ да убије Давида! Давид је морао да се сакрије од гњева владаревог. Побјегао је из палате и дуго лутао, лутао. Саул га је гонио по планинама и пустињама, селима и пећинама... Давид је око себе окупљао храбре ратнике. Прогањан од стране цара, успио је да служи свом родном народу: да се бори против Филистејаца. Једног дана Саул је отишао у пећину у којој се Давид у то вријеме скривао са неколико војника. Саул у мраку није примијетио непријатеље, скинуо је плашт. Давидови сапутници су се радовали: - Каква прилика! шапутали су Давиду. — Ухватићемо Саула, вођо! И хајде да га убијемо! Али Давид је одговорио: Господ ми то не дозвољава. Саул је мој господар. Не могу и не желим да га убијем. Умјесто тога, Давид је пажљиво одсјекао скут Сауловог плашта. Када је цар изашао из пећине и удаљио се од ње, Давид га је позвао. Поклонио се до земље, показао комад плашта и рекао: „Ево, оче мој, ево види скут од плашта својега у мојој руци; отсјекох скут од плашта твојега, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нијесам згријешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш. Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те". Саул је био дубоко дирнут ријечима човјека којег је прогонио. Са сузама се цар вратио у престоницу, а Давид је наставио да лута по пустињи. Али Саул се није дуго сјећао Давидове племенитости. Убрзо, пошто је сазнао да симпатизери настављају да хрле код Давида, цар је поново почео да га лови. И још једном је Саул покушао да убије Давида, и опет је његов план био осујећен. Више пута је живот самог Саула био у рукама Давида, али он никада није дотакао свог прогонитеља, већ се увијек повлачио од њега. Коначно, дошао је дан када су и сам цар Саул и његов син Јонатан погинули у жестокој борби са Филистејцима. Када су Давиду испричали о њиховој смрти, био је веома тужан због свог владара, не сјећајући се ни зла ни прогона. Нови цар И тако је народ са весељем уздигао Давида на царски престо – управо оног којег је пророк Самуило давно помазао за цара. Славна и велика беше владавина Давидова! Трајала је четрдесет година! Давид је извојевао побједе, умножио земље за свој народ, уредио села и градове... Заузео је једну тврђаву и око ње основао велики град, чинећи га престоницом своје државе. Шта је био овај град? Његово име Јерусалим познато је и поштовано широм свијета до данас као мјесто најважнијих догађаја у историји човјечанства! Давид је у Јерусалим пренио највећу светињу јеврејског народа – Ковчег завјета (Завјетни ковчег). Ковчег је велики сандук у којем су се чувале таблице, односно камене плоче са Божијим заповијестима. На њима је било исписано Десет Божијих заповијести које је Бог дао пророку Мојсију на гори Синај. За ковчег Давид је наредио да се начини скинија - посебан шатор. И размишљао је да временом сагради велики храм у којем би се чувале светиње и узносиле молитве Богу. Прелијепи Храм у Јерусалиму саградиће Давидов син, мудри цар Соломон. Псалми Давидови Каква је библијска књига са тајанственим именом „Псалми Давидови“, која је поменута на почетку наше приче? Сјећате се, рекли смо да је Давид још у младости чувао овце и пјевао на пастирском музичком инструменту? Инструмент је био жичан и донекле је личио на малу харфу. Свирајући харфу, људи су пјевали, причајући у пјесмама о свијету око себе и о себи. Тако и Давид. Толико је волио музику и пјевање да је и након што је постао цар наставио да пјева, игра и свира - такав је био његов карактер. Сазнали смо какав је тежак живот, пун искушења, лутања, битака, авантура, живио. Давид је био талентована личност, а своја осјећања, историју невоља, недаћа и побједа изражавао је пјесничким редовима. Цар је пјевао о томе шта је видио, доживио, шта је мислио, са чиме се обратио Богу, како је од Њега тражио помоћ и кајао се за своје гријехе... Химнама је Давид јачао дух да издржи тешкоће, хвалио Богу и хвала за то што га чува. Псалмима је владар-псалмопојац васпитавао у свом народу вјеру, љубав према отаџбини, правду. Пјесме Давидове - псалми - сачињавале су књигу, која се звала Псалтир. Псалтир такође укључује Давидова пророчанства. Да, да, комуницирајући са Богом, могао је да предвиди догађаје далеке будућности. И у његовим стиховима постоје пророштва да ће Спаситељ Исус Христос једног дана доћи на земљу. „Нека Васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека бјеже од лица Његова они који Га мрзе“ – ови Давидови редови говоре управо о Христу који долази, који ће доћи људима и побиједити зло својим васкрсењем. Узгред, да ли знате да се и сам Господ Исус Христос назива син Давидов? Али зашто? Чињеница је да ће далеки, далеки потомак великог цара постати ... Богородица! Сам Господ је једном објавио Давиду: „„Престо ће твој стајати довека”. То је значило да ће из његовог потомства произаћи Спаситељ свијета – Христос, који ће владати заувијек. Превео и прилагодио сајт вјеронаука.нет/извор: фома.ру Свети свештеномученик Теодот Киринејски поријеклом из Мале Азије, био је епископ града Кириније на Кипру. Рођен у Галати од хришћанских родитеља, он доби књижевно образовање. Током прогона хришћана од злог Ликинија (307-324), свети Теодот је отворено проповиједао Христа, подстичући незнабошце да напусте идолопоклонство и окрену се Истинитом Богу. Намјесник кипарски Савин наредио је да се пронађе и изведе на суђење епископ Теодот. Светитељ, сазнавши за ово наређење, не чекајући послате војнике, одмах се јавио намјеснику ријечима: „Ја сам тај кога тражите, дошао сам да проповиједам Христа, Бога мога“. Намјесник је наредио да свеца туку без милости, објесе га о дрво и муче оштрим оружјем, а затим одведу у тамницур. Пет дана касније, свети Теодот је поново изведен пред намјесника, који је вјеровао да ће послије мучења епископ радије да се одрекне Христа него да поднесе нове муке. Али свети Теодот није престајао да проповиједа о Христу. Светитељ је прво положен на гвоздене решетке, испод којих је подметнута ватра, а затим су му забијани ексери у ноге и присиљавани да хода. Многи свједоци страдања мученика, задивљени трпљењем светитеља и његовим богонадахнутим говорима, повјеровали су у Христа. Сазнавши за то, Савин је наредио да се зауставе мучење и затвори свеца. У то вријеме, свети Константин Велики дао је слободу вјероисповести свим хришћанима и, међу многим страдалницима, ослободио је Светог Теодота. Светитељ се вратио у Киринију и након двије године епископске службе мирно је отишао Господу око 326. године. У организацији Српске Православна Цркве и Матице српске 14. марта 2024. године у Народној библиотеци Србије одржан је научни скуп „Правни аспекти и последице Закона о родној равноправности“ који се бавио правним аспектима и последицама примене Закона. У име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, који је прочитао поздравно писмо. Поздравну реч упутио је и проф. др Драган Станић, председник Матице српске. Научном скупу присуствовали су и Преосвећена господа викарни Епископи хвостански Алексеј и липљански Доситеј, архимандрит Василије (Костић), као и бројно свештенство. ИЗВОР: TВ ХРАМ Дана 12. марта 2024. године, на свом засиједању Свети синод Руске православне цркве, под предсједавањем Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, донио је одлуку о канонизацији пет нових светитеља. Саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства архиепископа одинцовског Томе, Свети Синод РПЦ одлучио је да се име мирјанке Надежде Васиљевне Семенове унесе у Сабор новомученика и исповједника Руске православне цркве и Сабор свих Светих Московских, преноси Патриарцхиа.ру. Прогоњена је због своје православне вјере и умрла је као исповједник у совјетском радном логору. Као датум њеног празновања установљен је дан њене смрти: 25. април/8. мај. Уколико се нађу њени остаци, они ће се поштовати као свете мошти. Такође, саслушавши молбу Његовог Високопреосвештенства митрополита вологдског Саве, Синод је канонизовао јеромонахе Сергеја и Аврамија, схимонаха Јефрема и искушеника Василија из Светотројичко-Благовештенског Синозерског манастира за локално поштовање као свете мученике (†1612). Њихов празник је установљен 20. марта/2. априла. Уколико се нађу њихови посмртни остаци, поштоваће се као свете мошти. Монаси-мученици су уврштени у Сабор свих Светих Вологдских. Дана 13. марта 2024. године, у 78. години живота, након дужег лијечења у Војномедицинској академији у Софији, уснуо је у Господу Патријарх бугарски и Митрополит софијски г. Неофит. Патријарх Неофит је посљедњих година био лошег здравља. Он је у септембру, а накот тога опет и у новембру, примљен у болницу због проблема са плућном болешћу. Патријарх Неофит (крштено име Симеон Николов Димитров) рођен је 15. октобра 1945. године у Софији. Након завршене основне школе 1959. године уписује Софијску богословску семинарију у манастиру Черепишу коју завршава 1965. године. Дипломирао је 1971. на софијској Богословској академији, а касније је извесно време провео на Московској духовној академији. У Тројанском манастиру замонашен је 3. августа 1975. године добивши име Неофит, у присуству тадашњег Патријарха бугарског Максима. Наредне године је рукоположен за јерођакона и јеромонаха у цркви Свете Недеље у Софији. Од 1975. године дириговао је црквеним хором у Софији, а 1977. године делује као наставник црквеног појања на Богословској академији. Произведен је за архимандрита 1977. године у цркви Свете Недеље. Године 1989. изабран је ректора Богословске академије у Софији, а 1991. године и за првог декана обновљеног Богословског факултета при Софијском универзитету, када је тај факултет, иначе основан 1923. године, поново враћен у састав државног Универзитета. Касније је био и главни секретар Светог Синода. За архијереја изабран 1994. године и постављен за Митрополита доростолског и червенског. Када је Црквено-народни сабор одлучио да подели ту епархију 2001. године, постао је Митрополит русенски. На засиједању Светог Архијерејског Сабора 24. фебруара 2013. године изабран је за Патријарха Бугарске Православне Цркве. Вечнаја памјат! Изјава саучешћа Патријарха српског ПорфиријаЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио поводом блаженог упокојења Патријарха бугарског Неофита изјаву саучешћа следеће садржине:Ц
Примивши вест о упокојењу у Христу вољеног Нам брата, блажене успомене патријарха Неофита, веома смо ожалошћени, али не предајемо се туговању као они који немају наде (ср. 1. Сол 4, 13), имајући непоколебиву веру у васкрсење. У име архијереја, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве, као и у своје лично име, Светом Синоду, клиру и свом благоверном народу сестринске Бугарске Православне Цркве изражавамо саучешће поводом уснућа овог великог првојерарха. Животни пут блаженопочившег патријарха Неофита, испуњен молитвеним славословљима Свемогућем Богу, био је својеврсно правило вере у свакодневици заједничких нам духовних и друштвених изазова. Као христољубиви и христоносни првосвештеник мудро је управљао бродом поверене му помесне Цркве Бугарске, у нади да ће се овај немирни свет коначно дати привести мирној луци Царства Божјег. Због тога његово упокојење сматрамо великим губитком не само за Бугарску Цркву, већ и за цело Православље. Очинска љубав и човекољубље који су одликовали патријарха Неофита уверава Нас да ће они који су га познавали, мада опхрвани тугом, узвратити молитвама за покој његове душе. Њиховим молитвама у овај тужни дан и Црква Српска придодаје своје. Господ наш Исус Христос, Васкрсење и Живот (Јн 11, 25), нека упокоји душу новопрестављеног служитеља Свога Неофита патријарха у насељима праведних, где нема болести, ни туге, ни уздаха, већ где је живот бесконачни и где светлост истинита већ сија (1. Јн 2, 8). Нека је сећање на њега вечно и блажено! Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије *** Посмртни остаци блаженопочившег Патријарха бугарског и Митрополита софијског Неофита изложени су на поклоњење у Патријаршијском саборном храму Светог Александра Невског, гдје ће 16. марта 2024. године, са почетком у 9,30 часова бити служена света заупокојена Литургија са опелом. Послије богослужења, тијело блаженопочившег Патријарха биће пренесено у Саборни храм Свете Недеље, гдје ће бити обављен чин сахране. У име Српске Православне Цркве, у светој Литургији и опелу молитвено учешће ће узети преосвећена господа епископи тимочки Иларион и нишки Арсеније. Приближавајући се почетку Васкршњег поста, ђакон Вељко Станојевић је и ове године покренуо акцију прикупљања школског прибора за ђаке ОШ ''Свети Сава'' у Зворнику и ПО школе ''Липље'' у којима предаје Православну вјеронауку. Акција је намјењена дјеци из вишечланих породица и чији родитељи нису запослени. На радост свих, све је више младих људи спремно да помогне и учествује у добротворним акцијама те јеовај пут обезбијеђено 23 ранца напуњена школским прибором за ученике од 2. до 8. разреда. Помолимо се Господу да нам у будућим временима подари могућности и снаге да обрадујемо некога. Хвала свим људима добре воље и Бог да им врати у радости, напретку и здрављу. Јеванђеље садржи више од тридесет парабола. Вјерује се да је радња једне од њих заснована на стварном историјском догађају. То је прича о минама (или о десет кеса сребра како стоји у српском преводу) коју је Христос испричао ученицима прије свог коначног повратка у Јерусалим. Интересантно, у јеванђељу по Матеју говори се о - талантима, а код јеванђелисте Луке - о минама*. Идеја је иста, али се појединости веома разликују. Прича говори како је „неки човјек племенита рода“ (Лк 19, 12 ) отишао у далеку земљу „да прими себи царство, па да се врати“. Прије одласка, подијелио је десет кеса сребра или мина (тако се звала велика новчана јединица у античко доба на Блиском истоку. Једна мина је имала вриједност три мјесечне зараде) својим слугама и наредио им да тргују док се он не врати. Обратимо пажњу: парабола каже да су суграђани омрзнули овог племенитог човјека и послали за њим посланство говорећи: „Нећемо да он царује над нама“ (Лк 19- 14). По повратку кући, господар је открио да нису све његове слуге користиле добијени новац за профит. Један је добио десет мина, други пет, а трећи је једноставно умотао новац у марамицу и сачувао га нетакнутим. Господар се наљутио на њега и наредио да се новац злог слуге да ономе који је зарадио десет мина, додајући: „Свакоме који има даће се; а од онога који нема, узеће се и оно што има“ (Лк 19,26). Истраживачи Библије вјерују да ова парабола има специфичну историјску позадину, а Христос у причу увлачи референцу на догађаје из релативно скорије прошлости познате Његовим слушаоцима. Ријеч је о царевању Ирода Архелаја. Архелај је био најстарији од тројице синова цара Ирода Великог - истог оног који је наредио смрт витлејемских дјеце након Христовог рођења. Након смрти Ирода Великог, Јудеја је подијељена међу његовим синовима. Јеврејски престо је по завјештању припао Архелају, а његова браћа, Ирод Антипа и Ирод Филип, требало је да постану тетрарси – тако су се називали владари у Римском царству, под чијом је контролом био само дио земље. Да би легитимисао своју власт, Архелај је морао да отпутује у Рим, гдје је цар морао да одобри вољу његовог оца – уосталом, Јудеја је тада била дио Римског царства. Међутим, многи Јевреји нису жељели да виде Архелаја на престолу. Послали су делегацију у Рим тражећи од Августа да одобри другог владара. Права Архелаја на царство оспоравао је и његов брат Ирод Антипа, који је јеврејски престо сматрао својим и надао се да ће му Август бити наклоњен. Римски цар је, након што је саслушао обе стране, ипак направио избор у корист Архелаја. Међутим, Архелај никада није постао цар, као његов отац Ирод Велики. Добио је Јудеју, престоно име, титулу етнарха (владара народа) и обећање Августа да ће га учинити цара ако буде мудро владао. Али он је сурово владао, сталне жалбе на њега су ишле у Рим. Као резултат тога, двије године касније, цар га је лишио власти и послао у изгнанство. Ови догађаји, који су се одиграли скоро тридесет година прије него што је парабола испричана, остали су у сјећању Јевреја, тако да је, понављамо, Христовим савременицима била позната прича о племенитом човјеку који је отишао у туђу земљу и био омражен од сопственог народа. У духовном смислу, Христос у овој параболи подсјећа слушаоце на важност коришћења талената које им Бог даје. Из овог традиционалног тумачење је вјероватно и потекло значење ријечи таленат у смислу способности или вјештине. *Прича о талантима (или прича о минама) је Исусова алегоријска прича о господару који одлази на пут повјеривши слугама новац, да би по повратку неке казнио, а неке наградио. Забиљежена у канонским јеванђељима по Матеју и Луки. Разлика између Матеја и Луке је значајна, па ове двије верзије можда не потичу из истог извора. Преподобна мученица Евдокија је по рођењу била Самарјанка. Живјела је у Илиополису у Феникији током владавине римског цара Трајана (98–117). Одликујући се у младости ријетком љепотом и складом, Евдокија је водила грешан живот, тргујући својим тијелом. Богати удварачи и поштоваоци долазили су Евдокији из различитих земаља, па је временом постала веома богата и поштовале су је локалне власти. Господ је, желећи да спаси душу Евдокије од вјечног уништења, уредио тако да је старији монах по имену Герман посјетио подручје у којем је Евдокија живјела. Герман је имао обичај да чита Свето писмо наглас, а Евдокија га је случајно чула када је прочитао предвиђања о Другом Христовом доласку и Страшном суду. Ово читање оставило је сјајан утисак и постидило је Евдокију, пошто је схватила да ће управо она, грешница, очекивати казну предвиђену у Библији. Упознавши монаха Германа, Евдокија је од њега сазнала за хришћанску вјеру и за загробни живот. Ријечи монаха пале су на добро тло. Вјерујући свим срцем у Христа, Евдокија је прихватила Крштење, раздијелила све своје благо сиромашнима и положила монашке завјете у оближњем манастиру. Живећи дуги низ година у овом манастиру, Евдокија се у потпуности посветила подвизима поста, молитве и чишћења душе. Током година достигла је духовну зрелост те је послије тринаест мјесеци била уздигнута до игуманије свог манастира. Поставши игуманијом, Евдокија је своју енергију усмјерила на добра дјела. Хранила је и облачила ходочаснике који су посјећивали њен манастир, молитвама исцјељивала болеснике. Тако се Евдокија 56 година подвизавала у добрим дјелима и монашким подвизима. Године 152. под царем Антонином, завршила је свој праведни живот мученички. Због ширења хришћанске вјере Евдокија је оклеветана вештичарењем и обманом. Одведена је на место погубљења без суђења и одсјечена јој је глава. Тако је света Евдокија за своје монашке подвиге, за добра дјела и за своје мучеништво стекла троструку круну у Царству Небеском. |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
March 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|